НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ
Историја постања у светлу модерне науке. Истраживачи израчунавају „почетак". Васиона се шupu. Повлачење спиралних маглина. О старости земљине кope. Пре 5—10 милијарду година.
У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост" (1. Мој. 1, 1-3).
Појам „доба напретка" укључује у себе запрепашћујуће обиље проналазака, открића и развоја.
Неуморном проналазачком духу пошло је за руком да изврши цепање материје. Димне печурке грозних атомских експлозија постале су уобичајена слика. Електронски апарати замењују стотине математичара, инжењера, конструктора и канцеларијских службеника. Роботи управљају потпуно аутоматизованим фабрикама. Одавно већ круже вештачки сателити око земље, a то што ваоионски бродови са људском посадом круже васионом једва да још узбуђује и обичног човека на улици.
Када се говори о напретку, већина људи мисли на технички напредак. Мећутим, револуционарни и прави напредак је у новим сазнањима, открићима у области физике и математике, астрономије и осталих научних области. Обузете жељом да се уобичајена слика света из темеља измени, те науке су створиле такве увиде у универзум, у свет малога, микрокозмос, као и у велики свет, макрокозмос, какви пре тога никада нису били наслућивани.
У доба напретка наћен је и одговор на једно питање које од памтивека покреће човечанство, a то је оно прастаро питање о постанку наше Земље и универзума. А што је запрепашћујуће јесте: одговор науке сагласан је углавном са дивном сликом о стварању света v Библији.
„Сви покушаји да се библијска прича о стварању света доведе у склад са природном науком, били су узалудни и биће заувек узалудни", писао је 1902. немачки научник професор Делич у своме делу »Babel und Bibel«. Он није био усамљен у своме мишљењу, већ је само изразио мишљење науке свога времена.
Данас, само пет деценија после тога, ово схватање је превазиђеио, јер нова стечена научна сазнања изгледају толико непобитна да се ни Црква не затвара пред њнма. Риму, који је некада проклео једног Коперника и једног Галилеја, дешава се нешто што је раније било незамисливо. Највећи великодостојник Католичке цркве говори о историји стварања у светлу модерне науке. Пред Папском академијом наука у Риму је папa Пачели у једном значајном говору суочио нова научна открића са библијским описом стварања свега.
„Ако научник са данашњег стања света посматра његову будућност, уочиће да у Макрокозму и у микрокозму свет стари. Током милијарди година наизглед неисцрпна маса атомских језгра губи своју корисну енергију. Материја се ближи, сликовито речено, једном угашеном вулкану претвореном у лаву. Ако, дакле, садашњи свет, који је пун ритма и пулсирајућег живота, нема више у себи довољно основа за битисање, онда га је утолико мање могао имати онај протекли свет преко којег су прешла крила смрти.
Што се више удаљујемо у прошлост, утолико је материја богатија слободном енергијом и утолико је више поприште великих козмичких револуција. Све упућује на то да je материјални евет, снабдевен незамисливо великим количинама енергије, морао у једном одређеном тренутку имати и свој снажан почетак. Стога се разуму спонтано намећу два питања: може ли наука рећи када се десио тај велики почетак света? И какво је било почетно стање света?
Пратећи ова питања, која, наравно, представљају само приближну категорију важности, наука располаже разним путевима који су један од другог прилично независни, али су у својим резултатима конвергентии. Ти путеви, кратко речено, јесу следећи:
1. Различита кретања спиралних маглина, одн. галаксија: испитивање многобројних спиралних маглина која је вршио Едвин Хабл (Edwin Е. Hubble) у опсерваторији на планини Вилсон (Mount Wilson Observatory), имало је као резултат, да ове удаљене галаксије створе тенденцију да се једна од друге удаљују, и то таквом брзином да је растојање између такве два маглине удвостручује у трајању од око 1300 милиона година. Из овог процеса „универзума који се шири" произлази да je у једном тренутку у прошлости, a to je око једне до седам милијарди година, материја. свих галаксија била сабијена на једном сразмерно узаном простору.
2. Старост земљине коре: да би се израчунала старост првобитних радиоактивних супстанци, узимамо приближне податке о промени изотопа уранијума 238 у оловни изотоп (Ra G), затим уранијума 235 у актинијум D (Ac D) и изотопа торијума 232 у торијум D (Th D). Маса хелијума која се том приликом образује може нам послужити као контрола. Тако долазимо до резултата да просечна старост најстаријих минерала износи највише пет милијарди годима;
3. Старост метеорита: ако применимо исту методу да бисмо израчунали њихову старост, добићемо исти број од пет милијарди година. Овај резултат има посебно значење, јер је данас опште прихваћено да су метеорити интерстеларног порекла.
4. Стабилност звезданих јата и двоструких звезда: гравитациона колебања којима оу ови системи изложени (споља), слично плими и осеки, успостављају стабилност у poкy од пет до десет милијарди година. :::
Бројке могу да изазову и запрепашћење, али и за најпростијег верника оне садрже исти онај појам који је садржан у првим речима Књиге постања „у почетку", a то значи почетак ствари у времену. Овим речима Библије научне бројке дају конкретан и такорећи математички израз.
Са истом одговорношћу и слободом истраживања и сазнања, научници су поставили једног друго, сигурно Још теже, иитање, о природи и особини првобитне материје.
Онај ко ове проблеме озбиљно испитује са гледишта модерног научног сазнања, мора се одрећи схватања о независној и аутохтоној материји која је постала сама од себе, дакле, која није створена. Он мора доћи до представе о постојању једног стваралачког духа. Са истим оним јасним и критичким погледом са којим расуђује о чињеницама, човек упознаје дело једне стваралачке свемоћи чија је снага снажним »fiat« (нека буде), стваралачким духом пре милијарду година стављена у дејство, па се расподелила у цео универзум, да би актом љубави позвала у живот материју препуњену енергијом. Изгледа да је савременој науци пошло за руком да прескочи размак од милион столећа и да постане сведок оног првог »fiat lux« — нека буде светлост, када је са материјом из ничега избило море светлости и зрачења, и када су се цепали делићи хемијских елемената, поново се ујединивши у милионе галаксија.
Тачно је да за стварања у времену досадашње чињенице не дају тако непобитан доказ као што га дају аргументи из метафизике и откровења када је реч о стварању као таквом и откровења када је реч о стварању у времену. Чињенице које дају природне науке захтевају даља истраживања и потврду, а теорије које се заснивају на тим чињеницама треба даље развијати и поново доказивати, да би се створила база за аргументацију, која иначе стоји ван домена природних наука. И поред тога, највећу пажњу заслужује то што савремена природна наука сматра да су апсолутно спојиве идеје стварања универзума са научннм схватањима, а на основу њених сопствених истраживања.
Још пре неколико деценија би једна таква хипотеза била одбачена као потпуно неспојива са тадашњим нивоом науке. Још је 1911. чувени физичар Сванте Архенијус (Svante Arrhenius) изјавио: „Мишљење да нешто може постати из ничега стоји у супротности са данашњим нивоом научних сазнања према коме је материја непроменљива".
Како се само разликује и колико је убедљивије схватање које је изражено речима једног изванредног научника. Сер Едмунд Витикер (Sir Edmund Whittaker) каже у вези са истраживањима о старости земље: „Различита рачунања конвергирају у коначном закључку да је постојало време, пре једне до десет милијарди година, пре него што је свет, ако је уопште постојао, битисао на један други начин потпуно различит од данас познатих ствари. Ово време нам представља крајњу границу науке, и ми га с правом можемо назвати време стварања. Она нам даје основу за такав поглед на свет како нам га излажу геолошке чињенице: да је сваки на земљи постојећи организам морао имати свој почетак у времену (Space and Spirit 1946, стр. 118).
Од каквог је, онда, значаја модерна наука за доказивање постојања Бога, што се заснива на чињеници да је космос подложан промени? Наука је путем тачних и до у детаље извршених испитивања у макрокозму и микрокозму у великој мери раширила и пробудила емпиријску основу овога доказа. Из чињенице о променљивости треба закључити да постоји један »Ens а se« (аз јесам сиј), који je по својој природи непроменљив. Наука је, затим, пратила кретање и правац козмичког развоја и сазнала да он мора имати свој неминовни крај, као што је сазнала и његов почетак у једном времену од пет милијарди година. Тиме је она са конкретностима, које су својствене физикалним доказима, потврдила контигентност и закључак да је у то доба свет изишао из руку Створитеља.
Стварање у времену: то доказује Творца, то доказује постојање Бога! Ову изјаву — иако она није изрично и закључна изјава — ми смо захтевали од науке, а ту изјаву данашње човечанство од ње и очекује. To je на основу зрелог и јасног посматрања једног јединог аспекта универзума, наиме, његове променљивости. Али и тај аспект је довољан да се цело човечанство, круна и рационални израз макрокозма и микрокозма, сети свога Творца, да призна његово деловање у простору и времену и да пред његовом узвишеном величином молитвено падне на колена."
Каква несхватљива промена! Све до 20. века није било научних хипотеза о постанку универзума, јер није било ни предуслова за то, а што није сметало да се учине искрени напори у циљу решења ове велике загонетке. Чак се мислило да је могуће наћи конкретне податке.
Још 1654. г. изјавио је надбискуп Ашер (Ussher) из Ирске да се стварање света догодило у девет часова ујутру 26. октобра 4004. г. пре Христа, заснивајући своје мишљење на пажљивом проучавању Светог писма. Више од једног века сматрало се да је тачан овај савесно израчунати датум. Ко је био за неки други датум сматран је јеретиком.
Модерна истраживања израчунала су време које је протекло од стварања универзума. А говор папин, највећег ауторитета Католичке цркве, ово је потврдио.
Вернер Келер, Библија је у праву
Нема коментара:
Постави коментар