www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 08. мај 2011.

Варење - питања на која Велики прасак не може да одговори(2)

 
 
 
Трећи проблем је што практично сваки ензим може да функционише једино када је pH 7,4 или приближно толико. То је разлог зашто крв и већина ћелија одржава pH од приближно 7,4. Чак је и pH 7,2 или  7,6 довољна да озбиљно угрози деливање ензима и ако би таква вредност pH потрајала ма и врло кратко време, то би изазвало смрт јединке. Када се у телу формира киселина као што се дешава за време физичких вежби – када се производи млечна киселина – тело има један брз и ефикасан пуферски систем који брзо неутралише вишак јона водоника (киселе честице). Ове се спајају са јонима бикарбоната стварајући угљену киселину која се онда разлаже на воду и угљен – диоксид који ми избацујемо убрзаним тешким дисањем. Бубрези такође, али спорије, смањују концентрацију јона водоника повећавајући тако вредност pH.
 Међутим, видели смо да се хлороводонична киселина производи са pH  вредношћу од 0,8!  Чак и када се помеша са храном и слузи у желуцу, pH желудачног садржаја је изузетно кисела; 2,0 do 3,0. Како онда функционише пепсин када скоро сви ензими оптимално функционишу  pH од  7,4 а потпуно су неактивни када је pH испод 7,0?
 Четврта мистерија је чињеница да је сам ензим пепсин протеин. Стога се поставља питање: Зашто молекули пепсина не сваре једни друге?
 
 

 Вратимо се нашем првом проблему са пепсином. Зашто он не свари и не уништи зидове жлезда које га производе? Одговор гласи: Зато што је жлезда створена  да производи пепсиноген а не пепсин. Шта је пепсиноген? То је пепсин са додатним аминокиселинама припојеним том молекулу. Док је молекуларна тежина молекула пепсина  35.000,  молекуларна тежина пепсиногена износи 42.500. Он не може да свари протеин нити то чини, јер се додатно везане хемијске траке аминокиселима омотавају око оног дела молекула у коме се налази пепсин и покривају део који је задужен за процес варења. На тај начин је жлезда која је произвела пепсин потпуно заштићена од његовог деловања. Ова чињеница поставља још једно ново питање. Како пепсин постаје активан? Када се пепсиноген помеша са храном и пробавним соковима у желуцу хлороводонична киселина кида хемијску везу између молекула пепсина и додатног низа аминокиселина које спречавају његово функционисање активног дела. Тако се неактивни пепсиноген претвара у активни пепсин. Такав дизајн савршено задовољава потребу да се ткиво жлезде заштити, а са друге стране дозвољава пепсину  да функционише како би стварао протеине које уносимо кроз храну.
 Хајде да се сада позабавимо оним другим проблемом. Зашто пепсин, када се активира у желуцу, не уништи зид желуца који се великим делом састоји из протеина? И овога пута одговор је везан за дизајн. Зид желуца поседује жлезде које луче слуз која облаже зид желуца представљајући тако најефикаснију баријеру која спречава да пепсин дође у  додир са зидом желуца.
 Сада се враћамо проблему везаном за ниску вредност pH желудачног садржаја. Пепсин је на јединствен начин дизајниран тако да оптимално функционише при pH између  1,5 и 3, а то је тачно она вредност pH коју има садржај желуца.
  Коначно, дошли смо и до четврте мистерије. Зашто молекули пепсина не сваре један другог? До варења, наравно, не може доћи све док се молекули пепсиногена не претворе у пепсин деловањем хлороводоничне киселине у лумену желуца, јер су активни дигестивни делови пепсина покривени додатним аминокиселинама које улазе у састав молекула пепсиногена. Нисмо пронашли задовољавајуће решење за проблем, зашто молекули пепсина не сваре једни друге? Но, свакако је наш Бог то тако дизајнирао. Једнога дана ћемо решити и ту мистерију.
 Треба истражити још једно питање. Како желудачне жлезде знају када да луче ове супстанце да би их било у довољним количинама у време када се храна налази у желуцу? Желудац садржи специјалне ћелије назване  Г- ћелије. Ове ћелије осете ширење желуца када храна уђе у њега, и тада се, путем локалног нервног рефлекса, ослобађа један хормон звани гастрин. Овај хормон прелази у крвоток утичући на паријеталне жлезде да луче осам пута већу количину хлороводоничне киселине и четири пута већу количину  пепсиногена.
 
 

 Ова чињеница поставља још једно питање; на који начин паријеталне жлезде престају са лучењем? Желудац поседује механизам повратне спреге pH желудачних сокова достигне 2.0, долаази до престанка лучења. Та киселост блокира производњу хормона гастрина, а такође зауставља и нервни рефлекс.
 Један кружни мишић, пилорични сфинктер, спречава повлачење хране из желуца све док се сфинктер не опусти. И нервни сигнали и гастрин доводе до опуштања пилоричног сфинктера баш као и стимулус хране која се налази у желуцу. Дванаестопалачно црево, први део танког црева у које храна која се вари прелази након што изађе из желуца, поседује нерве који појачавају контракцију сфинктера.
 Пепсин не свари протеине до краја. То чини сок панкреаса који улази у дванаестопалачно (дуоденум, првих 30 сантиметара танког црева)кроз канал, звани  kroz Вирсунгов канал. Главни ензим који вари протеине је трипсин. Постоје још њих  четири- карбоксипептидаза, химотрипсин, аминопеп  и дипептидаза, при чему сваки од њих има своје посебне функције.
  Трипсин се, попут пепсина, производи у облику који га чини неделотворним све док не уђе у лумен танког црева. Овај неделотворни облик назива се трипсиноген  који, попут пепсиногена, поседује додатни број аминокиселина које покривају његов активни дигестивни део.
 Слично функцији гастрина у желуцу, зид   дуоденума( дванаестопалачног црева) производи један хормон, панкреазимин, што подстиче панкреас да ослобађа ензиме. Још један хормон, секретин, такође се ослобађа из зида дуоденума када кисели садржај желуца уђе у дуоденум. То стимулише панкреас да лучи бикарбонат који неутралише киселину. Ово је од пресудног значаја јер, за разлику од пепсина, ензими дуоденума могу правилно могу правилно да функционишу само у благо алкалној средини.
 Сви ови процеси сведоче о постојању дизајна. А ипак ми још нисмо размотрили ни варење угљених хидрата укључујући ти шећере, а ни масти, а оба процеса су, такође, прекрасно дизајнирана. Нисмо говорили о ембриолошком развоју гастроинтестиналног тракта од стадијума једне једине оплођене јајне ћелије или о генетици која учествује у стварању свих ових структура. Свака је крајње сложена и поседује своју одговарајућу функцију и тачно онај део који јој је потребан. Тако жлезде, језик, меко непце, зуби, епиглотис, уста, фаринкс, езофагус, желудац, црева, панкреас, хормони, ензими, слуз, киселина, бикарбонат – сви сведоче о постојању изванредног дизајна. Нисмо споменули ни процес апсорције од црева до крвоток, нити смо приказали како крв пролази кроз портални крвни систем до јетре где се одређене за мозак отровне аминокиселине мењају пре него што уђу у општи крвоток. Нисмо се позабавили ни функционисањем ни структуром другог и трећег дела танког црева јејунума и илеума дебелог црева. 
 
 

 Једва да смо започели и да испитујемо сложеност процеса варења, апсорције и елиминације и начин на који тело екстрахује из крви апсорбоване продукте варења и искориштава их за опстанак организма. Бројни стадијуми овог процеса немају апсолутно никакву сврху сем ако нису присутне све остале структуре и функције. Еволуција није у стању да предложи природне процесе путем којих су ове бројне структуре и функције могле настати. На свакој пажљивој и вешто урађеној структури „ записане“ су две речи. Те две речи су- ИНТЕЛИГЕНТНИ ДИЗАЈН.
 Чак и генији само делимично схватају како тачно функционише човеков организам.Нема тог генија који би икада могао започети један тако загонетни организам. Па ипак, многи би ту способност подарили једној огромној експлозији енергије која не уме да мисли, види, чује, која не уме да додирује нити да осети укус или мирис. Немогуће!

"Очи су свих к теби управљене, и ти им дајеш храну на време;
Отвараш руку своју и шириш свашта живо по жељи." (Псалам 145:15,16)



Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао

Нема коментара:

Постави коментар