www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 15. мај 2011.

ГЕОЛОГИЈА — БИОЛОГИЈА — БИБЛИЈА , Осврт на један ТВ филм(1)




У суботу, 3. јануара 1981. године Телевизија нам је на свом Другом програму у 21:10 приказала научни филм „ЖИВОТ HA ЗЕМЉИ". To је прва од тринаест епизода које ће следити једна за другом као једна серија научно—популарних предавања под општим насловом „ПРОМЕНЉИВОСТ ОРГАНИЗМА."
Како ће изгледати осталих дванаест епизода, остаје тек да видимо. Надамо се да ће и оне бити исто тако лепе и интересантне као ова прва. Мало је речено ако се каже да је та прва епизода била „лепа и интересантна". Треба то нагласити свом снагом, па ни тада још нисам сигуран да би се лепота, интересантност и корисност тога филма нагласила онолико колико сам филм и предавање то заслужују. Оно што се могло видети у боји на филму, није могуће описати обичним речима. Оне природне лепоте могла је снимити само филмска камера. Оне лепоте разнобојних корала, сунђера, медуза, разних фосила, па оне величанствене ерупције вулкана који избацују црвену лаву у зелену морску воду приликом стварања Земљине коре, па фосили најситнијих живих бића чији су трагови остали у стенама најстаријих слојева земљине коре за које су научници све до јуче-прекјуче сматрали да у њима нема никаквих трагова живота — па су зато тај период у развоју и називали „азојским", то јест беживотним периодом. Сва та виђења распаљују у нама разна осећања, разбуктавају фантазију и проширују наша објективна сазнања и познавања природе.

Филм је гледао свако својим очима.

Чини ми се да ће у тим сликама сваки гледалац наћи оно што жели. Атеистички расположен гледалац радоваће се јер ће бити уверен да му је телевизија изнела „научне доказе" да Бога нема. Та нисам га видео ни у вулкану, ни у земљи, ни у води, ни у организмима који су се појавили природно „сами од себе", из мртве материје постепеном еволуцијом кроз милијарде година!
To је објашњење! А не поповске приче о некаквом Богу који у трен ока ствара цео свет, или у серији од шест дана, од недеље до петка, да би се у суботу одмарао! — рећи ће сваки атеистички васпитан и атеистички расположен гледалац.

Како су филм видели верници

Према нашем виђењу тога филма, била је то величанствена химна Богу — великом Уметнику чија се уметничка генијалност неодољиво показује у лепотама природе чак и кад гледамо оне најситније створове, а поготово величанствене природне догађаје који чине потку стварања Земље, њене коре и живих бића на њој. Била је то, даље, химна Богу — великом Математичару, Физичару и Хемичару чији разум просијава јасније и моћније од Сунчевих протуберанци кроз математичке законе небеске механике, кроз математички тачне природне законе физике и хемије на којима је заснована васиона и наша планета у њој. Била је то величанствена химна Богу — Животодавцу који у бескрајном океану вечно мртве материје и васионске хладне и тамне празнине, испуњене само смртоносним зрачењима атомских распадања формира једно острво на којем ће се појавити једна суштинска супротност томе вечном и бескрајном васионском мртвилу: ЖИВОТ. To острво живота ми зовемо планета Земља.
Оставимо за моменат на страну питање да ли је наша Земља баш једино острво живота у Васиони, или осим ње има још које. За садашњи развој науке, Земља је једино такво острво за које баш сасвим сигурно, научно сигурно знамо. Изјава предавача да су услови под којима се на Земљи појавио живот непоновљиви, можда са- држи у себи и тврдњу да је Земља једино острво биолошког живота. Такву тврдњу сигурно ће аплаузом подздравити млади философ из Подгорице Слободан Томовић који на истом принципу непоновљивости заснива свој доказ да живот постоји само на Земљи. За религију то питање није ни од каквог суштинског значаја. Ако је Земља једино острво живота, она сама пружа милијарде примера животворне Божје силе. Ако, пак, има живота још на неком месту у васиони, онда су примери и докази те животворне силе још безбројнији. И то је све.

Разлике између живог и мртвог

Даље, захвални смо предавачу који нам је уз филм изнео научне напоре да питање постанка живота на Земљи реши без икакве интервенције Божје. Бар нам је као на длану јасно доказао да су и његови покушаји безуспешни, као и покушаји свих његових претходника. Он је, наиме, прећутно пошао од претпоставке да је живот само један сложени хемијски процес.
А ако није? Ако је живот једна хемији непозната суштина која се може у материјалном свету манифестовати само кроз беланчевину и хемијске процесе који су у вези с њом, шта онда? А чињеница је да предавач није ни покушао да нам одговори на то питање. Он нам показује живот и изглед амеба, медуза, корала, сунђера и других живих бића архајског геолошког доба. Но ничим није ни покушао да докаже да су особине тих живих бића: целисходна размена материја, размножавање и нарочито њихова осетљивост на спољашње надражаје и утицаје, и да је све то исто што и хемијски процес. A то баш и јесте оно што је требало доказати, ако се жели дати атеистичко објашњење — и то и јесте оно што је немогуће доказати јер стварност говори управо супротно. Мој осећај топлог, слатког, мирисног, црвеног ни у ком случају није исто што и хемијски прцес. Додуше, можда амеба и медуза не знају шта је слатко и црвено. Али у сваком случају оне су бића која нешто осећају, па као што наш осећај није никакав хемијски процес, тако ни њихов осећај не може се свести само на хемију. Дакле, ни живот се не може свести на хемијске процесе, и у томе баш и јесте она основна погрешка нашег предавача као и многих материјалистичких биолога.

Утицај ултраљубичастих зрака

Има још једна погрешка коју наш предавач, као и сви материјалистички оријентисани биолози, није уочио па је прећутно пошао од ње као да је и нема. Наиме, он је покушао да нам објасни хемијски пут и процес како се појавила органска материја. У томе обја- шњењу он је пронашао већ старе познате материјалистичке хипотезе о „еволуцији" материје, што смо чули још од многих атеистички настројених биолога од Хекела до Опарима. Међутим, додао је једну новост коју спомињу амерички биолози. Та новост, то је учешће ултравиолетних зракова на стварање првог живог бића. У данашњој атмосфери, то знамо сасвим сигурно, постоји један врло танак појас гаса озона (03) који штити жива бића на Земљи од смртоносног дејства ултраљубичастих зракова Сунчеве светлости. Да је тај појас озона само мало дебљи, ултраљубичасти зраци не би могли стизати на Земљину површину у довољној количини, па би се разна микроскопски ситна жива бића толико размножила да би постала смртна опасност за људе. Да је озонски појас нешто тањи него што јесте, продор тих смртоносних зрака био би толико јак да би уништили жива бића на земљи. To је чињеница.
Међутим, наш предавач је пошао од хипотезе да некад у Земљиној атмосфери није било кисеоника, дакле ни озона, па да су ултра- љубичасти зраци утицали на формирање органске материје. Поверујмо да је то тако било, иако ни за то нема доказа. Али баш и да поверујемо без доказа, остаје још увек загонетка како су ти зраци који данас разарају свако живо биће могли повољно утицати на стварање првог живота.

Како је беланчевина оживела?

Осим тога, оно што је најважније у целом овом питању јесте оживљење беланчевине. Пошто беланчевина може бити жива, али исто тако може бити и мртва, то значи живот није исто што и беланчевина. Живот у односу на мртву беланчевину представља један загонетни „плус". Отуда, чак и кад бисмо могли стопроцентно објаснити хемијски пут и начин како се појавила прва беланчевина — а кад бисмо то знали, могли бисмо је синтетичким путем у фабрикама произвести — дакле, чак и у том случају, то не би било објашњење о пореклу живота. Док сам слушао предавача, заборављао сам на моменте да је предамном само телевизорски екран па ми просто наилазила мисао да га ухватим за руку и да му кажем: „Чекај, човече! Стани да се споразумемо. Ти хоћеш да нам објасниш хемијски пут и начин како се појавила беланчевина. Разрешавамо те неиспуњиве дужности. Рецимо да си нам то заиста објаснио, и да си у својој лабораторији произвео беланчевину. Али, она је мртва. Проблем је у томе како је она оживела. To је проблем!
Ha овој тачки престаје сваки експерименат. Јер, чим ми хемијском анализом раставимо беланчевину на њене састојке, да бисмо видели од којих се елемената она састоји, живот нам умакне из епрувете и ми остајемо са мртвим елементима, које више не умемо да сложимо чак ни у мртву беланчевину, а камо ли у живу. Значи, живот је нешто суштински друкчије од мртве материје, макар та материја била и беланчевина. И ту где престаје експерименат, наставља логика која каже да је тај живот у материји морао потећи из једног невидљивог резервоара и извора живота кога ми у Символу вере, мало поетизирамо, зовемо Господ Животворјашчи.
Зато смо ми и Телевизији и предавачу врло захвални што нам је као на длану јасно показао немоћ атеизма на овом питању и јасност пута који нас логичком нужношћу води ка Богу, иако његову суштину заиста нисмо видели ни у мору, ни у светлости вулкана, ни у олуји, ни у телескопу ни у микроскопу, баш исто онако као што у свим тим појавама и инструментима нисмо могли видети ни разум оних који „верују само у оно што виде."

Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

Нема коментара:

Постави коментар