www.pravoslavno-hriscanstvo.com

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

субота, 21. мај 2011.

г) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА




Једно од животних питања човекових, тј. једно од оних његових питања која он као разуман и свесна личност није никада могао да избегне, јесте: како је постао човек?

Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни - горила, шимпанза, орангутан и гибон - у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.

Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија и физиологија, ембриологија и палеонтологија. Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
 
 


а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци - такозвани "рудименти" - појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.

б) Ембриологија доказује да "онтогенеза" обнавља "филогенезу", то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.

в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.





КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА




Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?

Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.

Друго, тачност такозваног биогенетичног закона по коме "онтогенеза обнавља филогенезу" оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.

Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег. Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да "на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом".
Но прекид између човека и његових најближих сродника - човеколиких мајмуна - постаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла - једно мерило етичких вредности - и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама - чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим - потпуно стране.
 
 


Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се "аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње - разлика која постоји у другој, психичкој области - и не додирује". А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене. Но за разлику од осталих животиња човек је постао "душа жива" на један посебан начин; он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца - обличје Бога. У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету. Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карел у праву када каже да је душа "највећа сила овога света", и да она претставља специфични вид или ознаку човека - вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.

Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног - тела и душе - није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља - дело Божје.


Св. Јустин Ћелијски
Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)


Нема коментара:

Постави коментар