www.pravoslavno-hriscanstvo.com

петак, 13. мај 2011.

О.Тимотеј Алферов - Л Е К Ц И Ј А 1




ОСНОВНИ ЗАКОНИ ПРИРОДЕ КОЈИ СВЈЕДОЧЕ ДА ЈЕ СВИЈЕТ СТВОРЕН




    У закључку школског уџбеника физике  читамо: "Фундаментални закони се никада не нарушавају, ни при каквим условима. Све је већи број људи који постају свјесни да објективни закони по којима се понаша природа искључују могућност чудеса, и спознаја тих закона ће омогућити човјечанству да опстане".
    Закључак - прилично чудан. Као прво, објективни закони који нама изгледају поуздани у свим условима, успркос свему, не могу "забранити" појаву случајева у којима се ти закони нарушавају. Факат таквог нарушавања закона мора говорити сам за себе. Ако се заиста десио, он се не може побијати, макар и нарушавао законе природе. Прије би требало да се помисли: "да ли је закон који смо открили заиста истинит, и да ли је он истинит у свим условима?", - него да у старту одбацујемо тај факат, по познатој манери: то се не може десити, зато што се то десити не може никада. Ако је нешто заиста било - значи, то може да се деси.
    Као друго, само постојање објективних закона природе који стварно не бивају нарушени (уз веома ријетке случајеве изузетака) сам по себи јесте чудо, које је много веће од самих изузетака - чудеса. Присуство објективних закона природе које наш разум може да спозна - свједочи о томе да је свијет изграђен на разумним законима, да је он створен разумно. Закони природе, поготово они најопштији, фундаментални, уопште не представљају некакав материјални додатак материјалним стварима. Ти се закони спознају само разумом, при томе само разумом који је способан да апстрактно мисли. Они могу бити записани на различитим језицима, објашњени ријечима, формулама. Али записи таквих формула немају никакве везе са знацима који улазе у састав тих формула. Другим ријечима, закони природе нису нешто материјално. Они представљају идеје по којима је организована материја. Када открије неки закон природе, човјечанство тиме прославља људски разум зато што је он појмио ову или ону идеју. И како је онда уопште могуће негирати постојање Разума, при томе нечовјечанског, који је дао управо такву идеју организације материје?
 
 

    Још очигледнији примјер разумног устројства природних закона служе запањујуће аналогије између математичких израза разних физичких закона. Напримјер, закон гравитације и закон о узајамном дјеловању електрицитета двају тијела (Кулонов закон) описује се двјема савршено аналогним формулама: сила је пропорционална узајамном дјеловању неких карактеристика које посједују оба тијела (маси или количини електрицитета, респективно) и обрнуто пропорционална квадрату растојања између њих. Али природа гравитационог и електричног међудејства (силе) у тијелима се потпуно разликују! У природи нема негативних маса, нити има медјусобног одбијања двају маса, као што је то случај у електростатици. Ипак, математички израз (тј. сама идеја коју наш разум спознаје) је једнака у оба случаја.
    Друга интересантна особина масе нас мора подстаћи на мисао о разумном стварању свијета: то је тотална идентичност такозване гравитационе и инертне масе. Маса тијела може да се дефинише двојако: по другом Њутновом закону - као однос силе и убрзања, или као мјера узајамног гравитацоног дјеловања тијела - по закону гравитације. Апсолутно ниоткуда не слиједи да је мјера инертности тијела када на њега дјелује било која (није обавезно да то буде гравитациона!) сила мора тачно да буде једнака "гравитационом набоју" истог тог тијела. У двјема Њутновим формулама под масом се подразумијевају двије савршено различите карактеристике тијела, које су, авај, апсолутно једнаке. Не свједочи ли и то о разумном Начелу, које повезује оба ова природна закона?
 
 


ЗАКОНИ ОЧУВАЊА

    Васиона се посвуда састоји из једних те истих атома, елементарних честица чије се понашање описује једним те истим законима, сво вријеме од када их људски разум проучава.


    Углавном, ти закони представљају законе очувања. Вама су познати закони очувања енергије, импулса, електричног набоја, који важе и у макро и у микро свијету. Постоје и закони очувања неких посебних карактеристика елементарних честица. Постоје закони очувања који важе само у макросвијету у нормалним условима, као што је, напримјер, очување масе или количине твари.
    Са друге стране, понашање елементарних честица није ни налик на било шта што нам је познато у нашем свакодневном животу. Сударају се двије честице - и као резултат се рађају нове. Отпадака или "пилотине" нема. Судари нису рушилачки, него стваралачки. Узајамна дејства елементарних честица у суштини су реверзибилна. Пар електрон-позитрон, напримјер, може да се анихилира, произвевши два фотона, али и фотон, са своје стране, може да произведе пар електрон-позитрон.
    Уз све то реакције протичу по законима очувања енергије, импулса, електричног набоја и неких других карактеристика које се не проучавају у средњој школи. Закони очувања по својој суштини и јесу ти који обезбјеђују реверзибилност свих процеса и сила којима једне честице дјелују на друге.

о.Тимотеј Алферов, из књиге ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ

Нема коментара:

Постави коментар