Протојереј-ставрофор др Лазар Милин-Бог је љубав

Постоје четири религиозна осећања: зависност, дивљење, страхопоштовање и четврто - ЉУБАВ. То је осећање синовске оданости и преданости Богу. Сви искрено религиозни људи, без обзира да ли су примитивци или културни, воле своју религију и не могу с њом да се растану лака срца. Мученици су најконкретнији доказ љубави човека према својој религији, а кроз њу и према богу. А скоро свака религија има своје мученике.

Међутим, љубав према Богу највише је и најизразитије наглашена у хришћанству. Ту је она уздигнута у ранг прве и највеће заповести и дужности која у себи садржи и све остале. "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим", то је по Светом Писму, прва и највећа заповест, јер "Бог је љубав". Та љубав у хришћанству иде до потпуног одрицања себе, до предавања себе вољи Божјој, у потпуној покорености и оданости. "Сами себе и друг друга и вес живот наш Христу Богу предадим" - то је православни молитвени израз љубави, оданости и покорности као религијског осећања које постоји и у другим религијама, само на други начин изражено. 

Религијска љубав и синовска оданост према Богу рађају у души религиозна човека најведрије могуће расположење. На основу осећања љубави према Богу, измирења са Богом и синовства Божијег, човек се већ у овом свету осећа блажен и сигуран, као прави законити господар овога света, као син Божији, по  речима апостола Павла: "Тако ниси више роб, него син". Колико религијска љубав рађа осећање блаженства у срцу религиозна човека најочигледнији пример нам пружа одушевљени и раздрагани усклик апостола Павла: "Ко ће нас одвојити од љубави Божије? Невоља или туга? Или гоњење? Или глад? Или мач? ... Јер знамо јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње ни будуће, ни васиона, ни дубина, ни друга каква твар не може нас одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашему". "Не живим више ја, вели апостол, живи у мени Христос". Па зато исти апостол осећа да "Све могу у Христу који ми моћи даје".

Разуме се, не постигне сваки човек толику љубав као што је имао апостол Павле, али он нам овим речима износи своје осећање и своје расположење које се у души његовој рађа из љубави према Богу, а то значи осећање једног крајње ведрог расположења, осећање снаге и моћи, која га кроз силу Божју чини да се човек осећа господарем света, као син у кући очевој. 

Додуше, и противници религије тврде о себи да их атеизам доводи до истог осећања, да се осећају господари света, и то још потпунији, Јер, религиозан човек своје господарство осећа кроз зависност према Богу, а аеист који пориче Бога нема од кога да осећа зависност и нема коме да буде покоран. Међутим, разлика је између атеистичког и религијског, специјално хришћанског осећања у томе, што се хришћанин осећа као легитимни господар света кроз помоћ Божју, кроз благодатно усиновљење Богу, док се атеист може осећати само као узурпатор, као господар који је до господства над светом дошао протеривањем Бога из своје душе и из света, дакле револуцијом против Бога. Разуме се, оба осећања су субјективна. А које од та два осећањ има уза се и реалну објективну основу, то зависи од питања да ли је Христос Бог, или  није, да ли Бог уопште постоји или не постоји.

Остављајући за сада на страну питање објективности истинитости теизма или атеизма, то јест питање постојања Божјег, задржавајући се само на констатацији да су оба осећања субјективне природе, ми ћемо их упоредити баш са те стране да бисмо видели које је од њих пријатније (макар и у чисто субјективном смислу) и које доноси човеку потпунији и сталоженији душевни мир. 

Одмах нам пада у очи да је на овом питању религија у повољнијем положају од атеизма. Она може да постоји на чистој вери, на самом душевном побожном расположењу, без неких научних доказа да Бога има. Конкретно узето, већина религиозна света своју религију тако и доживљује. Они имају своју личну апологетику, своје лично образложење зашто верују. Али то образложење не мора да буде засновано на познавању научно-филозовских доказа. Може да почива на личном искуству, на интуицији,  на неком личном логичком образложењу. Зато религиозан човек може у истинитост своје религије да буде дубље и тврђе убеђен него атеист у своме веровању. И то тим пре што се атеизам заклања за некакве научне доказе за своју истинитост, а тих доказа нема. Зато је велико питање да ли атеист икад постигне тако савршено ведро расположење као религиозан. Ако хоће човек да постигне пуни душевни мир, он мора бити савршено начисто с тим да ли Бог постоји или не. Без стриктних доказа да Бога нема, прави, сталожени и стални душевни мир се не постиже. Јер, оно вечито "можда", оно, "а шта ако Бог ипак постији", то стало нарушава безбожникову духовну равнотежу, све док не пронађе праве доказе да Бога нема. А доказе нико није пронашао ! Зато безбожниково "бежање од религије" - да се још једном послужимо духовитим Вендландовим изразом - представља обичан Сизифов посао "Нема мира безбожницима" (Ис.48,22).

Нема сумње, љубав је боља од мржње (а видели смо да атеизам представља борбу против Бога, дакле у крајњој линији мржњу на ту "утвару" која "угрожава" нашу личну слободу). Љубав је боља чак и у случају да Бог не постоји. Јер у том случају љубав према Богу, као и цела реллигија, била би, додуше, само једна илузија, али слатка илузија, која макар и као илзузија заслађује живот без икакве шете по човека. А у случају да Бог ипак постоји, као што ми то тврдо верујемо - за сада без доказа - онда би атеизам био не само обична илузија, него баш кривица, стварна конкретна кривица; рат објављен противнику који се не може победити. У томе је несумњива надмоћ религије пред атеизом.



Ситуација је ово: Ако Бог не постоји, тада неверник ништа не добија ни пре ни после смрти. Јер, после смрти ничега нема, а пре смрти остаје му само борба са животним околностима које су често крајње тегобне и чемерне до те мере да их не може засладити ни олакшати ни осмислити никакво уживање у гажењу и одбацивању моралних норми које религија човеку намеће. Осим тога тај животни чемер је појачан већито неостваривом жељом да се душа и савест већ једном дефинитивно умире у једном позитивном и сугурном научном знању да Бога нема. А тај доказ нико није поставио.

Што се, пак, тиче верника - под претпоставком да Бога и душе нема - ни он после смрти не добија ништа. Али са вером и надом у Бога бар лакше подноси животне тегобе, макар та вера била и чиста илузија, или опијум, како ју је Маркс фигуративно назвао.

На тај начин Марксова фраза да је религија опијум за народ - иако је објективно нетачна, јер Бог постоји - она у субјективном смислу речи чак и са атеистичких позиција представља један нехотичан комплимент религији. Јер, ако живот по својим тегобама дочарава човеку стање кад мора да легне на операцијски сто, онда се то заиста лакше подноси са опијумом него без њега.

У случају, пак, да Бог постоји - као што ми верујемо - тада атеист сигурно губи, и то не обичну опкладу, него промашени живот.

Богочовек на крсту

Владимир Васојевић-КРЕАЦИЈА ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА (2)

ДАН ДРУГИ

У другом дану Бог ствара небо и раздваја воду. Дакле, ако је Земља створена од светлеће материје, она је у почетку морала бити усијана. Већ сам напоменуо да је првобитна материја садржала воду. Тако је морало бити и са земљом. У току хлађења вода је испаравала и та водена пара представља воду над сводом, а вода под сводом је настала када је вишак те водене паре пао, односно остао на већ охлађеној земљи.

ДАН ТРЕЋИ

Трећег дан Бог је воду ставио на једно место и тако се показало сухо, односно тло. Бог је у овом случају употребио природне силе које су и данас видљиве. То су ендогени покрети у Земљиној кори који изазивају земљотресе, вукланске ерупције и набирање земљишта. Неки тврде да се тада тло издигло, као што се за време потопа спустило. Но, ова претпоставка је исувише фантастична с обзиром на то да у геологији имамо доказе за прву тврдњу: тада су се на Земљиној површини могли видети величанствени и застрашујући призори. Видели би се безбројни земљотреси и ерупције вулкана. Видело би се како се из бескрајне морске пучине помаљају копнене површине у виду планинских масива, гребена, висоравни са којих се слива вода са заглушујућим шумом, „као глас вода многих". На другим местима су били огромни облаци водене паре, помешане са вулканском лавом и пепелом, који су се дизали у висине. Ово значи да је промена земљине коре започела ерупцијама вулкана. Један такав величанствен пример догодио се у области планине Света Јелена на северозападу САД (1980).
У другом делу овог дана настаје први живи свет (биљке). Еволуционисти тврде да је живот настао ни из чега, односно случајно. Библија каже да је живи свет настао из земље, вољом Божијом (Словом Божијим). Овде ћу навести само један од многих доказа да живот није настао случајно. Ако узмемо да је тачно оно што тврде еволуционисти, како је могуће да је живот настао у средини са кисеоником. Познато је да кисеоник утиче на распадање ћелија, дејством слободних радикала. Тако ми старимо. Извините на малој дигресији. Свака настала аминокиселина би била оксидирана, односно разграђена. Сада кажу (еволуционисти) да је у првобитној атмосфери било много више водоника, амонијака и угљеника у виду метана и угљенмоноксида. Прво, не постоји ниједан доказ који би ово поткрепио. Друго, ако није било довољно кисеоника, није било ни озона, који живи свет штити од ултраљубичастог зрачења. А зна се и да је висока мера фотолизе (хемијско разлагање радиационом енергијом) атмосферске водене паре услед ултраљубичасте светлости (УВ) већ у раној историји Земље морало да створи велику количину кисеоника. Круг је затворен. Сада еволуционисти тврде да је живот настао у свемиру и да је на Земљу дошао на некој комети или метеору. До сада за то није пронађен ниједан доказ. Камен са Марса од пре неку годину био је најобичнија лажна узбуна.

ДАН ЧЕТВРТИ

Овај део Шестоднева је у великој мери давао подстрек еволуционистима да Шестоднев критикују и да му се подсмевају. Ово је и тумачима био тврд орах. Како је могуће да је Бог светлост створио првог дана, а Сунце тек четвртог?
Као што сам већ рекао, Земља је била део светле материје, а то значи да је светлела својом светлошћу док се није охладила. Након тога су се огромни облаци паре дизали у атмосферу и са омотачем од водене паре (вода над сводом) стварали скоро непрозирну завесу. Када су се облаци паре разредили у атмосфери, на небу су се по први пут појавили Сунце и Месец (који се од Земље одвојио највероватније још у првим данима њеног стварања). Наравно, гледајући са Земље – а не заборавите да је Шестоднев од другог дана усредсређен на дешавања на Земљи. То значи да су Сунце, Месец и звезде створени првог дана, али се са земље нису могли видети до четвртог дана, што је, мислим, једино логично објашњење.

ДАН ПЕТИ

Петог дана Бог је створио живот у води и птице. Овде, по еволуционистима, почиње трансформација и постанак животињских врста. Сада настају медузе, радиоларије, фораминифере, шкољке, ракови, пужеви, амонити, белемнити, трилобити и многе друге ситне врсте, затим настају рибе и огромна чудовишта животињског света – диносауруси. Потом настају птице и инсекти. Приметили сте да сам навео да су петог дана настали диносауруси. Они и јесу настали у води, а затим су изашли на копно. Ово јесте нека врста еволуције, али не оне коју заступају еволуционисти – за њихов излазак на копно била је потребна нека спољна сила, односно Бог. То је иста она сила која је китове и делфине (сисаре) спустила у воду јер женке делфина и кита рађају младунце живе, али обрнуто од осталих сисара – прво се појављује реп, па глава. Када би било обрнуто, младунче би се удавило. Питање: колико времена је било потребно делфинима и китовима да ово науче и колико мртворођених младунаца да би то научили? Ја овде видим прст Божији, а не еволуцију. А ви?

ДАН ШЕСТИ

Шестог дана Бог је створио стоку, ситне животиње и звери. Као што је већ речено, живот није настао случајно и еволуција нема основа, па тако стварање живог света на земљи може да се припише само Творцу. Овде може да се упадне у заблуду да је Бог створио еволуцију. Овде ћу само поставити неколика питања еволуционистима: 

1. Како је могуће да је пчела еволуирала када не може да функционише без иједног органа који поседује? Колико би меда могла да сакупи са крилима, котарицама и четкицама које би јој биле неколико пута мање него сада? Како је могла да живи без тих органа милионима година?
2. Водоземци и птице се легу из јаја, а сисари рађају живе младунце. Волео бих да упознам неког еволуционисту који је трансформиста – монофилетиста који може да ми каже како замишља прелаз између та два типа. Како је изгледало рађање које није било ни живо, ни из јајета?
3. Како објаснити случајну појаву боја на пауновом репу? Чарлс Дарвин је једном изјавио да га проблем „ока" на перима пауновог репа доводи готово до слома живаца. Његова теорија то није могла објаснити.
4. Мачка је месождер и никад не пасе траву нити једе воће. Али има случајева када мачка жваће траву. На пример, када је уједе змија, онда одмах налази траву која паралише дејство змијског отрова. Где је она учила фармацију? Колико милиона пута је морала да тражи ту спасоносну траву и да, када је пронађе, толико упечати у своје наследне факторе да би то постала општа својина свих њених далеких потомака?

Шестог дана Бог ствара и човека. Еволуционисти кажу да је човек настао од мајмуна, неки кажу и да су човек и мајмун потомци истог претка. Човек и мајмун не, али човек и неандерталац – да!
Прво треба рећи да је човековог „претка" питекантропуса наука одбацила јер су пронађене лобања, бедрена кост и зуб из доње вилице припадали различитим индивидуама (нису могли да се споје помоћу гипсаних додатака). Хајлделбершки човек такође није био поуздани доказ. Пилтдаунски човек је био највећа превара која је од 1912. до 1953. тровала људске умове о постојању човековог претка. Испоставило се да је вилица из Пилтдауна припадала савремном човеколиком мајмуну и да је била обојена калијум-хромдиоксидом да би изгледала старија. Заиста гнусна превара. Аустралопитекус, такође, није био чврст доказ.
Али шта је са неандерталским човеком? Да ли је он постојао? Неандерталци су потомци Каина. То је био проклети народ који је на себи имао проклетство које је носио од Каиновог братоубиства. Бог је Каину рекао: „И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу узрадиш, не ће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи." (1. Мојсије, IV 11–12). Замислите каква је била судбина Каинових потомака кад нису могли ништа да посаде, а стално су били у бекству и немиру. Није ни чудо што су изумрли и што су изгледали онако како их савремена антрологија представља. Ово је био шести дан.

Ово је било кратко тумачење Шестоднева. 

 
Потврде о младости Васионе
У овом и следећим деловима текста изложићу теорије и претпоставке које су доказане и чије доказе може врло лако пронаћи свако кога занима апологетика.
На почетку морам поменути проблем топлотне смрти Васионе. До овога се долази применом 2. принципа термодинамике на свеукупну Васиону са законом иреверзибилности нуклеарних претварања. То значи да у затвореном систему, пре или касније, сви видови енергије морају прећи у топлотну енергију која ће се равномерно расподелити између свих тела система. Материјалисти покушавају да докажу да је Васиона настала из топлотне смрти и да представља затворен систем. То је немогуће! За тако нешто је потребно да систем буде отворен, а то је доказ Божијег присуства, односно силе ван Васионе!
Лоптасте формације су веома згнуснуте групе од неколико десетина хиљада звезда које везују гравитационе силе. Сматра се да су оне најстарији објекти у Васиони стога што се састоје од звезда-гиганата, а оне су последњи стадијум у животу звезде.
Међутим, брзине кретања лоптастих формација показују да би оне већ изашле (за милион година) изван граница Галаксије. Пошто су још увек у галаксијама, то нам казује да Васиона мора бити млађа од милион година.
Сем тога, да су те формације провеле милионе година у нашој галаксији, оне би се растегле ка центру галаксије под дејством гравитационих сила. То се још увек није догодило.
На крају овог дела текста навешћу исказе стручњака за астрофизику.
„Nature" 1989: „Не само што је теорија „Великог праска" неприхватљива са философског становиштва, него она представља изузетно упрошћени поглед на порекло Васионе и тешко да ће се одржати у наредних десет година. У сваком погледу (осим, наравно, погодности) то мишљење о пореклу света је апсолутно мањкаво. Настанак Васионе је последица чији се узрок не може ни спознати, па ни размотрити."
Др Вилијам Саундерс из Оксфорда: „Сада смо први пут за последњих 10 година остали без било какве прихватљиве теорије која објашњава космогонију у целини."
„New scientist" 1990: „Многе прихваћене теорије формирања галаксија расуће се у прах ако подаци који се гомилају и даље буду потврђивали неизотпорност основног зрачења... Теорију Великог праска очекују велике непријатности." 

 
Потврде о младости Сунчевог система
Комете су релативно мала астрономска тела која се окрећу око Сунца по веома издуженим орбитама. Када пролазе поред Сунца, оне губе део своје масе (тако настаје реп комете). Комете би потпуно испариле за највише 10 хиљада година, а када је реч о кометама са великим периодом, тај број не би прешао милион година.
 
Млади Месец
Месец се још увек хлади, а с обзиром на његову величину, то је потврда његове младости. Друго, Месец има магнетно поље, а регистровани су и земљотреси, што значи да има ужарено течно језгро. То још једанпут потврђује његову младост.
 
 Сунчево сабијање
Познати астроном Џек Еди из опсерваторије „Хај Олтијуд" (Колорадо, САД) открио је 1979. године да се Сунце сабија и да ће ако то сабијање не престане, нестати у року од 100 хиљада година. Ово потврђује и позната реткост сунчевих неутрона, чије одсуство значи да се сагоревање Сунца не одвија кроз процес термонуклеарне синтезе, већ захваљујући гравитационом сабијању.
   

Потврде младости Земље
    Земљино магнетно поље
Познато је да магнети губе своја својства на 750 степени целзијуса (Киријева температура). Што више идемо у дубину Земљине коре, температура је све већа. Температура од 750 степепи се налази на 25. километру од површине. Пречник Земље је 6345 километара. То значи да извор магнетног поља Земље не може бити природни магнет, већ да то мора бити нека врста електромагнета. 

Земљино магнетно поље је први пут измерено 1835. године и од тада стално опада. Из тога произилази да вредност магнетног поља на сваких 1400 година опада за пола. Када кренемо уназад, добићемо да је Земља пре 10000 година имала јачину магнетног поља као магнетна звезда. То је немогуће! Значи да је Земља млађа од 10 хиљада година! Постоји још много доказа који потврђују младост Земље као што су, на пример: количина космичке прашине, ерозија тла, наслаге каменог угља итд. Да ли то значи да је тачно византијско рачуњање времена по којем је прошло 7509 година од настанка света? Ја мислим да јесте.
            Потоп
Потоп је настао због велике огреховљености тадашњих људи – када је киша падала 40 дана и ноћи, а Земља се натапала водом 150 дана. Вратимо се на други дан стварања света. Вода над сводом је била појас водене паре који је земљу штитио од ултраљубичастог и осталих космичких зрачења. Тада се тај омотач буквално срушио на земљу у облику кише, а вода је из ње излазила у огромним количинама (поменућу још једном да и данас вулканску ерупцију сачињава вода – 90%). Дошло је до великог смањења атмосферског притиска. То је разлог што се Ноје напио од вина после потопа и што су пронађени фосилни остаци огромних инсеката (вилин коњиц од пола метра).
Пре потопа на Земљи није било промене температуре, ветра, кише – стање у природи је и после човековог пада било рајско. Човек је, као и остале животиње, јео само биљке због тога што су му биле потребне само беланчевине (већи притисак – мањи утрошак енергије).
Потоп је утицао на нестанак диносауруса. Дакле, они су нестали пре око 6000, а не пре 65 милиона година! Ниједан диносаурус се није хранио месом. Чак је и тираносаурус – Рекс био биљојед јер како је могао бити месождер са онако малим предњим ногама којима није могао да придржава месо док га кида. 

И, да не заборавим – људи су тада живели по неколико стотина година и били су око 2,5 већи него ми данас. За то постоје докази о којима ћу другом приликом.
Нестанак Земљиног заштитног омотача омогућио је скоро тренутно залеђивање воде на половима. Пронађена су тела са још несвареном храном у желуцу и са храном у устима. Нађени су и младунци до пола излежени из јаја.
Како су настали фосили? Воде које су излазиле из земље, односно слабокиселе вруће термалне воде, презасићене раствореним материјалима, мешале су се са слабоалкалним водама хладног океана. То је довело до интензивног, наглог таложења првобитно растворених материја које су избачене на површину, као и до производа реакције неутрализације. Последица тога је био нестанак дебелог слоја седиментних (таложних) стена на нашој планети. У том талогу смрт су нашле многе животиње чије фосиле данас налазимо.
Након потопа Нојеви синови су се разишли. Сим је остао на блиском истоку – од њега су настали народи на том простору. Јафет је отишао на запад и настанио се у данашњој Европи, на простору Швајцарске – од њега су настали европски народи. Хам је отишао на југ, у Африку – од њега су настали афрички народи, чија судбина може да се објасни проклетством које је Ноје на њега бацио: „И рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!" (1. Мојсије, IX, 25)
У данашње време појављује се све више доказа који потврђују теорију креационизма и негирају теорију еволуције. Ово што сте прочитали је тек мали део тих доказа за које не би било довољно ни десет целих оваквих часописа. Надам се да сам бар некога навео да размисли и да се замисли над оним што су га у школи научили слепи поклоници еволуције и потомци, како они кажу, мајмуна.

За сам крај навешћу цитате познатих научника: 

Коперник је рекао: „Господе, не тражим благодат коју је имао Павле, нити милост коју је имао Петар, него Те молим за помиловање које си дао ономе разбојнику на крсном дрвету."
Кеплер: „Створитељу мој, Господе, хвала Ти што си ми у својим створењима и у делима своје руке, приредио толико радости. Узвишеност Твојих дела објавио сам људима онолико колико је мој коначни разум могао да схвати Твоју неизмерност. Милостиво ми опрости ако сам рекао штогод што није Тебе достојно, или што умањује Твоју Славу!"
Лаплас је писао сину: „Молим Бога да бдије над тобом. А ти Га у мислима увек имај пред собом, као што то чине твој отац и твоја мати."
Кант: „Бог мора постојати, јер без Њега не би се могло разумети ни откуд би историја постанка васионе била исто тако наивна као оне приче за децу које почињу речима: ’Био једном неки човек’, с том разликом што би историја васионе почињала речима: ’била једном нека велика, велика магла’."
Ламарк: „Све постоји само по вољи Великога Творца. Творцу би угодно да одреди општи ред ствари."
Карутерс: „Не знам ни једну научну чињеницу која би противречила Библији правилно схваћеној."
Велики математичар Коши: „Ја сам хришћанин, тј. верујем у Божанство Исуса Христа, као Тихо де Брахе, Коперник, Декарт, Њутн, Ферма, Лајбниц, Паскал, Гримади, Ојлер и други."

Владимир Васојевић, новинар и православи публициста из Бачке Паланке

Владимир Васојевић-КРЕАЦИЈА ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА (1)

Секуларна наука се већ три века бори против Бога и својим теоријама предњачи у богоотпадништву. За све то време многи од највећих научника света сведоче да иза свеколике творевине мора стајати Творац. Библија или наука? Једино решење је библијска наука. Кроз текстове нашег сарадника Владимира Васојевића ДВЕРИ отварају и ову тему.

Свето Писмо, односно Библија би требало да се прихвати пре свега чистим срцем и са пуном вером у Бога. Али то данас није лако учинити, нарочито због огромне пропагандне машинерије која шири лаж звану еволуција. Када савремени (да ли и напредни?) човек, од малих ногу научен да је потомак неког мајмуна који је једног дана одлучио да сиђе са дрвета и стане на две ноге, прочита само неколико првих реченица Књиге постања (прве књиге у Библији), разум му говори да ту нешто није у реду, односно да неко није у праву (Библија или еволуција). На жалост, већина наших савременика ће одбацити Библију, а тиме и Бога. Одбациће Бога због еволуције, која је више философија него теорија.
Циљ потписника овог текста није да убеди поклонике еволуције да нису у праву, већ да покуша да им презентује други, односно пр(а)ви поглед на постанак света и човека и тиме пробуди успавану веру у њиховим душама – а на њима је да одлуче да ли су Божија творевина или потомци мајмуна.
Овај текст представља неку врсту дуела између креационизма и еволуционизма. Почетну предност ћу дати теорији, односно философији која је на издисају и у коју ни њен творац касније није веровао. Наравно, реч је о еволуцији.
Како је дошло до успеха теорије еволуције? 

Када се помене еволуција одмах се помишља на Чарсла Дарвина (1809–1882) и његове књиге „Порекло врста" (1859) и „Порекло човека" (1871). Заиста, поставља се питање како је једна теорија која није била заснована на чињеницама, него само на претпоставкама, могла да „сруши" библијско схватање постанка света.
Прво, Ч. Дарвин није први дошао на идеју о еволуцији. Такве идеје налазимо и код Дидроа и Еразма Дарвина, Чарлсовог деде. Такође се помиње и Едвард Блајт, који је 42 године пре Ч. Дарвина описао идеју о природној селекцији.
Друго, пресудан утицај на јављање еволуционистичке идеје код Ч. Дарвина било је његово чувено путовање бродом „Бигл" 1831–1836, односно од његове 23 до 27 године. Том приликом је посматрао заједничке и различите особине изумрлих и живих бића и утрдио како се врсте мењају и развијају варијетете. Ова сазнања су поколебала његово убеђење које стекао на студијама теологије, али му нису дала одговор на питање шта утиче на то да се врсте мењају. Након повратка Ч. Дарвин је у октобру 1838. годне прочитао есеј Томаса Малтуса о принципу популације и одговор се понудио сам.
Пошто становништво расте брже од производних средстава, човек је, по Малтусу, принуђен да „води борбу за опстанак" при чему су глади, епидемије и ратови потребни као природне кочнице. После овог сазнања Ч. Дарвин је записао: „Био сам погођен мишљу да под овим околностима (борбе за опстанак) повољне варијације нагињу ка томе да буду очуване, а неповољне да се униште." Ово је био пресудан тренутак за Ч. Дарвина јер је стекао чврсто убеђење – не на основу посматрања, већ на основу непотврђеног Малтусовог учења.
Треће, Ч. Дарвин, за разлику од његових претходника, никада није наводио одакле му идеје о еволуцији. Увек је говорио о „мојој теорији", тако да је код публике остављао утисак да се ради о нечем новом. Ускоро је „његова идеја" добила назив дарвинизам иако скоро ниједна идеја није потицала од њега.
Четврто, био је довољно разуман да прво објави „Порекло врста", и да тек када је ова теорија освојила свет, пред њега изађе са књигом „Порекло човека".
Пето и можда најважније је било стање тадашње западне цивилизације, која је једва чекала да нешто поткрепи њено богоодступништво.
 
Теорија креационизма
Креационистичка теорија се базира на научним открићима која потврђују истинитост Речи Божије у Књизи постања (написана је пре 4000 година и до данас је остала непромењена).
Но, кренимо од самог почетка, односно од Шестоднева (стварања света).

Текст Шестоднева:
I

1. У почетку створи Бог небо и земљу.
2. А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.
3. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост.
4. И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме.
5. И свјетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.
6. Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.
7. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.
8. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.
9. Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто, и нека се покаже сухо. И би тако.
10. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и видје Бог да је добро.
11. Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако.
12. И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво, које рађа плод, у којем сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.
13. И би вече и би јутро, дан трећи.
14. Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;
15. И нека свијетле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако.
16. И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде.
17. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.
18. И да управља даном и ноћу, и да дјеле свјетлост од таме. И видје Бог да је добро.
19. И би вече и би јутро, дан четврти.
20. Потом рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице и нека лете изнад земље под свод небески.
21. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што поврвјеше по води по врстама својим и све птице крилате по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро;
22. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.
23. И би вече и би јутро, дан пети.
24. Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако.
25. И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њезинијем, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро.
26. Потом рече Бог: да начином човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цјеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.
27. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.
    28. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свегазвјериња што се миче по земљи.
29. И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну.
30. А свему звјерињу земаљском и свима птицама небеским и свему што се миче на земљу и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако.
31. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.
                   

II

1. Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.
2. И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини;
3. И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини.
4. То је постање неба и земље, кад постадоше, кад Господ Бог створи земљу и небо.
5. И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше не земљи, и сваку траву пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,
6. Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
7. А створи Господ Бог човјека од праха земаљског и дуну му у нод дух животни; и поста човјек душа жива". 

То је библијски текст у којем је изложено библијско казивање о шестодневном стварању света и човека. То је библијска космогонија, геогонија и антропогенеза.

Тумачење Шестоднева 

На почетку треба рећи да постоји неколико теорија које тумаче Шестоднев. Мени су познате следеће: буквално схватање (радо га заступају адвентисти–суботари), теорија реституције, теорија конкордизма, теорија идеалног схватања, модерно (финалистичко) схватање, митолошко, схватање и кабалистичко схватање Шестоднева.
С обзиром да Црква заступа само оно што је одлучено на седам Васељенских Сабора, а последњи је био у 8. веку, она не може званично да заступа ниједну од горе наведених теорија (појавиле су се након 7. Сабора). Зато је Црква оставила свакоме да сам одлучи које је исправно схватање, јер (не)познавање Шестоднева не утиче на наше спасење, осим ако због непознавања Шестоднева прихватамо теорију еволуције. Морам још једном да напоменем да прихватање теорије еволуције значи директно одбацивање Бога.
Неко ће рећи: теорија еволуције је озбиљнија од креационистичког Шестоднева који је подељен на неколико теорија. Овде треба да се подсетимо да је еволуција философија, а не теорија и да што се више размишља о њој све више постаје непојмљива здравом разуму.
Због ограниченог простора, нисам у могућности да у ширем облику презентујем креационистичку теорију.

ДАН ПРВИ 

Бог је на самом почетку створио материјални и нематеријални свет. У материјални спада све што је видљиво, а у нематеријални спадају анђели, физичке силе, целокупна количина енергије. Овде морам да нагласим да модерна астрономија још није открила шта је и од чега се састоји антиматерија која чини 90% свемира.
Овде смо видели да писац Шестоднева под појмом „земља" подразумева сав материјални свет. Сада нам писац Шестоднева казује да је материја била без облика, односно да се целокупна материја налазила у неком хаосу у којем није било светлости. У тој првобитној материји је сигурно било доста воде јер и данас вулкани у својим ерупцијама избацују до 90% воде, а Дух Божији може да значи ветар – сетимо се да је силазак Светог Духа на апостоле био као дување силног ветра (уп. Дап, 2, 2) Затим настаје светлост. Приметићете да је светлост настала пре звезда. Данашња астрономија је дошла до открића да је у свемиру заиста постојала првобитна светлост пре настанка звезда. Извор те светлости је могла бити било која усијана материја, а постоји и реална могућност да је у тој хаотичној смеши материје могао постојати водоник помешан са кисеоником. У хемији је та смеша позната под називом Х праскави гас. Када се он упали, развија врло високу температуру, а природно је претпоставити да је у првобитној смеши материје постојало електрично пражњење. Наравно, не треба заборавити ни нуклеарну енергију. Једна ланчана атомска реакција може изазвати неслућено високу температуру и огромну светлост. Астрономи то примећују на звездама које називају „нове". Али само Бог зна какве је све могућности имао да створи светлост. 

Затим долази до раздвајања светлости од таме. Светлост је, по својој суштини, врста енергије која је везана за материјални извор из кога се рађа. Тама је, по својој суштини, одсуство светлости. Васионски простор је таман јер је он савршена празнина, односно савршено одсуство светлости. Како се оне могу физички одвојити? Ко је бар мало упознат са астрономијом, знаће да у свемиру постоје маглине. Неке представљају галактичке системе, а неке само облаке светлеће материје. Посматрајући неке од тих маглина, видимо да су оне врло бледуњаве, односно као да су помешане са тамом васионског простора. Маглина и јесте разређена материја. То је пут одвајања светлости од таме – груписање светле материје у што гушће центре. Тако су настали васионски објекти. 

Владимир Васојевић новинар и православи публициста из Бачке Паланке

Стварање света-иконе

 

Бехеова мишоловка(2)

 

 

 

 

Даље, ниједна ћелија није у стању да сакупи довољне резерве енергије која би давала снагу тркачу маратонцу током више од два сата изузев до напорних атлетских активности, а која му је неопходна да би завршио трку. Резерве за такву енергију налазе се у облику гликогена који се складишти у јетри. Ова целокупна количина глукозе се ослобађа приликом физичких вежби обезбеђујући тако неопходну додатну енергију. Међутим самом гликогену, који се састоји од молекула хемијски везане глукозе у специфичној конфигурацији, потребан је сложен систем ензима како  би и они  могли да доведу до стварања гликогена и ослободе га у виду молекула гликозе.
 Нисмо поменули улогу коју хормон инсулин игра у преласку молекула глукозе из крвотока у ћелију (пролазећи кроз ћелијски зид) да би се претворио у Аденозин трифосфат. Нисмо детаљно објаснили ни механизме настајања Лангерхансових острваца, сићишних жлезда у панкреасу, ни начин на које оне луче инсулин тек када се у крвотоку налази висок ниво глукозе. Даље, могли бисмо споменути ензиме пробавног тракта као што су птијалин у пљувачки и амилаза у дванаестопалачном цреву који раскидају хемијске везе између екстремно великих молекула скроба из наше хране која садржи угљене хидрате , ослобађајући тако глукозу да би се апсорбовала из танког црева у крвоток.
 Могли бисмо онда споменути и сложени процес путем којег једра ћелија, дезоксирибонуклеинску киселину (DNK),  стварају све потребне ензиме за овај сложен, али изузетно значајан процес,било да је овај ензим у пробавном тракту, јетри, панкреасу или у ћелији која га прима. Још увек нисмо ништа рекли о осталим хормонима који учествују у метаболизму глукозе, међу којима је најзначајнији глукагон. Простор нам не дозвољава да детаљно описујемо сложени ембриолошки развој сложених органа попут јетре, панкреаса и пробавног система почевши од оплођене јајне ћелије па до сложених анатомских структура. Нисмо приказали ни сложени преносни систем у крвотоку. Ипак,сви ти анатомски, психолошки, биохемијски и хистолошки елементи и још читаво мноштво њих апсолутно су неопходни да би се обезбедила енергија из глукозе, а то је процес од којех зависи само наше постојање. Живот не би био могућ ако би изостао макар и само један од читавог низа ових процеса. А ми још увек нисмо приказали милионе других биолошких активности. Да они који не припадају братству  научника схвате да су били жртве велике преваре, преваре која је милионе очију одвратила од њиховог Створитеља. Ово није нека споредна ствар, јер је то питање или вечног живота или вечног уништења. Иако служи као одлична илустрација сложен систем мишоловке који је непоједностављив, није ништа у поређењу са функционисањем многобројнух телесних процеса неопходних и корисних за живот људске врсте  и свих осталих биолошких ентитета које је Бог створио.

 

 

 Бехе истиче још једну ствар када објашњава своја открића. Она се односи на чињеницу да научници еволуционисти немају довољно доказа којима би подупрли своју тезу да су се сложене структуре у погледу своје функције, развиле постепено, корак по корак, путем процеса природне селекције.
" Научна литература пружа извештаје о експериментима из прве руке, а у тим извештајима, генерално гледано, нема излива маште које налазимо у каснијим тумачењима. Но, као што ћу касније споменути, ако претражујете научну литературу о еволуцији и ако се том приликом усредсредите на питање како су се развиле молекуларне машине, које представљају саму основу живота, зачуђујуће је нећете наћи ни словце. Сложеност основе живота парализовао је покушаје науке да да механистички одговор на то питање:    „молекуларне машине постављају за сад непремостиву препреку универзалном сезању дарвинизма?“ 
                                                                                                                                                             (Ibid., стр. 5)

"Док будете претраживали литературу из претходних неколио деценија  тражећи у њој чланке у којима научници макар покушавају да објасне то могуће Дарвиновско постепено настајање било којег од ових система, о томе нећете наћи ни помена . Ниједан - ама баш ниједан научник – није објавио ни редак у коме покушава да објасни могући развој било ког таквог сложеног биохемијског система. А када наука ништа не објављује, она би требало да нестане."
                                                                                        (Цитирано у Christianity Today, op. cit.)

 Бехе тврди да савремена биохемија доводи у опасност Дарвиновску теорију
" Биохемија је Дарвинову теорију сатерала уза зид. То је учинила тако што је отворила ону последњу црну кутију, ћелију, омогућавајући нам тако да схватимо како живот функционише. Управо је невероватна сложеност субћелијских органских структура наметнула питање: како се све ово могло развити? " (Бехе, стр. 15)

 Користећи око као пример, Бехе тврди,
"За Дарвина је чуло вида представљало црну кутију, но данас смо, након свеукупоног тешког рада многих биохемичара, много ближе одговорима на то питање."
                                                                                                                (Ibid, стр. 18)

 Сам Бехе указује на сталне несугласице које је Дарвинова теорија почела да ствара недуго након што је постављена.
"Све у свему, Дарвинова теорија ствара несугласице од када је објављена и то не само из теолошких разлога. Године 1871. један од Дарвинових критичара, Ст. Џорџ Миварт, навео је све своје приговоре на рачун ове теорије од којих су многи изненађујуће слични онима које наводе савремени критичари." (Ibid., стр. 30)

 

 

St. George Jackson Mivart

„ Истраживања се могу наставити, али резултати остају исти. Никада није одржан скуп, нити је написана књига или научни рад који детаљно описује еволуцију сложених биохемијских система."                          (Ibid, стр. 179)
 Бехе потом долази до једног значајног закључка. Неизбежни докази говоре, уверава он, да је ове сложене системе који постоје унутар ћелија директно конструисала нека интелигентна сила.
 Чланак објављен у часопису Christianity Today открива да Бехе ни у ком случају није усамљени глас у академским круговима који позива научнике еволуционисте да детаљније објасне зашто се тако  чврсто и често ропски држе концепата, теорија и хипотеза који су на издисају у светлу све већег броја научних доказа. Ми постављамо питање колико ће још шири научни кругови, а исто тако и друштво у целини, бити толерантни према „научницима“ еволуционистима, који и поред јасних доказа који не иду у прилог њиховом мишљењу, и даље само нижу исконструисане теорије како би подупрли своје сумњиве хипотезе. Зар није дошло време да друштво затражи од ових научника да им пруже објективне емпиријске доказе или да признају да савремена испитивања не подржавају њихове теорије?
 Бехеово истраживање јавно је похвалио Филип Џонсон, писац књиге, Darwin on Trial (Дарвин на оптуженичкој клупи), допуњено издање 1993. Професор права на Калифорнијском универзитету у Берклију. Све већи број академика врши притисак на научне кругове да раскину окове Дарвинистичких еволуционих концепата и натуралистичке филозофије, како би могли објективно да истраже концепт „плана“ о пореклу Универзума, ове Земље, биљака, животиња и људи.

 

 

 У новембру 1996. године, на универзитету Биола у Лос Анђелесу – који је био домаћин овог скупа – окупило се 180 професора истраживача коју су разматрали нове начине на које наука и математика могу прецизније да одреде порекло свега онога што видимо у природи. Њихов предлог је био да се испита која се од три могућности најбоље уклапа у било који природни феномен. Ова три могућа објашњења била су: Може ли се Х објаснити помоћу, да их тако назовемо, природних законитости или је Х можда резултат случајних догађаја или је Х последица деловања неке интелигентне силе?
                                                                                                        (Ibid, стр. 17)

 И док ова конференција, чини се, не представља неки велики помак, она ипак даје некакву наду, јер су неки научници спремни да, ако ништа друго, барем размотре могућност постојања интелигентног плана.
 Чини се да је Бехе развио своје концепте о интелигентном плану неко време након што је, по завршеном докторату из биохемије 1978. године на Универзитету Пенсилванија, постао члан Националног института за здравље у Мериленду. Док је био на Националном институту за здравље, Бехе је започео дијалог са својом колегиницом, биохемичарем Џо Ен Николс, Christianity Today објашњава главну тему њихових разговора. Питање је било следеће:
   „ Ако су први облици живота настали од првобитне хемијске супе деловањем случајних природних процеса као што пише у свим уџбеницима, који су заправо они најосновнији системи неопходни за живот?“
Они су заједно направили листу онога што су сматрали најнеопходнијим условима: функционална мембрана, систем који ће сачинити јединице  DNK, систем који ће контролисати преписивање DNK, систем за прераду енергије. Одједном, њих двоје су прекинули своје спекулације, погледали један у другога и насмејали се промрмљавши у исто време: „Неее – сувише много система; то се није могло десити случајно.“
                                                                                                             (Christianity Today, op. cit.)

 Бехе је такође био под утицајем неких ранијих публикација укључујући ту агностичку књигу Мајкла Дентона под насловом Evolution, A Theory in Crisis (Еволуција – теорија у кризи). Њен аутор је тврдио да је микроеволуција утврђена чињеница, али је изјавио да не постоје веродостојни докази за макроеволуцију. Микроеволуција се са једне стране односи на промене које су очугледне на примерима као што је велика разноликост ружа, настала било као последица деловања фактора случајности или селективног гајења. Када су у питању животиње, такав пример су пси. С друге стране макроеволуција се односи на претпоставку да се једна врста развила у потпуно нову врсту. Дентон закључује да:
" Дарвинистичка теорија није ништа друго до велики космогонијски мит двадесетог века!"
                                                                                                                         (Цитирано у  Ibid.)

 И Бехе је показао интересовање за истраживање које је обавио професор права, Филип Џонсон.Пошто је радио на Универзитету Калифорнија у Берклију, Џонсон је, подстакнут Дентоновом књигом, започео своју четворогодишњу потрагу за научним доказима који би потврдили Дравинову теорију. Џонсон је искористио своје знање у области права како би проверио колико су докази снажни и веродостојни. Увидео је да су научни докази за Дарвиновску еволуцију  невероватно слаби и да се одбрана исте  заснива  углавном на филозофским претпоставкама, а не на научним доказима. За разлику од већине научника, Бехе није одбацио Џонсонове закључке, које је овај изнео у својој књизи Дарвин на оптуженичкој клупи, само зато што Џонсон није био школовани научник
                                                                                                                                                            (Ibid., str. 20)

 Док Бехе не износи доказе ни у корист стварања ни у корист кратке хронологије Земљине историје, његова испитивања ипак нису у супротности са моделом стварања записаним у 1. Књизи Мојсијевој   (или Књизи Постања)
Научници еволуционисти су тога потпуно свесни . Бехеова истраживања су веома детаљна, тако да је мало научника покушало да упути изазов његовим открићима. Упркос томе, они нису спремни да прихвате његов закључак да биохемија пружа доказе о постојању и деловању интелигентног дизајна. Неки научници кажу да ће можда истраживања у будућности довести до великог напретка у испитивању DNK пружајући им податке који тек треба да се покажу конзистентним са Дарвиновом  теоријском парадигмом Веровање да ће нека будућа открића пружити основу за њихове теорије представља, изгледа, уобичајени начин на који се научници еволуционисти бране када савремена открића отворено висе подупиру поставку о тренутном стварању него о еволуцији путем случајности и селекције. Овај став показује да еволуционисти поседују веру која би могла да се мери са вером многих побожних хришћана.???
Како се број доказа повећава, бацајући огромне сумње на теорију Великог праска и Дарвинову поставку о природној селекцији, овим излизаним, трулим и застарелим теоријама свакако се приближава крај. Можда онај први корак захтева од научних кругова да отворено признају да нису успели да потврде ове теорије и да их највероватније треба оставити у старо гвожђе људске историје. Други корак би био да поново испитају објективне податке из сваке научне дисциплине релавантне за науку о биолошком пореклу, усредсређујући се посебно на она открића која имају било какву подршку  и других научних дисциплина.
По нашем мишљењу, трећи корак би био да се, приликом постављања хипотеза, више не ослањају на теоријске моделе, што све чешће чине, и да се врате основним, емпиријским подацима.
 Можда овако радикални предлози неће добити подршку већине научника, али ми верујемо да су они неопходни како би научне изјаве макар мало повратиле свој углед и како би се стишао скептицизам са којим се суочава савремена научна теорија.

Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао

Бехеова мишоловка (1)

            

 

 

 

 

 

Године 1996. Мајкл Бехе, професор биохемије на универзитету Lehigh у Витлејему у Пенсилванији, објавио је књигу под насловом Дарвинова црна кутија: Биохемијски изазов еволуцији (Darvin's Black Box: The Biochemical Challenge to Evolution - The Free Press), која је упутила изазов самим основама дарвиновске еволуције. Бехе се у свом изражавању усредсредио у свом истраживању на текст који је сам Дарвин поставио као проверу валидности сопствене теорије.
" Ако би се могло доказати да постоји било који сложени орган а да се никако није могао формирати путем бројних малих узастопних модификација, моја теорија би била потпуно срушена."
                              (Чарлс Дарвин, Порекло врста, New American Library Edition, 1958, стр. 171)


       Бехе сматра да резултати његовог истраживања у области ћелијске биохемије не само што упућују изазов овој основној премиси Дарвиновске еволуције, већ овој теорији задају и нерешиве проблеме. Коментаришући чињеницу да научници прошлог века нису успели да проуче сложену структуру ћелије, Бехе закључује:
" За Дарвина је ћелија представљала потпуну непознаницу – „црну кутију“ – оно што се у њој одвија за њега је била мистерија. Сада је та црна кутија отворена и ми знамо како она функционише. Примењујући Дарвинов тест на ултра – сложени свет молекуларне машинерије и ћелијског система који смо открили у последњих 40 година, можемо рећи да је Дарвинова теорија у потпуности срушенена.“
      (Цитат Тома Вудворда "Meeting Darvin's Wager", Christianity Today, 28. април 1997, стр.15)

 

      На крају двадесетог века Бехе примећује да не постоји ни један прецизан модел молекуларне биохемије који би објаснио сложеност микроскопских структура.
" Упркос неверовтној сложености ћелије коју смо открили захваљујући модерној биохемији, научни кругови још увек не реагују. Нико са универзитета Харвард, нико из Националног здравственог института, ниједан члан Националне академије наука, ниједан добитник Нобелове награде – баш нико не даје детаљно објашњење за то како се трепља или чуло вида или згрушавање крви или било који сложени биохемијски процес могао развити на Дарвиновски начин. Но, ми постојимо. Биљке и животиње постоје. Сложени системи постоје. Све је то доспело овде на неки начин: ако не на дарвиновски, како онда?"                                                                                                                                       (Бехе, стр. 187)

 Бехе се у својој књизи у великој мери усредсредио на многе аспекте теорије еволуције који нису успели да се уклопе у доказе добијене емпиријским путем. Озбиљне рецензије ове Бехеове књиге кружиле су у великом броју у научним круговима. На пример, New York Times Book Review  писао је да Бехеова књига представља радикални изаазов упућен дарвинизму. Критичка оцена ове књиге дата је и у међународној штампи. Сам Бехе постао је најпопуларнији предавач и познат је по својим препознатљивим илустрацијама мишоловке.
 Изазов који је упутио Дарвину Бехе објашњава помоћу дијаграма који представља мишоловку. Он истиче да мишоловка, да би функционисала, мора да има пет елемената. То су: платформа, опруга, чекић, придржна шипка и кукица која приликом померања ослобађа придржну шипку дозвољавајући на тај начин чекићу да одскочи унапред и ухвати миша у замку. Једним делом мишоловке или комбинацијом неких њених делова није могуће ухватити миша све док свих пет њених елемената не функционише заједно. Стога није тачно да се са повећањем броја појединачних делова мишоловке њена ефикасност повећава. Она је потпуно бескорисна све док не поставимо и правилно повежемо свих њених пет елемената. Ако недостаје један део мишоловке, та мишоловка нема никакву функцију – да би замка функционисала, неопходно је да свих њених пет делова буде присутно.

 

 

 
Користећи ову илустрацију, Бехе објашњава резултате свог биохемијског истраживања ћелија. Бехе се не ослања искључиво на своја истраживања. Он каже да наше све боље познавање молекулске структуре и функција ћелије показује да је ћелија, попут мишоловке,    " пуна система попут ових који су изузетно сложени и који се не могу поједноставити."               
                                                                                    (Цитирано у Christianity Today, op. cit., str. 16)

Бехе на тај начин тврди да су ови подћелијски системи често далеко сложенији од мишоловке и да се не могу свести само на једну функционалну јединицу. Сви делови ових микро – система морају бити исправни и целовити да би систем функционисао. Према томе, иако сваки од ових структурално различитих делова врши свој посебну функцију, ниједан појединачни елемент или група елемената не могу да буду од користи ако су изоловани од целокупног система. Такав доказ је у потпуној супротности са концептом еволуције, према којем сложене структуре не могу имати промене квалитативно другачије од оних најједноставнијих делова тих структура. Научници еволуционисти, што је тако типично за њих, тврде да сложене структуре које налазимо у ћелији добијају своју функцију од примарних саставних делова. Међутим, докази указују на то да не постоје никакви саставни делови који су формирани пре сложених структура унутар ћелије јер
 „молекулска машинерија и сложени системи у ћелији зависе од сувише много међусобно повезаних делова да би се могли формирати постепено, корак по корак, током времена.“

 

 

                                                                                                                                                   (Цитирано у Ibid.)

 Из овога Бехе закључује,
"Ако нешто није састављено постепено, јасно је да је морало бити састављено брзо или чак одједанпут. Ако додавање појединачних делова не доводи до све бољег функционисања система, онда вишеструки делови морају бити додати сви заједно."
                                                                                                                                                     (Бехе,стр. 187)

 Навешћемо само један пример сложеног система који се може поједноставити. За претварање молекула глукозе у резервне енергије у форми аденозин трифосфата (ATP) потребно је много хемијских реакција у којима су катализатори сложени ензими.
 Унутар ћелија налазе се три значајна биохемијска система која посредују у овом процесу складиштења енергије добијене из глукозе. Кратко ћемо споменти сваки од њих како бисмо стекли тек ону основну представу О овом сложеном биолошком систему  који је од пресудног значаја за само наше постојање.
 Први од та три процеса се зове гликолиза. То је процес који се одвија у десет етапа, а у свакој од њих посредује један посебан ензим. Поређаћемо ове етапе на један поједностављен начин тако што ћемо име ензима, који посредује у тој етапи делујући као катализатор хемијске трансформације, написати  изнад стрелице која води ка производу те хемијске реакције у следећем реду.

Глукоза-> (Хексoкиназа) -> Глукозо 6-фосфат -> (Фосфо-глуко имераза) -> Фруктозо 6-фосфат -> (Фосфо-фруктокиназа) -> Фруктозо 1,6-дифосфат -> (Алдолаза) ->Дихидроацетоне фосфат -> (Изомераза) -> Глицералдехид фосфат -> (Триозофосфат дехидрогеназа) -> 1,3-Дифосфоглицеринска киселина -> (Фосфо-глицерокиназа) -> 3-Фосфоглицеринска киселина -> (Фосфо-глицеромутаза) -> 2-Фосфоглицеринска киселина -> (Енолаза) -> Фосфо-енол пирувична киселина -> (Пируват киназа) ->Пирувична киселина

 Овај процес гликолизе даје укупно два молекула  ATP у којима се складишти енергија глукозе. Но, он касније даје два молекула редукованог облика једне супстанце познате као  никотинамид  аденин динуклеотид (NADH) у којима се складишти нова количина енергије. Пирувинска киселина која је крајњи продукт процеса гликозе (први систем) улази у Кребсов циклус који производи још два молекула ATP и шест молекула NADH.

 

 

 Кребсов циклус се одвија у 8 корака и у свакој тој фази делује посебан ензим катализатор. Ензими који се користе у Кребсовом циклусу налазе се у матриксу субћелијских органела које се називају митохондрије. Ови ензими морају бити поређани по тачно  одређеном редоследу и на невероватно  прецизној међусобној микроудаљености. Било какво одступање од прописаног редоследа или удаљености у потпуности поништава читав систем.
 За гликозу су такође потребни специфични услови како би десет ензима који учествују у њеним хемијским реакцијам успешно функционисало. Да би ензими обављали свој посао pH вредност ћелијске течности мора износити 7,4. То значи да ћелијска течност мора константно бити благо алкална. Ако би pH вредност била само мало виша или само мали нижа од 7,4 ензими неби могли да обављају свој задатак.
 Трећи систем неопходан за претварање гликозе у резерве енергије назива се транспортни систем електрона. Овај систем је смештен  на унутрашњој страни митохондрија. У овом систему се она два молекула ATP  добијених процесом гликолизе и онох шест молекула NADH насталих у Кребсовом циклусу претварају у 32 молекула ATP путем процеса који је познат као оксидативна фосфорилација. На тај начин се из сваког молекула глукозе добија укупно 36 молекула ATP ( два из гликолизе плус два из Кребсовог циклуса плус 32 из система преношења електрона ).
 У овом грубом приказу процеса претварања глукозе у резерве енергије у облику ATP крајње смо поједноставили све оно што тај процес укључује. Упркос томе, невероватна сложеност тог процеса је очигледна. Процес гликолизе је изузетно сложен и није се могао развити путем процеса природне селекције.

Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао