www.pravoslavno-hriscanstvo.com
субота, 21. мај 2011.
г) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци - такозвани "рудименти" - појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.
б) Ембриологија доказује да "онтогенеза" обнавља "филогенезу", то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.
в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?
Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.
Друго, тачност такозваног биогенетичног закона по коме "онтогенеза обнавља филогенезу" оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.
Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег. Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да "на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом".
Но прекид између човека и његових најближих сродника - човеколиких мајмуна - постаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла - једно мерило етичких вредности - и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама - чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим - потпуно стране. 
Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се "аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње - разлика која постоји у другој, психичкој области - и не додирује". А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене. Но за разлику од осталих животиња човек је постао "душа жива" на један посебан начин; он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца - обличје Бога. У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету. Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карел у праву када каже да је душа "највећа сила овога света", и да она претставља специфични вид или ознаку човека - вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.
Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног - тела и душе - није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља - дело Божје.
Једно од животних питања човекових, тј. једно од оних његових питања која он као разуман и свесна личност није никада могао да избегне, јесте: како је постао човек?
Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни - горила, шимпанза, орангутан и гибон - у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.
Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија и физиологија, ембриологија и палеонтологија. Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни - горила, шимпанза, орангутан и гибон - у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.
Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија и физиологија, ембриологија и палеонтологија. Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци - такозвани "рудименти" - појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.
б) Ембриологија доказује да "онтогенеза" обнавља "филогенезу", то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.
в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?
Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.
Друго, тачност такозваног биогенетичног закона по коме "онтогенеза обнавља филогенезу" оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.
Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег. Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да "на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом".
Но прекид између човека и његових најближих сродника - човеколиких мајмуна - постаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла - једно мерило етичких вредности - и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама - чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим - потпуно стране.
Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се "аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње - разлика која постоји у другој, психичкој области - и не додирује". А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене. Но за разлику од осталих животиња човек је постао "душа жива" на један посебан начин; он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца - обличје Бога. У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету. Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карел у праву када каже да је душа "највећа сила овога света", и да она претставља специфични вид или ознаку човека - вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.
Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног - тела и душе - није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља - дело Божје.
Св. Јустин Ћелијски
Проф. Велимир Хаџи-Арсић
ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
Проф. Велимир Хаџи-Арсић
ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
петак, 20. мај 2011.
Вернер Келер - Библија је у праву
НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ
Историја постања у светлу модерне науке. Истраживачи израчунавају „почетак". Васиона се шupu. Повлачење спиралних маглина. О старости земљине кope. Пре 5—10 милијарду година.
У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост" (1. Мој. 1, 1-3).
Појам „доба напретка" укључује у себе запрепашћујуће обиље проналазака, открића и развоја.
Неуморном проналазачком духу пошло је за руком да изврши цепање материје. Димне печурке грозних атомских експлозија постале су уобичајена слика. Електронски апарати замењују стотине математичара, инжењера, конструктора и канцеларијских службеника. Роботи управљају потпуно аутоматизованим фабрикама. Одавно већ круже вештачки сателити око земље, a то што ваоионски бродови са људском посадом круже васионом једва да још узбуђује и обичног човека на улици.
Када се говори о напретку, већина људи мисли на технички напредак. Мећутим, револуционарни и прави напредак је у новим сазнањима, открићима у области физике и математике, астрономије и осталих научних области. Обузете жељом да се уобичајена слика света из темеља измени, те науке су створиле такве увиде у универзум, у свет малога, микрокозмос, као и у велики свет, макрокозмос, какви пре тога никада нису били наслућивани.
У доба напретка наћен је и одговор на једно питање које од памтивека покреће човечанство, a то је оно прастаро питање о постанку наше Земље и универзума. А што је запрепашћујуће јесте: одговор науке сагласан је углавном са дивном сликом о стварању света v Библији.
„Сви покушаји да се библијска прича о стварању света доведе у склад са природном науком, били су узалудни и биће заувек узалудни", писао је 1902. немачки научник професор Делич у своме делу »Babel und Bibel«. Он није био усамљен у своме мишљењу, већ је само изразио мишљење науке свога времена.
Данас, само пет деценија после тога, ово схватање је превазиђеио, јер нова стечена научна сазнања изгледају толико непобитна да се ни Црква не затвара пред њнма. Риму, који је некада проклео једног Коперника и једног Галилеја, дешава се нешто што је раније било незамисливо. Највећи великодостојник Католичке цркве говори о историји стварања у светлу модерне науке. Пред Папском академијом наука у Риму је папa Пачели у једном значајном говору суочио нова научна открића са библијским описом стварања свега.
„Ако научник са данашњег стања света посматра његову будућност, уочиће да у Макрокозму и у микрокозму свет стари. Током милијарди година наизглед неисцрпна маса атомских језгра губи своју корисну енергију. Материја се ближи, сликовито речено, једном угашеном вулкану претвореном у лаву. Ако, дакле, садашњи свет, који је пун ритма и пулсирајућег живота, нема више у себи довољно основа за битисање, онда га је утолико мање могао имати онај протекли свет преко којег су прешла крила смрти.
Што се више удаљујемо у прошлост, утолико је материја богатија слободном енергијом и утолико је више поприште великих козмичких револуција. Све упућује на то да je материјални евет, снабдевен незамисливо великим количинама енергије, морао у једном одређеном тренутку имати и свој снажан почетак. Стога се разуму спонтано намећу два питања: може ли наука рећи када се десио тај велики почетак света? И какво је било почетно стање света?
Пратећи ова питања, која, наравно, представљају само приближну категорију важности, наука располаже разним путевима који су један од другог прилично независни, али су у својим резултатима конвергентии. Ти путеви, кратко речено, јесу следећи:
1. Различита кретања спиралних маглина, одн. галаксија: испитивање многобројних спиралних маглина која је вршио Едвин Хабл (Edwin Е. Hubble) у опсерваторији на планини Вилсон (Mount Wilson Observatory), имало је као резултат, да ове удаљене галаксије створе тенденцију да се једна од друге удаљују, и то таквом брзином да је растојање између такве два маглине удвостручује у трајању од око 1300 милиона година. Из овог процеса „универзума који се шири" произлази да je у једном тренутку у прошлости, a to je око једне до седам милијарди година, материја. свих галаксија била сабијена на једном сразмерно узаном простору.
2. Старост земљине коре: да би се израчунала старост првобитних радиоактивних супстанци, узимамо приближне податке о промени изотопа уранијума 238 у оловни изотоп (Ra G), затим уранијума 235 у актинијум D (Ac D) и изотопа торијума 232 у торијум D (Th D). Маса хелијума која се том приликом образује може нам послужити као контрола. Тако долазимо до резултата да просечна старост најстаријих минерала износи највише пет милијарди годима;
3. Старост метеорита: ако применимо исту методу да бисмо израчунали њихову старост, добићемо исти број од пет милијарди година. Овај резултат има посебно значење, јер је данас опште прихваћено да су метеорити интерстеларног порекла.
4. Стабилност звезданих јата и двоструких звезда: гравитациона колебања којима оу ови системи изложени (споља), слично плими и осеки, успостављају стабилност у poкy од пет до десет милијарди година. :::
Бројке могу да изазову и запрепашћење, али и за најпростијег верника оне садрже исти онај појам који је садржан у првим речима Књиге постања „у почетку", a то значи почетак ствари у времену. Овим речима Библије научне бројке дају конкретан и такорећи математички израз.
Са истом одговорношћу и слободом истраживања и сазнања, научници су поставили једног друго, сигурно Још теже, иитање, о природи и особини првобитне материје.
Онај ко ове проблеме озбиљно испитује са гледишта модерног научног сазнања, мора се одрећи схватања о независној и аутохтоној материји која је постала сама од себе, дакле, која није створена. Он мора доћи до представе о постојању једног стваралачког духа. Са истим оним јасним и критичким погледом са којим расуђује о чињеницама, човек упознаје дело једне стваралачке свемоћи чија је снага снажним »fiat« (нека буде), стваралачким духом пре милијарду година стављена у дејство, па се расподелила у цео универзум, да би актом љубави позвала у живот материју препуњену енергијом. Изгледа да је савременој науци пошло за руком да прескочи размак од милион столећа и да постане сведок оног првог »fiat lux« — нека буде светлост, када је са материјом из ничега избило море светлости и зрачења, и када су се цепали делићи хемијских елемената, поново се ујединивши у милионе галаксија.
Тачно је да за стварања у времену досадашње чињенице не дају тако непобитан доказ као што га дају аргументи из метафизике и откровења када је реч о стварању као таквом и откровења када је реч о стварању у времену. Чињенице које дају природне науке захтевају даља истраживања и потврду, а теорије које се заснивају на тим чињеницама треба даље развијати и поново доказивати, да би се створила база за аргументацију, која иначе стоји ван домена природних наука. И поред тога, највећу пажњу заслужује то што савремена природна наука сматра да су апсолутно спојиве идеје стварања универзума са научннм схватањима, а на основу њених сопствених истраживања.
Још пре неколико деценија би једна таква хипотеза била одбачена као потпуно неспојива са тадашњим нивоом науке. Још је 1911. чувени физичар Сванте Архенијус (Svante Arrhenius) изјавио: „Мишљење да нешто може постати из ничега стоји у супротности са данашњим нивоом научних сазнања према коме је материја непроменљива".
Како се само разликује и колико је убедљивије схватање које је изражено речима једног изванредног научника. Сер Едмунд Витикер (Sir Edmund Whittaker) каже у вези са истраживањима о старости земље: „Различита рачунања конвергирају у коначном закључку да је постојало време, пре једне до десет милијарди година, пре него што је свет, ако је уопште постојао, битисао на један други начин потпуно различит од данас познатих ствари. Ово време нам представља крајњу границу науке, и ми га с правом можемо назвати време стварања. Она нам даје основу за такав поглед на свет како нам га излажу геолошке чињенице: да је сваки на земљи постојећи организам морао имати свој почетак у времену (Space and Spirit 1946, стр. 118).
Од каквог је, онда, значаја модерна наука за доказивање постојања Бога, што се заснива на чињеници да је космос подложан промени? Наука је путем тачних и до у детаље извршених испитивања у макрокозму и микрокозму у великој мери раширила и пробудила емпиријску основу овога доказа. Из чињенице о променљивости треба закључити да постоји један »Ens а se« (аз јесам сиј), који je по својој природи непроменљив. Наука је, затим, пратила кретање и правац козмичког развоја и сазнала да он мора имати свој неминовни крај, као што је сазнала и његов почетак у једном времену од пет милијарди година. Тиме је она са конкретностима, које су својствене физикалним доказима, потврдила контигентност и закључак да је у то доба свет изишао из руку Створитеља.
Стварање у времену: то доказује Творца, то доказује постојање Бога! Ову изјаву — иако она није изрично и закључна изјава — ми смо захтевали од науке, а ту изјаву данашње човечанство од ње и очекује. To je на основу зрелог и јасног посматрања једног јединог аспекта универзума, наиме, његове променљивости. Али и тај аспект је довољан да се цело човечанство, круна и рационални израз макрокозма и микрокозма, сети свога Творца, да призна његово деловање у простору и времену и да пред његовом узвишеном величином молитвено падне на колена."
Каква несхватљива промена! Све до 20. века није било научних хипотеза о постанку универзума, јер није било ни предуслова за то, а што није сметало да се учине искрени напори у циљу решења ове велике загонетке. Чак се мислило да је могуће наћи конкретне податке.
Још 1654. г. изјавио је надбискуп Ашер (Ussher) из Ирске да се стварање света догодило у девет часова ујутру 26. октобра 4004. г. пре Христа, заснивајући своје мишљење на пажљивом проучавању Светог писма. Више од једног века сматрало се да је тачан овај савесно израчунати датум. Ко је био за неки други датум сматран је јеретиком.
Модерна истраживања израчунала су време које је протекло од стварања универзума. А говор папин, највећег ауторитета Католичке цркве, ово је потврдио.
Вернер Келер, Библија је у праву
четвртак, 19. мај 2011.
ПРЕДГОВОР - МОЛЕКУЛАРНИ ФЕНОМЕН
Уобичајено је, скоро банално, рећи да је наука начинила крупне кораке у разумевању природе. Физички закони су данас толико добро познати да свемирске сонде непогрешиво лете како би фотографисале светове удаљене милијардама километара од Земље. Компјутери, телефони, електрична струја и небројени други примери сведоче о влaсти науке и технологије над природним силама. Вакцине и усеви великог приноса зауставили су древне непријатеље човечанства, болест и глад - бар у неким деловима света. Скоро сваке недеље вести о открићима у молекуларној биологији охрабрују наду у лекове за генске и друге болести. Па ипак, разумети како нешто ради није исто што и разумети како је настало. На пример, кретање планета у Сунчевом систему може се предвидети изванредно прецизно; међутим, порекло Сунчевог система (питање како су Сунце, планете и њихови сателити настали) још увек је спорно. Наука ће можда на крају решити ову загонетку. Ипак, остаје чињеница да је разумевање порекла нечега различито од разумевања начина на који нешто свакодневно функционише. Надмоћ науке над природом навелa је многе људе на претпоставку да она може - штавише, мора - да објасни и порекло природе и живота. Дарвинов предлог да се живот објасни природним одабирањем које делује на постојеће варијације широко је прихваћен у научним круговима већ више од једног века, иако су основни механизми живота до пре неколико деценија били тајна. Савремена наука је увидела да је, у основи, живот молекуларни феномен: сви молекули делују као навртњи и завртњи, зупчаници и котурови биолошког система. Свакако да постоје сложене биолошке одлике (као што је циркулација крви) које се испољавају на вишим нивоима, али ситни детаљи живота област су биомолекула. Због тога биохемијска наука, која проучава те молекуле, има за своју мисију истраживање саме основе живота.
Од половине 20. века биохемија је марљиво расветљавала функционисање живота на молекуларном нивоу. Дарвин није знао зашто постоје варијације унутар врсте (један од захтева његове теорије), али је биохемија утврдила њихову молекуларну основу. Наука деветнаестог века није могла ни да претпостави механизам процеса виђења, имунитета или кретања, али је савремена биохемија открила молекуле који омогућавају те и друге функције. Некад се очекивало да ће се установити да је основа живота крајње једноставна. То очекивање је пало у воду. Показало се да вид, кретање и друге биолошке функције нису ништа мање сложене од телевизијских камера и аутомобила. Наука је остварила огроман напредак у тумачењу хемије живота, али је сложеност биолошких система на молекуларном нивоу паралисала покушај науке да објасни њихов настанак. Практично, није било покушаја да се објасни настанак специфичних, сложених биомолекуларних система, а још мање пробоја на том плану. Многи научници су храбрили да су објашњења већ надомак руке или ће стићи пре или касније, али никаква потпора за такво тврђење не може се наћи у професионалној научној литератури. Што је још значајније, постоје убедљиви разлози - засновани на структури самих система - да се једном заувек оспоре Дарвинова објашњења настанка животних механизама. Еволуција је флексибилна реч. Једна особа је може користити за означавање нечега једноставног као што је промена током времена, а друга тако да значи постанак свих животних облика од заједничког претка, остављајући механизам промене неодређеним. Међутим, у свом широком, биолошком смислу еволуција означава процес којим је живот настао од неживе материје и у потпуности се развио природним путем. То је смисао који је Дарвин дао тој речи, и значење које има у научној заједници. То је и смисао у коме користим реч еволуција у овој књизи.
Предговор књиге `Дарвинова црна кутија` , др Мајкл Бихи
Пријавите се на:
Постови (Atom)