www.pravoslavno-hriscanstvo.com
недеља, 3. април 2011.
Dr Werner Gitt - Шта Дарвин није могао да зна (2)
Лет зујавца златара
Зујавац златар је прелепа птица. Свако од ових створења се излеже у Аљаски. Зими је тамо јако хладно, зато се птице селе на Хавајска острва. Циљ је са 4500 км јакодалеко а лет мора бити непрекидан, јер за одмарање успут нема острва а и птица не зна да плива. За лет зујавцу златару потребан је резервоар напуњен погонским материјалом у форми од 70 грама поједене масноће. У ту количину је укалкулисана и резерва од 6,8 грама за случај супротног ветра. Зато што птица мора три и по дана непрекидно и дању и ноћи да лети и да придржава на лучни минут тачан курс, потребан јој је егзактно функционирајући аутопилот. Ако не погоди острво, то би значило сигурну смрт јер надалеко не постоји могућност слетања. Када не би имала тако прецизно алкулисану количину масноће, не би преживела. И овде су мутација и селекција неспособни конструктери.
Прихватљивије је претпоставити да је зујавац златар већ од почетка такав створен – снабдевен свиме што му треба.
Прихватљивије је претпоставити да је зујавац златар већ од почетка такав створен – снабдевен свиме што му треба.
Да ли је еволуција употребљив модел размишљања?
Као што претходни кратак поглед у природу илуструје, и уосталом налазимо концепте који су у високом степену оријентисани ка циљу:
• Кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да при изроњавању из 3000 метара дубине не угине од гњурачке болести, које се људи тако плаше.
• Огромна количина микроскопски малих бактерија у нашим цревима имају уграђене електромоторе, који могу да се покрећу напред или назад.
• Живот у већини случајева зависи од потпуне функционалности органа (нпр. срце, јетра, бубрег).
Органи који су полуготови или који су тек у развоју су безвредни. Ко овде размишља у смислу Дарвинзма, мора знати, да еволуција не познаје циљ перспективе у правцу органа који тек касније треба да функционише. Немачки еволутивни биолог Г. Оше (G.Osche) је тачно запазио: „жива бића не могу током одређених фаза еволуције попут предузетника да привремено затворе предузеће због реконструкције.“ Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима
творевине је једноставно величанствена. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је више него прихватљив.
То значи да се наша запажања слажу са оним што Библија већ у свом првом ставку изражава: “у почетку створи Бог!“ Под утицајем Дарвинизма етаблирала се библијско-критичка теологија, која је причу о постанку као поруку од Бога декласификовала. Међутим добро чинимо, ако ходамо „верујући све што је написано у закону и у пророцима“ (Дела апостола 24,14), јер „Бог није човек да лаже“ (4. Мојсијева 23,19). Одакле долази информација?
Најјача аргументација науке је увек тада дата када се природни закони могу употребити у смислу искључивања једног процеса или догађаја. Природни закони не познају изузетке. Из тог разлога је например Perpetuum mobile, значи машина која без снабдевања енергије непрестано ради, немогућа машина.
Данас знамо оно што Дарвин није могао знати, да се у ћелијама свих живих бића налази скоро незамислива количина информације и још уз то у највећој густини која нам је позната.
Формирање свих органа је управљано информацијом, сви догађаји у живим бићима ункционишу управљани кроз информацију и производња субстанци тела (нпр. 50 000 протеина у човечјем телу) се догађа управљано кроз информацију. Цео систем размишљања еволуције могао би само функционисати када би у материји постојала могућност да кроз случајне
процесе настане информација. Она је безусловно потребна, јер се сви планови градње појединки и сви комплексни процеси у ћелијама одигравају базирани на информацији.
Информација је нематеријална величина; према томе она није особина материје. О нематеријалним величинама природни закони, нарочито они о информацији, исказују да материја никад не може да произведе нематеријалну величину. И даље важи: информација може само да настане кроз Творца који поседује интелигенцију и вољу. Тиме је већ јасно: ко
еволуцију сматра могућом, верује у „Перпетум мобиле информације“, дакле у нешто, што опште важећи природни закони забрањују. Тиме је погођена Ахилова пета еволуције и постављен је КРАЈ науке. У својој књизи “Am Anfang war die Information“ („У почетку је била информација“ - издавачка кућа Hansller) сам опширно излагао тај пут.
Одакле долази живот?
Поред свих тих гласних еволуцијских тутњава наших дана људи се питају „одакле ли живот стварно долази?“ Еволуција нема ни најмање објашњење на питање како може из мртвог да
настане живо.
Стенли Милер (Stanley Miler 1930-2007), чији је „експеримент прасупе“ (1953) споменут у свакој књизи биологије, 40 година касније је признао, да ниједна од данашњих хипотеза о настанку живота није убедљива. Све скупа их је назвао „бесмислицама“ или „хемијским измишљотинама мозга.“ Микробиолог Луј Пастер (Louis Pasteur 1822-1895) је препознао нешто врло темељно: „живот може да дође само из живота.“ Само један је могао рећи: „Ја сам живот“ (Јован 14,6), а
то је био Исус. О њему се у Колошанима 1,16 каже: „јер кроз њега би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види“ и даље у Јовану 1,3: „све је кроз њега (= Исуса) постало, и без њега ништа није постало што је постало.“ Свака теорија о настанку света или живота у којој се не спомиње Исус као извор и праузрок живота, је стога мртва творевина која ће се неизбежно разбити на стени која је Исус. Еволуција је дакле једна од највећих заблуда светске историје и одвукла је милиона људи у пропаст неверовања. Шта многи савременици нажалост не промишљају: Провалији неверовања следи са оне стране линије смрти провалија вечне изгубљености (пакао). Право сиромаштво размишљања нашег света је, да прави Творац свих ствари не добија признање уводним чланцима са „хвала Исусе!” Многи не знају ништа о томе да нам је Исус Христос направио изванредну понуду. Он је рекао: „ја сам врата“ (Јован
10,9) а тиме је мислио улаз на небо. Ко се њему обрати, има вечни живот.
настане живо.
Стенли Милер (Stanley Miler 1930-2007), чији је „експеримент прасупе“ (1953) споменут у свакој књизи биологије, 40 година касније је признао, да ниједна од данашњих хипотеза о настанку живота није убедљива. Све скупа их је назвао „бесмислицама“ или „хемијским измишљотинама мозга.“ Микробиолог Луј Пастер (Louis Pasteur 1822-1895) је препознао нешто врло темељно: „живот може да дође само из живота.“ Само један је могао рећи: „Ја сам живот“ (Јован 14,6), а
то је био Исус. О њему се у Колошанима 1,16 каже: „јер кроз њега би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види“ и даље у Јовану 1,3: „све је кроз њега (= Исуса) постало, и без њега ништа није постало што је постало.“ Свака теорија о настанку света или живота у којој се не спомиње Исус као извор и праузрок живота, је стога мртва творевина која ће се неизбежно разбити на стени која је Исус. Еволуција је дакле једна од највећих заблуда светске историје и одвукла је милиона људи у пропаст неверовања. Шта многи савременици нажалост не промишљају: Провалији неверовања следи са оне стране линије смрти провалија вечне изгубљености (пакао). Право сиромаштво размишљања нашег света је, да прави Творац свих ствари не добија признање уводним чланцима са „хвала Исусе!” Многи не знају ништа о томе да нам је Исус Христос направио изванредну понуду. Он је рекао: „ја сам врата“ (Јован
10,9) а тиме је мислио улаз на небо. Ко се њему обрати, има вечни живот.
субота, 2. април 2011.
Creation Trailer
Филм о енглеском научнику Чарлсу Дарвину који износи многе занимљиве детаље из његовог приватног живота.
Dr Werner Gitt - Шта Дарвин није могао да зна (1)
31. децембра 2008, баш пред почетак 2009-е, године која је проглашена годином Дарвина, у немачком часопису „Die Zeit“ („Време“) под насловом „Хвала, Дарвине!“ изашао је двострани чланак, и још целе четири странице посвећене еволуцији. Захвалност припада једном човеку који је рођен пре 200 година и чија је револуционарна књига „Порекло врста“ изашла пре 150 година.
Већ је и философ Имануел Кант (1724-1804) бахато тврдио: „Дајте ми материју и направићу свет од ње.“ И француски математичар и астроном Лаплас (1749-1827) је 50 година касније тријумфовао пред Наполеоном: „Мојим теоријама не треба хипотеза Бога.“ Ови и други очеви
научног атеизма су тражили објашњење порекла живота у којој се Бог више не налази. Привидно спасавајући одговор је дао Дарвин, који је отворио могућност размишљања о објашњењу настанка живота на „природан начин“. Док је он сам још са оклевањем размишљао о последицама своје изјаве, данашњи свет који је постао још безбожнији, у уводним чланцима бескрајно слави свог покровитеља. До Дарвиновог путовања на острва Галапагос (1835) веровало се учењу грчког философа Аристотела, по коме су врсте непроменљиве. Из различитих облика кљунова зеба које живе на Галапагоским острвима, Дарвин је тачно закључио: врсте могу да се прилагоде и промене.
научног атеизма су тражили објашњење порекла живота у којој се Бог више не налази. Привидно спасавајући одговор је дао Дарвин, који је отворио могућност размишљања о објашњењу настанка живота на „природан начин“. Док је он сам још са оклевањем размишљао о последицама своје изјаве, данашњи свет који је постао још безбожнији, у уводним чланцима бескрајно слави свог покровитеља. До Дарвиновог путовања на острва Галапагос (1835) веровало се учењу грчког философа Аристотела, по коме су врсте непроменљиве. Из различитих облика кљунова зеба које живе на Галапагоским острвима, Дарвин је тачно закључио: врсте могу да се прилагоде и промене.
Међутим, његов даљи закључак да сав живот иде уназад до једног заједничког родослова, нема научно оправдање. И сам Дарвин је видео да се велика слабост његове теорије налази у томе што се у природи скоро не налазе прелазне фосилне форме. Ипак: човек је после Дарвинове теорије изгубио свој посебан положај који му је Творац наменио и од тада је само један од производа животињског царства.
Покретне силе еволуције
Као покретне силе еволуције данас се сматрају мутација, селекција, изолација, дуга времена, случајност, нужност и смрт. Сви ови фактори постоје; али ни један од њих није давалац нових креативних информација.
• Мутација: може да мења само већ постојеће генетске информације. Без већ постојећих ДНК информација еволуција не може ни да крене. Мутација је по дефиницији механизам случајности без икаквог задатог циља, тако да по томе принципијелно не износи нове концепте (нпр. измишљање органа).
• Селекција: даје предност бићима која су способнија за опстанак и брине се да се њихове наследне особине са већом вероватноћом преносе даље. Али, кроз селекцију се само издваја или уништава већ постојеће; не може ништа да се поправи нити да настане ново.
• И остали од горе наведених фактора еволуције отпадају као креативни даваоци.
Погледајмо неколико примера из природе и испитајмо уз то да ли су ови без циља делујући фактори еволуције могли да проузрокују следеће концепције.
Полно размножавање
По теорији еволуције је „проналазак“ полног размножавања одлучујући услов за виши развој живих бића. Кроз увек нове комбинације гена настају многе варијанте од којих у процесу селекције преживе оне које се најбоље прилагоде својој околини. Тај процес из два разлога не
долази у обзир за жељени еволутивни напредак у племенском развоју:
1. Сексуално размножавање уопште не може да започне кроз еволутивни процес. Оно би било само могуће, ако би оба пола истовремено поседовали готове и потпуно функционалне органе. Међутим, у еволуцији по њеној дефиницији не постоје управљајуће, планирајуће и ка циљу оријентисане стратегије. Како да се преко хиљаде генерација, развију органи који су баш за размножавање потребни, ако се жива бића без тих органа уопште не могу размножавати? Али, ако се постепени развој може искључити, како би могли тако различити и уз то комплексни органи, који морају до задњег детаља да буду један на други усклађени, изненадно да се појаве? Осим тога морају стајати на располагање на истим местима.
2. Чак кад би претпоставили, да је могућност полног размножавања „пала са неба“, тада при мешању генетског материјала не би настала никаква принципијелно нова информација. Одгајивачи биљака и животиња су кроз безброј својих покушаја показали да хибридно одгојене
краве остају краве и да од пшенице никад није постао сунцокрет. Такозвана микро-еволуција (промене у оквиру једне врсте) је доказана; за макро-еволуцију (промене изван границе једне врсте) нема никаквих доказа.
Генијална техника
црвених крвних зрнаца
У сваком кубном милиметру (1 мм³ = 1 μл = 1 микролитар) крви имамо око 5 милиона црвених крвних зрнаца; у једној капи крви то су значи 150 милиона. То су високо специјализоване подморнице које не носе смртоносне торпеде, већ извршавају нешто што је неопходно за живот:
• 175 000 пута током њиховог животног века од 120 дана оне се пуне кисеоником, и истовремено у плућима истоварају кроз оксидацију настао отпадак угљен-диоксид (CO2).
• Ти мали транспортни бродови су толико сићушни, да могу да се прогурају чак и кроз најуже капиларне судове како би стигле у сваки део тела.
• У једној секунди се стварају два милиона нових црвених крвних зрнаца, који садрже црвену боју крви хемоглобин, један изванредно комплексан хемијски спој. Хемоглобин је већ током ембрионалног развоја потребан за транспорт кисеоника. До трећег месеца је потреба за кисеоником доста другачија него у феталном стадијуму (од трећег месеца), и зато су потребне различите врсте хемоглобина са другим хемијским саставом. Кратко пре порођаја све фабрике раде пуном брзином да би извели промену на хемоглобин одраслог. Ове три врсте хемоглобина не могу бити пронађене на еволутивном путу кроз испробавање, јер већина других варијанти не
би могле транспортовати довољно кисеоника, а то би било смртоносно. Чак ако би у прва два стадијума био произведен прави молекул, значило би сигурну смрт ако се трећи не би ускладио. За производњу хемоглобина је потребна три пута основно другачија биомашинерија која још уз то у правом тренутку треба да промени начин производње. Одакле долази тако компликована машинерија? Свака замисао еволуције овде се у темељу руши јер у својим полуготовим међустадијумима, који би, по еволуцији, довели до ове комплексне машинерије, жива бића не би ни преживела. Овај коцепт несмањивог комплекситета важи и за имуни систем човечијег организма или за флагелум којим се бактерије покрећу. И овде жива бића „на путу“ до свог садашњег стадијума не би преживела. Ближе је претпоставити, да је све од почетка било готово, а то је само могуће ако је мудар творац све тако конципирао и створио да потпуно функционише.
• Мутација: може да мења само већ постојеће генетске информације. Без већ постојећих ДНК информација еволуција не може ни да крене. Мутација је по дефиницији механизам случајности без икаквог задатог циља, тако да по томе принципијелно не износи нове концепте (нпр. измишљање органа).
• Селекција: даје предност бићима која су способнија за опстанак и брине се да се њихове наследне особине са већом вероватноћом преносе даље. Али, кроз селекцију се само издваја или уништава већ постојеће; не може ништа да се поправи нити да настане ново.
• И остали од горе наведених фактора еволуције отпадају као креативни даваоци.
Погледајмо неколико примера из природе и испитајмо уз то да ли су ови без циља делујући фактори еволуције могли да проузрокују следеће концепције.
Полно размножавање
По теорији еволуције је „проналазак“ полног размножавања одлучујући услов за виши развој живих бића. Кроз увек нове комбинације гена настају многе варијанте од којих у процесу селекције преживе оне које се најбоље прилагоде својој околини. Тај процес из два разлога не
долази у обзир за жељени еволутивни напредак у племенском развоју:
1. Сексуално размножавање уопште не може да започне кроз еволутивни процес. Оно би било само могуће, ако би оба пола истовремено поседовали готове и потпуно функционалне органе. Међутим, у еволуцији по њеној дефиницији не постоје управљајуће, планирајуће и ка циљу оријентисане стратегије. Како да се преко хиљаде генерација, развију органи који су баш за размножавање потребни, ако се жива бића без тих органа уопште не могу размножавати? Али, ако се постепени развој може искључити, како би могли тако различити и уз то комплексни органи, који морају до задњег детаља да буду један на други усклађени, изненадно да се појаве? Осим тога морају стајати на располагање на истим местима.
2. Чак кад би претпоставили, да је могућност полног размножавања „пала са неба“, тада при мешању генетског материјала не би настала никаква принципијелно нова информација. Одгајивачи биљака и животиња су кроз безброј својих покушаја показали да хибридно одгојене
краве остају краве и да од пшенице никад није постао сунцокрет. Такозвана микро-еволуција (промене у оквиру једне врсте) је доказана; за макро-еволуцију (промене изван границе једне врсте) нема никаквих доказа.
Генијална техника
црвених крвних зрнаца
У сваком кубном милиметру (1 мм³ = 1 μл = 1 микролитар) крви имамо око 5 милиона црвених крвних зрнаца; у једној капи крви то су значи 150 милиона. То су високо специјализоване подморнице које не носе смртоносне торпеде, већ извршавају нешто што је неопходно за живот:
• 175 000 пута током њиховог животног века од 120 дана оне се пуне кисеоником, и истовремено у плућима истоварају кроз оксидацију настао отпадак угљен-диоксид (CO2).
• Ти мали транспортни бродови су толико сићушни, да могу да се прогурају чак и кроз најуже капиларне судове како би стигле у сваки део тела.
• У једној секунди се стварају два милиона нових црвених крвних зрнаца, који садрже црвену боју крви хемоглобин, један изванредно комплексан хемијски спој. Хемоглобин је већ током ембрионалног развоја потребан за транспорт кисеоника. До трећег месеца је потреба за кисеоником доста другачија него у феталном стадијуму (од трећег месеца), и зато су потребне различите врсте хемоглобина са другим хемијским саставом. Кратко пре порођаја све фабрике раде пуном брзином да би извели промену на хемоглобин одраслог. Ове три врсте хемоглобина не могу бити пронађене на еволутивном путу кроз испробавање, јер већина других варијанти не
би могле транспортовати довољно кисеоника, а то би било смртоносно. Чак ако би у прва два стадијума био произведен прави молекул, значило би сигурну смрт ако се трећи не би ускладио. За производњу хемоглобина је потребна три пута основно другачија биомашинерија која још уз то у правом тренутку треба да промени начин производње. Одакле долази тако компликована машинерија? Свака замисао еволуције овде се у темељу руши јер у својим полуготовим међустадијумима, који би, по еволуцији, довели до ове комплексне машинерије, жива бића не би ни преживела. Овај коцепт несмањивог комплекситета важи и за имуни систем човечијег организма или за флагелум којим се бактерије покрећу. И овде жива бића „на путу“ до свог садашњег стадијума не би преживела. Ближе је претпоставити, да је све од почетка било готово, а то је само могуће ако је мудар творац све тако конципирао и створио да потпуно функционише.
Werner Gitt (22 February 1937) је немачки инжињер и млади креациониста.
Гит је био професор на Physikalisch-Technische Bundesanstalt (German Federal Institute of Physics and Technology). Од 1990 г. он је предузео главну улогу у немачком креационистичком покрету, кроз објављивање неколико утицајних књига. Био је један од лидера неденоминационог Wort und Wissen (Word and Knowledge - http://www.wort-und-wissen.de/ ) покрета, најјачег креационистичког друштва у Немачкој, које је имало 230 чланова и 7,000 њих који су на мејлинг листи. Удружење води теолог Richard Junker .
http://en.wikipedia.org/wiki/Werner_Gitt
петак, 1. април 2011.
ПРЕДГОВОР(2)
Dr Andrew Mcintosh - математика, специјалист за запаљива материјале, горива и енергију, Leeds универзитет Енглеска.
Dr John R Marcus - биологија, кооперативни испитивачки центар за биљну патологију, Queensland универзитет, Аустралија.
Dr Nancy М. Darall - ботаника, Болтон комунални здравствени центар, Енглеска.
Dr John M. Cimbala - механичко инжењерство, M.S. аеронаутика, научни консултант при NASA испитивачком центру.
Dr Edward A. Boudreaux - теоретска хемија, професор хемије на Њу Орлеанс универзитету.
Dr Theo Agard - медицинска физика, директор медицинске физике при Flower болници, Охајо.
Dr Kelly L. Segraves - докторати из науке и религиозног образовања, С. S. R центар, Сан Диего.
Dr Richard Nielsen - асоц. професор апологетике.
Dr Richard В. Bliss - биологија, директор научног образовања, Расин, Висконсин, САД.
Dr Larry G. Redekopa - асоц. професор аеронаутичког инжењерства, Универзитет Јужне Калифорније.
Dr Charles С. Ryrie - Далас Теолошки факултет.
James В. Irwing - Аполо 15, астронаут, САД.
Dr Larry Butler - биохемија, професор биологије на Универзитету Индијана, САД.
Dr Charles W. Harrison - електроинжењерство и примењена физика, инструктор, Харвард и Принстон универзитети.
Dr John С. Whitcomb, Jr. - В.А, древна историја, професор на теолошком факултету Grace Seminary.
Dr William A. Beckman - хемија, професор физичких наука С.Н.С, Сан Диего, Калифорнија.
Dr Clliford A. Wilson - археологија, директор Аустралијског археолошког института.
John Woodmarappe - М.А. геологија, В.А. биологија.
Dr John Rendle-Short - лекар, професор дечијих болести на Универзитету Квинсленд, Аустралија.
Dr J. Randall Price - библијска археологија и семитски језици (Стари Завет).
Dr Robert V. Gentry - физика, спец. радиоактивни ореоли.
Dr Harold Armstrong - физика, Queen's универзитет, Кингстон, Онтарио, Канада.
Dr W.F.G. Swann - физика, директор Bartol испитивачка фондација.
Dr Malcolm Bowden - антропологија.
Dr Frank L. Marsh - биологија, професор биологије на универзитету.
Dr Walter Е. Lammerts - физика, професор на Калифорнијском универзитету.
Dr W. R. Thomson - биологија, директор Комонвелт института за биолошку контролу. Отава, Канада.
Dr J. J. Duyvenne de Wit - зоологија, Orange универзитет.
Dr Louis Wolfanger - геолошке науке, професор научног образовања, Мичиген државни универзитет.
Dr George Howe - биологија, професор биологије на Westmont College, Калифорнија.
Dr С. D. A. Turner - хемија, професор хемије на Surrey, Енглеска.
Dr Louis Bounoure - професор у Француском научном центру за научна испитивања.
Dr Paul Lemoine - куратор Националног француског музеја природне историје, Париз, Француска.
Dr Martin Lings - куратор енглеског музеја.
Dr Frank J. Sherwin - биологија, микробиологија.
Larry L. Zimmerman - математика.
Michels J. Oare - атмосферске науке.
Charles B. Thaxton - биологија.
Walter L. Bradley - биологија.
Roger L. Olsen - биохемија.
Dr Marrel C. Dodson - професор хирургије на Оклахома медицинском факултету.
Wayene Jackson - научно образовање.
Dr J. R. Clark - лекар, гинекологија, Boyd, Тексас.
Dr Russ Humphrey - физичар, теоретска, атомска и нуклеарна физика.
Dr Rush К. Acton - хирургија, професор Miami медицинског факултета, Флорида.
Dr Marvin Lubenow - М.А, професор Библије и апологетике, С.Н.С. Еl Саjon, Калифорнија.
Dr V. Wright - медицина, професор реуматологије на Leeds универзитету.
Dr Hilton Hinderliton - физика, асист. професор физике на Пенсилванија државном универзитету, New Kensigton Campus.
Paul M. Steidl - астрономија.
Dr Paul Wilt - професор физике и компјутерске науке у Bob Jones универзитету, Енглеска.
Dr Douglas F. Kelly - професор систематске теологије, Charlotte, Северна Каролина.
L R. Croft - предавач биолошких наука на Salford универзитету, Енглеска.
Luther Sunderland - аеронаутички и астронаутички инжењер.
Dr Walter Bradley - механичко инжењерство, професор механичког инжењерства на Тексашком A & М универзитету.
Dr Weston Fields - теологија, предавач библијских језика на Grace теолошком факултету.
Dr Jonathan Henry - астрономија.
John Hudson Tiner - биохемија.
Kevin May - лингвистика, теологија.
Russell Grigg - индустријска хемија.
Barry Wulley - механичко инжењерство.
Carl Wieland - геологија.
Ann Lamont - математика.
Dr George Hawke - екологија, Пацифик интернационал, Сиднеј, Аустралија.
Dr Lambert Otten - биолошко инжењерство, професор еколошког и биолошког инжењерства, Guelph универзитет, Канада.
Dr Royal Truman - органска хемија, BASF Лудвигшафен, Немачка.
Dr David Catchpoole - биљна филозофија, Аустралија.
Dr Eugene Т. Chaffin - физика, професор физике на Bob Jones универзитету, Гринвил, Јужна Каролина, САД.
Dr Ker С. Thomson - геофизика, директор лабораторије Америчког војног ваздухопловства, професор геофизике на Baylor универзитету.
Dr John R. Baumgardner - геофизика, Лoc Аламос национална лабораторија.
Dr Arthur Jones - биологија, биолошки институт Лондон.
Dr Monty White - физичка хемија (гасна кинетика).
Dr D.B. Gower - биохемија, професор стероидне биохемије на Лондонском универзитету.
Dr Walter J. Veith - зоологија, професор зоологије Western Cape универзитет Јужне Африке.
Dr George Howe - ботанпка. професор природних наука и математике на Master College. Newhall, Калифорнија.
Dr Веn Clausen - нуклеарна физика, научни испитивач при Геонаука испитивачки институт, Loma Linda, Калифорнија.
Dr Edmond Holroyd - атмосферске науке, научни испитивач при U.S. Bureau of Reclamation, Denver, Колорадо.
Dr Robert H. Eckel - медицина, професор медицине, физиологије и биофизике при General Clinical Research Center, Денвер, Колорадо.
Dr Jack Cuozzo - ортодонија, шеф ортодонског одељења при Mountanside Hospital, Montclair, New Jersey.
Dr -Andrew Snelling - геологија.
Dr Stephen Taylor - електрично инжењерство, предавач на Ливерпулском универзитету, Енглеска.
Dr Elaine Kennedy - геологија, научник при Геонаучном испитивачком инстнтуту у САД.
Dr Collin W. Mitchel - географија.
Dr Stanley A. Mumma - архитектонско инжењерство, професор архитектонског инжењерства на Пенсилванијском државном универзитету, САД.
Dr Evan Jamieson - хидрометалургија, научни испитивач при Alcoa World Aluminia, Аустралија.
Dr Geoff Downes - дрвне науке, Commonwelth Scientific Research Organisa¬tion, Аустралија.
Dr Don Batten - агрикултурне науке (биљна физиологија).
Dr Ј.Н. John Peet - хемија, Енглеска.
Dr Kurt P. Wise - геологија, директор испитивачког одсека за порекло, Bryan College Dayton, Tenessee, САД.
Dr George S. Hawke - метеорологија, Сиднеј, Аустралија.
Dr Sid Cole - физичка хемија. Аустралија.
Dr Wayne Frair - биологија, професор биологије на King's College, Tuxedo, Њујорк.
Из књиге `Иза кулиса-Божије стварање или еволуција`, Бранислав Кевић
ПРЕДГОВОР(1)
Разлог зашто су имена једног броја научника који верују у Божје стваралаштво стављена у уводни део књиге је тај што се у многобројним изјавама еволуциониста лажно представља да сви научници верују у дарвинистичку еволуциону теорију. У стварности, постоји хиљаде научника из свих специфичних области науке, који су одбацили еволуциону теорију из три разлога: прво, еволуциона теорија, или боље речено хипотеза, није доказана ни путем фосилних транзиционих прелаза из једне посебне врсте у другу (варијације и адаптирање се често погрешно представљају као еволуција). Друго, сам теоретски концепт насумичног молекуларног организовања у повишену сложеност, није подупрт ни законима термодинамике, ни лабораторијским доказима. Треће, са рапидним напретком технологије и знања у двадесетом веку, поготово у последњих неколико деценија, све већи број научника долази до закључка да непојмљива комплексност, хармонија и прецизност природних закона од васионе до биолошких форми, није могла случајно да се створи и самоорганизује.
Са тим закључком све већи број научника види Божје стваралачко посредништво као узрочника и Творца света око нас, као и нас самих, за разлику од еволуционих материјалиста који временом све више повећавају своју академску и политичку силу да би избацили Бога из Његове васионе, као и из свести човека.
Dr Henry М. Moris - професор хидрауличког инжењерства и геологије, докторат из хидраулике.
Dr A. Е. Wilder-Smith - докторат из физичке и органске хемије, докторат из фармакологије, професор на Чикашком универзитету.
Dr Werner Gitt - професор Немачког федералног института за физику.
Dr Duan T. Gish - биохемичар U.C.L.A. Berekeley, California, Ass. директор Institute for Creation Research.
Dr Thomas G. Barnes - професор физике, Ел Пасо, Универзитет Тексас.
Dr Edward Blick - професор механичког и нуклеарног инжењерства, Уни- верзитет Оклахома - спец. механика флуида и преобраћање топлоте.
Dr Richard A. Swenson - професор, Висконсин медицински универзитет САД.
Dr Donald Е. Chittick - физичка хемија, инструктор на Универзитету Puget Sound и George Fux.
Dr E. H. Andrews - теоретска физика, Лондонски универзитет, декан инжењерског деп. Queen Marry Collage.
Dr Walt Brown - пуковник америчког ваздухопловства, докторат из механичког инжењерства, Massachus. M.I.T, директор Бенет истраживачке лабораторије Албани, Њујорк.
Dr Steven A. Austin - декан геолошког одсека, Institute for Creation Research, Santee, Калифорнија.
Dr Robert E. Kofahl - биохемичар, специјализација електрохемија високе температуре.
Dr John R. Meyer - асист. професор физиологије и биофизике, Луисвил, медицинска школа, САД.
Dr Joseph Henson - Ентомологија и биологија, директор Научног одсека Bob Jones Универзитет.
Dr Alan Gillen - биолог, доктор наука Р.С.С., Флорида.
Dr Jonathan D. Sarfati - физичка хемија (нуклеарна физика) Бризбејн, Аустралија.
Dr Michael J. Behe - професор биохемије Lehigh универзитета.
Dr Donald B. De Young - физичар (нуклеарне науке, астрономија), професор Grace Collage, Winona Lake, Indiana, САД.
Dr William A. Dembski - математичар (теологија, технологија).
Dr Јohn N. Moore - професор природних наука, Мичиген Државни Универзитет.
Dr Donald Hamman - агрикултурно инжењерство, професор прехрамбене технологије на универзитету Северна Каролина.
Dr Russel Akridge - докторат из физике са Georgia Tech и докторат из теологије на New Orleans В. Т. теолошке школе. Асист. професор физике на Oral R. универзитету.
Dr Kenneth B. Cumming - директор биолошког одсека C. H. College, спец. билологија и екологија.
Dr Gary Е. Parker - професор биологије С. Н. С.
Dr Theodore W. Rybka - нуклеарна физика, професор физике и математике.
Dr John D. Morris - геолошко инжењерство.
Dr Harold S. Slusher - геофизика и астрономија, директор сеизмичке опсервaције, Тексас универзитет.
Dr Benjamin L. Aaron - шеф кардиоваскуларне хирургије George Washing¬ton медицинска факултетска болница, асоц. професор хирургије на Медицинском универзитету.
Dr William J. Bauer - хидраулика.
Dr David R. Boylan - професор хемијског инжењерства Iowa Државни универзитет.
Dr Malcolm Cutching - професор аеронаутичког инжењерства Auburn универзитет, Алабама.
Dr Harold R. Henry - професор и директор рударског инжењерства, спец. механика флуида.
Dr Lane P. Lester - Генетичар, асоц. професор биологије L. В. С. Вирџинија.
Dr David N. Menton - асоц. професор анатомије, Вашингтон медицински факултет, Сент Луис.
Dr Jean Sloat Morton - ћелијске науке (биологија, микробиологија), инструктор Џорџ Вашингтон универзитет.
Dr Phillip Passin - биохемија.
Dr John W. Oiler, Jr - професор лингвистике, Универзитет Нови Мексико, САД.
Dr Magnus Verbrugge - лекар, Канада.
Dr Robert W. Fisher - докторат из аналитичке хемије и електрично инжењерство, потпредседник академског образовања на BIOLA универзитету.
Dr Larry Vardiman - декан астрофизичког одсека на ICR, Santee, Калифорнија.
Dr Jeremy I. Walter - механичко инжењерство, директор катедре за нацрте и анализу енергије, Пенсилванија универзитетска лабораторија.
Dr Jerry R Bergman - докторати из процене и испитивања и људска биологија, инструктор на Северозападном државном факултету Archbold, Охајо. САД.
Dr Јohn Kramer - биохемија, испитивање агрикултурних продуката, Манитоба. Канада.
Dr Paul Giem -лекар. М.А. диплома из религиозних наука, асист. професор хитне медицине на Loma Linda универзитету.
Dr Нenry Zuilu - професор биологије Union College, Lincoln, Небраска.
Dr Ariel A Roth - биологија, директор Геонаучног испитивачког института Loma Linda, Калифорнија.
Dr Keith H. Wanser - професор физике на Калифорнијском универзитету у Фулертону.
Dr Timothi G. Standish - биологија, асоц. професор биологије на Andrews универзитету у Berrien Springs, Мичиген, САД.
Dr John R. Rankin - математичка физика, инструктор у компјутерским наукама И компјутер инжењерству, La Trobe Универзитет, Аустралија.
Dr Bob Hosken - биохемија, предавач прехрамбене технологије при Newcastle Универзитету, Аустралија.
James Allan - генетичар, старији предавач генетике на Stellen Bosch универзитету, Јужна Африка.
Dr George Т. Javor- биохемичар, професор на медицинском факултету Loma Linda
Dr Dvain I Ford - органска хемија, професор хемије на Andrews унивезитету Aarrien Springs, Мичиген.
Dr Angela Meyfr - хортикултурна наука, Hort испитивачки центар, Нови Зеланд
Dr Curt Sewell - нуклеарно инжењерство.
Dr Scot M. Huse - компјутерске науке, Fort Charlotte, Флорида.
Dr Stephen Grocott - неорганска хемија, генерални менаџер при „Јужни Пацифик Петролеј испитивачки центар", Аустралија.
Са тим закључком све већи број научника види Божје стваралачко посредништво као узрочника и Творца света око нас, као и нас самих, за разлику од еволуционих материјалиста који временом све више повећавају своју академску и политичку силу да би избацили Бога из Његове васионе, као и из свести човека.
Dr Henry М. Moris - професор хидрауличког инжењерства и геологије, докторат из хидраулике.
Dr A. Е. Wilder-Smith - докторат из физичке и органске хемије, докторат из фармакологије, професор на Чикашком универзитету.
Dr Werner Gitt - професор Немачког федералног института за физику.
Dr Duan T. Gish - биохемичар U.C.L.A. Berekeley, California, Ass. директор Institute for Creation Research.
Dr Thomas G. Barnes - професор физике, Ел Пасо, Универзитет Тексас.
Dr Edward Blick - професор механичког и нуклеарног инжењерства, Уни- верзитет Оклахома - спец. механика флуида и преобраћање топлоте.
Dr Richard A. Swenson - професор, Висконсин медицински универзитет САД.
Dr Donald Е. Chittick - физичка хемија, инструктор на Универзитету Puget Sound и George Fux.
Dr E. H. Andrews - теоретска физика, Лондонски универзитет, декан инжењерског деп. Queen Marry Collage.
Dr Walt Brown - пуковник америчког ваздухопловства, докторат из механичког инжењерства, Massachus. M.I.T, директор Бенет истраживачке лабораторије Албани, Њујорк.
Dr Steven A. Austin - декан геолошког одсека, Institute for Creation Research, Santee, Калифорнија.
Dr Robert E. Kofahl - биохемичар, специјализација електрохемија високе температуре.
Dr John R. Meyer - асист. професор физиологије и биофизике, Луисвил, медицинска школа, САД.
Dr Joseph Henson - Ентомологија и биологија, директор Научног одсека Bob Jones Универзитет.
Dr Alan Gillen - биолог, доктор наука Р.С.С., Флорида.
Dr Jonathan D. Sarfati - физичка хемија (нуклеарна физика) Бризбејн, Аустралија.
Dr Michael J. Behe - професор биохемије Lehigh универзитета.
Dr Donald B. De Young - физичар (нуклеарне науке, астрономија), професор Grace Collage, Winona Lake, Indiana, САД.
Dr William A. Dembski - математичар (теологија, технологија).
Dr Јohn N. Moore - професор природних наука, Мичиген Државни Универзитет.
Dr Donald Hamman - агрикултурно инжењерство, професор прехрамбене технологије на универзитету Северна Каролина.
Dr Russel Akridge - докторат из физике са Georgia Tech и докторат из теологије на New Orleans В. Т. теолошке школе. Асист. професор физике на Oral R. универзитету.
Dr Kenneth B. Cumming - директор биолошког одсека C. H. College, спец. билологија и екологија.
Dr Gary Е. Parker - професор биологије С. Н. С.
Dr Theodore W. Rybka - нуклеарна физика, професор физике и математике.
Dr John D. Morris - геолошко инжењерство.
Dr Harold S. Slusher - геофизика и астрономија, директор сеизмичке опсервaције, Тексас универзитет.
Dr Benjamin L. Aaron - шеф кардиоваскуларне хирургије George Washing¬ton медицинска факултетска болница, асоц. професор хирургије на Медицинском универзитету.
Dr William J. Bauer - хидраулика.
Dr David R. Boylan - професор хемијског инжењерства Iowa Државни универзитет.
Dr Malcolm Cutching - професор аеронаутичког инжењерства Auburn универзитет, Алабама.
Dr Harold R. Henry - професор и директор рударског инжењерства, спец. механика флуида.
Dr Lane P. Lester - Генетичар, асоц. професор биологије L. В. С. Вирџинија.
Dr David N. Menton - асоц. професор анатомије, Вашингтон медицински факултет, Сент Луис.
Dr Jean Sloat Morton - ћелијске науке (биологија, микробиологија), инструктор Џорџ Вашингтон универзитет.
Dr Phillip Passin - биохемија.
Dr John W. Oiler, Jr - професор лингвистике, Универзитет Нови Мексико, САД.
Dr Magnus Verbrugge - лекар, Канада.
Dr Robert W. Fisher - докторат из аналитичке хемије и електрично инжењерство, потпредседник академског образовања на BIOLA универзитету.
Dr Larry Vardiman - декан астрофизичког одсека на ICR, Santee, Калифорнија.
Dr Jeremy I. Walter - механичко инжењерство, директор катедре за нацрте и анализу енергије, Пенсилванија универзитетска лабораторија.
Dr Jerry R Bergman - докторати из процене и испитивања и људска биологија, инструктор на Северозападном државном факултету Archbold, Охајо. САД.
Dr Јohn Kramer - биохемија, испитивање агрикултурних продуката, Манитоба. Канада.
Dr Paul Giem -лекар. М.А. диплома из религиозних наука, асист. професор хитне медицине на Loma Linda универзитету.
Dr Нenry Zuilu - професор биологије Union College, Lincoln, Небраска.
Dr Ariel A Roth - биологија, директор Геонаучног испитивачког института Loma Linda, Калифорнија.
Dr Keith H. Wanser - професор физике на Калифорнијском универзитету у Фулертону.
Dr Timothi G. Standish - биологија, асоц. професор биологије на Andrews универзитету у Berrien Springs, Мичиген, САД.
Dr John R. Rankin - математичка физика, инструктор у компјутерским наукама И компјутер инжењерству, La Trobe Универзитет, Аустралија.
Dr Bob Hosken - биохемија, предавач прехрамбене технологије при Newcastle Универзитету, Аустралија.
James Allan - генетичар, старији предавач генетике на Stellen Bosch универзитету, Јужна Африка.
Dr George Т. Javor- биохемичар, професор на медицинском факултету Loma Linda
Dr Dvain I Ford - органска хемија, професор хемије на Andrews унивезитету Aarrien Springs, Мичиген.
Dr Angela Meyfr - хортикултурна наука, Hort испитивачки центар, Нови Зеланд
Dr Curt Sewell - нуклеарно инжењерство.
Dr Scot M. Huse - компјутерске науке, Fort Charlotte, Флорида.
Dr Stephen Grocott - неорганска хемија, генерални менаџер при „Јужни Пацифик Петролеј испитивачки центар", Аустралија.
Из књиге `Иза кулиса-Божије стварање или еволуција`, Бранислав Кевић
Еволуција игнорише тешка питања (2)
Но, наш радознали ум жели да пронађе одговоре на друга значајна питања. Како се развила свест? Филозофи и научници су вековима узалуд напрезали свој ум покушавајући да реше ову мистерију. Неки филозофи су закључили да је свака особина људског бића морала постојати, на ма колико примитивном нивоу и код саставних елемената свих еволутивно претходних биолошких врста, па чак и код неживих материјала за које се претпоставља да су довели до настанка човека. Ако је овај филозофски став исправан, онда су чак и елементи који су образовали прву ћелију морали поседовати неки првобитни облик свести, а поврх тога и кваркови и електрони који образују атоме па чак и извор енергије из кога су се, како кажу научници, развиле честице материје. На жалост, ми не можемо да разговарамо са енергијом и упитамо је за ниво и природу њене "свести и свесности." Или је свест део стваралачког дизајна Свемогућег? Када је у питању свест, морамо размотрити вољу, слободну вољу и одлучивање. Психолози се неуморно труде да убеде човечанство у то да ми све радње обављамо потпуно механички - да је свака наша одлука и поступак одређен искључиво међусобним деловањем наследног фактора и фактора средине. Насупрот овој претпоставци стоји један нерешиви филозофски проблем. Ако су такве ствари просто детерминистички изазване, онда је чак и сама изјава тог филозофа на ову тему исто тако резултат, неразмишљања или опсервација, већ деловања фактора наследа и средине који су ван његове контроле. Било да је његов закључак исправан или погрешан он га је једноставно морао донети, јер није могао другачије, пошто не може да се ослободи утицаја сопственог наслеђа и средине. У пракси је потпуно другачије, што нас нимало не изненађује. Казнени систем прописује казне за злочине за које се претпоставља да их је их је особа својевољно починила. Ми прихватамо љубав наших родитеља и деце потпуно уверени да су они свесно одлучили да нас воле. Веровати у супротно подстакло би нас да производимо роботе који би могли да нас грле и љубе и речима исказују своју љубав како бисмо се могли осећати испуњени таквом "љубављу." Друштво обезбеђује саветнике за професионалну орјентацију под претпоставком да људи могу да одлучују о свом будућем занимању и да то и чине. Човек у свом животу донесе много таквих одлука. Међутим, како се развила та способност свесног одлучивања? Испитајмо још једну област која представља проблем за еволуционисте.
Услови на овој Земљи савршено одговарају животу какав ми познајемо. Наша планета поседује огромне количине воде која је неопходна за живот. Ми загађујемо ту воду; медутим, захваљујући деловању метеоролошких фактора, постоји невероватан и задивљујући процес пречишћавања и обнављања. Кисеоника, још једног елемента који је апсолутно неопходан за живот животиња, такође има у изобиљу. Наш организам као и развијена индустрија савременог доба троше огромне количине слободног кисеоника, али вегетација на чудесан начин обнавља његове залихе. Симбиоза између биљака и животиња је нешто просто невероватно. Животиње производе угљен-диоксид за биљке, а биљке заузврат обезбедују молекуле кисеоника за животиње. Даље, Сунце се налази на одговарајућој удаљености од Земље да би производило довољно топлоте за одржавање живота - ни превише, ни премало. Када спојимо количину енергије коју производи Сунце и његову удаљеност од Земље, добијамо тачно ону количину енергије која је потребна нашој планети. На планети Меркур, која је много ближа Сунцу, човек не би могао да живи зато што би га његове високе температуре готово спржиле, док је на Плутону сувише хладно за живот људи пошто је он сувише далеко од Сунца. Даље, да се Земља много спорије окреће око своје осе, једна њена страна би примила превише топлотног сунчевог зрачења, а друга премало. Двадесет и четири часа представља савршено прикладан период. Земљина маса је толика да је гравитација сасвим довољна да чврсто стојимо на земљи, а ипак не толико велика да нам сваки корак који начинимо представља ужасан напор. На Месецу, чија сила теже износи мање од 20 процената силе Земљине теже, веома је тешко ходати, као што су потврдили астронаути. Гравитација је била премала за нормално ходање. На Јупитеру је гравитација много већа од Земљине. Ходање на таквој планети исцрпело би нашу снагу. Даље, тло по коме ходамо је чврста маса. Планете попут Јупитера, пошто је он у гасовитом стању, не би биле прикладне за један нормалан, удобан живот. Не мали број еволуциониста верује да може да поништи аргумент да је одговарајуће услове специјално за људе дизајнирао Бог, једноставно изјављујући да смо у ствари ми еволуирали прилагођавајући се условима који су владали на Земљи. Оно што се не слаже јесте да исти ови научници користе нас Земљане као модел у својој потрази за животом на другим планетама попут Марса и месецима попут Титана. Они се наводно слажу са тим да ова Земља пружа приближно оптималне услове за одржавање живота, укључујући присуство воде и атмосфере. Ако испитамо најнижи слој геолошког стуба (камбријумски слој), тамо ћемо наћи много више животињских филума него што их данас живи на Земљи (изванредни докази који поткрепљују ову чињеницу налазе се у књизи Wonderful Life Стивена Џ. Гоулда).
Геолошки стуб не приказује период у коме није било фосила након којег долази слој са пар веома простих организама. Ствар је у томе да се изнад слоја у коме нема облика живота налази слој са толико много сложених организама да њихов број надмашује број живих организама данас присутних на Земљи. Нека заиста брза еволуција! Рађање је још једна ствар која еволуционистима ствара озбиљне потешкоће. Како је започело опрашивање биљака посредством инсеката? Ако су биљке еволуирале пре инсеката, како су онда те биљке биле опрашене. Истина је да се неке биљке самоопрашују, а неке путем ветром ношеног полена, међутим хиљаде биљака се опрашује само посредством инсеката. А ако су инсекти еволуирали пре биљака, где су онда инсекти у том периоду пре појаве биљака проналазили животодавни нектар? И опет, када су се код инсеката развила крила како би могли брзо да лете од биљке до биљке? Чињеница да је толико много врста живих бића развило систем полног размножавања је, са еволуционе тачке гледишта, просто невероватна. Многе од тих врста су се наводно развиле на различитим гранама еволуционог дрвета, а ипак је код многих од њих метод размножавања веома сличан. За чињеницу да су се код свих тих врста истовремено развиле и мушка и женска јединка не постоји рационално објашњење. Многе поседују веома кратак репродуктивни живот, а ипак је свака од њих у неком тренутку у далекој прошлости успела да у току тог свог кратког репродуктивног периода пронађе потпуно развијеног партнера. Заиста невероватно! Како се само згодно потрефило то што су "еволуирале" бактерије како су могле да разлажу биљке укључујући ту и лишће које падне са листопадног дрвећа сваке зиме! Без тог процеса би земљиште још одавно остало без хранљивих материја. Друге бактерије су се развиле да би могле да уђу у желудац стоке и производе ензиме који растварају целулозу која се налази у трави коју стока поједе. Стока не може сама да производи тај ензим као што ни људи не могу то да чине. Не можемо а да се не дивимо чињеници да је процесом еволуције стока добила желудац повећаног капацитета да би бактеријски ензими обавили до краја своју дигестивну функцију претварајући дугачке молекуле целулозе у њене саставне шећере који се онда лако апсорбују из пробавног тракта стоке и транспортују до ћелија како би се могла обезбедити енергија за ове позамашне животиње. Они који подржавају концепт еволуције свакако би морали да објасне како се развила ова симбиотичка веза између животиња и бактерија. Простор нам не дозвољава да се упуштамо у детаљну дискусију о невероватним опсервацијама којима је утврђено да геолошки слојеви у огромним кањонима често уопште не указују на то да су настали ерозијом, упркос томе што се каже да су били изложени дејству природних сила хиљадама, а у неким случајевима и милионима година пре него што се формирао наредни слој. Геолошки слојеви у Гранд кањону у Сједињеним Државама свакако остављају утисак да је процес ерозије практично прошао поред њих. Или бисмо, у складу са оним што су опсервације показале, рекли да су се сви ти слојеви формирали веома брзо један за другим, можда за само неколико дана или недеља, а не за неколико хиљада година? Овај закључак би се много боље уклапао у оно што је опсервацијама утврђено, а и у библијски извештај о потопу из Нојевог времена. Треба разјаснити и друга питања.
Како то да воће, поврће, житарице и орашасти плодови садрже све угљене хидрате, протеине, есенцијалне масти, минерале и витамине (сем цијанокобаламина-витамина Б12 којим нас снабдевају бактерије) неопходне за живот људи и животиња? Још невероватнија је чињеница да поседујемо чуло укуса и мириса која нас наводе да уживамо у храни која садржи ова есенцијална телесна "горива" и да препознамо нашу потребу за овим изворима енергије путем осећаја глади. Тако "срећан" спој људских особина вапи за објашњењем. Како у контексту еволуције објашњавамо изванредно дезенирано цвеће? Објашњења која дају еволуционисти - да су се такве шаре развиле да би привукле инсекте који опрашују цвеће - некима могу звучати отрцано. Зашто би велика већина биљака, чак и многи корови, развила цветове пријатног изгледа? Зашто у природи не можемо да видимо цветове са неестетски набацаним бојама које очекује дугачки процес изумирања зато што је услед деловања механизма природне селекције само мали број инсеката слетео на њега због чега није дошло до унакрсног опрашивања? Зар није дивно и то што смо "развили" и осећај за лепо захваљујући којем можемо да налазимо задовољство у посматрању тог цвећа? И како смо срећни због чињенице да смо "развили" емоције радости и задовољства. Такође, треба да будемо захвални што наше очи поседују одговарајуће рецепторе којима умемо да ценимо лепоту цвећа и што постоје нервне везе које омогућавају овим рецепторима да преносе ове боје и слике у потиљачни режањ нашег мозга где их можемо свесно опазити. Ми поново тражимо објашњење у еволутивним процесима. Теорија еволуције још није дала одговор на ова и још многа друга питања. Скорија размишљања о томе да се катастрофални догађаји попут велике метеорске кише или астероида и штетних последица милијарди комета, а којима се покушавају објаснити исправне опсервације, много више поду- дарају са библијским извештајем о свеопштем разарајућем потопу Нојевог времена и вулканским ерупцијама за време тог потопа. Таква схватања представљају крај униформизма. Према овом схватању, које је деценијама имало водећу улогу у оквиру теорије еволуције, физички услови који данас владају на Земљи у основи су слични онима који су владали у прошлости, па стога потпуно исправно поступамо када на основу данашњих научних опсервација доносимо закључке о ономе што се догађало у далекој прошлости. Други научници сада признају да је постојао период необјашњиво брзог еволутивног развоја. Ово је уступак неоспорним доказима. Међутим, овим својим изјавама они далеко од тога да признају да је једино интелигентни дизајн могао да створи ову Земљу и да је ту интелигенцију првобитно поседовао само и једино небески Бог. Оно о чему сведоче резултати научних испитивања је свакако јасно исказано у тврдњама Светог писма: "Јер овако вели Господ, који је створио небо, Бог, који је саздао земљу и начинио је и утврдио и није је створио напразно, него је начинио да се на њој наставља сам Господ, и нема другога." (Исаија 45:18). У Божијем царству откупљени ће читаву вечност разоткривати мистерије онога што је Он створио. Од најситнијег атома па до највећих галаксија, сазнаваћемо све више и више о бескрајној Божијој мудрости. Несавршености које данас видимо у природи због деловања принципа зла на овој планети биће заувек отклоњене и наш ум, који тада неће бити ограничен смртношћу, корак по корак ће разјашњавати она тешка питања која данас збуњују најблиставије умове и најсавесније истраживаче и не дају се објаснити ни најсавременијом научном опремом.
Услови на овој Земљи савршено одговарају животу какав ми познајемо. Наша планета поседује огромне количине воде која је неопходна за живот. Ми загађујемо ту воду; медутим, захваљујући деловању метеоролошких фактора, постоји невероватан и задивљујући процес пречишћавања и обнављања. Кисеоника, још једног елемента који је апсолутно неопходан за живот животиња, такође има у изобиљу. Наш организам као и развијена индустрија савременог доба троше огромне количине слободног кисеоника, али вегетација на чудесан начин обнавља његове залихе. Симбиоза између биљака и животиња је нешто просто невероватно. Животиње производе угљен-диоксид за биљке, а биљке заузврат обезбедују молекуле кисеоника за животиње. Даље, Сунце се налази на одговарајућој удаљености од Земље да би производило довољно топлоте за одржавање живота - ни превише, ни премало. Када спојимо количину енергије коју производи Сунце и његову удаљеност од Земље, добијамо тачно ону количину енергије која је потребна нашој планети. На планети Меркур, која је много ближа Сунцу, човек не би могао да живи зато што би га његове високе температуре готово спржиле, док је на Плутону сувише хладно за живот људи пошто је он сувише далеко од Сунца. Даље, да се Земља много спорије окреће око своје осе, једна њена страна би примила превише топлотног сунчевог зрачења, а друга премало. Двадесет и четири часа представља савршено прикладан период. Земљина маса је толика да је гравитација сасвим довољна да чврсто стојимо на земљи, а ипак не толико велика да нам сваки корак који начинимо представља ужасан напор. На Месецу, чија сила теже износи мање од 20 процената силе Земљине теже, веома је тешко ходати, као што су потврдили астронаути. Гравитација је била премала за нормално ходање. На Јупитеру је гравитација много већа од Земљине. Ходање на таквој планети исцрпело би нашу снагу. Даље, тло по коме ходамо је чврста маса. Планете попут Јупитера, пошто је он у гасовитом стању, не би биле прикладне за један нормалан, удобан живот. Не мали број еволуциониста верује да може да поништи аргумент да је одговарајуће услове специјално за људе дизајнирао Бог, једноставно изјављујући да смо у ствари ми еволуирали прилагођавајући се условима који су владали на Земљи. Оно што се не слаже јесте да исти ови научници користе нас Земљане као модел у својој потрази за животом на другим планетама попут Марса и месецима попут Титана. Они се наводно слажу са тим да ова Земља пружа приближно оптималне услове за одржавање живота, укључујући присуство воде и атмосфере. Ако испитамо најнижи слој геолошког стуба (камбријумски слој), тамо ћемо наћи много више животињских филума него што их данас живи на Земљи (изванредни докази који поткрепљују ову чињеницу налазе се у књизи Wonderful Life Стивена Џ. Гоулда).
Геолошки стуб не приказује период у коме није било фосила након којег долази слој са пар веома простих организама. Ствар је у томе да се изнад слоја у коме нема облика живота налази слој са толико много сложених организама да њихов број надмашује број живих организама данас присутних на Земљи. Нека заиста брза еволуција! Рађање је још једна ствар која еволуционистима ствара озбиљне потешкоће. Како је започело опрашивање биљака посредством инсеката? Ако су биљке еволуирале пре инсеката, како су онда те биљке биле опрашене. Истина је да се неке биљке самоопрашују, а неке путем ветром ношеног полена, међутим хиљаде биљака се опрашује само посредством инсеката. А ако су инсекти еволуирали пре биљака, где су онда инсекти у том периоду пре појаве биљака проналазили животодавни нектар? И опет, када су се код инсеката развила крила како би могли брзо да лете од биљке до биљке? Чињеница да је толико много врста живих бића развило систем полног размножавања је, са еволуционе тачке гледишта, просто невероватна. Многе од тих врста су се наводно развиле на различитим гранама еволуционог дрвета, а ипак је код многих од њих метод размножавања веома сличан. За чињеницу да су се код свих тих врста истовремено развиле и мушка и женска јединка не постоји рационално објашњење. Многе поседују веома кратак репродуктивни живот, а ипак је свака од њих у неком тренутку у далекој прошлости успела да у току тог свог кратког репродуктивног периода пронађе потпуно развијеног партнера. Заиста невероватно! Како се само згодно потрефило то што су "еволуирале" бактерије како су могле да разлажу биљке укључујући ту и лишће које падне са листопадног дрвећа сваке зиме! Без тог процеса би земљиште још одавно остало без хранљивих материја. Друге бактерије су се развиле да би могле да уђу у желудац стоке и производе ензиме који растварају целулозу која се налази у трави коју стока поједе. Стока не може сама да производи тај ензим као што ни људи не могу то да чине. Не можемо а да се не дивимо чињеници да је процесом еволуције стока добила желудац повећаног капацитета да би бактеријски ензими обавили до краја своју дигестивну функцију претварајући дугачке молекуле целулозе у њене саставне шећере који се онда лако апсорбују из пробавног тракта стоке и транспортују до ћелија како би се могла обезбедити енергија за ове позамашне животиње. Они који подржавају концепт еволуције свакако би морали да објасне како се развила ова симбиотичка веза између животиња и бактерија. Простор нам не дозвољава да се упуштамо у детаљну дискусију о невероватним опсервацијама којима је утврђено да геолошки слојеви у огромним кањонима често уопште не указују на то да су настали ерозијом, упркос томе што се каже да су били изложени дејству природних сила хиљадама, а у неким случајевима и милионима година пре него што се формирао наредни слој. Геолошки слојеви у Гранд кањону у Сједињеним Државама свакако остављају утисак да је процес ерозије практично прошао поред њих. Или бисмо, у складу са оним што су опсервације показале, рекли да су се сви ти слојеви формирали веома брзо један за другим, можда за само неколико дана или недеља, а не за неколико хиљада година? Овај закључак би се много боље уклапао у оно што је опсервацијама утврђено, а и у библијски извештај о потопу из Нојевог времена. Треба разјаснити и друга питања.
Како то да воће, поврће, житарице и орашасти плодови садрже све угљене хидрате, протеине, есенцијалне масти, минерале и витамине (сем цијанокобаламина-витамина Б12 којим нас снабдевају бактерије) неопходне за живот људи и животиња? Још невероватнија је чињеница да поседујемо чуло укуса и мириса која нас наводе да уживамо у храни која садржи ова есенцијална телесна "горива" и да препознамо нашу потребу за овим изворима енергије путем осећаја глади. Тако "срећан" спој људских особина вапи за објашњењем. Како у контексту еволуције објашњавамо изванредно дезенирано цвеће? Објашњења која дају еволуционисти - да су се такве шаре развиле да би привукле инсекте који опрашују цвеће - некима могу звучати отрцано. Зашто би велика већина биљака, чак и многи корови, развила цветове пријатног изгледа? Зашто у природи не можемо да видимо цветове са неестетски набацаним бојама које очекује дугачки процес изумирања зато што је услед деловања механизма природне селекције само мали број инсеката слетео на њега због чега није дошло до унакрсног опрашивања? Зар није дивно и то што смо "развили" и осећај за лепо захваљујући којем можемо да налазимо задовољство у посматрању тог цвећа? И како смо срећни због чињенице да смо "развили" емоције радости и задовољства. Такође, треба да будемо захвални што наше очи поседују одговарајуће рецепторе којима умемо да ценимо лепоту цвећа и што постоје нервне везе које омогућавају овим рецепторима да преносе ове боје и слике у потиљачни режањ нашег мозга где их можемо свесно опазити. Ми поново тражимо објашњење у еволутивним процесима. Теорија еволуције још није дала одговор на ова и још многа друга питања. Скорија размишљања о томе да се катастрофални догађаји попут велике метеорске кише или астероида и штетних последица милијарди комета, а којима се покушавају објаснити исправне опсервације, много више поду- дарају са библијским извештајем о свеопштем разарајућем потопу Нојевог времена и вулканским ерупцијама за време тог потопа. Таква схватања представљају крај униформизма. Према овом схватању, које је деценијама имало водећу улогу у оквиру теорије еволуције, физички услови који данас владају на Земљи у основи су слични онима који су владали у прошлости, па стога потпуно исправно поступамо када на основу данашњих научних опсервација доносимо закључке о ономе што се догађало у далекој прошлости. Други научници сада признају да је постојао период необјашњиво брзог еволутивног развоја. Ово је уступак неоспорним доказима. Међутим, овим својим изјавама они далеко од тога да признају да је једино интелигентни дизајн могао да створи ову Земљу и да је ту интелигенцију првобитно поседовао само и једино небески Бог. Оно о чему сведоче резултати научних испитивања је свакако јасно исказано у тврдњама Светог писма: "Јер овако вели Господ, који је створио небо, Бог, који је саздао земљу и начинио је и утврдио и није је створио напразно, него је начинио да се на њој наставља сам Господ, и нема другога." (Исаија 45:18). У Божијем царству откупљени ће читаву вечност разоткривати мистерије онога што је Он створио. Од најситнијег атома па до највећих галаксија, сазнаваћемо све више и више о бескрајној Божијој мудрости. Несавршености које данас видимо у природи због деловања принципа зла на овој планети биће заувек отклоњене и наш ум, који тада неће бити ограничен смртношћу, корак по корак ће разјашњавати она тешка питања која данас збуњују најблиставије умове и најсавесније истраживаче и не дају се објаснити ни најсавременијом научном опремом.
Колин и Расел Стендиш, књига `Велики прасак је експлодирао`
Пријавите се на:
Постови (Atom)