Предговор књиге `Дарвинова црна кутија`, др Маjкл Бихи

ИЗВИЊЕЊЕ ЗБОГ ДЕТАЉА

Пре неколико година Деда Мраз је за Божић мом најстаријем сину поклонио трицикл. Нажалост, обзиром да је веома заузет, Деда Мраз није имао времена да га извади из кутије и састави пре него што је кренуо даље. Задатак је остао тати. Извадио сам делове из кутије, отворио упутство за састављање, и уздахнуо. Састојало се од шест детаљних страна: разврстајте осам различитих типова завртања, убаците два шрафа од 4 центиметра кроз ручицу у осовину, закачите осовину кроз четвртасти отвор за труп бицикла, и тако даље. Нисам желео да читам упутства, јер сам знао да се она не могу прегледати на брзину као дневне новине - суштина и јесте у детаљима. Ипак сам заврнуо рукаве и почео да радим. Након неколико часова, трицикл је био састављен. Током процеса заиста сам прочитао сваку инструкцију у књижици неколико пута и обавио прецизне радње које је упутство захтевало.

Моја одбојност према упутствима је, изгледа, раширена. Иако већина домаћинстава има видео-рекордер, већина људи не уме да их програмира. Ова технолошка чуда долазе са комплетним упутством за руковање, али сама помисао на досадно проучавање сваке реченице књижице наводи већину људи да повери посао најближем десетогодишњаку.

Нажалост, велики део биохемије је као књижица упутстава, у смислу да је значај у детаљима. Студент биохемије који само прелети уџбеник провешће сасвим сигурно велики део следећег испита зурећи у таваницу док му грашке зноја клизе низ чело. Прегледање уџбеника на брзину не припрема студента за питања као што су „Детаљно објасните механизам хидролизе пептидне везе трипсином, обраћајући нарочиту пажњу на улогу прелазног стања енергије везе". Иако постоје општи принципи биохемије који помажу смртнику да разуме општу слику хемије живота, општи принципи вас могу упутити само дотле. Инжењерска диплома не замењује књижицу са упутством за састављање трицикла, нити вам директно помаже да програмирате видео-рекордер.

Многи људи су, нажалост, веома свесни ситничавости биохемије. Људи који пате од анемије српастих ћелија, трпећи велики бол током свог скраћеног живота, свесни су значаја ситних детаља који су променили једну од 146 аминокиселина у једној од десетина хиљада беланчевина у њиховом телу. Родитељи деце која умиру од Тај- Сашове болести, или цистичне фиброзе, или пате од дијабетеса, или хемофилије, знају више него што желе о значају биохемијских детаља.

Према томе, као писац који жели да људи прочитају његово дело, у недоумици сам - људи мрзе да читају детаље, а ипак се прича о утицају биохемије на теорију еволуције у потпуности ослања на детаље. Према томе, морам да напишем књигу какву људи не воле да читају како бих пренео идеје. Свеједно, сложеност се мора искусити да би се ценила. Због тога, пажљиви читаоче, молим за стрпљење: у овој књизи биће пуно детаља.

Књига је подељена на три дела. У Првом делу се налазе одређене основе и приказује се зашто се о еволуцији сада мора расправљати на молекуларном нивоу - у домену биохемије. Овај део углавном не садржи техничке детаље, иако се неки провлаче током расправе о оку. Други део садржи поглавља са примерима, што је најсложеније. Трећи део представља расправу о импликацијама биохемијских открића.

Према томе, тешка материја је у великој мери ограничена на Други део. Међутим, у том делу слободно користим поређења са познатим, свакодневним предметима како бих пренео своје идеје, а чак су и у том делу детаљни описи биохемијских система сведени на најмању могућу меру. Одељци који садрже највише детаља - богати сложеним техничким називима - одвојени су од обичног текста знаком. Неки читаоци ће можда одмах прећи на Други део. Међутим, други ће можда желети да само летимично прелете тај део или чак да прескоче неке одељке, а да се затим врате када буду спремни да усвоје висе. За оне који желе дубље разумевање биохемије, саставио сам додатак који износи неке опште биохемијске принципе. Охрабрујем оне који желе све појединости, да прочитају уводни текст из биохемије у некој библиотеци.

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН - ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

2. Од еволуционог до православног погледа на свет

Будући да је поседовао бриљантан ум, о. Серафим је још од младости показивао горућу чежњу за знањем и разумевањем стварности у највишем смислу те речи. У средњој школи, ватрено је трагао за знањем у науци и математици, биологији, зоологији и алгебри. Матурирао је као најбољи у свом разреду и, захваљујући одушевљеној препоруци свог професора математике, награђен је стипендијом за Помона Колеџ у јужној Калифорнији.

На Помони је наставио са изучавањем науке, што је сада комбиновао са студијама философије. Под утицајем хуманиста тога доба, придружио се великом подухвату мислилаца какав је био Џулијан Хаксли: да објасни васиону без Бога. У бруцошким философским белешкама (1952) изјављује:

"Целокупна наука указује на постојање васионе, свеукупности свих ствари. Ништа у науци не указује на постојање Бога који је изолован од васионе. У овом тренутку, кад још нисам развио своју сопствену теорију познања, прихватам, погодности ради, да знање (у оној мери у којој се оно може стећи) могу задобити посредством науке. Према томе, верујем у научна открића која указују на постојање васионе; одбијам идеју независног Бога услед недостатка доказа."

Оваква изјава може нам се учинити наивном у садашње време, када тиранија научног натурализма све више бива оспоравана. Она, међутим, мора бити разматрана у контексту 50 - тих година, односно деценије успона хуманизма и тријумфалног проглашења Дарвинове стогодишњице.

"У једном периоду потпуно сам веровао у еволуцију", сећао се касније о. Серафим. "Нисам веровао због тога што сам много размишљао о том питању, него једноставно због тога што су 'сви у то веровали', 'зато што је то чињеница' и што 'не можете порећи чињеницу', Још увек се сећам да је мој професор зоологије са прве године студија опширно излагао 'велику човекову идеју'; за њега је највећа идеја до које је човек икад дошао била идеја еволуције и она је, према његовом уверењу, била 'много већа од идеје Бога'".

Разуме се да тежња о. Серафима да разуме стварност није могла бити задовољена нити модерном науком, посвећеном материјализму, нити пак западном философијом, заснованом на рационализму. "Био сам апсолвент", сећао се касније, "кад сам трагао за неком истином у философији и нисам је налазио. Досадила ми је западна философија." Током друге године свог студирања почео је да трага за узвишенијом мудрошћу у древнокинеској философији, због чега је почео да изучава и кинески језик, како стари, тако и модерни.

О. Серафим је 1956. дипломирао на Помона колеџу и наставио своје изучавање старокинеског језика и философије на Академији за изучавање Азије у Сан Франциску, а касније и на калифорнијском Беркли универзитету. Док је био на Академији, открио је списе француског метафизичара 20. века, Ренеа Генона, традиционалисте који је у древном, православном изразу светске религије тражио одговор на највећа питања. Генон је разјаснио и преобразио религиозно становиште о. Серафима. Он је касније записао: Тенон је био тај који ме је учио да трагам за истином, да је љубим више од свега осталог и да будем незадовољан било чим другим осим истином."

Образовање је о. Серафима научило да све ствари сагледава помоћу историјског прогреса, сагласно еволуционом погледу на свет, карактеристичном за модерно доба. Након што је открио Генона, почео је да посматра ствари са становишта историјске дезинтеграције (разградње).

У својој књизи Царство квантитета и знаци времена, Генон објашњава како уклањање традиционалних духовних начела води ка драстичној дегенерацији (изрођивању, изопачењу) људског рода. Он је показао како је наука 20. века, са својом тенденцијом да све сведе искључиво на квантитативни ниво, искварила човеков појам о истинском знању и ограничила његову визију на оно што је привремено и материјално.

Генон је свугде писао да је "у покушају да све сведе на човекову меру која је сама себи циљ, модерна цивилизација корак по корак потонула до нивоа човекових најнижих елемената и њена сврха је тек нешто мало више од задовољења потреба својствених материјалној страни његове природе." Покушавајући да испуне понор који су у модерном добу оставили наука и материјализам, поникле су разне "псевдорелигије", али су оне, захваљујући мешању психичке и духовне реалности, само још више замаглиле истину.

Генон је писао да "модерни свет, разматран сам у себи, јесте једна аномалија (неправилност), па чак и једна врста монструозности"; модерну научну теорију еволуције, која се развила у покушају да се васиона објасни чисто натуралистички, сматрао је изданком те монструозности. "У еволуционизму", писао је он, "целокупна стварност је постављена искључиво у 'настајање', што подразумева коначно одрицање сваког непроменљивог начела, па према томе и целокупне метафизике."

Вероватно да је Генон подстакао о. Серафима да преиспита еволуционизам чак и пре него што је почело његово преобраћање у православно хришћанство. "Почео сам дубље да размишљам о том питању (о еволуционизму)", сећао се касније о. Серафим. "Почео сам да увиђам да оно што само себе назива 'науком' уопште није чињеница него философија и почео сам врло опрезно да правим разлику између научних чињеница и научне философије"

Као бруцош на Помони, о. Серафим је имао поверења у модерно научно гледиште. Изучавајући Генона, он је модерну науку још увек посматрао као пут до знања, али га је овога пута видео "као знање најниже, најгрубље врсте".

Генон је о. Серафиму указао на оно што треба да остави иза себе и упутио га на стазу Истине. Он му, међутим, није показао коначну одредницу. Отац Серафим је ту одредницу пронашао онда, када је неким чудом открио да је Истина за којом је трагао заправо личност - Исус Христос, чији се лик неискривљено сачувао у православном предању оног истог хришћанства које је раније одбацивао.

У православном хришћанству, о. Серафим је открио истински, древни поглед на свет који ће заменити онај еволуциони, а кључ за тај поглед на свет пронашао је у списима православних Светих Отаца. Богословље Светих Отаца, схватио је он, засновано је на живом, личном откровењу Бога човеку и због тога је бесконачно вишег реда не само у односу на науку него и у односу на метафизичке увиде какве је стекао посредством Генона. Никада није престао да цени одлучујући корак који му је Генон омогућио на путу ка Истини, али је сада увиђао да је пут метафизике, који мисао људског духа поставља изнад богооткривеног богословља, обремењен опасностима и да на тај начин води једва приметним грешкама, испреплетаним с највишим истинама. Док се раније у долажењу до Истине ослањао на свој ум, сада је знао да свој ум мора смирити (унизити) пред Истином као Личношћу, Исусом Христом. Убрзо након свог преобраћања, о. Серафим је записао: "Кад сам постао хришћанин, својевољно сам разапео свој ум, и сви крстови које носим за мене су извор радости. Ништа нисам изгубио, а све сам добио."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja03.htm 

Предговор књиге `Фосили кажу не`, др Дјуен Гиш

Предговор

Ова књига садржи једну од најразорнијих критика еволуционе филозофије које се могу наћи. Она јуриша право на тврђаву претпостављеног научног доказа за еволуцију и уништава њен централни бастион.

Фосилни налаз мора омогућавати критични доказ за или против еволуције, пошто ни један други научни доказ не може с вероватноћом бацити светло на стварну историју живих бића. Сви други докази зависни су од околности и могу се ефективније објаснити преко модела стварања. Временски распон људског посматрања превише је кратак да би омогућио запис о стварној еволуционој промени од нижих ка вишим врстама организама у данашње време. Витално питање је стога: "Да ли запис из прошлих времена, сада сачуван у форми фосила, показује да су се такве промене десиле?" Одговор је недвосмислен: "Фосили кажу не!" Није било еволуције у прошлости, ништа више него што је има у садашњости. Ову важну чињеницу убедљиво демонстрира и документује Др. Гиш у овој књизи.

Др. Дјуен Т. Гиш је пажљив научник великог потенцијала. Успешно је бранио концепт стварања пред бројном универзитетском и научном публиком, као и у формалним дебатама са многим од водећих еволуциониста.

Ова књига прошла је неколико издања и већ је врло успешна у својој мисији упућивања људи у истину науке о стварању. У овом новом, проширеном и ревидираном издању, она је још убедљивија и биће без сумње прихваћенија него икад раније. Свако ко прочита ову књигу, а затим и даље одбија стварање ради еволуције, мора бар признати да он верује у еволуцију упркос огромном доказу фосилног записа против ње.

Др. Хенри Морис, Председник Института за проучавање стварања, Kалифорниjа 92071

О аутору

Др. Дјуен Гиш (докторат из области биохемије одбранио на Униврзитету Калифорнија, Беркли) потпредседник је и професор природних наука на Институту за проучавање стварања (Institute for Creation Research, Сантее, Калифорниа 92071). Провео је 18 година у биохемијском истраживању на Медицинском колеџу Корнел Универзитета, Вирус лабораторији Универзитета Калифорниа, Беркли и Апџон компанији, Каламазу, Мичиген. Аутор је и коаутор бројних научних радова на свом пољу и познати аутор и предавач на тему стварање/еволуција. Члан је Америчког хемијског друштва и Америчког института за хемију.

Теистички еволуционизам као ново аријанство

Причасник Источне мудрости, св. Атанасије, назвао је Арија претечом антихриста, а литургијско предање сматра Аријево учење квинтесенцијом свих јереси. И ево у наше време поново се суочавамо са новом модификацијом ове древне јереси. Реч је о теистичком еволуционизму или, како га његове присталице још називају – телеологизму. Ово поређење многи ће сматрати усиљеним, фанатичним, "назадним" и потпуно неоснованим. Међутим, то уопште није тако. Образложење нашег става пружићемо у даљем тексту, пошто дефинишемо шта је телеологизам и какве су његове модификације.

Људи често мисле да телеологизам представља нешто целовито, неку алтернативу буквалистичком "ненаучном" разумевању књиге Постања (традиционално учење Цркве). Tо није тачно. Као што је и у “алтернативном буквалистичком никејству", аријанству, било много праваца, јединствених само у одбацивању Никејског Символа, тако постоји и читава гама различитих учења телеолога, која нису у складу ни са Предањем ни међусобно. Слични многоглавој хидри или камелеону, они не поседују унутрашњу чврстину али се једнако супротстављају Истини. Дефинисаћемо их према њиховој удаљености од вере Цркве, имајући у виду да и одступања од богопреданог Откривења, која се могу толерисати, као саставни елементи припадају систему чија је несагласност са хришћанством свима очигледна. Управо с тим у вези је чињеница да адепти једне од доктрина често подржавају радикалнија схватања телеолога. (на пример, о. Андреј Курајев изразио је своју сагласност са концепцијом Тејара де Шардена!).

Но, да набројимо антишестодневне идеје:

1. Према "најбезопаснијој" концепцији, дане Стварања треба буквално разумети као дане од 24 сата, али почевши од 4 дана, док су дани до стварања небеских светила трајали неодређено дуг временски период. У свему осталом присталице ове концепције уче о стварању света потпуно у складу са Православљем и одбацују сваку могућност еволуције. Али и сама могућност разумевања дана стварања као епохе отвара простор за ширење телеолошких идеја. Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.

2. Радикалнија ревизија откривене истине односи се на тумачење да су сви дани једнаки неодређено дугом временском периоду (милијарде година), али се при томе сачувала вера да је Господ Својом силом створио сав свет без помоћи еволуције. Међутим, пред присталицама ове теорије "дана-епохе" налази се нерешив задатак – објашњење појаве трулежности у новосазданој Васељени до грехопада човека.

3. Следеће по удаљености од Истине је мишљење да је могуће стварање живих бића из животиња других врста уз помоћ Бога. Овде је у питању покушај да се у Православље уведу идеје Голдшмита и Гоулда, одбачене од стране "традиционалне науке". Један од аутора ове концепције (прот. Стефан Љашевски) ипак од свих животиња издваја човека кога је, према његовом учењу, непосредно створио Бог од земаљског праха.

4. Процес усвајања псеудонаучне митологије затим постаје све интензивнији. Појављује се учење да је човек створен од човеколиког мајмуна коме је Господ удахнуо бесмртну душу (o. Глеб Каледа, о. Андреј Курајев, о. Николај Иванов и др.).

5. Присталице следећег става у потпуности прихватају неодарвинистичку теорију о пореклу врста путем природне селекције и мутација, а разликују се по томе што је за једне (о. Андреј Курајев) овај процес последица синергије света (који, по њиховом веровању, поседује сопствену вољу – што доводи до јереси гностика Хермогена) и Бога.

6. Други тврде да се интервенција Бога јавља као фактор случајности мутагенезе (Гомањков).

7. Трећи, да је еволуција – последица тежње ка самоусавршавању, која је саставни део живота од самог његовог настанка (о. A. Мењ).



8. Даље се сфера делатности Творца још више сужава и своди на три момента – Велику Експлозију, појаву живота и разума (о. A.Мењ, о. Г. Каледа). Вероватно се Бог у њиховим представама учинио веома гадљивим. и одлучио да се мало мање упрља сопственом творевином.

9. Затим се логично поставља питање разлога тако дуготрајног дела стварања, на које телеолози дају потпуно манихејски одговор: еволуција је – последица борбе Логоса са сатаном (прот. А. Мењ, свешт. Г. Кочетков).

10. Еп. Василиј (Родзјанко) води ову идеју ка логичком завршетку, рекавши да свет у коме живимо уопште није творевина Бога, већ ђавола, а да књига Постања говори о стварању друге Васељене, која је разрушена грехопадом.

11. Затим имамо учење да првосаздани Адам уопште није историјска личност, већ кабалистички Кадмон, свечовек (еп. Василије, прот. А. Мењ).

12. На крају, Шарден је ово богохулство довео до логичког завршетка. По његовом мишљењу, сам еволуциони процес је - настанак и самопознање бога, у коме нема места за оностране интервенције, јер је бог растворен у том свету и у њему он до краја спознаје себе. Према томе, нема никакве радикалне разлике између добра и зла, живота и смрти, разума и безумља – све су то само етапе процеса самоусавршавања невештога духа, призваног да постане Бог. Наравно, код њега нема никакве сличности са Библијским Откривењем. Уместо Адама – група човеколиких мајмуна, који се ни у чему принципијелно не разликују од животиња, уместо историјског Исуса - космички Христос. На такав начин телеологизам закономерно долази до својих извора – теозофије, немачког романтизма (хегелијанство), гностицизма и пантеизма, који повремено прелази у јаросни антитеизам.



Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).

Али, сада је неопходно навести светоотачку аргументацију против ове аријанске парадигме. Свети Атанасије пише: "Ако је, по речима вашим, Он произишао из непостојећег, како је могуће да Он чини непостојеће постојећим? Ако Он, будући твар, Сам ствара твари; онда за сваку твар треба претпоставити да и она може стварати. Али, ако то прихватимо, зашто је потребна Реч, ако нижа твар може да прими битије од више твари, или уопште, ако је свака створена твар могла да чује од Бога: "Нека буде!" или: "Да начинимо! " и да се на такав начин изврши стварање сваке твари? Али, тога нема у Писму; и то је немогуће, јер ништа што је створено не може бити узрок који ствара". Овај аргумент је један од најјачих и он се свом тежином обрушава на "православне" еволуционисте. Јер, само признање да твар поседује способност стварања доводи до одбацивања учења о јединственој природи Бога, Оног Јединственог Који поседује моћ стварања и Који може да чини нешто небивало. Да би творевина могла да створи нешто принципијелно ново, она мора имати могућност да постави себе ван граница просторно-временског континуума, а наш разум поседује самo појам простора и времена. Тај неопходан услов за стварање нечег принципијелно новог не може да испуни нико осим неограниченог вечног Бога.

Узгред речено, мишљење светитеља Атанасија потврђују чињенице које опажа и наука. – Јединствено биће које поседује способност стварања јесте – човек, способан само за нову комбинацију већ постојећих реалности али не и за стварање, на пример, четврте основне боје. А уколико и то разумно биће није способно да створи нешто принципијелно ново, колико су онда глупи они који сматрају да је бесмислена и неорганизована материја сама од себе породила Васељену!

Као што овим расуђивањима додаје богомудри Василије Велики, "ако се Бог постидео да Сам саврши стварање постојеће твари: онда од ње не прима ни славословље; јер ако се постидео да је створи, онда неће ни хтети да је призна за Своју творевину". Тако, присталице телеологизма не морају да рачунају на то да ће њихове молитве бити услишене на висини. Савршено је јасно да ти људи не могу бити православни свештенослужитељи, призвани да измире људе са истинским Творцем, чак ни да просто уђу у храм – који је Спаситељ назвао домом молитве (Мт. 21, 13). Многима ће се ова изјава учинити грубом, али она по неопходности логички проистиче из чињенице да они и само своје тело, и читаву видљиву Васељену (укључујући и материјал од кога су храмови изграђени) не приписују немерљиво великој Моћи Творца, већ некаквом тварном посредству.

Још једна сличност телеолога са аријанцима огледа се у њиховој тежњи да иду у корак с временом. Тако познати савремени екстравагантни обновљенац, игуман Инокентије (Павлов) говори на радију "Софија": "Сећам се да ми је једна интелигентна, образована дама рекла: "Не желим да моје дете у школи изучава Дарвинову теорију еволуције". Одговорио сам јој: "Милостива госпођо, опростите, али она је научно прихваћена. А оно што је научно прихваћено постало је део опште светске културе, а то је дете дужно да зна. Друга је ствар што ће он то као хришћанин на одговарајући начин протумачити у својој свести. Ми имамо прекрасне опите како је то учинио Тејар де Шарден" ("Софија" 11.10.2000. Игуман Инокентије Павлов). Слична расуђивања слушамо и од других делатника. На пример, Е. Полишћук овако "разобличава" свете Оце и њихове савремене присталице-креационисте: (креационисти кажу да) "треба тумачити само онако како су то чинили свети Oци. Но, тумачити значи - размишљати, а не громогласно извикивати цитате. Свети Оци нису знали много тога што данас зна сваки школарац". И на тој основи он одбацује традиционално разумевање књиге Постања. Али, ми памтимо одговор св. Атанасија претечама савремених еволуциониста: "Треба служити Гоподу, а не времену". Јер, Оци доиста нису познавали свет на начин на који га познаје данашња наука, већ на принципијелно другачији. Они су се ослањали на Откривење Свезнајућег Творца, док се наука ослања – на представе које се мењају сваког минута, које често нису ни у каквом односу са видљивом реалношћу или јој чак и противрече.

По мудрим речима П. Фејербенда, "чињеница да модел добро функционише сама по себи не значи да је реалност структурисана као тај модел. То је здрава претпоставка – један од "примарних елемената" научне праксе. Приближења се у науци користе на сваком кораку – да би се олакшала рачунања у оквиру одређеног дијапазона параметара. Својства и основе тих приближавања често се разликују од својстава и основа теорија из којих су те апроксимације "развијене". Према томе, уколико теорија, као што се претпоставља, одговара стварности, приближавања јој не могу одговарати у смислу те речи. С друге стране, теорије се често граде као кораци на путу све више задовољавајућег описивања за сада непознатих слика света. Оне могу да функционишу сасвим успешно, али сам циљ, ради кога су створене, спречава нас да из њих изводимо закључке о стварности. Такве су, на пример, стара квантна теорија и Њутнова теорија гравитације – у тумачењу самог Њутна. Осим тога, и формално савршена теорија може да доживи фијаско при покушају да се тумачи као непосредно изображење стварности.

Пример – Шредингерова таласна механика. Она је елегантна, унутарње усаглашена и веома успешна. У њеној основи лежи претпоставка да су елементарне честице таласи. Међутим, Бор и његова школа, извршивши анализу широког круга појава, установили су да та интерпретација противречи низу важних чињеница. (Ова интерпретација изазвала је и формалне тешкоће, тзв. редукцију таласног пакета и др.).

Да поменемо и најбоље теорије модерне физике – општу теорију релативитета у њеном савременом виду и општу квантну механику. Без обзира на све покушаје, данас није могуће створити усаглашену слику која ће задовољити обе теорије – претпоставке једне теорије директно противрече претпоставкама друге. Можемо ли после тога сматрати да нам свака од њих даје веран опис стварности? Ја – не. Ја могу само да утврдим да су они у суштини корисни модели приближавања, али да ми немамо никакву представу како изгледа стварност којој се приближавају".

Давно пре овог философа, у односу на питање граница науке Црква је формулисала свој став у одлукама Константинопољског Сабора 1076. године против Јована Итала (због ауторових цитирања ових одлука еволуционисти су се нашли силно увређенима):

"Онима који себе сматрају православнима, а бестидно или нечастиво уносе у учење Православне Католичанске Цркве нечастиве ставове паганских философа о душама људским, о небу, земљи и другим тварима, анатема.

Онима који, уместо да чистом вером, у простоти срца и свом душом признају велика чуда као несумњиве догађаје, савршена Спаситељем нашим и Богом, Владичицом нашом Богородицом која Га је нетљено родила и другима светима, који покушавају да их посредством мудровања софизмима представе немогућим или да их тумаче по својој вољи, и остану упорни у својим ставовима, анатема.

Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим мишљењима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема.

Онима који неистинито објашњавају богомудре изреке св. учитеља Цркве Божије и који покушавају да другачије тумаче и изврћу смисао учења, јасно и коначно израженог благодаћу Светог Духа, анатема".

На жалост, хтели они то или не, присталице теистичке еволуције у својој гносеологији у потпуности потпадају под ове одлуке. Као што у својој космогонији они у потпуности понављају учење Арија – највећег и "најузорнијег" јересијарха.

Свештеник Данил Сисојев

http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post_1130.html

Еволуционизам и Креационизам у светлости библијско – светоотачког предања

Разлика између науке и уметности је у томе што је у науци збир ''два и два'' увек износи ''четири.'' Међутим посматрати науку заиста јесте уметност. Тако да је наука сама по себи релативна ствар. Сведоци смо да се теорије постављене данас обарају већ сутрадан, а затим те које ће се објавити сутра, већ прекосутра доживе своју критику. Зашто је то тако? Управо с тога што човек пуком теоријом не може да нахрани свој дух. Људски живот прожима у себи и науку и уметност. Јер је без обоје непотпун.

Сваки научник који је заслужан за велика открића имао је у себи обоје. Јабука може било коме пасти на главу, али да из тога изведе научну хипотезу, могао је само онај ко је у томе видео лепоту креације попут Њутна. Едисон је могао да направи сијалицу са већ постојећом теоријом о једносмерној струји, али да потпуно изокрене научни систем и да рађа теорије могао је само сањар попут Николе Тесле. Зато један мислилац попут Ајнштајна има потпуно право да присвоји себи теорију релативитета, а један истраживач попут Пастера може слободно себи да припише титули ''оца медицине.'' Ако бисмо набрајали све ово ишли бисмо у недоглед. Јер су многе теорије које су ово научници изродили пале у воду пред налетима идеја неких нових генерација. Тако да тврдња да ''је све релативно'' остатаје у науци и дан данас. Док би се уметности могла приписати фраза: ''све је могуће.'' И једно без другог у човековом животу не може.Само уметношћу у којиј је ''све могуће'' човек може да оплемени науку у којој је ''све релативно.'' Тко функционише живот човека. Захваљујући тим особинама човек је у стању стално открива и проналази нешто ново, али и да стално лута и губи се у разним световима. Најбољи пример овога је математичар – нобеловац Џон Неш (John Nash),  који се сав свој живот борио са шизофренијом, али захваљујући којој је могао да поставља и решава најтеже математичке проблеме.

Философи би овде рекли да је човек осуђен да тражећи истину лута, не би ли нашао себе, али да ли је то тако? Да ли је човекова судбина да човек на такав начин лута и то под претпоставком да може да полуди ако се изгуби у неком свету који материјалисти називају иреалан? Они који ''Судбину'' поставлјају као свога идола даће на потврдан одговор, међутим они који си господари судбине, (суштински, а не номинални), јећи ће јасно и одлучно ''НЕ!'' Човек није осуђен да лута и буде роб свеми што види око себе. Он је тај пут сам изабрао, јер није желео да претходно припреми себе за савршенство за које је назначен.

Ипак, ако већ говоримо о човеку као ''господару судбине'' морамо рећи да постоји само један начин да човек то постане. А то је да успостави заједницу са узроком свога постојања. А узрок човековог постојања није некаква безлична енергетска маса, већ конкретна личност (свеличност), Створитељ који се своме створењу много пута представио пуним именом и презименом, кроз повест времена. ''ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ, (бићу што ћу бити)'' рекао је Мошеу (Мојсеју) на Планини Божијег Величанства (хОРЕВА). (Преводилац је реч  ''хОРЕВА'' навео као име ''Хорив.'' Па нека тако и остане). Односно: Бићу онај који хоћу бити када ја то хоћу; Бићу све што треба да будем због тебе,али онако како ја то хоћу, бићи све што треба да будем да спасем човека, али када ја то будем хтео и на начин на који ја то изаберем. То све значи та чувена реченица: (ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ) из које је изведено име ''ЈАхВЕ''

Да скратимо: Онај који може бити што хоће, кад хоће и како хоће, ствара (у контексту нашег постојања: ''створио је'') све што хоће, када хоће и како хоће. Он је хоће да у човека утисне свој лик и то и чини, али опет како он хоће, јер не чини од човека савршену копију себе, већ поставља само основ свога образа у човеку и даје ми заповест да тај лик проширује и изграђује и на тај начин му се уподобљава. Односно даје и човеку слободу да и овај изабере шта хоће, знајући да без слободног избора нема истинске заједнице.

Е управо у томе је срж проблема данашњице. Без заједнице са Богом човек лута историјом и не зна ни одакле долази ни кода иде. На тај начин он може бити одакле хоће и ићи куда хоће, па макар настао из мрака пуким случајем и беспоштедно експлоатисао и свет око себе и друге људе око себе, мислећи да ће на тај начин изградити савршенији живот. Јер без обзира на начин схватања сваки човек тежи савршенству. То му је једноставно утиснуто на стварању, а даље он сам одлучује о својој судбини и може да верује у шта хоће. Докле ће га то одвести види се из приложеног. Али да бисмо дошли до овога данас, треба прво да видимо како је све почело.

ПОЈАМ БОГА = ЕЛ

Тај првобитни човек је иступио из заједнице са својим створитељем и живео је тако као да је сам свој творац. Али Шетово (Ситово), потомство обнавља ту заједницу и наставља да живи у њој у могућностима које је имало као огреховљено. Међитим и Шетово потомство је временом раскидалуо ту заједницу. И Створитељ је сакупио остатке остатака у Ноиној породици да би спасао човечанство које је себе довело на руб уништења. И човечанство које је мислило да је довољно само себи уништено је у Потопу. Остала је само Ноина породица, (од које је данашње човечанство), да чува истину о своме Створитељу. Њихови потомци отпадали од заједнице са Створитељем и почели да верују да су њихови прародитељи богови од којих је све настало. Највернији од Ноиних синова био је његов најмлађи син Шем (Сим) чије је потомство наставило да обитава у заједници, али и они су временом почели да измишљају богове и напуштају заједницу са Створитељем, тада је Створитељ решио да опет окупи остатке остатака позивајући Авраама да крене себи у ''Обећану Земљу.'' Тада се Створитељ први пут представља људима као Бог (Једини Бог – Бог који је изнад Богова које су они измислили). Бог – Створитељ, тада обећава Аврааму да ће од њега подићи народ бројан и да ће кроз његов народ, (читај: ''пород'')   бити благословена сва племена на земљи.

Зашто је овде битан појам ''народ?'' Из разлога што је Створитељ приказивао себе човечанству у оним оквирима у коме је човечанстви то могло да разуме. Од Ноиног времена па надаље људи су већ почели да се организују у племена и народе. Владари тих племена били су потомци првенаца Ноиних синова. Тако на пример Хамов син Мицраим (код Даничића: Месрајим, Мисир), од својих потомака звани Египат, сматран је за бога а владари Египта су називали себе ''синови великог Египта.'' Да напоменемо још да су Владари Египта носили титули ''Фараони'' по Авраамовом савременики Фараону, који је први окупио Мицраимове потомке око себе. Народи (јеврејски: Гојим; словенски: Јазици), су се груписали и стварали државе, али су отпадали од Бога и тонули све дубље у таму мрака и идолопоклонства. Термин Гојим је временом постао синоним за незнабошце, за отпад, и нечистоту. Отуда се када се год у Библији спомиње термин ''народи'' мисли на незнабожце. Са дрге стране када Бог позива Авраама говорећи да ће од њега створити народ кроз који ће благословити све остале народе. Авраамово поптомство  касније добија назив ''Јевреји'' (Еверим, Аварим), што значи они који су са друге стране од ''Гојим – незнабожаца'' Али они током векова постају робови Египта.

За то време незнабожачка теологија Египћана претвара се полако у науку, али са свим могућим сујеврејима и враџбинском суштином. Египћани су веровали да ако неко зна име некога од богова може да га контролише и користи његове моћи. Поједини свештеници (незнабожачки), су на самрти то име предавали једном свом ученику и такво схватање се уврежило међу људе у том поднебљу. Тада ступа на сцену Створитељ позивајући Мошеа. Отуда је разумљиво питање које је Моше упутио Богу: ''гле, када одем синовима Јисраеловим (Израиљeвим) и кажем њима, Бог отаца ваших шаље ме вама, а они мени кажу, које име он има, шта да кажем њима?'' Тада му је Бог рекао ону чувену реченицу ''ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ – Бићу што ћу Бити'' (што је Даничић превео са: ''Ја сам онај који Јесам''). Значење те реченице смо малопре начели, овде ћемо додати  и то да је Бог дао до знања Јеврејском народу још и то да не постоји Име којим човек може контролисати Бога Живога – Бога Створитеља, Јер Ја ћу ''Бити што ћу бити'' поручио је јасно Бог Мошеу.

Овде је још битан појам ''Бог отаца ваших.'' Пошто су сви стари народи веровали да вуку порекло од богова, (људи- дивова, и разних других) тако су као и потомци великог Египта и Авраамово потомци имали свога Бога, али су појам о њему робујући вековима изгубили. Зато су чекали ослободиоца који ће им то јавити и ослободити их. Тог ослободиоца су нашли у лику Мошеа (св. Мојсеј Боговидац). Али и не само то. Јевреји су у Мошеу добили много више од пуког изласка из робства. Вратили су се Богу отаца.

У чему је разлика?

Код незнабожаца ''оци''су били богови. А Mојсеј овде објављује Бога који је створио ''оце''

Александар Срнић

 ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН - ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА



1. Интелектуални миље у којем се формирао о. Серафим Роуз

Током 50-тих година, када је о. Серафим (тада Евгеније, Јуџин) Роуз похађао средњу школу и колеџ у Калифорнији, теорија еволуције била је на врхунцу свог угледа. Њена превласт над свим осталим становиштима о пореклу живота и васионе кулминирала је на великој прослави Дарвинове стогодишњице на Чикашком универзитету, 1959. године. Том приликом је обележено објављивање Порекла врста Чарлса Дарвина, које се појавило пре сто година. Са свих страна пристигли су научници да би учествовали у тријумфу не само једне научне теорије него и целокупног погледа на свет. Филип Е. Џонсон пише:

"Учесници Дарвиновог јубилеја били су, сасвим разумљиво, обузети победничким расположењем. Наука никада раније није уживала толики углед. Вакцина је победила дечју парализу; чинило се да ће атомска снага обезбедити неисцрпну, јефтину енергију; наслућивала су се свемирска путовања. Поред ових технолошких достигнућа, чинило се да је наука утврдила да је бесциљни процес еволуције наш истински творац и на тај начин је збацила с престола библијског Бога. Религиозни значај ове интелектуалне револуције снажно је нагласио и најистакнутији говорник на овој годишњици, британски биолог, философ и политичар сер Џулијан Хаксли."

"Џулијан Хаксли је унук Томаса Хенрија Хакслија, својевремено познатог по надимку Дарвинов адвокат', будући да је био најважнији међу раним поборницима Дарвинове теорије. Т. X. Хаксли је, осим тога, изумео и реч "агностик", којом је описао своја сопствена религиозна гледишта. Зоолог Џулијан Хаксли један је од научних утемељивача неодарвинистичке синтезе, модерне верзије Дарвинове теорије. Поред тога, био је заговорник натуралистичке религије, назване еволуциони хуманизам, и један од првих генералних секретара UNESCO-а, организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. Укратко, средином 20. века Џулијан Хаксли је био један од најутицајнијих интелектуалаца, а 1959. година означила је врхунац његовог утицаја. Доносимо одломке из неких Хакслијевих запажања на овој годишњици:

"Будући историчари вероватно ће ову Седмицу стогодишњице разматрати као сажетак (суму) важног критичког периода у историји ове наше земље - периода када је процес еволуције, оличен у истраживачу, уистину почео да бива свестан самога себе... Ово је једна од првих јавних прилика у којима је отворено предочено да су сви аспекти реалности подложни еволуцији, од атома и звезда до риба и цветова, од риба и цветова до људских друштава и вредности - да је целокупна реалност уистину један процес еволуције.

Године 1859. Дарвин је отворио пролаз који је водио ка новом психосоцијалном нивоу, са новим обрасцем идеолошке организације, у којој су мишљење и веровање усредсређени на еволуцију.

У еволуционом обрасцу мишљења нема више ни потребе ни места за натприродно. Земља није створена, она је еволуирала. Исто се може рећи и за животиње и биљке које је настањују, укључујући ту и наше људске индивидуе, наш дух и душу, као и мозак и тело. То исто важи и за религију.

Човек еволуције није више у могућности да из своје усамљености побегне у наручје обоготворене очинске фигуре. Он више не може избећи одговорност за доношење одлука тако што ће пронаћи уточиште под кишобраном Божанског Ауторитета, нити ће се уздањем у вољу Свезнајућег, али на жалост недокучивог Промисла, ослободити тешког задатка сучељавања са присутним проблемима и планирања будућности.

Коначно, еволуциона визија омогућује нам да разликујемо, мада непотпуно, особености нове религије која ће се, у то можемо бити сигурни, појавити да би служила потребама наступајућег доба."

"Укратко, тријумф дарвинизма је подразумевао смрт Бога и постављање позорнице за замену библијске религије новом вером, заснованом на еволуционом натурализму. Требало би да та нова вера постане темељ не само за науку него и за владу, закон и морал. Требало би да то буде званична религиозна философија модерног доба."[1]

Неки од најистакнутијих светских научника - почев од Ричарда Овена и Луја Агасиза у 60-тим годинама 19. века до Ричарда Голдшмита и Отоа Шиндеволфа у 40-тим годинама 20. века - указивали су научним круговима на збуњујуће тешкоће оне теорије која је била уведена на Дарвиновој стогодишњици. Међутим, ови научници су били исмејани а њихове основане примедбе одбијене. Као додатак овим гласним критичарима постојала је и нема група научника која се није слагала са теоријом еволуције, али су се плашили да оспоре доминантни поглед на свет. Постојање ове групе научника потврђено је на Дарвиновој стогодишњици од стране палеонтолога Еверет Клер Олсона са Калифорнијског универзитета, који је тада рекао: "Тешко је судити о величини и саставу овог немог сегмента, али нема сумње да је њихов број занемарљив."[2]

Без обзира на то да ли су они били ућуткани или су сами изабрали да ћуте, америчка јавност није била у прилици да чује бројне научнике који су доводили у питање Дарвинову теорију. Према томе, када је током 50 - тих година о. Серафим започео са научним образовањем у средњој школи, учили су га да је еволуција целокупног живота из прасупе несумњива и неоспорна чињеница, подједнако поуздана (према речима Џулијана Хакслија) као и чињеница да се Земља окреће око Сунца.

Јеромонах Серафим Роуз,  ПОСТАЊЕ, СТВАРАЊЕ И РАНИ ЧОВЕК

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja02.htm

Одбијена награда

Фредерик Бeнтинг и Џон  Меклеод познати су по томе што су  поделили Нобелову награду 1923, као проналазачи инсулина. Међутим, румунски креациониста професор Никола  Паулеску (на слици доле) их је претекао у томе.

Алфред Нобел проналазач динамита је са 55 година живота,  у француским новинама у Паризу прочитао вест о сопственој смрти. У ствари, извештач је погрешно пренео - умро је његов брат Лудвиг . Он је написао како би Нобел могао бити упамћен као "трговац смрти", бизнисмен који је своје богатство створио на разарању људи и ствари. Да га не би потомство памтило само по томе, већ и по нечем лепшем, Нобел је добар део свог богатства оставио за сада познату награду која носи његово име.

Далеко од тога да не доноси срећу и хармонију, али додељивање Нобелове награде  (од којих су већина заслужене)  често активирају горке расправе. То је нарочито случај када је касније откривено да је неко други био „први“ или је на други начин превиђен проналазач. Ми смо већ представили случај креационисте Рејмонда Дамадиана, проналазач МГТ(магнетна резонантна томографија). Изгледа да је откриће инсулина сличан случај.

Преко Николе Паулескуа, који је по много чему био креациониста, ехо Дамадианове неправде и даље одјекује. Дивили су му се и високо га ценили као академика , он је чак своје антиеволуционе ставове пропагирао на факултету.. Имао је обичај да каже: "Научник не може само да каже Credo in Deum (ја верујем у Бога). Он мора јасно потврдити: Scio Deum esse (ја знам да Бог постоји) '.

Откривање инсулина

Никола  Паулеску (1869-1931) био је научник светског реномеа. Образовао се у Паризу где је студирао медицину и са 30 година изводи обимна научна истраживања у својој домовини, у Румунији, на Универзитету у Букурешту. 1903 је почео објављивање монументалног списа о медицини у четири тома, а касније (1919-1921) у 3 тома, на 2110 страница „Расправа о физиологији“ (Traité de Physiologie Médicale ). Његова истраживања о хормону панкреаса који регулише ниво шећера у крви је почео у 1916, али га је прекинуо Први светски рат.

Између априла и августа 1921, Паулеску је најавио откриће "панкреина" (сада познат као инсулин) у неколико научних радова. Високо поштована Интернационална архива психологије у Лијежу (Белгија), је примила његов свеобухватан рад 22. јуна 1921. и објавио га  31. августа те године. У њему је  Павлеску најавио своју успешну изолацију  хормона панкреаса , хормона против дијабетеса, и његово коришћење у снижавању нивоа шећера у крви и код паса који имају дијабетес и код оних који немају.

Бантинг (и његов сарадник, Чарлс Бест) је издао прво разматрање рада на дан 31. децембра те године, месецима касније,  којим је објавио своје откриће инсулина. Он се појавио у фебруару 1922.  у Торонту у часопису за „Клиничку и лабораторијску медицину“.

Иако су Бантинг и Бест знали за  Паулескуов рад, они су га погрешно протумачили 1922 говорећи: 'Он (Паулеску) наводи да инекције у периферним венама не производе никакав ефекат и његови експерименти показују да друга инекција не производи значајан ефекат као прва .

Да је Нобелов комитет проверио Паулескуов рад, они би приметили да су  Бантинг и Бест (и др.), разумели све наопако! Испоставило се да ниједан од оба Канађана нису знали добро француски језик и у писму професору Јону Павелу 15. октобра 1969, Чарлс Бест се најискреније извинио, рекавши: "Ја се не сећам да ли смо се ослонили на наш сиромашни француски или да ли смо имали лош превод. У сваком случају бих желео да кажем како ми је жао за ову несрећну грешку и надам се да ће ваши напори у част професора Паулескуа бити награђени са великим успехом '.

У чланку 1971, Роиф Луфт, председник Међународне фондације за дијабетес и председник одбора Нобелове награде за физиологију и медицину, рекао је: „Оно што остаје, а то је да су раније откриће Паулескуа, Бантинг и Бест погрешно разумели из нама непознатих разлога о чему данас не можемо ништа знати...По мом мишљењу, Нобелова награда, без сумње је требало да буде  подељена између Павлескуа, Бантинга и Беста ...“.

 Могло би се очекивати да постоји неки напор да се исправи ова неправда, али као у случају Дамадиана, ништа није урађено. Павлеска и Дамадиана дели још једна ствар заједничка, а  то  је           веровање у божанско Стварање. Сасвим је могуће да је  Павлеску због отворене критике дарвинизма „запечаћена судбина“.

Чврсто против дарвинизма

У Европи, почетак 20. века је време великих промена у академским круговима. Дарвинова теорија је широко прихваћена и проширена изван граница биологије, и почела да преобликује друштвене науке, па чак и медицинске науке. Веома мали број академика је имао храбрости и научне отворености да храбро стане испред булдожера дарвинизма који дроби све пред собом.

У то време, на југоисточном ободу Европе, професор Паулеску се активно супротстављао идејама дарвинизма. Године 1902, он је отворио свој курс физиологије као оштру критику спонтане генерације - нове еволутивне идеје дана, према којем су хемијски елементи у комбинацији  спонтано генерисали прве примитивне облике живота. Паулеску пригодно поставља питање „да ли је питање порекла живота супстанце део експерименталних наука или филозофије“ Он је даље  истакао да „пошто нико нема идеју какви би услови били на првобитној Земљи“ ниједна хипотеза се не би могла да експериментално тестирати.

Тако је, још 1902, Паулеску направио јасну разлику између експерименталне науке и историјске науке, коју је секуларно образовање потпуно игнорисало.

Паулеску је закључио да пошто физика и хемија нису успеле да створе живот из неживих материја „ морамо признати интервенцију одређених Сила ...“ који је идентификован са појмовима Бога и душе, говорећи да је дошло време да ови појмови буду признати и уведени у науку.

Даље у овој отвореној расправи, Паулеску  се бави дарвинизмом per se , истичући да наследне промене у једном типу могу само да доведу до различитих промена у оквиру тог типа. У његово време, није постојала разлика у биолошкој дефиницији између врсте која се пари само са својима и између родова, тако да он то није разликовао. Он је дао пример овце рођене у Масачусетсу , на фарми  1761. са краћим ногама од остатка стада. Ово је била корисна подврста, јер су биле јефтиније ниже ограде којима су се ограђивале.. Тако је из њега изведена нова раса-Анкон. Међутим, још увек је овца, нагласио је он. ( И са знањем данашње генетике и теорије информација, Паулеску би могао да покаже да је то у ствари резултат мутације тј. информације која се губи. Наследни дефект се испоставио као користан, али је ипак промена која није добра)

Пaулеску је такође указао на експерименте који су показали да наследна промена карактеристика врсте тежи да смањи плодност. Дакле, природна селекција (која је прихваћено као очигледна чињеница, као и увек код  већине креациониста) ће радити против било које тенденције радикално различитих врста, а Паулеску је био конзервативни заступник, и деловао је против „дегенерације врсте“.

Овај румунски научник снажно је нападао еволуциону логику која важи за хомологне организме (заједничких карактеристика), што раде и данас креационисти,  као и идеја да су додатне брадавице на људима  „атавизам“ (атавизам (сличност) са нашим животињским прецима). Он је истакао да су то биле само аномалија од репликација истог органа, и често се (за разлику од животиња) налазе изван "млечне линије", нпр на раменима, или са унутрашње или спољашње стране кука.

Сви ови аргументи могу изгледати уобичајени данас, али још  1902. била је изузетна таква употреба звучне научне логике у супротстављању наглог успона Дарвинове нове парадигме . То је изазвало чак и  да се глас чује у румунском парламенту захтевајући да се Паулеску уклони са факултета! Необесхрабрен, он је активно дебатовао са академском елитом еволуционе биологије тог времена. .

Православни верник, професор Паулеску је једном рекао да зато што је „Бог првобитни узрок и коначни обим свега што постоји, према томе праву науку може само довести да одгонетне у природи знаке божанске воље и разума, која је усмерена да упознамо Живога Бога, Исуса Христа, отелотворена Логоса“ Према свим записима, он је био скроман човек који је добро поднео неправду око Нобелове награде, иако је у великој мери био ожалошћен.

Иако долази из различитог времена и културе, Никола Павлеску ипак заслужује да буде додат на листу великих научника за кога је Бог известан, а хришћанство начин живљења. Врло је могуће да је Комитет за Нобелову награду занемарио његово првенство у открићу инсулина због његовог јаког креационистичког става , а чак се та чињеница рефлектује и 80 година касније, јер се његов значај и даље занемарује.

Данас је више него икада, изузетно  тешко бити отворени креациониста, а  при томе и  даље бити прихваћен као научник од стране установа - без обзира на нечије дипломе или достигнућа. Заиста, ово је изузетно чудно, јер ни мање ни више сер Исак Њутн је потпуно веровао у библијски извештај о стварању, а то не умањује чињеницу да је био један од највећих научника свих времена.

http://creation.com/denied-the-prize

Превела Бојана Марјановић