Протојереј-ставрофор др Лазар Милин-БОГ ПОСТОЈИ(1)

                              

                БОГ НИЈЕ НИШТА СТВОРИО                 

  (Осврт на чланак у „Политици")

У „Политици" бр. 22070 од 16. марта 1975. год. на страни 17. изишао је чланак Д. Адамовића под насловом: „Бог није ништа створио ". Намера писца је да увери читаоце да је то заиста тако, да ништа не потиче од Бога, него је„све рађено корак пo корак, не вољом више силе". Разлог да поверујемо у ту тврдњу јесте ауторитет једног нашег познатог академика, стручњака за биологију, на чије се изјаве Д. Адамовић позива.
Шта да кажемо на то?
Уживање је слушати или читати предавања научних стручњака, али кад је то у оригиналу, а не у новинарским дописима. Дописник стави нагласак на речи и реченице које се њему свиђају, које он изабере. Споменути чланак могао је носити и другачији наслов. На пример: Живот је једна од највећих тајни природе", или: „Природа удешава и усавршава оно што је започела " — јер, и то су речи које је академик рекао новинару. Очигледно је да би садржина чланка тада имала сасвим другачији тон и боју.
Ето, због таквих ситуација научници веома нерадо дају своје изјаве новинарима. Био сам присутан на једном скупу астронома и чуо како се жале да новинари све на свој начин схвате и протумаче, уносећи понешто и од свога духа.
Значи ли то онда да овај Адамовићев чланак сматрамо неаутентичним? Значи ли то да не треба да верујемо стручњаку-академику? Зар ће се ико усудити да полемише са стручњаком?!

                    

Одговор апологетике

Боже сачувај и сохрани! Далеко од свега тога! Нити тврдимо да је Адамовић фалсификовао академика, нити сумњамо у академикову стручност, нити имамо потребе за полемиком. Али, свему томе можемо понешто додати.
Прво, писац чланка је покрај све тачности у навођењу научникових речи ипак чланку дао свој тон и боју, као што смо горе објаснили. Друго, иако признајемо пуну стручност и ученост академика у области биологије, ми се ипак не сматрамо обавезним, као Адамовић, да научнику поклонимо слепу веру без икаква испитивања. Уверени смо да он као научник тако шта и не тражи. Прошла су времена слепог веровања у сваку хипотезу, или чак и у обичну изјаву, која се огрне плаштом науке. Данашњи човек не жели да верује ни у шта без доказа. А докази за тачност тврдње да Бог није ништа створио нису у чланку изнесени ни у најблеђем облику, ни у најскромнијем обиму.
Заиста, чиме Адамовић доказује научну тачност наслова свога чланка? Позивањем на научнички ауторитет интервјуисаног академика, за којега каже да „сем онога што види под својим микроскопом мало шта га у животу занима". А шта, ако постоји нека стварност и ван академиковог микроскопа?! Може ли се микроскопом доказати да ван микроскопа заиста ничега нема?
А да ли бар именовани академик доказује тачност наслова да Бог није ништа створио, и чиме доказује? Да ли микроскопом и експериментом? Да ли гледањем како се појавило прво живо биће? He! Далеко од тога! Он то не доказује ничим! Баш ничим! По његовом личном признању развиће пилета из јајета је тајна, иако је он са пилетом вршио експерименте још од најранијег детињства. Кад тако стоји ствар са пилетом, које је безброј пута било под научниковом руком и микроскопом, шта онда тек да кажемо за оно прво живо биће с којим ни он ни ико од људи није могао вршити никакве експерименте и посматрања! Зар није то онда још већа тајна? Па, кад је тако, кад је то тајна, онда то значи о њој не можемо на основу експеримента и микроскопског посматрања рећи ни „да" ни „не".
Дакле, не оспоравајући ничију стручност и ничији научни ауторитет, констатујемо чињеницу да садржина чланка није доказала оно што пише у наслову.
Ми хришћани смо људи који верују. Али наша вера није слепа вера. Ми знамо шта верујемо, коме верујемо и зашто верујемо. Таквоме ставу научио нас је сам Спаситељ који нам је, тражећи од нас веру, увек пружао разлоге за веровање, и доказе за истинитост онога у шта треба да веујемо (Јн. 10, 25 и 38; Јн. 5, 39; Јн. 20, 24—27; Лк. 36,35—40). Велика је штета што се тог принципа у овом чланку нису држали ни Адамовић, ни академик којега је интервјуисао.

А шта сад?
У цитираном чланку се као какав рефрен понавља питање: „А шта сад?", које је интервјуисаног професора често у животу пратило. To питање се у свој својој оштрини појављује и овом приликом, нарочито пред нама, читаоцима чланка.
Шта сад? — Да ли да верујемо интервјуисаном професору без икаква доказа да Бог није ништа сворио? He можемо! Из простог разлога што је тако шта противно научним принципима и менталитету данашњег човека.
Да ли да загазимо са професором у полемику? Тек то не! He зато што бисмо се полемике бојали, него из много озбиљнијих разлога. Пре свега, полемика је скоро увек јалов посао. Она никад никога није довела до позитивних резултата, а још мање до благонаклоног расположења. Осим тога, ми хришћани имамо у овом случају и један посебан, принципијелни разлог против поле- мике. Наиме, ако би нам професор рекао да је микроскопом и експериментом утврдио да Бог није ништа створио, ми бисмо одмах били осведочени у нетачност такве тврдње јер микроскоп није времеплов који би нас могао одвести на сам почетак света и века. A ако се ради само о професоровим експериментима са садашњим живим бићима, то онда имамо посла са очигледним, утврђеним чињеницама, па ниједан разуман човек неће јуришати на чињенице. Ми хришћани не само што нећемо, него и не смемо, јер нам Спаситељ каже да је највећи грех противити се Духу Светом, а грех против Духа Светог је противљење утврђеној истини.
Најзад, постоји још и један чисто формални разлог против полемике. Наиме, право на полемику може да има само стручњак са стручњаком. А писац ових редова није биолог.
Споменимо неколико славних имена
Поједини научници (нпр. Ejmije, Kneler, Cekler, Denert, Rober d Fler, Bytry, Svjetlov) бавили су се питањима односа великих научника истраживача према религији. Коистатовали су да је проценат научника атеиста веома мали, нигде већи од 4%. Према томе, ако бисмо пристали да слушамо и гледамо полемику стручњака, имали би смо веома много великих биолога и научника других струка да упутимо професору као сабеседнике. И то не само научнике из древних времена, него и савремене.
Кад би нам технички било могуће да тај дијалог уприличимо, била би нам потребна повелика сала за смештај толиких научника светског гласа који су стварали савремену науку. А пошто би нам требало сувише много времена да саслушамо религиозна убеђења и разлоге свакога од њих, то бих ја и испред свакога од њих ставио исписану његову паролу од односу религије и науке, баш као што је и Адамовић ставио паролу„Бог није ништа створио", као наслов свога чланка. Па и тада бисмо тај величанствени скуп могли погледати само летимично.

Кога пре да споменемо? Ено Ајнштајна који тврди да су велики научници у данашњем материјалистичком добу најрелигиознији људи. Ено Макса Планка са тврдњом да наука и религија имају исту лозинку: „Напред ка Богу"! Ту је и Паскал Јордан са истом тврдњом и са великим списком научника који би ту тврдњу и данас потписали. Ено Артура Контона, нобеловца , који каже да треба пустити да сила Божја делује кроз људе. Ено и Артура Десауера, професора многих универзитета, који изричито пише о Богу као створитељу органског живота. Ено Алвина Миташа, члана научних академија у Хајделбергу и Халеу, који научно одбацује материјализам, говори о бесмртности душе и изражава наду у милост Небеског Оца. Ено Фридриха Вајцзекера, физичара из Хамбурга, који отворено проповеда: „Бог је љубав". За реч се јављају многи биолози. Ено Паула Бихнера, директора зоолошког института у Бреслави и Лајпцигу, који говорећи и пишући „О специјализирању и развитку", завршава похвалом свемоћи Божје. Ту је и Едгар Даке, палеонтолог, који пише дело „Човек — слика Божја". Ту су још и Денерт, Дриш, Флајшман, Клајншмит, непоколебљиви верници. Ено и Макса Хартмана, једног од највећих савремених немачких биолога, који у делу „Атомска физика, биологија и религија" износи доказе да је природа откривење Бога.

Време пролази и салу морамо да напустимо. При излазу бацивши још један поглед, опазисмо у позадини старије научнике. Ено тамо стоји Фабр, ког Виктор Иго назива „Хомером ентомологије", и пред њима његова парола: „Лакше ћеш ми кожу одерати него из мене избацити веру у Бога." Ту је и Пастер са својом чувеном исповешћу: Верујем тврдо као бретонски сељак, баш зато што сам се бавио науком. Ено Мендела са својим епохалним научним проналасцима из биологије, смерно стоји у својој калуђерској мантији. Охо! Ено чак и Дарвина! И он је, чувши за овај скуп, дошао са својом тврдњом да је „Творац у почетку усадио живот у неколико живих облика, или можда само у један." Близу њега стоји Ламарк, велики научник и први представник научног еволуционизма и довикује нам гласно." Еволуција се остварује само по вољи Великога Творца."

Dr Branislav Mihajlovic-Teorija evolucije(2)

Darvinizam

 

 

 

Da bismo razumeli pojam darvinizma, moramo malo nesto i da kazemo o Carlsu Darvinu. To je toliko znacajna licnost, cije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. vek, da svako ko pretenduje da bude iole intelektualac trebao bi barem malo da se pozabavi sa zivotnom istorijom samog Carlsa Darvina.
Carls Darvin je rodjen u bogatoj engleskoj porodici, koja je po tradiciji bila lekarska. Znaci, i njegov deda i njegov otac bili su lekari. U svojoj mladosti Carls Darvin se ni po cemu nije isticao, tako da se i sam njegov otac jadao na njegovo ponasanje i na njegov ucinak.
Pod pritiskom tradicije svoje porodice, upisao je medicinu i poceo je da studira. Medjutim, on nikako sebe nije mogao da vidi kao nekog lekara. A u to vreme je u Engleskoj bilo velikih debata oko “vivi sekcije” (sekciranja zivih organizama).
I tad se Darvin prvi put istakao, oko tog pitanja vivi sekcije. On je zagovarao da treba vrsiti vivi sekcije zato sto ipak doprinose napretku. Jer, bolje je da sekciramo miseve, nego da sekciramo ljude. I on je rekao da “engleska aristokratija je humana dok ne dodje u pitanje njihov omiljeni hobi” (lov).
Znaci, oni su protiv vivi sekcije, napadaju vivi sekciju, a jure tamo i ubijaju u lovu. Cemu sluzi ubijanje u lovu? Vivi sekcija necemu sluzi, da vi vidite da srce ima pretkomore, komore… To ima neku svrhu, to ima neki cilj, a cemu sluzi lov? A ti koji su lovili i progonili zivotinje su toliko viknuli. I danas imate isto to, antiscijentisticke pokrete. To je ponekad toliko bez veze. Ne znaju sta je gen, a govore protiv genetskog inzenjeringa.
Tada se Darvin prvi put istakao. Zaista, medicina nije njega mogla da osvoji. I onda je on, verovatno na razocaranje svoga oca, upisao teologiju. Zasto je Darvin upisao teologiju, tu ima razlicitih dilema. Najverovatnije da je samog Darvina vrlo kopkalo pitanje besmislenog bola, patnje nevinih. I on je upisao teologiju, a u isto vreme se druzio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka.

 

 

I onda je, bas negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naucno-istrazivacku ekspediciju koja ce obici svet. To je bilo vrlo vazno zato sto se u to vreme industrija naglo razvijala u Engleskoj. To je bilo 30-tih, 40-godina 19.veka. I, onda su oni hteli da ispitaju jos neke delove sveta, i ta znanja su trebala da sluze trgovackoj mornarici.
A pored toga, trebao je da se istrazi i zivi svet, da se prikupe podaci o zivom svetu, na tim jos nepoznatim geografskim sirinama. I tako je Darvin, zahvaljujuci odredjenim poznanstvima, bio primljen da ucestvuje u toj ekspediciji koja je trajala od 1931.-1936.
Darvin se na tom putu upoznao sa nekim cinjenicama za koje nikako ne bi saznao da je sedeo kod svoje kuce u Engleskoj. Recimo, on je primetio da postoji kontinuirano variranje kod predstavnika odredjenih vrsta kako se putuje po ostrvima po Tihom okeanu. On je video da su vrste slicne, ali da postoje razlike medju njima.
Zatim je primetio da postoji izuzetna slicnost, ali ipak razlika izmedju fosilnih i sada zivecih krezubica (Edentata). Tako da je Darvin poceo da sumnja u fiksizam, u apsolutnu nepromenljivost vrsta - koncept koji su zagovarali tadasnji kreacionisti.
Znaci, u to vreme ste imali jedan ekstrem: “Vrste su onakve kakve ih je Bog stvorio, bez obzira sto se sredina menja.” Dakle, bez obzira sto dolazi do promena u spoljnoj sredini, vrste ostaju konstantne, fiksirane, nepromenljive. “Kakve ih je Bog stvorio, takve ih mi danas vidimo.”
Darvin je poceo u to da sumnja. Kada je dosao u Englesku, poceo je da se zanima za vestacku selekciju, pa se onda upoznao sa rezultatima koje su postigli selekcionari.
I jos jedna je stvar kod njega znacajna - upoznavanje sa delom Tomasa Maltusa “O principima populacije”.
Na osnovu svih ovih cinioca, Darvin je koncipirao svoju teoriju evolucije, gde je glavni mehanizam u nastanku evolutivnih novina “prirodna selekcija”, i 1859. godine on je publikovao svoje delo “Poreklo vrsta” prirodnim odabiranjem.
Kako je Darvin dosao do svog koncepta prirodne selekcije? Obicno se kaze da je Darvin do principa prirodne selekcije dosao na osnovu tri cinjenice i dve dedukcije.
1. cinjenica: Bioloske vrste imaju potencijal za geometrijsko povecanje broja svojih jedinki. To se ogleda u cinjenici da svaki roditeljski par daje mnostvo potomaka. Brojnost potomaka, bar na pocetnim stupnjevima njihovog razvica, je uvek veca (a kod nekih vrsta enormno veca) od brojnosti roditeljske generacije.
2. cinjenica jeste ta, da uprkos spomenutoj tendenciji, brojnost jedinki u prirodi ostaje relativno konstantan. To ne treba apsolutizovati. U prirodi postoje vrste cija brojnost raste, a i obratno. I tamo gde vrsta raste u brojnosti, taj rast je manji od potencijalnog. Kod nekih vrsta sigurno u ogromnoj stopi manje ima potomaka nego sto je potencijal.

 

 

Iz ove dve cinjenice Darvin je izvukao
1. dedukciju, a to je: da postoji borba za opstanak, zato sto rast broja jedinki bilo koje vrste je eksponencijalan, a resursi sredine nemaju taj rast. Pa prema tome, za ogranicene resurse sredine (hrana, prostor…) konkurise mnogo veci broj jedinki nego sto sredina moze da podrzi, pa prema tome, po prirodi stvari postoji borba za opstanak.
3. cinjenica koja je njega uputila na zakljucak da postoji prirodna selekcija, jeste postojanje individualne varijabilnosti u populacijama jedinki. I na osnovu trece cinjenice u prve dedukcije, zakljucio je da postoji prirodna selekcija.
Posto u prirodi postoji kompeticija za ogranicene resurse, odnosno, posto postoji borba za opstanak, i posto se jedinke iste vrste medjusobno razlikuju (individualna varijabilnost pripadnika iste vrste), neke varijante ce u toj opstoj i cesto ostroj konkurenciji imati prednost u prezivljavanju i razmnozavanju.
Nema selekcije bez varijabilnosti. Mora postojati individualna varijabilnost da bi bilo selekcije, ili kako se to popularno kaze: “Individualna varijabilnost u populaciji jedinki iste vrste je ‘hrana za selekciju’.” Moraju postojati varijante da bi vi selektirali.
Na osnovu ove trece cinjenice i prve dedukcije Darvin je, dakle, izveo svoj princip prirodne selekcije.
Po Darvinu prirodna selekcija je osnovni mehanizam evolucije, ali je on zagovarao i druge mehanizme, kao sto je nasledjivanje stecenih promena, usmereni efekat sredine… Ali svi ovi mehanizmi stoje u senci njegovog otkrica prirodne selekcije. Mada se danas sve vise i vise pojavljuje autora koji isticu da je princip prirodne selekcije postojao i pre samoga Darvina.
I na taj nacin je, ustvari, Darvin uspeo da objasni problem ljudske patnje i bola. Zasto postoji bol? Zato sto postoji nemilosrdna borba jedinki za opstanak. I u toj opstoj borbi svih protiv svih, slabiji stradaju, a prilagodjeniji opstaju i umnozavaju se. Prema tome, ni sama bol nije potpuno besmislena jer evolutivni procesi dovode do neceg novog, naprednijeg. Napredak, evolutivni uspon zivota (od amebe do coveka), je pracen neizmernim bolom i nebrojenim propadanjima, ali, na kraju krajeva, to ne bi trebalo da izgleda krajnje besmisleno.

 

 

Darvin se u velikoj meri mucio da objasni mehanizme kako nastaje promenljivost. Danas se to za tili cas objasni. Mi smo to objasnjavali kod “ljudskih rasa”. Darvin se mucio da objasni kako nastaje varijabilnost u populaciji, jer tad se nije znala genetika. I onda se on prilicno mucio, dao je tu teoriju po kojoj je pokusao da objasni nastanak individualnih razlika, ali je genetika posle pokazala da takav koncept nije tacan.
A genetika je pocela da se razvija sa radovima Mendela. Mendel je svoj rad objavio 1865. godine. Vazno je zapaziti da se obicno istice, da je evoluciona teorija unapredila biologiju. Pod uticajem evolucione teorije koja se tada forsirala, Mendelov rad niko nije primetio. Bila je samo evolucija, uporedna anatomija, uporedna embriologija, i gotovo niko nije primetio Mendelov rad.
I tek 1900. godine su trojica geneticara otkrila “Mendelove zakone”, ono sto je Mendel vec otkrio. I tada je genetika pocela da se razvija. Prvi korak je, dakle, ucinio Mendel, a onda je polaganim koracima od 1900. godine pocela da se razvija genetika. Posle 2. svetskog rata, dok se u Evropi ratovalo, americki geneticari su radili. Kad je 1953.godine otkrivena struktura DNK, onda je pocela revolucija u genetici. A otkrica u genetici zestoko negiraju teoriju evolucije.
Za vise informacija kako se teorija evolucija propagira u skolskim i univerziteteskim udzbenicima, koriscenjem naucno osporenih dokaza, videti tekst Ikone evolucije

 

 

http://www.cpsbl.org/postanje/textovi/teorija_evolucije/evolucija.htm 

Опет мало смеха- Шојић и Дарвин

Мало одмора од озбиљних тема...

Dr Branislav Mihajlovic-Teorija evolucije(1)

U ovom delu prezentacije dacemo istorijski pregled nastanka evolucione teorije, kao i osnovne postavke njenog ucenja.

Lamarkizam

Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je ziveo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u sustini teorija “aktivnog prilagodjavanja”, podrazumeva sledece principe:
1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica… I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.
Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato sto bi vrlo brzo doslo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.
On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zakljucuje, buduci da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.
Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo vazno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je “potreba” preveo sa “zelja”, kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan nacin ucestvuje na promenu organizma, time sto otvara mogucnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako sto se menja, sredina otvara mogucnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeci princip jeste:
2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znaci, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje zive u mocvarama moraju da razvijaju svoje plovne kozice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle sto dublje da love izduzuju svoje noge, izduzuju svoje vratove.
Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako zirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i
3. Stepen promene se belezi u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stecenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stecenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.

Samo Lamarkovo delo, kad se pojavilo, nije privuklo vecu paznju opste javnosti. Retki su bili naucnici koji su obracali paznju na ono sto je Lamark tvrdio. Ali, neki od njih su ipak prihvatali ono sto je Lamark tvrdio. Medju njima je bio, na primer, Zofroa Sent-Iler. On je imao cuvenu diskusiju sa Kivijeom. Samo sto je Sent-Iler smatrao da je sredina evolucioni faktor, to jest, verovao je u usmerene efekte sredine na organizam. Pored toga, verovao je, nasuprot Lamarku, da procesi evolucije ne teku postepeno, lagano, nego naglo i burno, tako da je iz jajeta gmizavca mogao neposredno da se izleze ptic. Ima i danas slicnih verovanja.
Na ovaj nacin je Lamark mislio da je objasnio nastajanje novih adaptacija, kao sto su duzi vrat zirafe, plovne kozice kod plovusa, duge noge i vratovi kod roda, ali i gubljenje odredjenih karakteristika, odnosno pojavu rudimenata, kao recimo gubitak cula vida kod krtice itd.
Glavna zamerka koja se moze uputiti Lamarkovoj teoriji jeste ta, sto je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Jasno je da ako se menja sredina, organizmi imaju potrebu, ali to ne znaci da ce organizam adekvatno odgovoriti na tu promenu, a jos manje da ce je naslediti. Nedvosmisleno je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Vajsman je dokazivao da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. On je misevima u 15, 16 generacija sekao repove, i nijedan mis se nije rodio sa nedostatkom repa.
Dakle, ono sto se nama desava u toku zivota, ne belezi se u nasledje. A sa daljim razvojem genetike mi smo i shvatili da nema nasledjivanja stecenih osobina, jer danas znamo (ovo je vazno) da se prenosenje geneticke informacije vrsi sa DNK na RNK (koje ima tri vrste: informaciona RNK, transportna RNK i ribozomna RNK). A sa RNK (i to sa informacione RNK) informacija se prenosi na proteine. Dakle, to je tok geneticke informacije: sa DNK na RNK, sa informacione RNK na proteine.
Jedini izuzetak od ovog pravila jesu RNK virusi, kod kojih se geneticka informacija prepisuje sa RNK u vidu DNK (i to sa jednim posebnim enzimom). Znaci, sa RNK na DNK, a sa DNK na RNK, pa na proteine.
A nikada se informacija ne prenosi sa proteina na nukleinske procese. Dakle, ne postoji bioloski mehanizam. Mozete, sta hocete da radite sa svojim proteinima, ne postoji mehanizam po kojem se informacija moze preneti sa proteina na nukleinske procese. Prema tome, ne postoji nasledjivanje stecenih osobina.
Mozete vi da trcite koliko god hocete, da citate ne znam koliko knjiga, ali ako vi nemate geneticki potencijal da vase dete bude atleta, nista to ne vredi. A to je dobro sto je tako.
Dva naucnika su 1943. godine izvrsili eksperiment kojim su pokazali da sredina ne moze direktno da indukuje promene. Taj eksperiment je eksplicitno dokazao da ne postoji takvo dejstvo sredine da ono indukuje bas adaptivne promene koje bi bile odgovor na tu promenjenu sredinu. Ne moze dejstvo, recimo, UV svetlosti da indukuje takve promene u organizmu, da se stvore takve osobine kod tog organizma, da bude rezistentan ili otporan na UV zracenje. To bi bilo po nekom prolamarkistickom pristupu, ali nije ni to cist lamarkizam, jer sam Lamark nije govorio o usmerenom delovanju sredine, nego sredina samo otvara mogucnost da se organizmi razvijaju kroz upotrebu odredjenih organa, ili zakrzljavaju kroz neupotrebu drugih organa, odredjenih karakteristika nekog zivog sistema. Vise je Darvin verovao u usmereno dejstvo sredine.

Od Lamarka do Darvina

 
Sta se desavalo od Lamarka do Darvina? Govorimo ovde o istorijskom razvoju evolucionisticke teorije.
Rekli smo da Lamarkovo delo nije bilo narocito zapazeno i nije ostavilo nekog vidnog traga. Predominantna teorija koja je tada vladala u biologiji bila je kreacionizam, koji je u biologiji podrazumevao fiksizam, znaci apsolutnu nepromenljivost vrsta, a u geologiji katastrofizam. Znaci, vladajuca teorija u odnosu na pitanje porekla bio je kreacionizam.
Najpoznatija kreacionista toga doba bio je Zorz Kivije, koji je otac uporedne anatomije i paleontologije. On je iznasao taj princip “korelativnosti”. I, pored autoriteta Kivijea i ostalih kreacionista, njegovih ucenika, evolucione ideje nisu mogle da se probiju.
Poznata je rasprava izmedju Zorza Kivijea i pristalice Lamarkovog gledista Sent-Ilera, koja se odrzala u Pariskoj Akademiji Nauka, 1830. godine. Polemika je imala vise debata, ali jedna je bila kljucna, na kojoj je Kivije odneo pobedu.
Sta je bilo? Pa, osnovna dilema je bila oko toga, da li su vrste promenljive ili nisu. Kivije je tvrdio da ne postoji promenljivost, nego da postoji fiksiranost u zivom svetu. Sent-Iler je zagovarao suprotno glediste.
I, Zorz Kivije je uspeo da nabavi kosture macke, ibisa i krokodila. (Ibisi su zivotinje slicne capljama.) Nabavio ih je iz egipatskih piramida, zato sto su smatrane svetim zivotinjama i “sahranjivali” su ih zajedno sa faraonima.

Najverovatnije da su ibisi smatrani svetim zivotinjama zato sto se doletali iz juznih delova Afrike, sa nadolaskom Nila. Culi ste da postoji ono plavljenje Nila. To je jos i Herodot pokusao da objasni: “Zasto dolazi do plavljenja Nila?” I buduci da je Nil bio zila kucavica u Egiptu, zato sto su Egipcani imali razvijen sistem za navodnjavanje, i onda kad nadolazi Nil, on ulazi u te njihove sisteme za navodnjavanje, plavi ta polja, tako da im donosi blagoslov. Sama reka Nil je smatrana svetom, a buduci da ti ibisi lete kako nadolazi Nil, verovatno su smatrali da oni donose blagoslov. A i krokodili zive u toj reci, pa su i oni smatrani svetim zivotinjama.
I, doneo je Kivije te kosture i pokazuje ih na toj debati, i pita sad on Sent-Ilera, vidi li on neke razlike izmedju kostura koje je on ponudio? Sent-Iler nije bio tako dobar anatom kao sam Kivije, ali je itekako poznavao anatomiju zivotinja, i kaze on: “Ne vidim nikakvu razliku.” On, naravno nije znao odakle su ti kosturi.
I, onda Kivije kaze: “Ovaj kostur ti je star 3.000 godina. To je macka iz egipatske grobnice, a ovaj kostur je star tri dana. Uhvatio sam macku, preparirao i doneo njen kostur.” I naravno, ovacije za Kivijea. Sam Sent-Iler je priznao da nema nikakvih razlika u toku razvoja jedne vrste u toku od 3.000 godina. A 3.000 godina je u to vreme bilo enormno dugo vreme, tako da Zorz Kivije pobedjuje, a evolucija je odbacena.
Za shvatanje onoga doba, Kivijeovi dokazi su bili toliko ubedljivi, da je Njegovo shvatanje u potpunosti prihvaceno, a Lamarkovo i Sent-Ilerovo misljenje u potpunosti odbaceno i potisnuto kao neodrzivo, te se na njega nije mislilo sve do pojave Darvinovog dela 1859. godine.
Postojao je jedan problem koji se javljao u geologiji, a to je da u pojedinim segmentima Zemljine kore, u sedimentnim stenama, imate predominantne fosile. Imate razne fosile, ali neki dominiraju. U jednom sloju su dominantni jedni, u drugom su drugi, i sad je bio problem kako to objasniti.
I, Zorz Kivije je dao svoje objasnjenje, koje podrazumeva da je Bog jednom u istoriji stvarao, i onda je bila neka katastrofa koja je unistila postojeci zivi svet. A onda je Bog iznova, “de novo” stvarao, pa je neka druga katastrofa unistila tadasnji novi svet, i tako redom je bilo vise katastrofa u Zemljinoj kori.
Danas je u kreacionizmu dato jedno drugo objasnjenje, ali tada je Zorz Kivije na taj nacin objasnjavao. Dakle, on je bio katastrofista, i zagovarao je postojanje vise katastrofa, ne jedne univerzalne. Po njegovom konceptu, biblijski Potop je bio poslednja katastrofa koje se mi secamo.
Njegov ucenik d’Orbinji je izracunao da je bilo 27 katastrofa. Ako je bilo 27 katastrofa, buduci da danas imamo zivi svet, bilo je 28 “de novo” stvaranja. I ovde ima jedna interesantna stvar. 1930. godine, kad je bila ta debata, Carls Lajel je publikovao deo svog izdanja “Principi geologije”, u kojem on odbacuje katastrofizam, i zagovara aktualizam ili uniformizam ili jednoobraznost. (Sledece godine, 1831. krenula je na put engleska ekspedicija na brodu “Beagle”, koja je trajala 5 godina i u koju je bio ukljucen i Carls Darvin.)
A zasto se to zove aktualizam? Aktualizam se zove zbog toga sto se sadasnji procesi, znaci ono sto se desava u sadasnjosti, ono sto je aktualno, sto je sada, koristi za objasnjenje proslosti. Haton je izgovorio onu “cuvenu” recenicu: “Sadasnjost je kljuc za razumevanje proslosti”.
I tako su evolucionisti poceli da zagovaraju taj princip uniformizma, a danas su evolucionisti slicniji Kivijeu. I oni danas govore da su bile katastrofe, jer pojedine cinjenice koje se odnose na istoriju Zemljine kore, jedino se mogu objasniti katastrofickim delovanjima. Ali, sad evolucionisti ne veruju da je bila jedna katastrofa, nego se oni danas nazivaju neokatastrofisti i veruju da je bilo vise katastrofa. Nije bila jedna opsta katastrofa, nego ih je bilo vise.
Pa je tako i Carls Darvin u svome delu kazao: “Cim vidimo fosile, moramo da pretpostavimo neku opstu katastrofu.” Nekako nije moglo da im udje u glavu da je biblijski potop bila jedna opsta katastrofa.

http://www.cpsbl.org/postanje/textovi/teorija_evolucije/evolucija.htm

Случај италијанске министарке Летиције Морати

Нема еволуције за италијанске тинејџере

Објављено 28. априла 2004

Десетине хиљада Италијана изразило је своје незадовољство планом министарке образовања, Универзитета и истраживања, Летицие Морати да избаци из наставе теорију еволуције за младе тинејџере.
Страхујући да ће мера утрти пут креаторима наставе, више од 40 000 грађана - број непрестано расте- потписало је петицију покренуту прошле недеље од стране врхунских научника у земљи, пише дневник Ла Република.

Документ потписан од нобеловаца Рите Леви Монтацини и Рената Дулбеца, скупа са научницима  укључујући Луку Кавали Сфорзу, Бруну Далапикола и Алберта Пиаца,позива Моратијеву да «прегледа средњошколски наставни програм и отклони надзор који је штетан за  научну културу будућих генерација».

«Игнорисање теорије еволуције је културно ограничавање жртвовања научне знатижеље младих. Неопходно је поштено нагласити да дарвинизам и теорије које из њега произилазе показују празнине и нерешене проблеме али везу између прошлости и садашњости човечанства, не би требало потпуно игнорисати» пишу научници.

Италијански школски састав који Мориати има за циљ ускоро да реформше, је подељен у 3 дела : основна школа («скуола елементаре») у трајању од 5 година, од 6-11 година старости, средња школа («скуола медиа»),у трајању од 3 године и виша школа («скуола супериоре») задњих 5 година.

Установљен законодавним декретом 19. фебруара, нови наставни програм за средње школе не спомиње теорију људске еволуције нити везу између човечанства и осталих врста.

Као резултат тога, дечаци и девојчице у доби од 12-14 година неће имати идеју о субјектима као сто су «структура,функција и еволуција живих организама» и «биолошка и културолошка еволуција човечанства», изјавили су научници,покретачи петиције.

Национална Асоцијација Наставника Природних Наука (АНИСН) верује да ће забрана имати дубок ефекат на подучавање науке. «Ово је структура на којој се темељи целокупна настава природних наука. Ми не желимо говорити о биљкама и животињама без да говоримо о еволуцији на крају крајева» рекао је научник Вићенцо Бокарди,вице председник АНИСН-а.

Италијанска деца, тврди Морати, неће разумети комплексност субјекта у тим годинама. Додала је да ће се еволуцијска биологија подучавати у средњим школама према «поступном критеријуму учења».

Карло Алберто Реди, развојни биолог на Универзитету у Павији и један од потписника петиције, рекао је да би чекање на учење о теорији еволуције до средње школе могло бити прекасно.

«Дарвинова концептуална парадигма је темељно образовање младих студената»,рекао је научник Реди. «Ово је невероватни корак уназад».

Летициа Бричето-Арнаболди Морати (рођена 26. новембра 1949.), је италијанска политичарка и пословна жена. Актуелни градоначелник Милана.
Биографија:
Морати је рођена као Летициа Бричето-Арнаболди у Милану. У браку је са уљним магнатом Ђанмарком Моратијем и има двоје деце, Габриелу и Гиада.
Она је пословна жена која је радила у осигурању и телекомуникацијама. Између 1994. и 1996. била је председница италијанске државне телевизије РАИ. У раздобљу од 1999.-2000. је била одговорна за развој групе Руперта Мурдока у Европи.
Од 2001.-2006. била је министар просвете у другом и трећем Берлускониевом кабинету. Током њене управе донесена је критикована реформа италијанског школства и просветне наставе.
Била је у трци као кандидат за градоначелника Милана у општинским изборима 2006. као кандидат Куће Слободе (House of freedoms). Победила је на изборима са више од 52% гласова.

http://www.the-scientist.com/news/20040428/04/

Интервју - Dr George Marshall

Стварање ока

Интервју са Др Џорџом Маршалом, истраживачем болести ока на Универзитету у Глазгову, у Шкотској.
Први пут објављено: у периоду од 19-21. септембра 1996. године

 

Dr George Marshall ( Dr GM) је дипломирао биологију на Универзитету Strathclyde, 1984. године. Бавио се истраживањем рака коштане сржи на Универзитету у Шефилду, у периоду од три године, све док није оболио од тешке, неизлечиве болести. Међутим, напрасно је оздравио од своје болести у новембру 1987. године и убрзо после тога је добио и титулу M.Med.Sci са Шефилд Универзитета.

Након тога, радио је на Универзитету у Манчестеру, док свој рад на Универзитету у Глазгову, започиње 1988. године. 1991. године стиче звање Доктора офтамолошких наука, у Глазгову, и
исте те године бива изабран у звање овлаштеног биолога (Ц.биол.), те 1993. године постаје члан Института за биологију (МИБиол). Сада је он Sir Jules Thorn, предавач офтамолошких наука.

Магазин „Стварање“ („Creation magazine“, CM ): Dr Marshall, написали сте нам коментар на наш чланак под називом: „Гледајући од назад ка напред“, који је објављен у магазину „Стварање“, у издању за период март-мај 1996. године.
Какав је био Ваш коментар?

Dr GM: Одлучно сам истакао чињеницу да је главни разлог због чега се око не може сматрати као уназад ожичено (што су неке еволуционе тврдње),a oна je била сакривена у напоменама (фуснотама) у Вашем чланку.

 

 

CM: Можете ли нам то ближе објаснити?

Dr GM: Светло zа откривање структуре у оквиру фоторецептор ћелије налази се уз гомилу дискова. Ови дискови се стално замењују формирањем нових тела ћелија, на завршетку низа, и на тај начин, померају старије дискове низом надоле. Ови дискови на другом крају низа су „прогутани“ од стране једног слоја мрежњачиног пигмента епителних ћелија (РПЕ).
РПЕ ћелије су веома активне, и за то им је потребна веома велика прокрвљеност (choroid).

За разлику од мрежњаче, која је практично транспарентна, choroid је заправо непрозиран, због огромног броја црвених крвних зрнаца у њему. Да би мрежњача била ожичена, или умрежана, како је предлагао професор Richard Dawkins, потребно је да choroid дође између фоторецептор
ћелије и светла, док РПЕ ћелије морају да буду у блиском контакту са обоје, choroid и фоторецептором, да би обавиле свој посао. Свако ко је имао ту несрећу да добије крварење испред мрежњаче, може потврдити на који начин црвена крвна зрнца блокирају светло.

CM: Шта мислите о томе да је око уназад ожичено?

Dr GM:Сазнање о томе да је око уназад ожичено догодила ми се још као 13-огодишњаку, за време изучавања анатомије ока на научној секцији, у школи. Биле су ми потребне две године предавања о људском оку да бих схватио зашто је око ожичено на тај начин, на који јесте. Чињеница да је око уназад ожичено долази из знања о функцији и анатомији ока.

CM: Како сте реаговали на чланак у коме се говори да је људско око производ еволуције?

Dr GM: Што сам дуже проучавао људско око, било ми је све теже да верујем у то да је еволуирало. Многи људи знају за чудо вида. Али ја видим чудо сложености у прегледима ствари које су 100 000 пута увећане. То је заправо савршенство сложености које ме спречава да
верујем у теорију еволуције.

 

 

 

 

CM: Можете ли нашим читаоцима дати неколико информација о томе колико је људско око сложено?

Dr GM: Мрежњача је највероватније најкомплексније ткиво у целом организму. Милиони нервних ћелија међусобно се спајају у чудесну творевину и на тај начин образују минијатурни „мозак“. Многи од тих фоторецептора служе као преводиоци и обрађивачи за мрежњачу, пре него што дођу до мозга.

CM: Постоји програмски систем који наводно може симулирати процес еволуције за око. Да ли ви то прохватате?

Dr GM: Управо они који су креирали овај модел су признали да је он тако прост и да такво упрошћавање ствари не може бити цењено као доказ. Могу да цитирам реакције свог колеге: Dr John Hay, dipl.biolog, (Ph.D., M.Sc., C.Biol.,F.I.Biol.): „Компјутерска симулација процеса еволуције, као што је описано, има три важна недостатка:

 

 

Прво, закључак који садржава такво истраживање, а који је мерен изнова за толико много генерација је независан од развоја других структура које су неопходне за његово функционисање.
Друго, промене које су добијене у симулацији директно су зависне од уноса података, који су, јасно, последица људског дизајна секвенци-региона, а који је у сарадњи са другим програмом (програмима) који се такође користе за симулацију. Они, према томе, нису насумични.
Трећи аспект свега овога јесте да постоје и грешке у превођењу у таквим симулацијама које укључују грешке комјутерског хадвера/софтвера. Они могу узети облик електронских грешака у делићима који су шифровани за појединачне бројеве.
И на крају многих окука у овој представи, унутрашња грешка може бити знатно преувеличана.

 

 

CM: Да ли је симулација поновљена на неком другом рачунару?

Dr GM: Чињеница је да су претходна три аргумента основна и заједничка за било коју компјутерску симулацију процеса еволуције. Моја прва тачка показује, да чак и ако је у оку, то ће бити бескорисно уколико организам има нерве и/или менталне процесе који ће користити
информације опажене на оку.

CM: На који начин промена мутације доказује сложеност у више различитих структура?

Dr GM: Аргумент је обично да постоји веродостојан средњи низ (ред) ока код живих животиња, затим амебе, која има једно око, те других организама који имају нешто као „пехар“, а који делује као директни откривач.
Како било, организам који пркоси еволуцији је Nautilys (морски организам, називају га још и живи фосил). Он има примитивно око, без сочива, што је донекле изненађујуће, имајући у виду да његов блиски рођак, лигња, поседује једно сочиво. Овај организам је очигледно постојао милионима година уназад, али очигледно никада није еволуираo упркос чињеници да је имао мрежњачу која би требала имати користи од ове прошле промјене.

CM: Конкретно, шта Ваш посао укључује?

Dr GM: Предавање докторима који су специјалисти офтамологије и који мпокушавају да постану чланови удружења на Royal College of Ophtalmology.
Све у свему, моје главне надлежности су истраживање болести ока кориштењем комбинације преноса електронске микроскопске и имуноцитохемијске технике која користи антитела да би помоћу њих пронашла специфичне протеине, као што су ензими.

 

 

CM: Да ли верујете да је прихватање стварања, приказаног у Постању, од суштинског значаја за хришћанску веру?

Dr GM: Да. Али, не треба буквално прихватити објашњење генезе, односно, стварања света, јер остаје један велики проблем-која Света Писма прихватити као истинита, а која одбити као лажна?
Само прихватањем Светог Писма у целости, као израза Божије воље, може се избећи ова дилема. Постоје Света Писма која су извор спотицања интелекта. Моје искуство је да је то некима привремена „мишја рупа“ која им никада неће дозволити да буду камен спотицања за своју веру.
Невероватно је колико много њих мисли да ће се тешки проблеми, накнадно, решити сами од себе. На овај начин можда изгледа да ће им на почетку бити тешко да прихвате генезу стварања, мада ми изгледа да је у еволуцију, једнако, ако не и још проблематичније, веровати.

CM: Колико користи за Вас је имало сазнање о постојању овог магазина?

Dr GM: Његова главна вредност је у томе да направи изазов за оно што је некритички прихваћено. Погледајте било који ТВ програм о природи и ви ћете почети мислити да је еволуција утврђено чињенично стање. Људи су бомбардовани са овим толико често, да је и прихватају без размишљања.
Магазин „Creation“ тера људе да схвате, да је то само предлог, а не чињеница. Постоји неколико места у мојој болници где ја могу оставити копије магазина на кафе-столовима, и на тај начин, подстакнути људе да почну мислити својом главом.

CM:Какав савет можете дати студентима који су хришћани, или пак хришћанима који проучавају научне студије или наставне предмете?

Dr GM: Прво, признајем да наука може да постане религија и има пуно право на то. Научници нешто кажу, па јавност („обожаватељи“) прихватају то без дилеме, односно питања. Научници су много опрезнији у вези неких других проналазака.
Друго, наука није статична. Данашња наука се по много чему разликује од науке у прошлости, и вероватно ће имати мало сличности са науком будућности.
Људи су некада веровали у „спонтану генерацију“, која би могла бити „доказана“ стављањем неколико комада сира у стари џак, који се налази у мрачном углу. Мишеви тако спонтано бивају изазвани да га изнесу из џака. Ми смо се таквим појмовима смејали, али ја не верујем да ће се за
неких 100 година људи смејати неком од наших научних појмова. Треће, може се постати еминентним научником и без прихватања еволуционе догме (теорије); способност да се чује глас науке у лабораторији није мања од оног става о стварању.

CM: Dr George Marshall, хвала Вам много.

http://creation.com/an-eye-for-creation-george-marshall-interview

Ненад Тешовић - Земљино магнетно поље

Пре 19. века веровало се да је један велики природан магнет Земља.Тако је било до 1820.године када је Ханс Кристијан Ерстед (Hans Christian Oersted) приметио да се магнетска игла компаса помера, када се приближи проводнику  кроз који тече струја. Откривено је да се у околини простора око кружно намотаних навоја кроз који тече струја јавља магнетно поље, по природи једнако оном које се јавља код природних магнета. Све недоумице везане за порекло земљиног магнетног поља отклоњене су захваљујући раду познатог физичара Пјера Кирија (Pierre Curie). Он је заједно са својом супругом Маријом Кири (Maria Scladowska Curie), крајем 19.века, вршио експерименте и утврдио  да феромагнетски материјали губе своја магнетна својства када достигну одређену температуру. Данас је она позната као Киријева температура и за гвожђе износи 750 степени Целзјуса. (Овај пар научника је 1903.године добио Нобелову награду из физике за рад делимично заснован на овом открићу.)
           Температура Земље се повећава са дубином, и већ на 25 km се премашује Киријева температура свих феромагнетских материјала. То је веома танак слој земљине коре ако се има у виду да њен полупречник износи 6.345 km. Овај површински слој је добро испитан и не приказује присуство јаке магнетизације. Земљино магнетско поље је зато један огроман електромагнет који је последица струја које круже унутар њеног језгра. Сигурно најважнија улога овог поља је то што нас оно штити од погубног утицаја соларног ветра и космичког зрачења. Веома је сабијено на страни окренутој Сунцу услед притиска честица соларног ветра. Утицај поља је такав да на њих делује нормално на правац таласног фронта чиме се све честице скрећу и заобилазе површину наше планете. Земљино магнетско поље је једна од првих измерених физичких величина. То је урадио немачки математичар Карл Фридрих Гаус (Carl Freidrich Gauss) 1835. године, новом математичком методом коју је развио управо за ту потребу. Израчуната је вредност магнетског момента (M), физичке величине која у потпуности описује магнетно поље. Његова величина се прати већ 170 година и у табели се могу видети измерене вредности и имена научника заслужних за њихово добијање.Из ове табеле се може видети да се Земљино магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије, тј. да се њено магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије,тј.да њено  магнетно поље експоненцијално опада.

             Брзина ове промене се најсликовитије може описати временом полуживота које износи око 1.400 година. То значи да се јачина Земљиног магнетног поља смањује два пута сваких 1.400 година. Најновија мерења урађена од стране Међународне Уније Геодезије и Геофизике (International Union of Geodesy and Geophysics - IUGG) потврђују ове податке. Они су у последњих 35 година закључили да Земљино магнетно поље губи половину половину своје укупне енергије сваких 1.465 година. Резултати ових мерења су доступни под називом International Geomagnetic Reference Field (IGRF). У питању је најновији математички модел Земљиног магнетног поља који је у широкој употреби у научним истраживањима и који је довршен у децембру прошле године. Прихваћен услед необоривих доказа од стране свих научних кругова, овај податак је занимљиво мало познат у јавности с обзиром на његов значај. Разлог томе су можда директне импликације које произилазе из чињенице да магнетско поље Земље изненађујуће брзо опада. Закључијући о будућности могу се предвидети бројне промене на нашој планети које ће бити примарна или секундрна последица овога. Веровали или не, много су важнији закључци који се добијају гледајући у прошлост. Добијају се одговори на питања која су присутна у људском роду од самих почетака развијања логичког размишљања и филозофије, о пореклу нас, наше планете и целог свемира. Када се јачина Земљиног магнетног поља екстраполира уназад у времену, закључујее се да је пре 8.000 година оно требало да буде једнако пољу магнетске звезде, што је немогуће. Пре само 20.000 хиљаде година, магнетско поље би било довољно јако да индукује струје које би сасвим сигурно спречиле постојање било каквог живота на Земљи. Пре 50.000 хиљада година магнетно поље било би једнако пољу пулсара, најснажнијем емитеру енергије у свемиру. Имајући све до сада научно поменуте чињенице у виду, закључује се да је наша планета Земља сигурно млађа од 10.000 година. Овај податак је можда чудан онима који су градиво у школи и факултету прихватили здраво за готово и који се нису обазирали на површност и непостојање логике у претпоставкама неких научних метода и теорија. Један од примера за то је управо везан за Земљини магнетско поље и последице његовог опадања.         Наиме, са опадањем Земљиног магнетног поља, до Земљине атмосфере допиру све веће количине соларних ветрова и космичног зрачења. Овај пораст проузрокује све брже стварање угљеника C14 који се користи у најзаступљенијој методи датирања. Ова метода је заснована на претпоставци да је брзина генерисања угљеника C14 константна, што није тачно. Управо захваљујући њој добијене су нестварне бројке које смо сви читали у уџбеницима биологије, историје, географије итд. Узимајући да је брзина генерисања угљеника C14 када је она у ствари била изузетно мала  била једнака данашњој,уместо стотина година добијене су десетине хиљада а уместо хиљада добијене су стотине хиљда и милиони година! Оно што се ученицима и студентима сервира као објашњење уз остале податке, и преко чега се брзо прелази је чудновато тврђење да Земљино магнетско поље мења свој поларитет у времену. Доказ, разлог или објашњење овог тврђења нико никада није дао нити га данас има.В еровати у једну овакву измишњотину је благо речено наивно. Први који ће се сложити са овим требало би да буду студенти електротехнике који су у лабoраторији за електронику својим очима пратили процесе опадања струје и напона на крајевима калема након престанка деловања извора енергије који је претходно успоставио магнетно поље у њему. 

Податак да су Земља, и цео свемир веома млади, може и астрономима да разјасни неке загонетке за које они тврде да не постоји објашњење. Једна од њих је везана за Супернове. За оне који не знају, Суперновом се назива неколико типова експлозија звезда. То су експлозије огромних размера које на небу производе, голим оком видљиве, веома светле облике чија светлост не јењава недељама или чак месецима. Данас не знамо само за Супернове које су се догодиле у блиској прошлости већ и за oне које су се догодиле и пре хиљаду година. Записи о њима настајали су паралелно у различитим деловима света. Они потврђују правило које и данас  постоји, да се супернове јављају у просеку сваких 25 година. Остаци експлозије се могу видети уз помоћ телескопа. Удаљавају се од њеног центра  и процењује се да остају видљиви преко милион година! Ко верује у еволуцију, требало би да очекује да је након милиона и милиона година, небо потпуно прикривено таквим остацима. То наравно није случај. На небу постоји само око 200 остатака Супернова што је једва довољно да покрије 7.000 хиљада година. Насупрот томе, сведоци смо њиховог брзог распадања током сваког проласка поред Сунца. Реп комете који видимо током њиховог проласка управо је последица тог распадања. Оне губе толико своје масе да већина њих не може да опстане ни 10.000 година. Зар то не говори да ће Сунце, Земља и остале планете постојати мање од тог времена.


           Одмах се разјашњавају и још неке „мистерије“ модерне астрономије. Нико не може да објасни постојање комета у Сунчевом систему. По теорији еволуције да су оне старе управо колико и Сунчев систем тј. око 13 милијарди година. Насупрот томе, сведоци смо њиховог брзог распадања током сваког проласка поред Сунца. Реп комете који видимо током њиховог проласка управо је последица тог распадања. Оне губе толико своје масе, да већина њих не може да опстане ни 10000 година. Зар то не говори да Сунце, Земља и остале планете постојати мање од тог времена? Невероватно, али решава се и дилема постојања спиралних галаксија, стара више од педесет година. И наша галаксија Млечни пут је једна од њих. Код сваке од ових галаксија,па и наше, уочено је нешто веома занимљиво. Звезде ближе центру галаксије се око њега окрећу већом угаоном брзином од звезда на њеном ободу. Посматране брзине су тако велике да би у случају да је наша галаксија чак и 1000 пута млађа од еволуционистичке претпоставке, она одавно била безлични  диск и никако не би могла да има свој садашњи облик. 

               Ови подаци су само делић бескрајног броја доказа који указују да је овај свет веома млад и да је створен за веома кратко време. Ти докази су тако очигледни, да је било неопходно систематски из године у годину, децу учити сасвим супротној теорији како она неби видела истину. У готово свим школама на свету законом је директно или индиректно забрањено и споменути постојање друге теорије осим еволуције. Уместо тога,праве се веома лепо осликане књижице о диносаурусима за децу предшколског узраста које почињу речима: „Пре више милиона година...“

                „Али који саблазни једнога од ових малих, који верују у
                 мене, боље би му било да се обеси камен воденички о
                           врат његов и да се баци у дубину морску.“

                                                                      Исус (Јеванђеље по Матеју, 18:6)

             Можемо само да се питамо зашто нам се од малих ногу презентују селектоване информације. Зашто нам се неосноване претпоставке сервирају као чињенице и зашто су већ одавно други  одабрали у шта ћемо веровати уместо да ми то учинимо сами.

                                                                                                 Ненад Тешовић





http://www.vox-magazin.com/Zemljino%20magnetno%20polje.html

Часописи на енглеском језику који се баве Стварањем

CREATION

http://creation.com/contents-all-creation-magazines

Најновији број, април 2011.г.

http://creation.com/creation-magazine-332-contents

ACTS & FACTS

http://www.icr.org/aaf/

НАЈНОВИЈИ БРОЈ

http://www.icr.org/i/pdf/af/af1103.pdf

 CSM JOURNAL

Ово су неки од најчитанијих, има их још. За ове магазине пишу доктори наука, а тематика је махом научна, са освртом на чињеницу да је Бог створио све што постоји. Са обзиром да потичу из подручја у којима доминира протестантизам, треба бити опрезан са теолошким импликацијама оних текстова који се баве теологијом, али они су у великој мањини. Много је битнија чињеница да се у овим часописима могу наћи изузетно потковани текстови који сведоче о Стварању, а ми ћемо на нашем блогу ускоро превести многе од оних који су постављени онлајн.

Х Р И С Т О С В О С К Р Е С Е !!!!

ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ ПОСТАЊЕ, СТВАРАЊЕ И РАНИ ЧОВЕК Православно Хришћанско становиште

 ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН - ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА

 

 

7. Научна страна питања


Од тог времена, првобитна идеја о објављивању брошуре о еволуционизму није се више оцу Серафиму чинила довољном. Сада су он и А. Ј. започели да планирају писање читаве књиге. Требало је да о. Серафим пише о светоотачком учењу о стварању и првом човеку, као и о философским изворима еволуционизма, док би А. Ј. писао о еволуцији као о "научној теорији" и о "хришћанској еволуцији". "Требало је да наша студија", писао је о. Серафим, "створи 'потпуну' слику, обећавајући да ће просветлити многе умове. Она је, сасвим извесно, просветлила мој сопствени ум, јер пре тога нисам детаљно размишљао о многим видовима тог питања."

Посредством кореспонденције са др Каломиросом о. Серафим је схватио колико је важно да буде у току са научним расправама на тему еволуције. Др Каломирос се поносио што је у тим расправама био на вишем нивоу будући да су они били "западњаци" и самим тим "неправославни". Међутим, као што је о. Серафим истакао:

 

 

"О питању еволуције не може се расправљати уколико неко не поседује основно разумевање научне стране тог питања (његових "научних доказа"), исто као и шире философије еволуције на којој је она заснована (Тејар де Шарден, итд)... При том не мислим да неко мора бити научник-специјалиста да би расправљао о научној страни тог питања - научна страна није и најважнија, а специјалисти се обично ту спотичу јер се сувише на њу усредсређују; међутим, уколико неко није свестан научне стране, неће бити у стању да разуме питање у пуном обиму. Човек, на пример, не може са сигурношћу да каже да ли је човек био на земљи неких седам или осам хиљада година раније (мање или више, рекли би Свети Оци) уколико је потпуно неупућен у принципе радиометријског рачунања, геолошких слојева итд. који "доказују" да је човек стар "милионе година". Такво знање ни најмање није езотеријско - основни принципи радиометријског рачунања (довољни да покажу његове јаке и слабе стране) могли би се објаснити у једном релативно кратком чланку... То је само пример који показује да, уколико желимо да било где стигнемо у овом питању, морамо имати основну лаичку свест о научним доказима за и против еволуције. Ако је човек разложно објективан и не захтева да "по сваку цену" докаже своје мишљење, таква питања не би требало да подстакну острашћене расправе. Као основно начело, наравно, морамо претпоставити да научна истина (насупрот различитим мишљењима и предрасудама) не може бити у супротности са откривеном истином уколико и једну и другу правилно схватимо."

Као што смо видели, током прве половине 20. века научници нису били склони да истражују еволуциони модел. Они су проверавали сваку хипотезу осим те једне, јер је на њој почивало све остало, читава њихова класификација података. Оних неколико научника, укључујући и оне веома важне, који су се усудили да поткопају ову догму, сматрани су "јеретицима" и стављени су на црну листу. Током 50-тих година, када је др Каломирос похађао школу, неверовање у еволуцију не само да је било застарело него је уистину било и анатемисано и зато је, као научник који је изучавао Свете Оце, покушавао да и древни Оци поверују у њу.

 

 

Након педесетих година, ситуација је почела да се мења. "Неми отпадници", споменути на прослави Дарвинове стогодишњице, почели су да, један по један, излазе на површину. Угледни научници почели су да износе озбиљне сумње у погледу еволуције и овога пута било их је исувише да би се могли ућуткати. Нова достигнућа у "тешким наукама" као што су молекуларна биологија, ембриологија итд. стварала су научницима значајне тешкоће када би покушали да ускладе своја запажања са неодарвинистичким моделом. Појавиле су се научне књиге које су биле веома критичне према Дарвиновој теорији, као што су Импликације еволуције (1961) Џ. А. Керката, професора физиологије и биохемије на Универзитету у Саутхемптону (Енглеска), и Еволуција живих организама (L'Evolution du vivani) (1973) Пјера П. Грасеа, једног од највећих живих светских биолога и некадашњег председника француске академије наука. Др. Грасе завршава своју књигу износећи ову погубну оптужницу против Дарвинове еволуције:

"Посредством употребе и злоупотребе скривених постулата, одважних и често неоснованих екстраполација, створена је псевдонаука. Она се укоренила у саму срж биологије и завела многе биологе и биохемичаре који су искрено веровали да је тачност основних појмова доказана, што овде није случај."[1]

Упркос оваквим изјавама најистакнутијих научника, расправа о томе да ли је теорија еволуције псевдонаука углавном се одвијала иза зидина научног естаблишмента. Што се тиче америчке јавности, еволуција је током 70тих година још увек била необорива чињеница, као и током 50тих. И отац Серафим Роуз и др. Каломирос похађали су студије током 50тих година. Људи који су желели да знају шта се уистину догађа у свету науке морали су да се упознају са специјализованим књигама и часописима.

У својој искреној жељи да сазна шта модерна наука има да каже о еволуцији, о томе шта је уистину доказано а шта је само спекулација, о. Серафим је проучавао најважнију научну литературу, исто као и популарније обраде "доказа" за еволуцију и порекло човека. Он је такође разговарао и са научницима који су делали унутар владајућег естаблишмента и који су му говорили да многи еволуционисти признају да нема истинског доказа за то, али да то "има више смисла" или да је "алтернатива", односно Божије стварање света, "незамислива". За правог научника, установили су они, чиста теорија еволуције представља погодан начин класификовања и други, подједнако научни модел, био би исто тако прихватљив.

 

 

Иако није поседовао научне титуле, о. Серафим је кроз своје студије и личне контакте постао упућенији у текући статус теорије еволуције него др Каломирос. Уверавајући др. Каломироса да он није "против науке", он му пише:

"Чини се да ви нисте свесни да се последњих година појавила огромна маса научне литературе која се веома критички односи према теорији еволуције и говори да је, уместо науци, треба препустити поезији и метафорама (проф. Констанс, професор ботанике са калифорнијског Беркли универзитета) или јој пак пориче сваку вредност.

Ако желите (иако је то сасвим бесмислено!), могао бих да наведем листу од стотина (ако не и хиљада) истакнутих научника који сада или уопште не верују у еволуцију или тврде да је то веома дискутабилна научна теорија."

У својим студијама, о. Серафим је ценио рад научника креациониста, групе хришћана - протестаната који су, поред тога, били и професионални научници. Покрет за науку о постању катализован је у Америци након објављивања плодоносног уџбеника Библијски Потоп (Потоп према Књизи Постања), коју су 1960. године написали др Хенри Морис и др Џон Вајткомб (само годину дана након Дарвинове стогодишњице)[2]. Јачање овог покрета управо се подудара са појачаним изражавањем сумњи везаних за теорију еволуције унутар научног естаблишмента. Од самог његовог почетка, његова стратегија није била да нагласи колико је еволуција у супротности са Библијом него колико је у супротности са научним сазнањима. Његов почетни успех и утицај подстакао је еволуционисте да пређу у офанзиву, исмевајући креационисте и оптужујући их за религиозна предубеђења, при чему нису признавали своја сопствена религиозна предубеђења. Као што је писао др Хенри Морис:

 

 

"Одговор који је еволуциони естаблишмент упутио креационистима није био научног него емотивног карактера. А. С. L. U[3] покреће или прети да ће покренути судски процес кад год се у области школства разматра приступ и једном и другом обрасцу (постање / еволуција). Са либералних медија потекао је истински поток антикреационистичких тирада, исто као и из часописа и књига еволуционистичког /научног/ естаблишмента. Еволуционисти су јавно злуради у погледу најмањег наговештаја погрешног навода или погрешног тумачења у обилно документованој креационистичкој литератури, док су њихови сопствени текстови препуни навода отргнутих из контекста и флагрантних искривљавања креационистичких аргумената."[4]

Према томе, у време раних 70-тих, када се о. Серафим бавио темељним изучавањем ове теме, креационистички покрет је пред јавним мнењем био извргнут руглу. И сам отац Серафим је у почетку био донекле сумњичав у погледу овог покрета, не због тога што је на њега утицало јавно мнење (у које апсолутно није имао поверења) него зато што је сматрао да се покрет заснива на протестантском, рационалистичком и "здраворазумском" тумачењу Светог Писма а не на божански откривеном тумачењу православних Светих Отаца. Међутим, када је стварно проучио књиге водећих научника - креациониста, посебно Библијски Потоп и Научни креационизам које је написао др Хенри Морис, био је импресиониран њиховим брижљивим истраживањем и трезвеним, дубокомисленим излагањем. "Њихово излагање 'обрасца Постања"', писао је он, "представља приступ који обећава објективније сагледавање целокупног питања."

 

 

Отац Серафим се научном креационизму није обраћао зато да би разрешио богословска и философска питања (за таква питања он се, наравно, обраћао Светим Оцима, као и традиционално православним философима као што су Иван В. Кирејевски, епископ Игњатије Брјанчанинов и Константин Леонтијев). Боље речено, он је дело научника креациониста користио искључиво зато да би се изборио са питањима која је подстакла модерна наука и да би поткрепио учења која је већ пронашао у светоотачком богословљу. Иако је овим научницима уистину недостајало светоотачко разумевање човекове природе и првоствореног света (као и целокупно светоотачко тумачење Постања), њихове књиге износиле су чињенице које су указивале на непроменљивост животињских "врста", на општи Потоп и на временски (релативно) блиско Стварање - све што је о. Серафим нашао као недвосмислено утврђено у списима Светих Отаца. Према томе, ови протестантски научници су на много начина послужили као активни браниоци светоотачког православља, иако им то није била намера.

Поштовање оца Серафима према овој одважној групи научника само се увећало када је ступио у контакт са Институтом за истраживање Постања, смештеном у његовом родном граду, Сан Дијегу. Претплатио се на њихов часопис Дела и чињенице (Acts and Facts) и често је са манастирском сабраћом дискутовао о занимљивим новим чланцима. Често је своју сабраћу, православне хришћане, упућивао на бројне књиге које је објавио овај Институт, почев од уводног дела Научни креационизам (Scientific Creationism).

 

НАПОМЕНЕ:

   1. Из енглеског превода књиге Пјера Грасеа "Еволуција живих организама", с. 202
   2. Године 1932. сличан покрет појавио се и у Енглеској, назвавши се Покретом протеста против еволуције. Његов први покретач био је биолог Даглас Дјуар. Настављајући свој рад све до данас, сада је познат под називом Покрет за науку о Постању.
   3. American Civil Liberties Union (Америчка унија грађанских слобода) (прим. прев.)
   4. Henry М. Morris: Scientific Creationism, друго издање, 1985, с. xiv


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja08.htm