www.pravoslavno-hriscanstvo.com

четвртак, 31. март 2011.



Еволуција игнорише тешка питања (1)

Године 1997. Јан Плимер, професор геологије на универзитету у Мелбурну у Аустралији, покренуо је парницу против др Алена Робертса, креационисте који је тврдио да је Нојев ковчег откривен у Турској. Професор Плимер је на ову његову тврдњу узвратио рекавши да је др Робертс прекршио Закон о привредином поступку "лажним оглашавањем." Исход ове парнице није толико важан (осим за њене учеснике) колико је важна тема коју је професор Плимер изабрао како би наставио своје интензивне нападе на креационизам, који су привукли велику пажњу јавности. Многи еволуционисти нашироко и надугачко и веома уверљиво говоре против измишљених креационистичких ставова и неразумних напора које погрешно обавештени улажу да би одбранили дела Божјег стварања. Међутим, они упорно прелазе преко истински тешких питања која су поставили креационисти и радије се опредељују за јефтине нападе.

Требало је да се еволуционисти још много раније позабаве овим сложеним питањима и испитају своју теорију признајући да постоје бројни проблеми које они нису истражили довољно дубоко колико та питања захтевају. Све док то не учине, они немају права да излажу своју теорију као да је она доказана чињеница. Они свакако немају на основу чега да захтевају да се само ова погрешна теорија учи у школама као валидно објашњење физичког и биолошког порекла. Када је био на првој години Медицинског факултета у Сиднеју, педесетих година, Расел је био приморан да одслуша предавање из зоологије на којем је професор зоологије, верник једне хришћанске цркве тврдио да креационисти верују да је целокупан биљни и животињски свет који данас постоји на Земљи потпуно исти као онда када је пре 6.000 година тек био изашао из Створитељеве руке. Потом се устремио на тог човека од сламе са намером да га потпуно уништи - посао који је лако обавио указујући на чињеницу да се сваке године произведу нове врсте ружа и на читаву палету раса паса којих је све више и више. Студент који је седео до Расела, иначе веран хришћанин, сагнуо се и шапнуо му: "Е на ово креационисти немају одговор! Нема одговора? Ми имамо све одговоре! Пре свега, ниједан добро обавештен креациониста не би поверовао у тако очигледне бесмислице.



Ми чврсто верујемо да Бог у својој бескрајној мудрости ствара бића и биљке које у себи имају велики потенцијал за разноликост. Створитељ је унапред знао да ће биљке и животиње бити распрострањене и у подручјима око екватора и у арктичкој области. Обезбеђено је све што је потребно за живот и у сувим бесплодним пределима као и у онима где падају обилне кише. Живот је требало да буја и на нивоу мора и на великим надморским висинама. Даље, када је у питању људска раса, требало је да постоји урођена генетска разноврсност у довољној мери да би се за нешто мање од 4.000 година, од само једног пара родитеља - Адама и његове жене Еве - развиле јасне расне карактеристике које данас видимо међу становницима наше планете. Креационисти чврсто верују у промене и то чак у промене које се дешавају у веома кратким временским периодима. Но, за разлику од еволуциониста, они одбацују идеју да су велика разноврсност живих бића која данас живе на Земљи као и неорганска тела у Свемиру резултат повременог међусобног деловања физичких сила током 15 милијарди година чије порекло још увек не знамо. Креационисти верују у Божју Реч. Ми не скривамо ову чињеницу. То је полазна тачка. Међутим, наша вера није слепа. Порекло без Створитеља је главна парадигма на којој се руши и теорија Великог праска и теорија еволуције. Обе ове теорије представљају главне карике у интелектуалном ланцу које дозвољавају одбацивање Бога, нашег Створитеља, и према томе и Његов ауторитет у нашим животима. Све што постоји на овој Земљи и на небу потврђује једну неоспорну чињеницу - чињеницу да постоји интелигентни дизајн. Чули смо како еволуционисти са ниподаштавањем говоре о свим доказима о постојању интелигентног дизајна позивајући се на то да су толико пута чули ту тврдњу. Они ретко узимају у обзир чињеницу да се концепт интелигентног дизајна стално изнова намеће зато што је научно валидан. У природи је све прецизно, међусобно испреплетано и бесконачно, што ми не можемо у потпуности да схватимо. Највећи умови овога света деценијама истражују тајне природе, трошећи милијарде и милијарде долара и корестећи најсавременија научна средства. Сваке године откривају се нове тајне у природи, а научним открићима као да нема краја. Ми сматрамо да га никада неће ни бити јер је Божја мудрост бесконачна.


Свако ново откриће представља још један доказ о Његовој мудрости и стваралачкој сили. Креационисти сматрају да се свет природе може темељно испитати. Дела Божијег стварања, као и Његова Реч, могу издржати пробу и најдетаљнијих истраживања. Све потврђује чињеницу да је Бог створио небо и Земљу. Која су то тешка питања која еволуционисти ретко постављају, а још ређе бирају за предмет својих дугих и озбиљних истраживања? Једно од њих рецимо није питање да ли је Нојев ковчег пронађен у Турској. То је сасвим споредна ствар коју би они, који желе да порекну тачност Библије, теоретски одбацили чак и да је неоспорно потврђено да је брод истих димензија и старости као у Библији пронађен у близини планине Арарат заиста Нојев ковчег. Најзначајније питање на које еволуционисти треба да одговоре јесте порекло енергије, материје, времена и простора. На ово питање се свакако не може одговорити претпостављајући, као што то чине многи еволуционисти, да је на почетку постојала једна трунка невероватно збијене енергије, трунка у пречнику мања од протона, трунка чијом експлозијом су настали материјални Универзум, простор и време; ми и даље желимо да нам се одговори на наше питање: "Одакле се појавила та трунка енергије?" Није дато ниједно довољно вероватно решење, нити га је могуће дати. Неки су покушали да дају објашњење за те силне милијарде година које су биле потребне за настанак Универзума тако што су изнели претпоставку да се Универзум стално изнова шири приликом експлозије оне једне трунке енергије након чега се онда под утицајем гравитационе силе поново скупља и постаје само једна трунка енергије. Нико још није изнео претпоставку о томе колико се пута тај сценарио поновио. Нада еволуциониста несумњиво почива на томе да ће радознали ум бити толико импресиониран небројеним билионима година колико се одвијао овај процес цикличног ширења и скупљања Универзума да ће се то шкакљиво питање порекла физичких ентитета, времена и простора повући у најскровитије углове истраживачевог ума и престати да доводи еволуционисте у неприлику.




Креационисти немају тај проблем. Пет стотина година пре него што ће Створитељ Универзума бити рођен, месијанско пророчанство са невероватном прецизношћу предсказује где ће се то догодити. Постојала су два Витлејема - један у Јуди и један у Завулону. Пророчанство чак одређује који је је Витлејем у питању. Када је реч о Христовој божанској природи и постојању пре сваке твари, пророк наглашава и тврди да је Створитељ вечан и да је постојао пре свега створеног: "А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којем су изласци од почетка, од вечних времена." (Михеј 5:2) Ствар је у томе што не постоји првобитни почетак физичких тела, простора и времена. Бог је вечан. Не само да је ову чињеницу потврдио сам Створитељ, већ је она и логична. Није нам познато да је ишта икада настало ни из чега. Првобитни узрок мора бити вечан упркос филозофским претпоставкама. Осим тога, научним опсервацијама се не може утврдили да су се, као што тврде еволуционисти, неживи објекти једноставно путем природних процеса развили у живе организме. То се просто не догађа. Живот рађа живот. Својим теоријама о настанку живота из неживог, научници јасно показују колико далеко су спремни да зађу у област научне фантастике да би одбранили једну климаву теорију. Дакле, библијска тврдња да је крајњи извор свега што постоји у Универзуму једно Вечно Живо Биће, у складу је са оним што људи својим очима виде. Док је Расел још био студент медицине, професор бактериологије их је учио да вируси представљају прелазну форму између неживих објеката и живих организама. Та претпоставка није вредна научног разматрања. Вируси не могу да се самостално размножавају. Они се могу множити једино када инфицирају сложене ћелије и усмере њихова једра тако да се размножавају помоћу њих. Стога се вирус никада није могао размножавати чак и да је на неки начин настао од неживих елемената. Пре формирања вируса морала је постојати најсложенија жива ћелија како он неби изумирао у сопственој генерацији. Значи, сасвим је сигурно да вирус није прелазна форма између живих организама и неживих елемената и хемијских једињења. На срећу, већина биолога не жели да подржи став овог професора бактериологије. Тешко да можемо наћи изговор за оне који нису упознати са изузетном сложеношћу чак и "простих" једноћелијских организама, а који шпекулишу о томе да су се елементи Земље и атмосфера могли некако случајношћу спојити и формирати једну живу ћелију, али када то раде они који су детаљно истражили структуру, физиологију, биохемију и репродуктивне процесе ћелија, онда је то запањујући пример деловања теорије која је отишла много даље од самих чињеница и шпекулација које су заузеле место поновљивих опсервација.



И питања је све више. Како се ћелијска мембрана формирала пре него што су постојали ензими, подћелијске структуре, ДНК, тачно одређене течности и иницирали који треба да уђу у ту ћелијску мембрану? Чак је и сама мембрана једна изузетно сложена структура. Како се развила та њена логична структура? То су једино ензими настали пре мембране и једноставно лежали тако раштркани у Земљи чекајући да се формира мембрана? Или су можда подћелијске структуре попут рибозома или ДНК биле те које су се случајно прве развиле? Ако јесу, како су ушле у мембрану и поређале формирајући тачно одређене ентитете? И да ли је постојала на Земљи једна микроскопски мала локација где су се све ове крајње сложене ћелијске компоненте сасвим случајно заједно развиле за веома кратко време и да ничија "рука" није била ту да их распореди тако да формирају живу ћелију способну за размножавање? Зар није време да еволуционисти озбиљније приступе решавању оних правих питања? Могу они да причају о геолошким стубовима, да дискутују о природној селекцији (као да је природа на неки начин знала куда иде), могу да износе претпоставке о чудесним случајним генетским мутацијама и многим другим стварима, но није ли сада тренутак да еволуционисти почну да се баве оним круцијалним питањима која представљају саставни део њихове теорије? Пошто су неки еволуционисти испитали неизрачунљиве шансе против неусмерених, случајних фактора који су, признају они, потребни за еволуциони развој, који је, како они тврде, довео до формирања живота на овој планети, они се позивају на идеје попут оне о природној селекцији као на пречице у овом процесу. Према њиховим претпоставкама, деловање принципа природне селекције у биолошкој еволуцији у огромној мери повећава вероватноћу у успешне еволуције врста. Међутим, овакав начин размишљања, чак и да јесте валидан, није довољан да би могао да и за једну јоту повећа вероватноћу еволуције прве ћелије пошто се овде ради само о неживој материји; јер управо су водоник, угљеник, азот, кисеоник, сумпор, фосфор, натријум, калијум и други елементи и метали у траговима од којих је настала прва ћелија, а ови неживи елементи очигледно немају никакву предност у процесу природне селекције. Као што је раније речено, свака од тих сложених унутарћелијских структура је морала бити присутна на тој микроскопски малој локацији на Земљи у исто време.

Ови елементи не поседују никакав урођени начин кретања. Једини начин на који могу да се покрећу јесте под дејством силе ветра, воде, земљотреса, вулканске ерупције и гравитације. Па чак и да су се којим случајем ови елементи и задесили на овој првобитној микроскопски малој локацији, како су се онда они сјединили у органске хемијске супстанце неопходне за живот? Ћелијски протеини се састоје од ланаца аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу посредством процеса преписивања ДНК у РНК, а потом превођења РНК на протеине унутар живе ћелије. У протеинима који се налазе у ћелији постоји двадесет различитих аминокиселина. Све ове аминокиселине су састављене од водоника, угљеника, азота, кисеоника; њих три садрже још и сумпор. Ових двадесет различитих аминокиселина се појављују у разним низовима унутар великих молекула протеина. Неки протеини се састоје од више хиљада аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу. Ако би се унутар ових огромних структура само једна аминокиселина заменила неком другом аминокиселином, просто и та једна промена била довољна да изазове смрт људског бића, а камоли једне ћелије. Један пример таквог стања јесте анемија српастих ћелија. У великом молекулу хемоглобина једна аминокиселина замењена је другом и то доводи до анемије српастих ћелија, стања крви које често има смртни исход. Проблем преласка неживих хемијских супстанци у живе и еволуционисти још нису решили; то је заиста проблем за који, ми бисмо рекли, они никада неће моћи да нађу прихватљиво решење. Једино разумљиво и замисливо решење је то да је једино Створитељ способан за интелигентни дизајн могао да створи живот. А још нисмо ни испитали шта живот сам по себи представља. Да ли живот једноставно представља случајно нагомилавање небројених милиона органских и неорганских хемијских супстанци прикладно распоређених и прецизно међусобно повезаних чинећи тако један биолошки објекат? Или је живот једно својство чије трајање зависи од ових хемијских супстанци, али их надживљава? Ако би наука могла у потпуности да рашчлани структуру људског тела на његове најситније детаље и потом све стави на своје место, да ли бисмо добили живо биће? Тврдимо да би још увек недостајао онај елемент живота чију природу нисмо још ни почели да схватамо. Свето писмо заиста каже да када је Бог створио човека - када су све неопходне хемијске супстанце биле тачно на свом месту - још увек није било живота. Бог је морао да дода есенцију живота да би човек постао душа жива. Било би веома корисно прочитати кратак библијски извештај који детаљно описује овај процес. "А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива." (1. Мојсијева 2:7)


Колин и Расел Стендиш, књига `Велики прасак је експлодирао`

НАУЧНИЦИ КОЈИ СУ ОДБАЦИЈУ ЕВОЛУЦИЈУ

Sir John Ambrose Fleming






Еволуционисти обично дају изјаве које читаоца наводе да верује како сви научници прихватају еволуцију као већ утврђену чињеницу. Међутим, ако се ове изјаве пажљиво читају, откриће се да скоро све садрже ненаметљиву квалификацију. На пример, у XIV издању Енциклопедије Британике чланак о еволуцији каже да „међу компетентним биолозима и геолозима нема ниједног који у њу није убеђен" итд. To само значи да, по мишљењу писца прилога, научници који одбацују еволуцију - нису „компетентни". Слично томе, када је савет Америчког удружења за унапређивање науке 1922. године резолуцијом прокламовао да су „докази у прилог еволуције човека довољни да убеде сваког научника од угледа у свету", то је само јавности бацило прашину у очи. Све што ово саопштење значи јесте да ово научничко тело ставља на црну листу научнике који одбацују еволуцију и одбија да их сматра „угледним". Ова црта провлачи се кроз еволуцију од врха до дна.
Следећа листа научника који су јасно одбацили читаву теорију органске еволуције прикупљена је из памфлета потпуковника Л. Мерсон Дејвиса, из летка који је издао Покрет за протест против еволуције и из књига г. Дагласа Дјуера:
ФИЗИЧАРИ
Сер Џ. Амброуз Флеминг
Члан Краљевског друштва, председник Викторија института и Филозофског друштва Велике Британије, одликован многим медаљама и почастима од стране разних научних друштава; проналазач диоде, која је омогућила емитовање радио сигнала; глатко је одбио читаву теорију еволуције у бројним излагањима.
Луис Тренчард Mop
Професор физике на универзитету у Синсинатију, САД, експерт за област физике, исмејао је еволуцију у књизи Догма о еволуцији (1925).



ЗООЛОЗИ
Алберт Флајшман, носилац ордена краља Џорџа
Професор.зоологије и компаративне анатомије на универзитету у Ерлангену, Немачка; научник европске репутације, отворено је напао еволуцију 1901. године у својој књизи Die Descende nztheorie (Теорија о пореклу) и остао потпуно неосетљив на погрде којима је обасут. У писму пуковнику Мерсону Дејвису је рекао: „Одбацујем еволуцију зато што је сматрам застарелом; зато што знање анатомије, хистологије, цитологије и ембриологије, стечено напорним радом од 1830. године - не може да се усагласи са њеном основном идејом." Приписује упорно опстајање еволуције љубави људског рода према бајкама.
Л. Виалетон
Професор зоологије, анатомије и компаративне физиологије на универзитету у Монпељеу (Француска), члан Краљевске академије наука у Торину (што га сврстава међу водеће европске научнике), напао је еволуцију у књизи Општа морфологија (1924). Његова књига Порекло живих бића (L'Origine des Etres Vivants) појавила ce 1929. године и до 1930. године имала је 15 издања, али се никад није појавио енглески превод* пошто се оштро супротставља еволуцији.
Е.Г. Део
Француски биолог и палеонтолог, аутор бројних научних радова, исповеда своје веровање у деловање стваралачке силе при стварању нових врста.
Даглас Дјуер, члан Зоолошког друштва
Ауторигет је за индијске птице. Одбацио је еволуцију 1931. године и од тада написао следеће књиге које је осуђују: Тешкоће теорије еволуције; Нове тешкоће теорије еволуције; Човек, посебна креација и Изазов еволуционистима. Ова последња представља извештај о његовом уделу (као представника Покрета за протест против еволуције) у дебати са г. Џ. Џ. Мек Кејбом (представником Новинског удружења рационалиста) који је претио правним поступком ако се објави његов део дебате.
Џорџ Бери О 'Тул
Католички предавач, професор биологије, аутор књиге Парница против еволуције, коју је објавио Макмилан, Њујорк, 1931. године.
Винћенцо Диамаре
Директор Института за остеологију и општу физиологију универзитета у Напуљу, одбацио је еволуцију у књизи која је објављена 1912. године.
Д. Караци
Још један италијански биолог, кога цитира Виалетон, одбацио је еволуцију у књизи Догма еволуције 1920. године (II Dogma dell' Evoluzione).
Ђулио Фано
Директор Института за остеологију и општу физиологију на универзитету у Риму, напао је у књизи Мозак и срце, чији је енглески превод (Brain and Heart) објавио Оксфорд Јуниверзити Прес 1926. године.



БОТАНИЧАРИ
Јоханес Рајнке
Почасни професор (у пензији) ботанике на универзитету у Килу (Немачка), који је објавио многе радове у којима напада еволуцију. Он и професор Флајшман имају.у Немачкој ранг који одговара положају Тајног саветника у Енглеској.
ГЕОЛОЗИ
Пол Лемоан
Бивши председник Геолошког друштва Француске и директор Историјског музеја, који описује еволуцију као „врсту догме у коју њени свештеници не верују, али коју подржавају пред народом"* (видети Дјуерову књигу Нове тешкоће теорије еволуције).
Др В. Бел Досон, члан Краљевског друштва Канаде
Он је добро познати канадски геолог и лауреат Француске академије наука. Као и његов отац, сер Џ. В. Досон, члан Краљевског друштва, бивши директор Универзитета Мек Гил у Канади, одлучан је противник еволуције. Аутор је књиге Наука потврђује Библију и разних брошура, укључујући Да ли је еволуција исти не? (број 1-5).
Џ. Мек Kpugu Прајс
Професор геологије и аутор књиге Фантом органске eволуције.
Потпуковник И. Мерсон Дејвис, члан Краљевског друштва Единбурга, Краљевског антрополошког института и Краљевског геолошког друштва.
Истраживач на пољу палеонтологије који се специјализовао за фораминифере и који тврди да се стално суочава са чињеницама у погледу фосила фауне из прошлости, а које не може да помири са теоријом еволуције.

АРХЕОЛОЗИ
Сер Чарлс Марстон, Члан Друштва за старине
Потпредседник Британске школе археологије у Египту, члан извршног одбора Фонда за истраживање Палестине и сарадник професора Гарстанга на ископавањима у Јерихону, аутор књиге Библија је истинита.

Горња листа није потпуна, али је довољна да покаже како еволуционисти не говоре истину када кажу да нема компетентних биолога, геолога или угледних научника који не верују у еволуцију. Информација на располагању не открива религиозна опредељења наведених научника. Професор Флајшман је агностик, a професор Л. Т. Mop, према његовим примедбама, изгледа да не поштује ауторитет Библије. Сер Амброуз Флеминг, сер Чарлс Марстон, професори Рајнке и Мек Криди Прајс, др Бел Досон, потпуковник Л. Мерсон Дејвис, г. Даглас Дјуер и велечасни Џ. Бари 0'Тул су хришћани. Постоје, наравно, још многи научници који не верују у еволуцију, али је досад нису јавно одбацили.
Артур Филд, 1941.г.

Разлике измећу религије и науке су велике

 Бања Витезда-Јерусалим






To је разлог да једна другу не може да замени. Али та разлика иако је велика, она је разлика а не супротност. Кад два човека говоре о једној ствари различито, то још није супротност; а кад би о њој говорили различито а посматрали је у исто време са исте стране - онда би то била супротност. Кад, на пр., о свету говоре поједине науке (физика, хемија...) њихови резултати се неће подударати, али то неће значити да се они искључују, него да се допуњују, јер о свету говоре са разних страна. Исти је случај и код религије и науке (говоримо, наравно, о правој науци, а не о намерном и тенденциозном извртању научних чињеница). Религија увек истиче религиозно-морални узрок појаве, а наука даје налаз о промени у самој појави. О болеснику, ономе, на пр., из бање Витезде (Јн 5, 5-14), религија ће да каже своју реч и тражиће узроке његове болести у греху, а медицина ће можда наћи да је код њега јака артериосклероза која је неминовна последица неуредна живота. И тачно је да та два одговора нису иста, али је тачно и то да се не искључују: један (религијски) тражи и даје дубље, а други (научни) испитује и констатује ближе узроке болести. Та два одговора чине складну целину у објашњавању једне исте чињенице. Исти случај имамо код објашњења библијскога учења о постанку света: Библија говори како га је Бог створио за шест дана (I M 1, 1-31), а наука покушава да уђе у хемијски и технички поступак при стварању; хемију интересује како се на реч Божју заметнуо живот, a Библији је довољно што Бог рече: нека врве no води душе живе (I М 1, 20). Ова два одговора су различита, али не и искључна: они се, значи, не искључују, него се допуњавају.



Тенденциозни противници религије постављају ствар наопако, па те стварне разлике једноставно проглашавају за стварне контрасте; па за то што се резултати религије и науке искључују, логично је - закључује атеистички материјализам - да не могу бити тачни и један и други. А како природна наука износи пред човека конкретне и јасне ставове, а религија говори нејасно и неодређено о нечему измшиљеном и небулозном - то је религија ствар маште која је потпуно ненаучна, и као такву је потпуно треба одбацити. Оваква иступања вазда имају својих следбеника, наравно код неука и лаковерна света.
У ствари, постоји између религије и науке, односно између њихових метода сазнања, једна коренита разлика, која је разлика, а не супротност\ и која је разлика, али не потпуна: метод сазнања у религији је вера, a у науци експеримент. У религији се прихвата, a у науци истражује. Али, као што смо рекли, ово није праволинијска разлика, па нипошто не треба тако схватити ствар као да у религији нема ничега искуственога, и обратно: као да је у науци све сам очигледан доживљај, искуство, експеримент. Има и у религији искуства, наравно - мање но вере, и у науци вере, наравно - мање од искуства. Реч Св. писма вером живимо, а не гледањем (II Кр 5, 7) важи за све што је људско: важи за човеков духовни живот - и ту је у питању вера којом се живи и која има неоцењив значај за живот човека и у овом и у оном свету; и за човеково научно улажење у научне проблеме - и та вера има значаја за његово научно схватање, често и за духовни живот, али само психолошки, а не и метафизички и онтолошки. Ни у пракси ни у науци човек не може да стигне све да види, чује, опипа, проконтролише... Зато се он ослања на веру - и то је научна вера. Сви ми, на пр., знамо да воду чине два дела хидрогена и један део оксигена - отуда јој хемијска формула Н20, али то стварно знају само они који су то контролисали у лабораторији. Сви остали који то знају, у ствари то не знају, него само верују. Основна мисао материјализма еволуционистичкога смера - да је човек постао од мајмуна (Ернст Хекел), постала је за лица која је исповедају - догма у најгорем смислу речи: у њу се верује без поговора и без имало сумње, она није откривена као религијске догме, а процес еволуције се није обновио у скраћеном облику ни пред једним од присталица еволуције, нити је пак ту чињеницу накнадно открио ниједан хемичар или биолог, а још мање је прорачунао неки математичар. У њу се толико верује да је причају и деца на улици; али је она зато само прича, теорија, за коју нико не даје живот и која никога не обавезује на одређени начин живота. -
Даље, још један пример. Како би могао учитељ да деци докаже да је графичка ознака за глас „А" заиста А или писмени знак за број „1" да је стварно 1! Никако. Деца, једноставно, има да верују свом учитељу, исто онако као што је и он веровао своме учитељу. Значи, основни елементи једне науке недоказиви су - једноставно се примају вером, али није то случај само са основним елементима; има тога и код врхунских научних достигнућа; у првом реду кад су у питању хуманитарне науке. Такво веровање од нас захтева и религија, с том разликом што религија тражи од људи да верују речи Божјој - јер она открива Бога и он је гарант њене стварности, а наука од нас тражи да верујемо речи људској. И какав парадокс? Људи, сви одреда, верују људима и речи људској, а Богу и речи његовој не верују сви! Веровање Богу има за последицу - живот, а веровање људима и науци - знање, али не суштинско знање, најдубље знање, него само феноменално. Удогу вере у науци најлепше је формулисао чувени физичар Густав Теодор Фехнер: Одузми науци веру, пропашће и она сама.



He смемо губити из евиденције чињеницу да религија, иако се ослања на веру, има јак ослонац у искуству. Стога се с пуним правом може говорити о религиозном искуству. Најдубље искуство религиознога доживљајаје мистична екстаза као специјалан облик религиозно-мистичног искуства у коме појединац непосредно доживљава Бога. Али ако мистичну екстазу не доживљавају сви одреда, има један други облик искуства који има религиозни основ, али којега неки нису свесни, а неки јесу, али намерно одбијају да признају да је иза тога нека личност из духовнога света (анђео или сам Бог), него једноставно приписују слепом случају. Али људи који су свесни таквих момената, изненадну или очигледну помоћ или казну они осете и доживе као прст Божји. To су поједини акти који немају довољно узрока и разлога за своју појаву у прилици у којој се јављају. Човек их приписује вољи и премудрости Божјој. И обичан верник нема знања и интелектуалне снаге да из таквих факата изводи логичке закључке о оправданости религије и о истинитости егзистенције бића Божјега, али такав факат је за њега довољан аргумент оправданости његове вере. To је општа појава код свих религиозних људи. И тешко да се може наћи неки верник који не би набројао више таквих аргумената из свога личног искуства. Све су то за њега емпирички убедљиви
докази истинитости религије. Сви народи имају низ изрека које су на основу константнога искуства временом срицале генерације, и те изреке износе оправданост вере у Бога.
Кад је реч о религиозном искуству обично се мисли на казне или награде; a то није довољно и потпуно. Постоји и један даљи вид тога искуства: оно се састоји у прихватању Божјега закона и животу по њему, које прихватање и живот имају за последицу одушевљење човека, сређеност и прибраност која од слабога створа - човека чини духовно моралног горостаса који је кадар да поднесе оно што не може поднети човек који не доживљава Бога, човек који је затворен у својој релативности. Такав човек, попут библијскога праведног Јова стрпљиво подноси све ударце живота, савлаћујући и преживљујући тај бол вером у један виши живот. Ту је у питању један вид религиознога искуства - искуства, наравно, друкчијега но што је научно, јер се и наука разликује од религије колико и њено искуство од религијског. У сваком случају то је једно искуство које се може доживети и контролисати. Код њега је увек боље употребити израз „искуство", „доживљај", „опит", него „експерименат", јер се овај последњи израз више односи на нешто материјално, лабораторијско, н^што што можемо извести и контролисати кад ми хоћемо; а моменат религиознога искуства не можемо контролисати увек кад хоћемо, него кад се даде прилика за to. To не зависи од нас.



И натприродно откровење, које је чисто религијски факт - факт који се може делимично схватити само у религијским кате- горијама, је искуство. Иначе, какво би то било откровење кад га нико у природи не би поимао?! А чим га неко поима, он га доживљава, и то је већ искуство. Оно иде у ред историјских чињеница: то су чињенице које су се једном десиле и које више не могу да се понове, - могу само да се памте. Међутим, ипак треба правити разлику између њега и обичних историјских факата: узмимо на пример факт Христова рођења или васкрсења. И један и други догађај су имали своју видљиву форму, као и остали историјски догађаји; и један и други догађај су виђени: први су видели пастири витлејемски и мудраци са Истока, a други - чувари гроба и лица којима се Христос касније јављао - и то је акцидентална страна догаћаја, нешто феноменално, што имамо и код осталих историјских факата; и ако је до знања, та
два догађаја знају само њихови очевици, а сви остали верују - исти случај као и код историјских факата. Али у њима постоји и нешто супстанцијално, ноуменално, нешто што представља њихово језгро, што немају историјска факта, и ако га имају, оно је нешто природно или само део натприроде, а овде је интензи- вно (а не екстензивно) дат акт целе натприроде; и ако се он не доживи, не понови, у души верника - онда од њега нема никаква моралнога ефекта - онда од њега имају једнаку корист верник и неверник. Мећутим, такво резоновање догматски и етички је неодрживо. Зато рођење и васкрсење Христово треба схватити као факт (чињеницу) који се десио у историји и формално се неће поновити; али је то истовремено и нешто натприродно што целином припада вечној и надвременој метаисторији. Историјска страна тога је само привремени реални израз вечности у времену који се доживљајем реално понавља у души верника. Стога чињенице откровења није добро именовати изразом историјске чињенице, него именом метаисторијске чињвнице. Разлика између природних факата - факата из области егзактних наука - и факата из области историје је квантитативна, а не квалитативна: природна факта могу се поновити колико год пута желимо (експерименти), а историјска факта могу се констатовати и упамтити (могу се, истина, и реконструисати, али реконструкција је реконструкција, а не поновљен догађај); a метаисторијски догађаји су догађаји који се историјски не могу поновити, али њихов метаисторијски и надвремени смисао се реално понавља у души верника. И разлика између историјскога и метаисторијског акта је не толико квантитативна, колико је квалитативна, метаисторијски факт гарантује за вечни живот, што не маже обичан факт профане историје.
Религија је двојака област: област искуственога доживљаја и рационалнога оправдања тога доживљаја. И у науци имамо истине које су разуму јасне и истине које су изнад домашаја разума; тако је, дакле, и у религији: прве су разумне (rationem), a друге надразумне (suprarationem), за разлику од неистина које су противразумне (contrarationem). Апологетика и јесте разумно- научно оправдање вере. Истина да наука почива на знању, a религија на вери - тачна је, али не апсолутно; видели смо да се вера и знање преплићу: у религији имамо и'једно и друго, у науци - такође.



Поред религије имамо и феномен митологије. Шелинг је у свом делу Философија мита закључио да свака митологија има зрнце истине око којега је народна машта обавила дебеле слојеве својих измишљотина, често небулозних а и детињастих. И задатак је науке да то раздвоји једно од другога. Међутим наука није у стању за један тако суптилан и велик захват. Противници религије се муче да идентификују религију са митологијом и обе заједно да одбаце. Међутим, то је рђав метод: са прљавом водом избацује се и дете! Хришћани су одбацили митологију и пре обрачуна позитивне науке с њом. Тиме су повукли јасну разлику нзмеђу митологије коју су одбацили и религије која је у хришћанству добила своје пуно значење и натприродну потврду.
Међутим, и наука је подложна митологији - чак и егзактна. Зар није до недавно атом важио за нешто што се не може разбити; зар нису философи старе Јоније сматрали да се цео свет састоји из четири елемента (ватра, ваздух, вода, земља); зар нису антички и средњовековни мислиоци учили да је исправно геоцентрично схватање света; зар нису вавилонски и египатски астрономи учили да је Земља у облику равне плоче а да је васиона цилиндричнога облика; зар нису средњовековни алхемичари и данашњи материјалисти мишљења да се живо биће може развити само од себе из мртве материје?! Све су то биле у своје време „необориве" научне чињенице, а данас их се наука одриче.
Ако подвргнемо објективном суду напоредо старе митологије и старе научне чињенице, видећемо да ће то поређење и тај суд ићи на штету науке, јер митологија има естетску вредност (естетски је лепа), а може да има и етичку вредност (да буде поучна), али та стара „научна" факта немају данас баш никакве вредности. А и вредност данашњих научно необоривих чињеница је неизвесна: три стотине година се догматски веровало у Њутнову небеску механику, а она је сада тачна у средњим величинама, а тачност у малим величинама које изучава нова грана науке - атомска физика, оспорава јој се, као и тачност и бесконачно великим величинама које изучава астрономија.
На крају свега реченога о односу религије и науке можемо рећи ово:
1.    Огромна већина научника је религиозна,
2.    Наука није пут који неминовно води човека у атеизам, него,напротив, може да помогне религиозном убеђењу научника,
3.    Између религије и науке постоје извесне далеке сличности али и разлике, и оне две не могу једна другу да замене и
4.    Разлике између религије и науке су разлике, а не супротности.
Беспредметно је употребљавати науку као средство у борби против религије.


Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

Да ли наука може да замени религију?



На ово питање мора да се одговори негативно. И не само да наука не може да замени религију, него и обратно: религија не може да замени науку. To су резултати и факти двају аката људске душе од којих сваки има своје место и своју функцију у души. Али ако једна другу не могу да замене, оне се допуњују. Тако нпр. наука пружа основ, а не извор религији, а религија даје подстрека и полета науци. Знање које човек добије кроз емпиријску науку је уско и човеков разум га савлађује и прекорачује, па кроз метафизику води према религији која својом догмом о Богу Творцу који је све разумно створио и све одржава својом силом, даје дубљи смисао нашем знању које смо стекли кроз емпиричке анализе. На том се плану може говорити о вези религије и науке, јер она реално и постоји; али о замени једне другом - не може бити говора.

Религија и наука имају два различита подручја. Тамо где су потребни чисто научни резултати, религија не помаже. Научна питања решавају се чисто научним путем, а не вером, молитвом и интезивирањем религијскога живота. Истина, у Библији имамо података да је Бог давао људима и откровења те врсте: пример са Нојем како да сагради ковчег (I М 6, 14-16) и Мојсијем - како да начини скинију и ковчег завета (II М 25, 8- 40), али иза обају случајева је морална идеја: у питању је акт из божанске економије спасења. Бог не указује своју помоћ тамо где се нешто може решити природним путем. Он зна шта је a шта није решиво за човека. Стога своју помоћ показује тамо где се без ње не може. Ради лакшег схватања употребићемо један груби антропоморфизам. Ако човек једним прстом може да подигне један терет, он свакако неће у тај посао уложити сав напор свога тела и ангажовати целу снагу. Тако је и овде. Нелогично је молитвом и постом ангажовати сав небески свет да нам се открије нешто што је пред нама, на Земљи, у области природне науке. Молитва у науци може да има свој смисао, али се не сме очекиватн да Бог сам непосредно реши математичке или друге проблеме, него само да просветли (и просвети) ум и учини га способним за њихово решавање. С тим циљем су се неки научници у лабораторији молили Богу; а Леверје је чак у своју астрономску лабораторију унео крст.



Као што религија не може да замени науку, тако ни наука не може да замени религију. Јест да она пружа факта којима се даје ослонац религиозну човеку, али она није кадра да замени религију чак ни у чисто интелектуалној области, а камоли у области осећања и воље. Порекло, егзистенција и циљ човекова живота - то су питања која не може ниједна наука да реши. Човек искрено жуди за одговором на њих, али му га оне не могу пружити. Ту жеђ и жудњу не може да задовољи никаква математика, физика, хемија... Одговор на та питања налази се с оне стране домашаја природних наука. Он припада области за коју је надлежна само религија. А та је област за природну науку изнад досега, изнад домашаја. To је област за коју је Ди Боа Рајмонд рекао: Ignoramus et ignorabimus = не знамо и нећемо знати. И доиста то је вечни знак питања за природну науку у целини. На та питања наука може да одговори само ако нас води теизму, и то само духовна наука (философија, етика, гносеологија..., и то делимично), а никако сама природна наука која се служи експериментално-математичким методом. Коначан одговор на та питања припада само религији, јер је често крајњи смисао и одговор њихов познат једино Богу који све зна, јер је свему превечан и савечан и свудаприсутан. Он сам саопштава те одговоре путем откровења.

Што се тиче незајазиве људске тежње за умирењем људскога срца у Богу, ту је природна наука немоћна. Ту су у питању чисто духовни проблеми који се решавају друкчије а не на материјалној бази. Истина, медицинска наука може човеков живот да учини оптимистичнијим - али је то привремено; може да му да материјалнога ослонца који ће донекле - од данас до сутра - да оптимизира његов живот - али то је нешто што брзо прође а проблем остане нерешен: не могу га решити ни наука ни техника, ни социологија нити било која наука - све стога што превазилази областу којој наука господари.

Морални комплекс питања такође остаје у подручју природне науке нерешен. He постоји наука која ће човеку дефинисати шта је грех а шта врлина. Нема науке која ће моралу, у првом реду личном, дати онако солидан основ као што то чини религија. Истина, велики научник који је сав предан свом раду, као и други људи који врше свој посао поштено, окупиран је њиме и нема времена да у доколици греши („Беспосленом ђаво чини друштво", бл. Јероним), али морална вредност његова негрешења биће неупоредиво већа ако се буде ослањала на објект - Бога.
Са свих тих разлога наука не може да замени религију; њих две имају свака своју област у људској души. Имају и своје оправдање. Поред веза, оне имају и бројне разлике.



Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

среда, 30. март 2011.

Да ли наука неминовно води у атеизам?





На основу горњих података на ово питање се мора одговорити негативно. Кад би наука заиста била пут који има једини излаз - атеизам, онда би одреда сви најелитнији научници били - или убеђени атеисти, или уопште не би поимали науку коју проучавају. Рећи да су сви атеисти и занемарити горње податке, била би потпуна неистина; а рећи да они сами не поимају довољно науку коју проучавају - била би најтежа увреда која би довела у озбиљно питање ментално стање онога ко тако расуђује.
Да би некако оспорили ову овако евидентну чињеницу, атеистички социолози друге половине прошлога века прогласили су религију за приватну ствар појединца. И по тој теорији, кад научник говори позитивно о религији - то је његова приватна ствар; а кад говори о научним проблемима - то је научна ствар. Таква располовљеност унутра, у човеку, онемогућавала би сваку концентрацију, а ова је баш услов научнога напора. To је психичка немогућност ове теорије. - Али постоје и моралне немогућности за овакво мишљење: како би то изгледало кад један научкик тврди да је све што постоји самоникло и да се само собом објашњава, само собом влада - a као личност, приватно, да говори обрнуто: постоји vis maior (виша сила) која је створила цео свет и која га одржава?! Такво двојство, такав поларитет - који води у отворену и буквалну контрадикцију у самом себи - био би немогућ код ментално и морално здравих људи.
Религиозност научника није само ствар која је последица њихова религиозног васпитања из ране младости, нето, често, баш резултат њихове учености (али, овде је потребно објашњење: та религија, религија научника, добивена кроз науку није исто што и религија коју нам нуди и за коју гарантује откровење; али што је битно - битно је то да научник сву природу осећа као нешто привремено и последично, дакле створено, што ће имати и свој крај, и - што је овде још битније - баш дубоко познавање природе пробудило је и појачало веру у Творца природе - истичу сами научници). Ево неколико најмаркантнијих изјава самих природних иаучника о религији: Хершел: „Уколико се више шири поље науке, утолико постају многобројнији докази о постојању свемогуће творачке премудрости". Пастер: „Ја сам се много бавио изучавањем природе, зато верујем као бретонски сељак; а да сам се још више бавио, веровао бих као бретонска сељанка". Либиг: „Познавање природе је пут за побожно дивљење пред Творцем". Постоје многе изјаве самих научника о њиховој религиозности које нису израз њихова приватнога мишљења, него су баш настале под утицајем њихове учености. Мејер, Пастер, Хелмхолц, Хиртл и др. тврде да приватне узроке има атеизам, а не религија код научника. Није без разлога Ајнштајн рекао да су „у нашем материјалистичком свету велики истраживачи једини дубоко религиозни људи".

Кад би научници били атеистични, онда би требало да сваки открије или усвоји већ откривену чињеницу која обара учење о постојању Бога. Тада би свака грана науке обиловала доказима да Бога нема. Али како то не може да буде, онда је немогућа чињеница потпуне атеистичности научника. Истина, наука не потврђује Бога декларативно, али указује на трагове његова присуства у природи. Стога је она најозбиљнији сведок за постојање Божје. Она је, по речима физичара Томпсона, најбољи помоћник и савезник религије.
Има научника који сматрају да постоји сукоб између науке и религије. Стога се неки опредељују против религије, у намери да ће тиме учинити услугу науци. Таквих научника има - то се видело из горњих навода. Та супротност ради које су се они определили за атеизам постоји, али она није поникла на атеистичкој оријентацији науке нити на научним доказима о непостојању Бога, него је избила на чисто психолошко-етичком основу. Тај основ чини чињеница да човек осећа зависност од Бога у религији, а из ове (зависности) рађа се смерност. Али кад човек у науци - a у техници још више - овлада извесним знањем, он изгуби осећање зависности, а одмах за њим и осећање смерности: он постаје горд и осећа се потпуно самосталним.
Тако, дакле, преко достигнућа природне науке овлада човеком неко посебно расположење: он се понесе успехом, дигне се изнад света и неће да зна низашто изнад себе. To је у природи човековој; то осећање је осећање гордости која је безброј пута осуђена у Св. писму. Кад је човек открио да има лека појединим болестима од којих се некад редовно умирало, он је скоро помислио да се више неће умирати. Кад је пронашао авион, он је себе сматрао господарем ваздуха, као и још раније - кад је пронађен громобран. Тај дух је нарочито у новије време обузео масе лаковернога света када дела човекових руку (сателити) круже космосом, кад су савладали Земљину тежу и изашли из њенога орбита, па су у наше време искрцали се и на површину нашега најближег суседа у космосу - Месеца и спремају нове летове ради даљега освајања васионе. Осећање гордости је испуњавало и градитеље вавилонске куле (I М гл. 11) који су мислили да ће она бити висока до неба и да ће их сачувати од потопа.


Таква осећања обузму многе, и лаковерни им подлегу. Чак и велики научнички духови могу да буду тим заслепљени. Противници религије од тих мишљења и изјава стварају капитал на који се у борби против религије ослањају као на неку објективну сигурност. Из тога излази као да је победа атеизма ту и да стварни успеси науке представљају стварну противност н демант Богу. Човек се с разлогом диви достигнућима свога времена, у првом реду техничким, али не може духовннм питањима да се објективно ослони на њих. И ми се данас, рецимо, дивимо једном сателиту, али не смемо нипошто сматрaти да је он замена природе. Ми за њега страхујемо да се не судари са неким небеским телом или да га не окрзне камичак догорелога метеора који пада на Земљу. И кад би се десило нешто такво шта би онда било са самопоуздањем лаковерна човека?!
Гордост човекова је нарочито у последње време добила „аргументе" којима себе оправдава. Али то није никаква новост. Таквих „аргумената" је имала свака генерација (чак и препотопска: видели смо случај са зидањем вавилонске куле). Савремена генерација те аргументе налази у истраживању атомских физичара. Према таме лаковерном мишљењу изгледа као да атомски истраживачи не истражују закон природе, него прекопавају природу и траже контрааргументе егзистенцији бића Божјега. Редовно се смеће с ума да су научници већином религиозни људи. Имамо пример даје један научник у Оук Риџу (САД) примио свештенички чин; то је био истраживач у области физике Вилијам Полард. Дубоком религиозношћу се одликују и амерички астронаути  који су први дошли на Месец и вратили се поново на Земљу.
Тако, дакле, погрешно схваћена наука, наслоњена на гордост која је прирођена човеку, може да има негативан став према религији; али како је то само психолошки факт без објективнога основа, то уопште није озбиљан аргумент. И та празна сујета је, дакле, једини аргумент атеиста који тврде да између религије и науке нема ничега заједничкога, него да су у свему супротне и да се искључују.


Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

уторак, 29. март 2011.

ОДНОС РЕЛИГИЈЕ И НАУКЕ(1)





Сличности између религије и философије су истакнуте, али исто тако и разлике које стварно постоје између њих. Те разлике су још веће кад је у питању наука; јер док неко може неку философију да прогласи за религију, нико нормалан неће ни покушати да једну науку (физику, математику...) прогласи за религију. Ту долази до њихове дијаметралне разлике. Зато се ни теологија не може прогласити за религију, него само за науку о религији и истинама религије. Вера као вера значи безрезервно веровање и усвајање нечега, а наука увек мора да буде критичко испитивање, расућивање, проверавање...
У извесним конкретним случајевима између науке и религије може да настане не само несугласица, него чак и отворен сукоб. Стара грчка митологија, или митологија уопште, била је и религија и наука. А ко би се данас могао сложити са фантастичним представама о свету, животу, човеку...?! Противници Библије инсистирају на томе да се Библија сведе на њихов ранг и да се сматра кодексом једне обичне митологије. На тај би се начин сама Библија дискредитовала, прво научно, a онда и морално. Овамо сврставају и теистичку философију за коју сматрају да је настала под утицајем Библије и мистицизма. И по мишљењу атеиста у науци прошлога и претпрошлога века - једну ствар или појаву објаснити научно, значило је објаснити је безбожно. To је мишљење нарочито раширено под утицајем Бихнерова атеистичког схватања, израженога кроз крилатицу Tres physici tres athei = три физичара (уопште три природна научника) - три атеисте.



На релацији религија - наука истичу се четири чворна питања:
1.    Је ли истина да сви велики научници безусловно морају бити нерелигиозни?
2.    Да ли је наука заиста пут који неминовно води у атеизам?
3.    Може ли наука да замени религију?
4.    У чему је разлика између религије и науке?
Да ли су научници редовно нерелигиозни људи?
Ако жслимо реалан одговор, на ово питање морамо да одговоримо негативно. To важи за било који период људске културне делатности. А најбољи преглед аргумената за ову тврдњу даје нам иоторија апологетскога рада кроз прошлост. И кад се у прошлом веку атеизам био размахао младићком снагом, претендујући на пуноважно и једино научно могуће решење свих питања науке, - огромна већина научника светскога реномеа била је религиозна.
Од 150 научника, ауторитета првога реда у разним гранама науке, чије је религиозно убеђење испитивано, Ејмије наводи свега петорицу који су се недвосмислено изјаснили за атеизам. Артур Табрум (Религиозна веровања савремених научника) даје резултате једне анкете вођене међу тадашњим енглеским и америчким научницима. На постављена питања о религији примљен је 181 одговор; од њих 48 нису могли бити објављени јер то нису дозвољавали њихови аутори. Од осталих одговора 18 је двосмислено и неодређено, 3 отворено атеистичка, а осталих 112 су позитивно расположени према религији. Одговарајући Хекелу (на књигу Тајне ceema) Еберхард Денерт пише читаву књигу (Религија испграживана природе) у којој наводи 300 научника највишега ранга, интересујући се за њихово расположење и став према религији. Од 38 није могао да прикупи кикаквих података. Осталих 262 су дали овај резултат: 15 је индиферентних, 242 верујућих, а свега 5 атеиста, Сличне резултате показала су и испитивања Цеклера (у књизи Божји сеедоци у царству природе), Кнелера {у књизи Хришћанство и представници најновије природне науке) и Енгела (у књизи Највиши духови о највишим питањима). Сличним подацима располаже и В. Бем (у књизи Природни научници и њихова философија). Један од најеминентнијих научника нашега века - монах језуитскога реда Пјер Тејард Шарден (1881- 1955) иде у ред искрено и дубоко религиозних људи, и његова бројна дела, настала као резиме његових ископавања и непосреднога студирања ископина, сва су теолошки обојена. Исти смисао имају бројни радови парискога проф. етнологије Андре-а Лepya- Гурана од којих је једно - Религије претхисторије преведено и на наш језик. На наш је језик преведена и једна монографија (од Вилдијера) о Шардену.



Сличних дела имамо и на нашем језику. Прво по квалитету и богатству садржаја је преведено са рускога: то је епохално дело Павла Јаковљевића Свјетлова у коме је дат став према религији од стране 175 еминентних научника (српски превод проте М. Павловића, 1937).
Од хрватских римокатоличких писаца око тога проблема се бавио др Петар Чуле, доцније бискуп мостарски (Мисли великих умова о Богу и вјери, Мостар, 1925) где наводи податке за 194 велика научника; затим, у последње време се на овом послу истиче др Божо Вуцо (Одбрана мога вјеровања, Загреб, 1943. и Језик природе и природословаца, Макарска, 1965). Он наводи бројне научнике, чак и неке који се у ширим круговима сматрају за атеисте, и даје њихове прорелигијске изјаве.
Дело Кипријана Керна Материјализам и наука (Скопље, 1936) обраћује питања космогоније, геогоније, антропогоније..., ослањајући се редовно на еминентне научнике и њихова мишљења. Такође је пуна података ове врсте Психологија културе др Радмила Вучића (Београд, 1967). И аутобиографско дело Михаила Пупина, научника светскога ранга (Са пашњака до научњака, Велики Бечкерек, 1929), даје местимице ванредне прилоге овом питању.



Из горњих навода види се да има и нерелигиозних научника, бар један део. Њихова атеистичност ни у ком случају није резултат њихове учености, него њихова убеђења - психолошкога, етичкога, социолошкога, политичкога... У извесном броју случајева у питању су само неспоразуми. Јер код таквих научника однос религија - наука своди се на однос Библија - наука. Такво изравнавање Библије и религије је сасвим погрешно. Да га два појма нису исто, довољно је погледати овај пример: може неко бити религиозан а да никад није ни чуо за Библију; и обратно: може неко бити атеистичан а да текстуално врло добро познаје Библију. За пример можемо узети примитивне народе из прошлости и садашњости који немају ни писмености а поседују религију, а за негативан пример узмимо теологе нама већ познате Тибингенске школе, лознате по негативном тумачењу јеванђеља и хришћанства уопште као и савремене атеистичке институте (на пр. у Русији).
Библија није писана са тенденцијом да буде приручник научницима, иако говори о постанку света, живота, човека - него са циљем да се сва творевина подведе под ауторитет и моћ једнога Бога. Стога нема никаква разлога да против ње постоји неповерење. Неповерење би имало свога резона кад би се нашао неки научник који би чињенично доказао непостојање Бога. Неповерење у Библију је безразложно, јер природне науке имају једно, а Библија друго подручје. Она даје чињенице о метафизичким истинама и вредностима, а природне науке о природним истинама и фактима. To неповерење може да се ослони на две чињенице: на некритичко поверење у неку повремену чињеншду коју наука „открије" и „прогласи" - то је једно, и друго - на схватање Библија за приручник природних наука у коме се тражи небески одговор на земаљске проблеме.
Кад би се узео у анализу сваки конкретни случај научника атеиста и кад би се уочили стварни корени тога атеизма, вероватно би се нашло да атеизам многих од њих почива на неспоразуму; и кад би се овај отклонио, онда би се смањио и онако мали број атеиста. Прави научник никад не може да буде атеиста. Ту је мисао Бекон Веруламски овако формулисао: Ко само сркне из чаше науке постаје атеиста; онај ко испије до краја, ко је, дакле, искапи - неминовно се враћа религији.


Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

Vladika Ignjatije - Sinteza evolucije i teologije







понедељак, 28. март 2011.

1. Непролазно питање



 

Једно је желети да истина буде на
нашој страни, а друго је искрена
жеља да се буде на страни истине.
- Ричард Вејтли


Државни комитет за образовање Орегонске законодавне скупштине заказао је једно јавно саслушање у главном граду те државе, Салему.
Велика сала била је препуна, а комитет је морао да отвори четири друге сале да би било места за све заинтересоване посматраче. Спорно је било питање учења библијског концепта стварања у државним школама у Орегону. Јавност је била подељена око концепта стварања и еволуције, и законодавство је разматрало нови закон који би захтевао уравнотежен третман оба гледишта. кад сам се обратио комитету, истакао сам да неслагања између ових гледишта нису око чињеница, већ око тумачења чињеница. И еволуционисти и заступници библијског концепта стварања прихватају научне чињенице, али их другачије разумеју. На пример, еволуционисти сматрају да су сличности у ћелијској структури, биохемији и анатомији, нађене код различитих типова животиња и биљака, резултат заједничког еволутивног порекла, док заступници концепта стварања посматрају исте чињенице као отиске стварања једног истог дизајнера, Бога. После неколико сати дискусије, председник је изнео свој закључак. Истакао је да заправо и нема спорних питања, јер је концепт стварања изгубио у надметању са науком пре више од 100 година. По његовом мишљењу тај конфликт је одавно решен. Његова изјава је учинила да се неки од нас запитамо зашто је уопште сазван јавни скуп. Као кључни говорник који заступа концепт стварања, био сам изненађен тиме колико сам био неуспешан! Тај састанак ме је подсетио да врло емотивно доживљавамо основно филозофско питање нашег порекла. Неисказано пре 100 година и данас је на снази. Отворени конфликт између савремених научних тумачења и Библије бесни већ два века.
То је једна од највећих интелектуалних борби свих времена. Оруђа у тој борби су перо и језик, а бојно поље је људски ум. Ово питање утиче на наш погледна свет, на наш разлог за постојање и на нашу наду у будућност. То није питање које се може игнорисати.

Непролазно питање: Шта је истинито, наука или Библија?

Наука - вероватно највеће интелектуално достигнуће човека - с правом захтева поштовање. Када научници дају изјаве, оне се можда неће разумети, али ће им се вероватно веровати. Судске одлуке и рекламе за комерцијалне производе често се позивају на научне тестове као на коначну реч. Наука нам је донела компјутере, космичке летелице и генетски инжењеринг. Она је готово више него успешна.
Моћна научна заједница генерално потврђује еволуционистички концепт,
сматрајући да су се универзум и живот развили сами од себе, док истовремено доводи у питање или игнорише концепт Бога створитеља. Такав приступ научну заједницу доводи у сукоб са онима који прихватају извештај о Земљиној историји дат у Библији. У том извештају, који многи сматрају историјским откривењем, Бог је створитељ свега, и ту религиозни човек налази податке битне за разумевање стварности. Са друге стране, натуралистичка (тј. ненатприродна) еволуција тежи да сведе реалност на механицистичке принципе и, по Шекспировим речима, живот постаје “прича коју изговара идиот, пуна звука и беса, која не означава ништа”.
Наука је моћна, али је Библија књига без премца у смислу утицаја. До 1975. године одштампано је око 2,5 милијарде примерака Библије, а годишње се одштампа око 44 милиона. Овај рекорд увелико премашује “Црвену књигу”,
компилацију цитата Мао це тунга, чији се тираж процењује на 800 милиона
примерака. 



Остали кандидати за најпопуларнију књигу на отвореном тржишту су: Истина која води вечном животу (више од 100 милиона примерака), и Гинисова књига рекорда (више од 70 милиона примерака). Садашња дистрибуција Библије је више од 17 пута већа од прве најчитаније световне књиге. Често се поједине књиге Библије појављују одвојено, што још више повећава њену доминацију.
Важну епизоду у сукобу науке и Библије представља период просветитељства у 18. веку, када се интелектуална активност наводно ослободила традиционалних религијских веровања и Библије. Просветитељство није решило основна питања човечанства у погледу његовог порекла и постанка свега другог, нити је елиминисало Библију. У току протекла два века борба око Библије се некада водила отворено, а некада је била мање приметна. Али упркос томе, Библија и даље остаје најтраженија књига на свету. Да је она књига забаве, њена  популарност би се могла објаснити на тај начин. Али далеко од тога да је Библија књига забаве, јер некад у њој налазимо тешке и непријатне изјаве.
Њена популарност бар једним делом потиче из поверења које ствара својом отвореношћу и пуноћом значења. Имајући у виду широку јавну прихваћеност и науке и Библије и супротстављених гледишта која обе заговарају, не изненађује то што наилазимо на сукоб између њих. Многи се искрено питају: који је најпоузданији извор истине? Расправићемо ово питање на више различитих начина у поглављима која следе.
О питањима коначног порекла, какво је постанак универзума, или постанак
Бога, некад се расправља, али са мало доказа и мало дефинитивних одговора. Нећемо се задржавати на овим високо спекулативним питањима. Међутим, расправљаћемо детаљно о оправданости и еволуционистичког концепта натуралистичке науке и концепта стварања описаног у Библији.
Некад чујемо тврдње да и стварање и еволуција почивају на вери - да не
можемо доказати ниједно од њих. У извесној мери то је истина, јер обоје
представљају јединствене догађаје у прошлости које је тешко тестирати и
проценити. Али наша вера је сигурнија ако је заснована на доказима. Да,
морамо да испољимо неку веру. Чинимо то и кад садимо семе, или летимо
авионом. Већина нас има веру да ће оно што је нормално преовладати. али
наша вера потиче из прошлог искуства. Тако и наши одговори на питања о пореклу не треба да почивају само на слепој вери. Имамо на располагању много доказа који се односе на питање шта је истина.


Из књиге `Постање`, др Аријел Рот


недеља, 27. март 2011.

Законски пропис (3)





Ирвинг Кристол (Irving Kristol) је истакнути социјални теоретичар с талентом за препознавање идеолошких замагљивањa и применио је тај таленат на дарвинизам, у чланку у Њујорк тајмсу. Кристол је запазио да је за дарвинистичку теорију, која објашњава сложени живот као производ малих генетичких мутација и „преживљавања најприлагодљивијих", познато да је ваљана само за варијације у оквиру биолошке врсте. Да дарвинистичка еволуција може постепено да трансформише једну врсту организама у другу, само је биолошка хипотеза, а не чињеница. Истакао је да наука обилује супротстављеним мишљењима о пореклу живота и да су се неки научници питали да ли реч „еволуција" има смисла. Кристол jе рекао да је наука о стварању ствар вере а не науке, и да не би требало да се предаје у школама, али је сматрао да су њени браниоци и даље у праву.
Разумљиво је претпоставити да, када би се еволуција пажљивије предавала као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, а не као неоспорива извесност, била би далеко мање спорна. Како ствари сада стоје, религиозни научници нису далеко од суштине када тврде да еволуција, како се уопштено предаје, има неназначену антирелигиозну контуру.
Један познати научник од кога бисмо очекивали да саосећа с Кристоловим ставом био би харвардски професор Стефан Џеј Гулд {Stephen Jay Gould). Гулд је 1980. године објавио рад у научном часопису у коме предвиђа појављивање „нове и опште теорије еволуције" која би заменила неодарвинистичку синтезу. Гулд је писао да, иако је био „заведен" уједињујућом моћи дарвинистичке синтезе када ју је учио као студент 1960-их, тежина чињеница га је навела на невољан закључак да је синтеза, „као општи предлог, мртва, упркос томе што опстаје у уџбеницима где се представља као правоверна". Догматско предавање те мртве уџбеничке правоверности управо је оно што је Кристол критиковао.


Гулд је свеједно написао одговор Кристолу који је ставио овог аутсајдера чврсто на своје место. Гулд је негирао да уџбеничка предрасуда преовлађује више у еволуцији него у другим пољима науке, негирао да је еволуциона наука антирелигијска, и инсистирао да ће „Дарвиново одабирање... остати и у центру свеобухватнијих еволуционистичких теорија". Његов главни став био је да је Кристол игнорисао „основну разлику између необоривих чињеница и здраве расправе о теоријама". Биолози стварно предају еволуциону теорију као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, написао је Гулд, али је еволуција такође природна чињеница, утврђена исто толико сигурно колико и чињеница да се Земља окреће око Сунца.
Као спољашњи посматрач који воли да прати еволуционистичку литературу и њене спорове, навикао сам да гледам како се на овај начин избегава одговор на критике. Када аутсајдери постављају питање да ли је теорија еволуције толико сигурна колико смо наведени да верујемо, одлучно нам се каже да таква питања нису умесна. Каже нам се да се неслагања до којих долази међу стручњацима тичу детаља, као што су прецизна временска скала и механизам еволуционе промене. Ова неслагања нису знаци кризе већ здравог креативног сазревања у оквиру области и у сваком случају нема места за било какву сумњу о нечему што се зове „чињеница" еволуције.
Али, размотримо став Колина Петерсона да је чињеница еволуције испразна ако иза ње не стоји теорија на којој се она заснива. Без објашњења како долази до суштинских промена, сама изјава „људи су еволуирали од риба", није импресивна. Оно што причу о риби чини импресивном и вероватном јесте да научници мисле да знају како риба може да промењена у човека без помоћи чуда.
Чарлс Дарвин је учинио еволуцију научним концептом показујући, или тврдећи да је показао, да су велике промене могле да се јаве у веома малим корацима чисто природним путем тако да су време, случајност и разлике у преживљавању могле да преузму место чуду. Ако је Дарвинов сценарио постепеног прилагођавања путем промена погрешан, онда би „еволуција“ могла да буде ништа више од етикете коју истичемо на опажање како човек и риба имају неке заједничке карактеристике, као што је телесна структура кичмењака.
    Неслагања око механизама еволуције су према томе од суштинског значаја нама који желимо да знамо да ли научници стварно знају онолико колико тврде да знају. Одговарајућа теорија о деловању еволуције нарочито је неопходна кадa се сматра да еволуција, како су безбројни дарвинисти инсистирали, указује да су за наше постојање одговорни бесциљни материјални механизми. „Еволуција", у смислу у коме ови научници користе тај термин, јесте механички процес и тако је садржај било које преостале „чињенице", када се тај механизам одузме, потпуно нејасан.
У следећим поглављима ћу размотрити чињенице, да би се видело да ли је познат механизам који може да оствари промене великих размера за које теорија еволуције претпоставља да су се десиле, као што су промене од једноћелијске бактерије до сложених биљака и животиња, од рибе до сисара и од мајмуна до људи. Ако неодарвинистички механизам не обави посао, и ако уместо утврђене замене имамо само оно што су се Гулд и Кристол сложили да назову „скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза", онда можемо да закључимо како научници у ствари не знају како је могла да се деси еволуција великих размера. Тада ћемо морати да размотримо да ли „чињеница еволуције" може да се одвоји од Дарвинове теорије. Наше истраживање захтеваће да испитамо нове чињенице које су откривене молекуларним проучавањима, стање истраживања порекла живота и правила научног испитивања.
Пре него што почнем с овим задатком, требало би да кажем нешто о мојим квалификацијама и циљу. По професији нисам научник већ академски правник, специјализован за испитивање логике аргумената и препознавање претпоставки које стоје иза тих аргумената. Ова подлога одговара и више него што би неко помислио, јер оно што људи верују о еволуцији и дарвинизму веома зависи од начина на који размишљају и закључују.3 Бити научник природних наука не представља посебну предност када се неко бави широком темом као што је еволуција, која залази у многе научне дисциплине, а такође укључује филозофска питања. Они који се баве природним наукама високо су специјализовани због потребе струке, a научник ван своје области је само још један лаик.


Приступ одговарајућим научним информацијама не представља велику потешкоћу. Чарлс Дарвин и Т. X. Хаксли (Т. H. Huxley) писали су за обичног читаоца, а исто је тачно и за великане неодарвинистичке синтезе као што су Теодосијус Добжански (Theodosius Dobzhansky), Џорџ Гејлорд Симпсон (George Gaylord Simpson) и Џулијан Хаксли (Julian Huxley). Међу садашњим ауторима који се обраћају општој јавности и који су угледни међу научницима су Стефан Џеј Гулд, Ричард Давкинс, Даглас Футујма (Douglas Futuyma) и мноштво других стручњака који су именовани у напоменама за свако поглавље.
Већина професионалне научне литературе доступна је у водећим научним часописима Нејчер (Nature) и Сајенс (Science), најугледнијим научним часописима у Британији и Америци, и на донекле популарнијем нивоу у британском часопису Њу сајентист (New Scientist), и часопису Сајентифик америкен (Scientific American). Филозофи и историчари су такође објавили веома информативне књиге. Укратко, доступна литература је обимна, а водеће научне личности увек су претпостављале да читаоци који нису научници могу да схвате битне чињенице. Међутим, чињенице никада не говоре саме за себе, имају значење само у контексту правила размишљања која одређују шта може бити узето у обзир и шта представља чињеницу. Ова правила размишљања су оно што нарочито желим да испитам.
Последњи податак који треба да изнесем пре него што почнем јесте мој лични религијски став, јер ће се читаоци то вероватно питати и зато што себе не изузимам из општег правила да се предрасуда мора узети у обзир и испитати. Ја сам филозофски теиста и хришћанин. Верујем да постоји Бог који је могао да створи ни из чега ако је тако желео, али који је уместо тога могао да изабере и да делује помоћу природних процеса. He браним науку о стварању и, у ствари, у овој књизи се не бавим позивањем на било какве спорове између библијских извештаја и научних чињеница.
Циљ ми је да испитам научне чињенице користећи њихове сопствене законитости, обраћајући пажњу на раздвајање самих чињеница од било каквих религијских или филозофских предрасуда које би могле да искриве наше тумачење тих чињеница. Врло мало ћу говорити о ставовима научника који заступају концепт стварања. Питање које желим да испитам јесте да ли је дарвинизам заснован на поштеним проценама научних чињеница, или је он нека врста фундаментализма.
Да ли стварно и сигурно знамо да постоји неки природан процес којим су људска бића и сви други организми могли да еволуирају од бактеријских предака и коначно од неживе материје? Када нам Национална академија наука говори да је ослањање на натуралистичка објашњења најосновнија карактеристика науке, да ли тиме жели да каже како научници некако знају да Творац није имао никаквог удела у стварању света и његових облика живота? Да ли нешто може бити ненаучно, али истинито, или да ли ненаучно значи и бесмислено? Пошто су научни кругови дали снажну подршку натуралистичкој еволуцији, да ли аутсајдери могу бар да размишљају о могућности да је ова званично установљена доктрина погрешна? Па, пођимо даље и погледајмо.



Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон

субота, 26. март 2011.

Законски пропис (2)





Одредба државе Луизијана никада није стављена на снагу јер ју је савезни судија брзо прогласио неуставном као „увођење религије“. Врховни суд Сједињених Држава 1987. године потврдио је ову одлуку већином од седам према два. Закон државе Луизијана био је неуставан, изнео је већинско мишљење судија Вилијам Бренан (William Brennan), зато што му је циљ био „да јасно истакне религијско гледиште да је натприродно биће створило људски род". „Није тако", рекао је судија Антонин Скалиа (Antonin Scalia) који је заступао супротно мишљење, јер „људи Луизијане, укључујући и оне који су религиозни, имају права да, у оквиру световног домена, заступају било које научне чињенице против еволуције представљене у њиховим школама, као што је Скопс имао право дa представи било које научне чињенице које постоје у корист ње“.
И судија Бренан и судија Скалиа донекле су били у праву. Устав не дозвољава заступање религије у учионицама државних школа, а рећи да је натприродно биће створило човечанство свакако значи заступати религијски став. С друге стране, одредба државе Луизијана донешена је на премиси да се оправдане научне примедбе „еволуцији" потискују. Неко може да сумња да такве замерке постоје, али Врховни суд није могао да одбије процену законодаваца о спорном научном питању, нарочито имајући у виду да држави није дата могућност да покаже како би равноправни третман изгледао у пракси. Поред тога, научници који заступају стварање тврдили су да је предавање еволуције само по себи имало религиозни циљ, то јест да омаловажи идеју да је натприродно биће створило човечанство. Узимајући све ово у обзир, судија Скалиа је сматрао да је устав дозвољавао законодавном телу да људима погођеним догматским предавањем о еволуцији да поштену прилику да одговоре.
Као правнику, једна ствар која је привукла моју пажњу у случају Врховног суда био је начин на који се термини „наука" и „религија" користе да укажу на закључке које судије и васпитачи можда не би били вољни да отворено изјаве. Ако кажемо да је натуралистичка еволуција наука, a натприродно стварање религија, нема много разлике у дејству ни када бисмо рекли да је прво тачно, а друго фантазија. Када се доктрине науке предају као чињеница, онда шта год те доктрине искључују, не може бити тачно. Употребом етикета, замерке натуралистичкој еволуцији могу бити одбачене без поштеног испитивања.
Моје сумње потврдио је аргумент „пријатеља суда" који је поднела утицајна Национална академија наука, која окупља најистакнутије научнике државе. Наука о стварању није наука, рекла је Академија у свом аргументу Врховном суду, јер не успева да прикаже најосновније карактеристике науке: ослањање на природна објашњења. Уместо тога, поборници „науке о стварању" сматрају да је стварање универзума, Земље, живих организама и човека остварено натприродним начинима недоступним људском разумевању.


Пошто научници који заступају стварање не могу да обаве научно истраживање да би установили реалност натприродног стварања, што је по дефиницији немогуће, Академија је изјавила да су њихови напори првенствено у циљу побијања теорије еволуције.
„Наука о стварању" је, према томе, очигледно средство осмишљено да разводни убедљивост теорије еволуције. Штавише, двојни аспект анализе и негативне аргументације који се примењује да би се постигло ово разводњавање, јесте супротно научном методу.
Академија је тиме дефинисала „науку" на такав начин да заступници натприродног стварања не могу ни да износе тврдње у корист своје позиције, ни да негирају тврдње научног естаблишмента. To може да буде један начин да се добије аргумент, али он не задовољава никога ко мисли да је могуће да је Бог стварно имао некакве везе са стварањем човечанства или да су неке од тврдњи које научници постављају под називом „еволуција“ можда погрешне.
Приступам спору стварање-еволуција не као научник већ као професор права, што између осталог значи да знам нешто о начину на који се речи користе у аргументима. Оно што ми је прво привукло пажњу у овом питању, био је начин на који су правила аргумента била структуирана, тако јe било немогуће довести у питање да ли је оно што нам се говори о еволуцији тачно. На пример, правило Академије против негативног аргумента аутоматски искључује могућност да наука није открила како су сложени организми могли да се развију. Колико год тренутни одговор био погрешан, важи док се не појави бољи. To би било као када оптуженику за злочин не би било допуштено да изложи доказе у своју одбрану, ако истовремено не би могао да покаже ко је починио злочин.
Друга ствар која ми је привукла пажњу, јесте да су баш они који инсистирају да религија и наука буду одвојене, нестрпљиви да користе своју науку као основ за изјаве о религији. Дарвинистичка литература је пуна антитеистичких закључака, као што су они да универзум није дизајниран и нема сврху и да смо ми људи производ слепих природних процеса којима уопште није стало до нас. Штавише, те изјаве нису представљене као лично мишљење, већ као логички закључци еволуционе науке.
Још један фактор који чини да еволуциона наука веома личи на религију јесте очигледна преданост дарвиниста да просвете свет, инсистирајући да чак и они који нису научници прихвате њихове теорије као питање моралне обавезе. Ричард Давкинс (Richard Dawkins), зоолог са Оксфорда, који је једнa од најутицајнијих личности у еволуционој науци, изразито је јасан о религијској страни дарвинизма. Његова књига из 1986. године, Слепи часовничар (The Blind Watchmaker), у извесној мери је биолошка књига, али у суштини она представља аргумент који подржава атеизам. По Давкинсу: ,Дарвин је омогућио да се буде интелектуално спокојан атеиста".


Када разматра издајништво оних који одбијају да у то поверују, Давкинс једва може да обузда свој гнев. „Потпуно је сигурно да, ако сретнете некога ко тврди да не верује у еволуцију, та особа је неука, глупа или луда (или злобна, али то радије не бих разматрао).“ Успут, Давкинс је наставио да објашњава да је оно што му се посебно не свиђа код заступника стварања то што су нетрпељиви.
Према томе, морамо да верујемо у еволуцију или да идемо у лудницу; али, шта се то тачно тражи од нас да верујемо? „Еволуција“ може да значи било шта, од неспорне изјаве да је бактерија „развила“ отпорност на антибиотике до велике метафизичке тврдње да су се универзум и човечанство у потпуности „развили“ бесциљним, механичким процесима. Тако еластична реч лако може да заведе, указујући да о другој великој тврдњи знамо исто толико колико и о првој, малој.
Баш то становиште била је тема упечатљивог предавања које је одржао Колин Петерсон (Colin Patterson) у Америчком природњачком музеју 1981. године. Петерсон је палеонтолог сениор у Британском природњачком музеју и аутор главног музејског текста о еволуцији. Његово предавање поредило је религију (не науку о стварању) с еволуцијом и окарактерисало обе као научно испразне концепте који се првенствено заснивају на вери. Многи делови предавања су технички, али два су посебно значајна за ово уводно поглавље. Прво, Петерсон је групи експерата поставио питање које је одражавало његове сопствене сумње у много тога што се представља као поуздано знање о еволуцији:


Можете ли ми рећи било шта што знате о еволуцији, било коју ствар... да је тачна? Поставио сам то питање геолошком особљу Природњачког музеја и једини одговор који сам добио била је тишина. Испробао сам га на члановима семинара Еволуционе морфологије на Универзитету у Чикагу, врло престижном телу еволуциониста и све што сам добио била је дуга тишина, а на крају је неко рекао: „Знам једну ствар, не би требало да се предаје у школама.“
Петерсон је указао да су и еволуција и стварање форме псеудознања, концепти за које изгледа да указују на информацију, али то не чине. Један део поређења био је нарочито упечатљив. Уобичајена замерка концепту стварања у преддарвиновим временима била је да нико не може да каже ништа о механизмима стварања. Заступници стварања једноставно су истицали „чињеницу" стварања и признавали непознавање начина. Али сада је, по Петерсону, Дарвинова теорија природног одабирања нападнута и научници више нису сигурни у њену општу ваљаност. Еволуционисти све више говоре као заступници стварања истичући чињеницу, али не могу да обезбеде објашњење начина.
Петерсон је био намерно провокативан, и не мислим да су његова скептична гледишта широко подржана у научним круговима. Сасвим супротно, Петерсона су оштро напали дарвинисти, пошто је неко поделио његово предавање и он се на крају одрекао целе ствари. Међутим, без обзира да ли је мислио да говори у име јавног добра, истицао је битну ствар. Можемо да укажемо на мистерију и да је назовемо „Еволуција“, али то је само етикета. Важно питање није да ли су се научници сложили око етикете, већ колико знају о томе како су настала сложена бића као што смо ми.

Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон

петак, 25. март 2011.

Законски пропис (1)




Државно законодавно тело државе Луизијана донело је 1981. године закон који прописује да, ако се у школама предаје „еволуциона наука", оне морају да обезбеде равноправан третман и за нешто што се зове „наука о стварању". Законска одредба била је директан изазов ортодоксном научном ставу данашњице, који каже да су се сви живи организми развили постепеним, природним процесом - од неживе материје до простих организама, што је на крају довело до човека. Еволуција се предаје у јавним школама (и представља медијима) не као теорија, већ као чињеница, „чињеница еволуције". Свеједно, постоји пуно дисидената, од којих су неки с вишим академским звањима, који негирају да је еволуција чињеница и инсистирају на томе да је интелигентни Творац проузроковао настанак свих живих организама и то са сврхом.
Расправа захтева пажљиво објашњење, јер термини збуњуjy. Концепт стварања се сам по себи не супроставља еволуцији, ако еволуција подразумева само постепени процес којим се једна врста живих организама мења у оквиру врсте. Творац је могао да примени такав постепени процес као средство стварања различитих организама у оквиру неке, већ створене врсте. „Еволуција" противречи „стварању", али само ако је изричито или прећутно дефинисана као потпуно натурааистички процес настајања организама, којег није усмеравао ниједан сврховити разум.
Слично томе, „стварање" противречи еволуцији само када значи изненадно стварање. На пример, термин „наука о стварању", онако како је употребљен у закону Луизијане, обично се односи на оне религиозне људе који имају ортодоксни став, заснован на дословном тумачењу Библије. Ортодоксни научници који заступају стварање не инсистирају само на томе да је живот створен, већ и да је стварање завршено за шест дана, пре не више од десет хиљада година, као и да је целокупна еволуција од тог времена садржавала тривијалне модификације, а не суштинске промене. Пошто је наука о стварању била предмет мноштва спорова и медијске пажње, многи људи претпостављају да свако ко заступа „стварање" инсистира на позицији „младе Земље" а постојање фосила приписује потопу у Нојево време. Разјашњавање те нејасноће јесте један од циљева ове књиге.1
Законска одредба државе Луизијане и упоредни закони у другим државама произашли су из дугорочних напора рели- гиозних људи да поново истакну научну важност библијског извештаја о стварању у суочавању с присталицама дарвинизма. Велико обележје овог сукоба Библије и науке био је чувени Скопсов процес, или „мајмунско суђење" из 1920-их, које већина Американаца зна из легендарне верзије представљене у позоришном комаду и филму Наследити ветар (Inherit the Wind). Радња филма говори о религиозним фанатицима који заузимају школску учионицу да би прогонили безазленог учитеља, и о херојској одбрани адвоката, који симболизује сам разум у својој вечитој борби против сујеверја.
1Разјашњавање те нејасноће захтева пажљиву и доследну употребу израза. У овој књизи, израз „наука о стварању" односи се на схватање да је Земља млада и да је свемир створен за шест дана. „Креационизам" значи веровање у стварање у општем смислу. Они који верују да је Земља стара милијарде година и да су једноставни облици живота постепено еволуирали у много комплексније облике живота, укључујући и људе, јесу „креационисти" уколико верују да је натприродни Створитељ не само покренуо тај процес, већ на неки начин њиме управљао тако да оствари одговарајућу сврху. Као што ћемо видети, „еволуција" (у савременом, научном смислу) не искључује само науку о стварању, него и креационизам у ширем смислу. Под појмом „дарвинизам" подразумевам натуралистичку еволуцију, која обухвата механизам случајности, којим управља природна селекција.

Као и код многих других легендарних догађаја, историјски запис је сложенији. Законодавно тело државе Тенеси донело је као симболичну меру одредбу која забрањује предавање еволуције, коју је гувернер потписао само уз изричито подразумевање да забрана неће бити стављена на снагу. Противници закона конструисали су пробни процес. Скопс Scopes), који је радио као замена наставника и није ни био сигуран да ли је икада стварно предавао еволуцију, добровољно се јавио да буде оптужен.
Случај је постао медијски циркус због истакнутих адвоката који су били укључени у случај. Вилијам Џенингс Брајан (William Jennings Bryan), три пута демократски председнички кандидат и државни секретар за време председника Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson), водио је тужилаштво. Брајан је веровао у Библију, али је није дословно тумачио, у смислу да је сматрао да се „дани" из Прве књиге Мојсијеве нису односили на 24-часовне периоде, већ на историјска доба неодређеног трајања. Противио се дарвинизму, углавном зато што је сматрао да је његово прихватање подстакло етику сурове конкуренције која је у основи таквих зала као што су немачки милитаризам и капитализам барона пљачкаша.
Скопсов тим одбране предводио је чувени кривични адвокат и предавач агностицизма Кларенс Дероу (Clarence Darrow). Дероу је навео Брајана да сведочи као неко ко је експерт за Библију, покушавајући да га понизи у унакрсном испитивању. Пошто је сматрао да је постигао свој главни циљ, Дероу је признао да је његов клијент прекршио закон и позвао пороту да ra осуди. Суђење је завршено осудом и безначајном казном од 100 долара. Након жалбе, врховни суд државе Тенеси одбацио је пресуду на основу техничких разлога, али је одредбу сматрао уставном. С правне тачке гледишта исход је био нерешен, али како га је свету представио саркастични новинар X. JI. Менкен (Н. L. Mencken), а касније Бродвеј и Холивуд, „мајмунско суђење" је у јавном мњењу представљало победу дарвинизма.
Међутим, научни естаблишмент се у то време није баш обасипао славом. Иако се није појавио на суђењу, водећи оборник еволуције 1920-их био је Хенри Феирфилд Озборн (Henry Fairfield Osborn), директор Америчког природњачког музеја. Озборн се чврсто ослањао на чувени фосил Пилтдаунског човека, за који се сада зна да је превара и био је одушевљен да потврди како је палеонтолог Харолд Кук (Harold Cooke) открио фосилни зуб наводног човековог претка у Брајановој родној Небраски. Потом је Озборн истакнуто представљао „човека из Небраске" (научна ознака: Hesperopithecus haroldcookii) у својим антирелигијским новинским чланцима и радио-емисијама, док није откривено да зуб припада једној врсти свиње, званој „пекери". Да је Озборна унакрсно испитивао мудри адвокат Кларенс Дероу и исмевао сурови новинар X. JI. Менкен, изгледао би смешно као и Брајан.
Антиеволуциони закони из 1920-их још нису били на снази, али издавачи уџбеника тежили су да говоре што је мање могуће о еволуцији да би избегли спор. На крају је врховни суд ове одредбе прогласио неуставнима 1968. године, али су до тада фундаменталисти променили свој циљ. Основани су институти за проучавање науке о стварању и почеле су да се објављују књиге које су нападале еволуционистичко тумачење научних чињеница, тврдећи да геолошки и фосилни записи потврђују библијски извештај. Научни естаблишмент и масмедији нису узимали за озбиљно ову литературу, али су научници који су заступали стварање постајали све сигурнији да имају научну основу за своје тврдње.
Такође су почели да увиђају да је било могуће окренути принципе либералног уставног права у своју корист, захтевајући право да расправљају с еволуционистима под равноправним условима у школским учионицама. Њихов циљ више није био да спрече предавање еволуције, већ да добију поштен третман за сопствено гледиште. Ако обе стране научног спора имају доказе, зашто би, на пример, ученици државних школа чули само једну страну? Научници који заступају стварање нагласили су да желе да представе само научне аргументе у школама; сама Библија се не би предавала.
Наравно, еволуциона наука се не слаже да постоје две стране спора и сматра да је наука о стварању обмана. Време утрошено за науку о стварању на часовима биологије једнако је, како дарвинисти воле да кажу, времену утрошеном на теорију да бебе доноси рода. Међутим, гледиште еволуционог научног естаблишмента није имало подршку у уставу. Законодавци имају право да делују на основу различитих претпоставки, бар до те мере до које ће им судови дозволити.


Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон