Чему нас уче биологија и геологија
Одавно у атеистичкој пропаганди постоји обичај да се геологија и биологија постављају као неке супротности Библији и као неки сведоци у корист атеизма. Из једне такве заблуде управо се и родио „научни" атеизам. Међутим, из напред изложеног видесмо да то није тако. Бар што се тиче биологије. To признаје чак и Вељко Рибар, кад у својој књизи „Општа историја природе и проблем живота" каже: „Биологија болује од идеализма тако рећи хронички." Чини ми се да би се та метафора могла рећи и обратно: „биологија је отровна храна за атеизам."
Међутим, ни са геологијом се атеизам не може јаче усрећити. Као што нам астрономија показује величину Божју у неизмерно великом васионском пространству, тако нам и геологија показује величину Божју у неизмерно великом току прохујалих периода. Као што нам савремена астрономија, која рачуна са милијардама милијарди небеских тела која испуњавају васиону, показује Бога упечатљивије него стара птоломејевска и претптоломејевска астрономија, тако нам и модерна геологија далеко импресивније показује Бога у бескрајном времену, него што нам је то могла дочарати некадашња слика Земље и васионе испуњене „небеским океаном" старим свега неколико хиљада година.
Јер, кад се човек срцем и умом пренесе у дубоку историју Земље, не само што у њој осећа свечану и импозантну озбиљност, Hero у тој неизмерној временској дубини, као у каквој орловској перспективи, види невидљиву Божју руку како слаже атом на атом док не испреде из васионске маглуштине Земљу и безбројне милијарде осталих небеских тела која сачињавају врло сложену техничко- физичку целину, засновану на строго математичким принципима. Та иста невидљива рука ствара на Земљи мора, брда и долине, реке и језера, и у њима кристале и корале и сва остала чуда од лепоте и величанствене премудрости, изражене кроз целисходност и техничку прецизност животињског, биљног и минералног света. Та свемоћна рука најзад изводи разумно биће, човека, који крај све своје физичке маленкости, величином свога духа наслућује, па делимично и схвата, необухватљиву грандиозност васионе, неизмерну временску прошлост Земље, и који, најзад, достигавши до атомске ере, може да помиче границе и ограничења која му намећу Земљина гравитација и васионско пространство. Било да човек чита библијски Шестоднев, било геологију, било да то гледа на филму који нам је Телевизија приказала (велико јој хвала) ни у једном, ни у другом, ни у трећем случају не може да се отме утисику Божје величанствености, Божје моћи и мудрости која ствара васиону и Земљу и води их коначном циљу који је потпуно познат само Њему.
Редослед појаве живих бића
Осим тога, ако посматрамо редослед којим се јављају жива бића у геолошким наслагама видимо да се он у главним потезима слаже са библијским редоследом. Па ако из библијског Шестоднева одстранимо његове антропоморфизме и поетско-беседничке украсе, остаће нам редослед који нам показује и геологија. Ништа не мари што геологија употребљава изразе: „периода" и „епоха", а Библија израз „дан". Библија нам даје довољно разлога да тај „дан" не морамо схватити у буквалном, суботарско-календарском смислу речи, смислу на којем атеисти врло радо инсистирају како би Библију што лакше карикирали и исмејавали. Ништа то не смета. Бог није чекао да се појави икоји људски календар. Он мери ток васионске историје својим мерилом, па је пред Њим један дан као хиљада година. Он је поставио небеска светла да обасјавају Земљу и да буду знаци временима, данима и годинама за људе, а себе није ограничио никавим временским током и трајањем. Зато ми и не покушавамо да баш стопроцентно тачно измеримо старост Земље и васионе. Довољно нам је што ту старост признаје и астрономија и геологија. А кад читамо описе појава живих бића кроз геолошке периоде, или кад смо гледали овај филм о којем је реч, ми не можемо да се отмемо утиску као да чујемо библијски израз: „И рече Бог: нека врве по води живе душе." Томе утиску није се отео чак ни наш српски велики геолог Јован М. Жујовић, па те библијске речи директно цитира у својој геолошкој студији „Постанак Земље и наше домовине."
Пролазност свега
Најзад, као што нам астрономија приказује нашу телесну сићушност спрам великих васионских пространстава, тако нам геологија очигледно, управо опипљиво, показује нашу временску земаљску сићушност износећи нам пролазност свих материјалних појава, предмета и облика у свету. Основна поука, коју ми иначе знамо и често махинално понављамо, а коју нам геологија баш очигледно износи, гласи: све има своје рођење, свој развој и своју смрт.
To важи како за ону винску мушицу дрозофилу која живи свега неколико сати, тако за крупне звери, тако за читаве животињске врсте и редове, за читав биљни и животињски свет, урачунавши овде и човека са целом његовом техником и културом, па чак и Земљину лопту и васиону као целину. Можемо ми те границе у својој фантазији и пустој жељи проширивати и возати кроз прошлост и будућност до миле воље, али их порећи не можемо, јер ће нас демантовати стварност коју нам излаже геологија. Јер, ма колико да одмакнемо почетак Земље и васионе од нашег садшњег тренутка у прошлост, а геологија нам сведочи да је тај тренутак морао постојати, ми одмах ударамо као у какав невидљиви и необилазни зид питање: а шта је било пре тога? И ето, то питање нас неминовно води на онај почетак када по речима Библије „створи Бог и небо и земљу". Јер, без вечног беспочетног Бога не може се замислити ни почетак постојања овога света.
Исто тако, можемо ми свршетак оваквог света какав је одмицати од нашег временског момента у будућност колико год хоћемо, геологија нас неумољиво уверава да је све до сада имало свој крај, па да ће га имати и наша планета и овакви облици живота који постоје на њој. А шта ће бити после тих последњих дана оваквог изгледа наше планете? Има ли уопште краћег пута који би нашу мисао одвео ка есхатологији, то јест ка „жизни будушчаго вјека" о чему нам говори Символ вере.
Ето, та питања која нам изнуђује геологија воде нас директно у религију. Зато бисмо свима религиознима препоручили не да уrace телевизор или да се крију испред њега кад нам Телевизија пушта овакве филмове и предавање, него напротив, да га што пажљивије гледају и слушају, јер тако нешто узноси наш дух Богу.
Протојереј-ставрофор др Лазар Милин
Нема коментара:
Постави коментар