Формиран сајт Шестоднев са форумом

http://sestodnev.info/

г) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА

Једно од животних питања човекових, тј. једно од оних његових питања која он као разуман и свесна личност није никада могао да избегне, јесте: како је постао човек?

Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни - горила, шимпанза, орангутан и гибон - у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.

Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија и физиологија, ембриологија и палеонтологија. Тако, на пример, по њиховом мишљењу:

 

 

а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци - такозвани "рудименти" - појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.

б) Ембриологија доказује да "онтогенеза" обнавља "филогенезу", то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.

в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.





КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА

Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?

Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.

Друго, тачност такозваног биогенетичног закона по коме "онтогенеза обнавља филогенезу" оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.

Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег. Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да "на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом".
Но прекид између човека и његових најближих сродника - човеколиких мајмуна - постаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла - једно мерило етичких вредности - и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама - чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим - потпуно стране.

 

 

Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се "аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње - разлика која постоји у другој, психичкој области - и не додирује". А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене. Но за разлику од осталих животиња човек је постао "душа жива" на један посебан начин; он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца - обличје Бога. У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету. Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карел у праву када каже да је душа "највећа сила овога света", и да она претставља специфични вид или ознаку човека - вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.

Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног - тела и душе - није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља - дело Божје.

Св. Јустин Ћелијски
Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Tajne/Tajne13.htm

Вернер Келер - Библија је у праву

НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ

Историја постања у светлу модерне науке. Истраживачи израчунавају „почетак". Васиона се шupu. Повлачење спиралних маглина. О старости земљине кope. Пре 5—10 милијарду година.
У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом и дух Божји дизаше се над водом. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост" (1. Мој. 1, 1-3).
Појам „доба напретка" укључује у себе запрепашћујуће обиље проналазака, открића и развоја.
Неуморном проналазачком духу пошло је за руком да изврши цепање материје. Димне печурке грозних атомских експлозија постале су уобичајена слика. Електронски апарати замењују стотине математичара, инжењера, конструктора и канцеларијских службеника. Роботи управљају потпуно аутоматизованим фабрикама. Одавно већ круже вештачки сателити око земље, a то што ваоионски бродови са људском посадом круже васионом једва да још узбуђује и обичног човека на улици.

Када се говори о напретку, већина људи мисли на технички напредак. Мећутим, револуционарни и прави напредак је у новим сазнањима, открићима у области физике и математике, астрономије и осталих научних области. Обузете жељом да се уобичајена слика света из темеља измени, те науке су створиле такве увиде у универзум, у свет малога, микрокозмос, као и у велики свет, макрокозмос, какви пре тога никада нису били наслућивани.
У доба напретка наћен је и одговор на једно питање које од памтивека покреће човечанство, a то је оно прастаро питање о постанку наше Земље и универзума. А што је запрепашћујуће јесте: одговор науке сагласан је углавном са дивном сликом о стварању света v Библији.
„Сви покушаји да се библијска прича о стварању света доведе у склад са природном науком, били су узалудни и биће заувек узалудни", писао је 1902. немачки научник професор Делич у своме делу »Babel und Bibel«. Он није био усамљен у своме мишљењу, већ је само изразио мишљење науке свога времена.
Данас, само пет деценија после тога, ово схватање је превазиђеио, јер нова стечена научна сазнања изгледају толико непобитна да се ни Црква не затвара пред њнма.  Риму, који је некада проклео једног Коперника и једног Галилеја, дешава се нешто што је раније било незамисливо. Највећи великодостојник Католичке цркве говори о историји стварања у светлу модерне науке. Пред Папском академијом наука у Риму је папa Пачели у једном значајном говору суочио нова научна открића са библијским описом стварања свега.

„Ако научник са данашњег стања света посматра његову будућност, уочиће да у Макрокозму и у микрокозму свет стари. Током милијарди година наизглед неисцрпна маса атомских језгра губи своју корисну енергију. Материја се ближи, сликовито речено, једном угашеном вулкану претвореном у лаву. Ако, дакле, садашњи свет, који је пун ритма и пулсирајућег живота, нема више у себи довољно основа за битисање, онда га је утолико мање могао имати онај протекли свет преко којег су прешла крила смрти.
Што се више удаљујемо у прошлост, утолико је материја богатија слободном енергијом и утолико је више поприште великих козмичких револуција. Све упућује на то да je материјални евет, снабдевен незамисливо великим количинама енергије, морао у једном одређеном тренутку имати и свој снажан почетак. Стога се разуму спонтано намећу два питања: може ли наука рећи када се десио тај велики почетак света? И какво је било почетно стање света?
Пратећи ова питања, која, наравно, представљају само приближну категорију важности, наука располаже разним путевима који су један од другог прилично независни, али су у својим резултатима конвергентии. Ти путеви, кратко речено, јесу следећи:   
1.    Различита кретања спиралних маглина, одн. галаксија: испитивање многобројних спиралних маглина која је вршио Едвин Хабл (Edwin Е. Hubble) у опсерваторији на планини Вилсон (Mount Wilson Observatory), имало је као резултат, да ове удаљене галаксије створе тенденцију да се једна од друге удаљују, и то таквом брзином да је растојање између такве два маглине удвостручује у трајању од око 1300 милиона година. Из овог процеса „универзума који се шири" произлази да je у једном тренутку у прошлости, a to je око једне до седам милијарди година, материја. свих галаксија била сабијена на једном сразмерно узаном простору.

2.    Старост земљине коре: да би се израчунала старост првобитних радиоактивних супстанци, узимамо приближне податке о промени изотопа уранијума 238 у оловни изотоп (Ra G), затим уранијума 235 у актинијум D (Ac D) и изотопа торијума 232 у торијум D (Th D). Маса хелијума која се том приликом образује може нам послужити као контрола. Тако долазимо до резултата да просечна старост најстаријих минерала износи највише пет милијарди годима;
3.    Старост метеорита: ако применимо исту методу да бисмо израчунали њихову старост, добићемо исти број од пет милијарди година. Овај резултат има посебно значење, јер је данас опште прихваћено да су метеорити интерстеларног порекла.
4.    Стабилност звезданих јата и двоструких звезда: гравитациона колебања којима оу ови системи изложени (споља), слично плими и осеки, успостављају стабилност у poкy од пет до десет милијарди година.    :::
Бројке могу да изазову и запрепашћење, али и за најпростијег верника оне садрже исти онај појам који је садржан у првим речима Књиге постања „у почетку", a то значи почетак ствари у времену. Овим речима Библије научне бројке дају конкретан и такорећи математички израз.
Са истом одговорношћу и слободом истраживања и сазнања, научници су поставили једног друго, сигурно Још теже, иитање, о природи и особини првобитне материје.
Онај ко ове проблеме озбиљно испитује са гледишта модерног научног сазнања, мора се одрећи схватања о независној и аутохтоној материји која је постала сама од себе, дакле, која није створена. Он мора доћи до представе о постојању једног стваралачког духа. Са истим оним јасним и критичким погледом са којим расуђује о чињеницама, човек упознаје дело једне стваралачке свемоћи чија је снага снажним »fiat« (нека буде), стваралачким духом пре милијарду година стављена у дејство, па се расподелила у цео универзум, да би актом љубави позвала у живот материју препуњену енергијом. Изгледа да је савременој науци пошло за руком да прескочи размак од милион столећа и да постане сведок оног првог »fiat lux« — нека буде светлост, када је са материјом из ничега избило море светлости и зрачења, и када су се цепали делићи хемијских елемената, поново се ујединивши у милионе галаксија.
Тачно је да за стварања у времену досадашње чињенице не дају тако непобитан доказ као што га дају аргументи из метафизике и откровења када је реч о стварању као таквом и откровења када је реч о стварању у времену. Чињенице које дају природне науке захтевају даља истраживања и потврду, а теорије које се заснивају на тим чињеницама треба даље развијати и поново доказивати, да би се створила база за аргументацију, која иначе стоји ван домена природних наука. И поред тога, највећу пажњу заслужује то што савремена природна наука сматра да су апсолутно спојиве идеје стварања универзума са научннм схватањима, а на основу њених сопствених истраживања.

Још пре неколико деценија би једна таква хипотеза била одбачена као потпуно неспојива са тадашњим нивоом науке. Још је 1911. чувени физичар Сванте Архенијус (Svante Arrhenius) изјавио: „Мишљење да нешто може постати из ничега стоји у супротности са данашњим нивоом научних сазнања према коме је материја непроменљива".
Како се само разликује и колико је убедљивије схватање које је изражено речима једног изванредног научника. Сер Едмунд Витикер (Sir Edmund Whittaker) каже у вези са истраживањима о старости земље: „Различита рачунања конвергирају у коначном закључку да је постојало време, пре једне до десет милијарди година, пре него што је свет, ако је уопште постојао, битисао на један други начин потпуно различит од данас познатих ствари. Ово време нам представља крајњу границу науке, и ми га с правом можемо назвати време стварања. Она нам даје основу за такав поглед на свет како нам га излажу геолошке чињенице: да је сваки на земљи постојећи организам морао имати свој почетак у времену (Space and Spirit 1946, стр. 118).
Од каквог је, онда, значаја модерна наука за доказивање постојања Бога, што се заснива на чињеници да је космос подложан промени? Наука је путем тачних и до у детаље извршених испитивања у макрокозму и микрокозму у великој мери раширила и пробудила емпиријску основу овога доказа. Из чињенице о променљивости треба закључити да постоји један »Ens а se« (аз јесам сиј), који je по својој природи непроменљив. Наука је, затим, пратила кретање и правац козмичког развоја и сазнала да он мора имати свој неминовни крај, као што је сазнала и његов почетак у једном времену од пет милијарди година. Тиме је она са конкретностима, које су својствене физикалним доказима, потврдила контигентност и закључак да је у то доба свет изишао из руку Створитеља.

Стварање у времену: то доказује Творца, то доказује постојање Бога! Ову изјаву — иако она није изрично и закључна изјава — ми смо захтевали од науке, а ту изјаву данашње човечанство од ње и очекује. To je на основу зрелог и јасног посматрања једног јединог аспекта универзума, наиме, његове променљивости. Али и тај аспект је довољан да се цело човечанство, круна и рационални израз макрокозма и микрокозма, сети свога Творца, да призна његово деловање у простору и времену и да пред његовом узвишеном величином молитвено падне на колена."
Каква несхватљива промена! Све до 20. века није било научних хипотеза о постанку универзума, јер није било ни предуслова за то, а што није сметало да се учине искрени напори у циљу решења ове велике загонетке. Чак се мислило да је могуће наћи конкретне податке.
Још 1654. г. изјавио је надбискуп Ашер (Ussher) из Ирске да се стварање света догодило у девет часова ујутру 26. октобра 4004. г. пре Христа, заснивајући своје мишљење на пажљивом проучавању Светог писма. Више од једног века сматрало се да је тачан овај савесно израчунати датум. Ко је био за неки други датум сматран је јеретиком.
Модерна истраживања израчунала су време које је протекло од стварања универзума. А говор папин, највећег ауторитета Католичке цркве, ово је потврдио.

Вернер Келер, Библија је у праву

ПРЕДГОВОР - МОЛЕКУЛАРНИ ФЕНОМЕН

Уобичајено је, скоро банално, рећи да је наука начинила крупне кораке у разумевању природе. Физички закони су данас толико добро познати да свемирске сонде непогрешиво лете како би фотографисале светове удаљене милијардама километара од Земље. Компјутери, телефони, електрична струја и небројени други примери сведоче о влaсти науке и технологије над природним силама. Вакцине и усеви великог приноса зауставили су древне непријатеље човечанства, болест и глад - бар у неким деловима света. Скоро сваке недеље вести о открићима у молекуларној биологији охрабрују наду у лекове за генске и друге болести. Па ипак, разумети како нешто ради није исто што и разумети како је настало. На пример, кретање планета у Сунчевом систему може се предвидети изванредно прецизно; међутим, порекло Сунчевог система (питање како су Сунце, планете и њихови сателити настали) још увек је спорно. Наука ће можда на крају решити ову загонетку. Ипак, остаје чињеница да је разумевање порекла нечега различито од разумевања начина на који нешто свакодневно функционише. Надмоћ науке над природом навелa је многе људе на претпоставку да она може - штавише, мора - да објасни и порекло природе и живота. Дарвинов предлог да се живот објасни природним одабирањем које делује на постојеће варијације широко је прихваћен у научним круговима већ више од једног века, иако су основни механизми живота до пре неколико деценија били тајна. Савремена наука је увидела да је, у основи, живот молекуларни феномен: сви молекули делују као навртњи и завртњи, зупчаници и котурови биолошког система. Свакако да постоје сложене биолошке одлике (као што је циркулација крви) које се испољавају на вишим нивоима, али ситни детаљи живота област су биомолекула. Због тога биохемијска наука, која проучава те молекуле, има за своју мисију истраживање саме основе живота.

 

 

 

Од половине 20. века биохемија је марљиво расветљавала функционисање живота на молекуларном нивоу. Дарвин није знао зашто постоје варијације унутар врсте (један од захтева његове теорије), али је биохемија утврдила њихову молекуларну основу. Наука деветнаестог века није могла ни да претпостави механизам процеса виђења, имунитета или кретања, али је савремена биохемија открила молекуле који омогућавају те и друге функције. Некад се очекивало да ће се установити да је основа живота крајње једноставна. То очекивање је пало у воду. Показало се да вид, кретање и друге биолошке функције нису ништа мање сложене од телевизијских камера и аутомобила. Наука је остварила огроман напредак у тумачењу хемије живота, али је сложеност биолошких система на молекуларном нивоу паралисала покушај науке да објасни њихов настанак. Практично, није било покушаја да се објасни настанак специфичних, сложених биомолекуларних система, а још мање пробоја на том плану. Многи научници су храбрили да су објашњења већ надомак руке или ће стићи пре или касније, али никаква потпора за такво тврђење не може се наћи у професионалној научној литератури. Што је још значајније, постоје убедљиви разлози - засновани на структури самих система - да се једном заувек оспоре Дарвинова објашњења настанка животних механизама. Еволуција је флексибилна реч. Једна особа је може користити за означавање нечега једноставног као што је промена током времена, а друга тако да значи постанак свих животних облика од заједничког претка, остављајући механизам промене неодређеним. Међутим, у свом широком, биолошком смислу еволуција означава процес којим је живот настао од неживе материје и у потпуности се развио природним путем. То је смисао који је Дарвин дао тој речи, и значење које има у научној заједници. То је и смисао у коме користим реч еволуција у овој књизи.

Предговор књиге `Дарвинова црна кутија` , др Мајкл Бихи

Astronomija i Biblija 7.avi

Astronomija i Biblija 6.avi

Astronomija i Biblija 5.avi

Astronomija i Biblija 4.avi

Astronomija i Biblija 3.avi

Astronomija i Biblija 2.avi

Astronomija i Biblija 1.avi

ГЕОЛОГИЈА — БИОЛОГИЈА — БИБЛИЈА , Осврт на један ТВ филм(2)

Чему нас уче биологија и геологија

Одавно у атеистичкој пропаганди постоји обичај да се геологија и биологија постављају као неке супротности Библији и као неки сведоци у корист атеизма. Из једне такве заблуде управо се и родио „научни" атеизам. Међутим, из напред изложеног видесмо да то није тако. Бар што се тиче биологије. To признаје чак и Вељко Рибар, кад у својој књизи „Општа историја природе и проблем живота" каже: „Биологија болује од идеализма тако рећи хронички." Чини ми се да би се та метафора могла рећи и обратно: „биологија је отровна храна за атеизам."
Међутим, ни са геологијом се атеизам не може јаче усрећити. Као што нам астрономија показује величину Божју у неизмерно великом васионском пространству, тако нам и геологија показује величину Божју у неизмерно великом току прохујалих периода. Као што нам савремена астрономија, која рачуна са милијардама милијарди небеских тела која испуњавају васиону, показује Бога упечатљивије него стара птоломејевска и претптоломејевска астрономија, тако нам и модерна геологија далеко импресивније показује Бога у бескрајном времену, него што нам је то могла дочарати некадашња слика Земље и васионе испуњене „небеским океаном" старим свега неколико хиљада година.

Јер, кад се човек срцем и умом пренесе у дубоку историју Земље, не само што у њој осећа свечану и импозантну озбиљност, Hero у тој неизмерној временској дубини, као у каквој орловској перспективи, види невидљиву Божју руку како слаже атом на атом док не испреде из васионске маглуштине Земљу и безбројне милијарде осталих небеских тела која сачињавају врло сложену техничко- физичку целину, засновану на строго математичким принципима. Та иста невидљива рука ствара на Земљи мора, брда и долине, реке и језера, и у њима кристале и корале и сва остала чуда од лепоте и величанствене премудрости, изражене кроз целисходност и техничку прецизност животињског, биљног и минералног света. Та свемоћна рука најзад изводи разумно биће, човека, који крај све своје физичке маленкости, величином свога духа наслућује, па делимично и схвата, необухватљиву грандиозност васионе, неизмерну временску прошлост Земље, и који, најзад, достигавши до атомске ере, може да помиче границе и ограничења која му намећу Земљина гравитација и васионско пространство. Било да човек чита библијски Шестоднев, било геологију, било да то гледа на филму који нам је Телевизија приказала (велико јој хвала) ни у једном, ни у другом, ни у трећем случају не може да се отме утисику Божје величанствености, Божје моћи и мудрости која ствара васиону и Земљу и води их коначном циљу који је потпуно познат само Њему.

Редослед појаве живих бића

Осим тога, ако посматрамо редослед којим се јављају жива бића у геолошким наслагама видимо да се он у главним потезима слаже са библијским редоследом. Па ако из библијског Шестоднева одстранимо његове антропоморфизме и поетско-беседничке украсе, остаће нам редослед који нам показује и геологија. Ништа не мари што геологија употребљава изразе: „периода" и „епоха", а Библија израз „дан". Библија нам даје довољно разлога да тај „дан" не морамо схватити у буквалном, суботарско-календарском смислу речи, смислу на којем атеисти врло радо инсистирају како би Библију што лакше карикирали и исмејавали. Ништа то не смета. Бог није чекао да се појави икоји људски календар. Он мери ток васионске историје својим мерилом, па је пред Њим један дан као хиљада година. Он је поставио небеска светла да обасјавају Земљу и да буду знаци временима, данима и годинама за људе, а себе није ограничио никавим временским током и трајањем. Зато ми и не покушавамо да баш стопроцентно тачно измеримо старост Земље и васионе. Довољно нам је што ту старост признаје и астрономија и геологија. А кад читамо описе појава живих бића кроз геолошке периоде, или кад смо гледали овај филм о којем је реч, ми не можемо да се отмемо утиску као да чујемо библијски израз: „И рече Бог: нека врве по води живе душе." Томе утиску није се отео чак ни наш српски велики геолог Јован М. Жујовић, па те библијске речи директно цитира у својој геолошкој студији „Постанак Земље и наше домовине."

Пролазност свега

Најзад, као што нам астрономија приказује нашу телесну сићушност спрам великих васионских пространстава, тако нам геологија очигледно, управо опипљиво, показује нашу временску земаљску сићушност износећи нам пролазност свих материјалних појава, предмета и облика у свету. Основна поука, коју ми иначе знамо и често махинално понављамо, а коју нам геологија баш очигледно износи, гласи: све има своје рођење, свој развој и своју смрт.
To важи како за ону винску мушицу дрозофилу која живи свега неколико сати, тако за крупне звери, тако за читаве животињске врсте и редове, за читав биљни и животињски свет, урачунавши овде и човека са целом његовом техником и културом, па чак и Земљину лопту и васиону као целину. Можемо ми те границе у својој фантазији и пустој жељи проширивати и возати кроз прошлост и будућност до миле воље, али их порећи не можемо, јер ће нас демантовати стварност коју нам излаже геологија. Јер, ма колико да одмакнемо почетак Земље и васионе од нашег садшњег тренутка у прошлост, а геологија нам сведочи да је тај тренутак морао постојати, ми одмах ударамо као у какав невидљиви и необилазни зид питање: а шта је било пре тога? И ето, то питање нас неминовно води на онај почетак када по речима Библије „створи Бог и небо и земљу". Јер, без вечног беспочетног Бога не може се замислити ни почетак постојања овога света.
Исто тако, можемо ми свршетак оваквог света какав је одмицати од нашег временског момента у будућност колико год хоћемо, геологија нас неумољиво уверава да је све до сада имало свој крај, па да ће га имати и наша планета и овакви облици живота који постоје на њој. А шта ће бити после тих последњих дана оваквог изгледа наше планете? Има ли уопште краћег пута који би нашу мисао одвео ка есхатологији, то јест ка „жизни будушчаго вјека" о чему нам говори Символ вере.
Ето, та питања која нам изнуђује геологија воде нас директно у религију. Зато бисмо свима религиознима препоручили не да уrace телевизор или да се крију испред њега кад нам Телевизија пушта овакве филмове и предавање, него напротив, да га што пажљивије гледају и слушају, јер тако нешто узноси наш дух Богу.

Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

ГЕОЛОГИЈА — БИОЛОГИЈА — БИБЛИЈА , Осврт на један ТВ филм(1)

У суботу, 3. јануара 1981. године Телевизија нам је на свом Другом програму у 21:10 приказала научни филм „ЖИВОТ HA ЗЕМЉИ". To је прва од тринаест епизода које ће следити једна за другом као једна серија научно—популарних предавања под општим насловом „ПРОМЕНЉИВОСТ ОРГАНИЗМА."
Како ће изгледати осталих дванаест епизода, остаје тек да видимо. Надамо се да ће и оне бити исто тако лепе и интересантне као ова прва. Мало је речено ако се каже да је та прва епизода била „лепа и интересантна". Треба то нагласити свом снагом, па ни тада још нисам сигуран да би се лепота, интересантност и корисност тога филма нагласила онолико колико сам филм и предавање то заслужују. Оно што се могло видети у боји на филму, није могуће описати обичним речима. Оне природне лепоте могла је снимити само филмска камера. Оне лепоте разнобојних корала, сунђера, медуза, разних фосила, па оне величанствене ерупције вулкана који избацују црвену лаву у зелену морску воду приликом стварања Земљине коре, па фосили најситнијих живих бића чији су трагови остали у стенама најстаријих слојева земљине коре за које су научници све до јуче-прекјуче сматрали да у њима нема никаквих трагова живота — па су зато тај период у развоју и називали „азојским", то јест беживотним периодом. Сва та виђења распаљују у нама разна осећања, разбуктавају фантазију и проширују наша објективна сазнања и познавања природе.

Филм је гледао свако својим очима.

Чини ми се да ће у тим сликама сваки гледалац наћи оно што жели. Атеистички расположен гледалац радоваће се јер ће бити уверен да му је телевизија изнела „научне доказе" да Бога нема. Та нисам га видео ни у вулкану, ни у земљи, ни у води, ни у организмима који су се појавили природно „сами од себе", из мртве материје постепеном еволуцијом кроз милијарде година!
To је објашњење! А не поповске приче о некаквом Богу који у трен ока ствара цео свет, или у серији од шест дана, од недеље до петка, да би се у суботу одмарао! — рећи ће сваки атеистички васпитан и атеистички расположен гледалац.

Како су филм видели верници

Према нашем виђењу тога филма, била је то величанствена химна Богу — великом Уметнику чија се уметничка генијалност неодољиво показује у лепотама природе чак и кад гледамо оне најситније створове, а поготово величанствене природне догађаје који чине потку стварања Земље, њене коре и живих бића на њој. Била је то, даље, химна Богу — великом Математичару, Физичару и Хемичару чији разум просијава јасније и моћније од Сунчевих протуберанци кроз математичке законе небеске механике, кроз математички тачне природне законе физике и хемије на којима је заснована васиона и наша планета у њој. Била је то величанствена химна Богу — Животодавцу који у бескрајном океану вечно мртве материје и васионске хладне и тамне празнине, испуњене само смртоносним зрачењима атомских распадања формира једно острво на којем ће се појавити једна суштинска супротност томе вечном и бескрајном васионском мртвилу: ЖИВОТ. To острво живота ми зовемо планета Земља.
Оставимо за моменат на страну питање да ли је наша Земља баш једино острво живота у Васиони, или осим ње има још које. За садашњи развој науке, Земља је једино такво острво за које баш сасвим сигурно, научно сигурно знамо. Изјава предавача да су услови под којима се на Земљи појавио живот непоновљиви, можда са- држи у себи и тврдњу да је Земља једино острво биолошког живота. Такву тврдњу сигурно ће аплаузом подздравити млади философ из Подгорице Слободан Томовић који на истом принципу непоновљивости заснива свој доказ да живот постоји само на Земљи. За религију то питање није ни од каквог суштинског значаја. Ако је Земља једино острво живота, она сама пружа милијарде примера животворне Божје силе. Ако, пак, има живота још на неком месту у васиони, онда су примери и докази те животворне силе још безбројнији. И то је све.

Разлике између живог и мртвог

Даље, захвални смо предавачу који нам је уз филм изнео научне напоре да питање постанка живота на Земљи реши без икакве интервенције Божје. Бар нам је као на длану јасно доказао да су и његови покушаји безуспешни, као и покушаји свих његових претходника. Он је, наиме, прећутно пошао од претпоставке да је живот само један сложени хемијски процес.
А ако није? Ако је живот једна хемији непозната суштина која се може у материјалном свету манифестовати само кроз беланчевину и хемијске процесе који су у вези с њом, шта онда? А чињеница је да предавач није ни покушао да нам одговори на то питање. Он нам показује живот и изглед амеба, медуза, корала, сунђера и других живих бића архајског геолошког доба. Но ничим није ни покушао да докаже да су особине тих живих бића: целисходна размена материја, размножавање и нарочито њихова осетљивост на спољашње надражаје и утицаје, и да је све то исто што и хемијски процес. A то баш и јесте оно што је требало доказати, ако се жели дати атеистичко објашњење — и то и јесте оно што је немогуће доказати јер стварност говори управо супротно. Мој осећај топлог, слатког, мирисног, црвеног ни у ком случају није исто што и хемијски прцес. Додуше, можда амеба и медуза не знају шта је слатко и црвено. Али у сваком случају оне су бића која нешто осећају, па као што наш осећај није никакав хемијски процес, тако ни њихов осећај не може се свести само на хемију. Дакле, ни живот се не може свести на хемијске процесе, и у томе баш и јесте она основна погрешка нашег предавача као и многих материјалистичких биолога.

Утицај ултраљубичастих зрака

Има још једна погрешка коју наш предавач, као и сви материјалистички оријентисани биолози, није уочио па је прећутно пошао од ње као да је и нема. Наиме, он је покушао да нам објасни хемијски пут и процес како се појавила органска материја. У томе обја- шњењу он је пронашао већ старе познате материјалистичке хипотезе о „еволуцији" материје, што смо чули још од многих атеистички настројених биолога од Хекела до Опарима. Међутим, додао је једну новост коју спомињу амерички биолози. Та новост, то је учешће ултравиолетних зракова на стварање првог живог бића. У данашњој атмосфери, то знамо сасвим сигурно, постоји један врло танак појас гаса озона (03) који штити жива бића на Земљи од смртоносног дејства ултраљубичастих зракова Сунчеве светлости. Да је тај појас озона само мало дебљи, ултраљубичасти зраци не би могли стизати на Земљину површину у довољној количини, па би се разна микроскопски ситна жива бића толико размножила да би постала смртна опасност за људе. Да је озонски појас нешто тањи него што јесте, продор тих смртоносних зрака био би толико јак да би уништили жива бића на земљи. To је чињеница.
Међутим, наш предавач је пошао од хипотезе да некад у Земљиној атмосфери није било кисеоника, дакле ни озона, па да су ултра- љубичасти зраци утицали на формирање органске материје. Поверујмо да је то тако било, иако ни за то нема доказа. Али баш и да поверујемо без доказа, остаје још увек загонетка како су ти зраци који данас разарају свако живо биће могли повољно утицати на стварање првог живота.

Како је беланчевина оживела?

Осим тога, оно што је најважније у целом овом питању јесте оживљење беланчевине. Пошто беланчевина може бити жива, али исто тако може бити и мртва, то значи живот није исто што и беланчевина. Живот у односу на мртву беланчевину представља један загонетни „плус". Отуда, чак и кад бисмо могли стопроцентно објаснити хемијски пут и начин како се појавила прва беланчевина — а кад бисмо то знали, могли бисмо је синтетичким путем у фабрикама произвести — дакле, чак и у том случају, то не би било објашњење о пореклу живота. Док сам слушао предавача, заборављао сам на моменте да је предамном само телевизорски екран па ми просто наилазила мисао да га ухватим за руку и да му кажем: „Чекај, човече! Стани да се споразумемо. Ти хоћеш да нам објасниш хемијски пут и начин како се појавила беланчевина. Разрешавамо те неиспуњиве дужности. Рецимо да си нам то заиста објаснио, и да си у својој лабораторији произвео беланчевину. Али, она је мртва. Проблем је у томе како је она оживела. To је проблем!
Ha овој тачки престаје сваки експерименат. Јер, чим ми хемијском анализом раставимо беланчевину на њене састојке, да бисмо видели од којих се елемената она састоји, живот нам умакне из епрувете и ми остајемо са мртвим елементима, које више не умемо да сложимо чак ни у мртву беланчевину, а камо ли у живу. Значи, живот је нешто суштински друкчије од мртве материје, макар та материја била и беланчевина. И ту где престаје експерименат, наставља логика која каже да је тај живот у материји морао потећи из једног невидљивог резервоара и извора живота кога ми у Символу вере, мало поетизирамо, зовемо Господ Животворјашчи.
Зато смо ми и Телевизији и предавачу врло захвални што нам је као на длану јасно показао немоћ атеизма на овом питању и јасност пута који нас логичком нужношћу води ка Богу, иако његову суштину заиста нисмо видели ни у мору, ни у светлости вулкана, ни у олуји, ни у телескопу ни у микроскопу, баш исто онако као што у свим тим појавама и инструментима нисмо могли видети ни разум оних који „верују само у оно што виде."

Протојереј-ставрофор др Лазар Милин

О.Тимотеј Алферов - Л Е К Ц И Ј А 1

ОСНОВНИ ЗАКОНИ ПРИРОДЕ КОЈИ СВЈЕДОЧЕ ДА ЈЕ СВИЈЕТ СТВОРЕН

    У закључку школског уџбеника физике  читамо: "Фундаментални закони се никада не нарушавају, ни при каквим условима. Све је већи број људи који постају свјесни да објективни закони по којима се понаша природа искључују могућност чудеса, и спознаја тих закона ће омогућити човјечанству да опстане".
    Закључак - прилично чудан. Као прво, објективни закони који нама изгледају поуздани у свим условима, успркос свему, не могу "забранити" појаву случајева у којима се ти закони нарушавају. Факат таквог нарушавања закона мора говорити сам за себе. Ако се заиста десио, он се не може побијати, макар и нарушавао законе природе. Прије би требало да се помисли: "да ли је закон који смо открили заиста истинит, и да ли је он истинит у свим условима?", - него да у старту одбацујемо тај факат, по познатој манери: то се не може десити, зато што се то десити не може никада. Ако је нешто заиста било - значи, то може да се деси.
    Као друго, само постојање објективних закона природе који стварно не бивају нарушени (уз веома ријетке случајеве изузетака) сам по себи јесте чудо, које је много веће од самих изузетака - чудеса. Присуство објективних закона природе које наш разум може да спозна - свједочи о томе да је свијет изграђен на разумним законима, да је он створен разумно. Закони природе, поготово они најопштији, фундаментални, уопште не представљају некакав материјални додатак материјалним стварима. Ти се закони спознају само разумом, при томе само разумом који је способан да апстрактно мисли. Они могу бити записани на различитим језицима, објашњени ријечима, формулама. Али записи таквих формула немају никакве везе са знацима који улазе у састав тих формула. Другим ријечима, закони природе нису нешто материјално. Они представљају идеје по којима је организована материја. Када открије неки закон природе, човјечанство тиме прославља људски разум зато што је он појмио ову или ону идеју. И како је онда уопште могуће негирати постојање Разума, при томе нечовјечанског, који је дао управо такву идеју организације материје?

 

 

    Још очигледнији примјер разумног устројства природних закона служе запањујуће аналогије између математичких израза разних физичких закона. Напримјер, закон гравитације и закон о узајамном дјеловању електрицитета двају тијела (Кулонов закон) описује се двјема савршено аналогним формулама: сила је пропорционална узајамном дјеловању неких карактеристика које посједују оба тијела (маси или количини електрицитета, респективно) и обрнуто пропорционална квадрату растојања између њих. Али природа гравитационог и електричног међудејства (силе) у тијелима се потпуно разликују! У природи нема негативних маса, нити има медјусобног одбијања двају маса, као што је то случај у електростатици. Ипак, математички израз (тј. сама идеја коју наш разум спознаје) је једнака у оба случаја.
    Друга интересантна особина масе нас мора подстаћи на мисао о разумном стварању свијета: то је тотална идентичност такозване гравитационе и инертне масе. Маса тијела може да се дефинише двојако: по другом Њутновом закону - као однос силе и убрзања, или као мјера узајамног гравитацоног дјеловања тијела - по закону гравитације. Апсолутно ниоткуда не слиједи да је мјера инертности тијела када на њега дјелује било која (није обавезно да то буде гравитациона!) сила мора тачно да буде једнака "гравитационом набоју" истог тог тијела. У двјема Њутновим формулама под масом се подразумијевају двије савршено различите карактеристике тијела, које су, авај, апсолутно једнаке. Не свједочи ли и то о разумном Начелу, које повезује оба ова природна закона?

 

 

ЗАКОНИ ОЧУВАЊА

    Васиона се посвуда састоји из једних те истих атома, елементарних честица чије се понашање описује једним те истим законима, сво вријеме од када их људски разум проучава.


    Углавном, ти закони представљају законе очувања. Вама су познати закони очувања енергије, импулса, електричног набоја, који важе и у макро и у микро свијету. Постоје и закони очувања неких посебних карактеристика елементарних честица. Постоје закони очувања који важе само у макросвијету у нормалним условима, као што је, напримјер, очување масе или количине твари.
    Са друге стране, понашање елементарних честица није ни налик на било шта што нам је познато у нашем свакодневном животу. Сударају се двије честице - и као резултат се рађају нове. Отпадака или "пилотине" нема. Судари нису рушилачки, него стваралачки. Узајамна дејства елементарних честица у суштини су реверзибилна. Пар електрон-позитрон, напримјер, може да се анихилира, произвевши два фотона, али и фотон, са своје стране, може да произведе пар електрон-позитрон.
    Уз све то реакције протичу по законима очувања енергије, импулса, електричног набоја и неких других карактеристика које се не проучавају у средњој школи. Закони очувања по својој суштини и јесу ти који обезбјеђују реверзибилност свих процеса и сила којима једне честице дјелују на друге.

о.Тимотеј Алферов, из књиге ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ

ПРЕДГОВОР

Имају ли људска бића икакво значење или сврху? Постоји ли Бог? Ако постоји, зашто допушта толико патње? И зар наука не даје врло адекватне одговоре и без разматрања Бога? Оваква питања не дају мира нашим најдубљим мислима док трагамо за одговорима о свом пореклу,
својој сврси и својој крајњој судбини. Мало људи може да игнорише те збуњујуће загонетке које нам се стално намећу док, чудећи се, размишљамо о тајнама свог постојања. Питање постојања Бога је питање које једноставно никад неће нестати. Срећом, кад се дође до крајњих питања о постанку, није све нагађање. Последњих година је више значајних научних открића открило такву прецизност и комплексност у постојећем свету да постаје врло тешко сугерисати да је све што постоји настало само по себи, просто случајно. Изгледа као да је један врло разуман Бог морао бити умешан у планирање чудесних сложености које налазимо свуда по универзуму.
Неки научници ће одмах рећи да наука не може да разматра Бога јер наука и Бог представљају одвојена подручја мисли. Нажалост, такво становиште намеће науци ограничен поглед на ствари, који ограничава њену способност да нађе сву истину. Наука не може наћи Бога све
док га искључује из свог домена објашњења. Ако наука тежи да изнесе смислене и истините одговоре на наша најдубља питања, она треба да изађе из затвора секуларизма у којем се сад заробила. Наука треба да је отворена према могућности да Бог постоји и да га не искључује као нешто што припада другој области истраживања. Ова књига прилази питању постојања Бога са становишта да наука јесте, или би бар требало да буде, отворено трагање за истином, и да ћемо допустити чињеницама из природе да нас воде, ма куда то било. Наука се често упушта у разне шпекулације и хипотезе какве су постојање других универзума ван нашег или живот који настаје сасвим сам од себе. Да би била доследна, наука треба да буде вољна и да размотри могућност да постоји Бог. Таква отвореност ума могла би бити важна у случају да Бог заиста постоји.

 

 

Занимљиво је по питању постојања Бога то да су пионири модерне науке, као Кеплер, Галилео, Бојл , Паскал , Лине и Њутн , сви укључивали Бога у свој научни поглед. Они су често говорили о Богу, и за њих су њихове научне студије биле откривање закона које је створио Бог. Ти интелектуални дивови показали су како наука и Бог могу ићи једно с другим док се проучава природа. Од тог времена се путеви науке и Бога разилазе, и данашња наука у суштини игнорише Бога. Даље, неки научници су дубоко забринути да би преузимање друштва од стране  елигиозних људи озбиљно шкодило науци.
Са друге стране, има сугестија да су неки научници и други академици поново заинтересовани за Бога. Томе су делом узрок скорашња значајна открића, какво су врло тачне вредности  потребне за основне силе физике, и врло комплексни биохемијски феномени код живих организама. Ти налази буде велике сумње у то да је такво стање ствари настало просто случајно, и постаје разумније веровати у Бога него у крајње невероватности које се за оно што налазимо у природи морају претпоставити, ако Бог не постоји. Ова књига широко приступа тој теми, што је суштински важно за свеобухватан поглед какав питање постојања Бога и заслужује. Пошто
су најзначајнија оспоравања Божјег постојања потекла из науке, дискусија се у суштини усредсређује на теме повезане с њом. Да бих помогао читаоцу да оцени налазе и закључке науке, укључио сам више описа тога како научници долазе до својих открића, обраћајући нарочиту
пажњу на детаље повезане са питањем постојања Бога. 

 

 

 

Ова књига почиње кратким историјским прегледом, који нам открива изненађујућу чињеницу да четири од десет научника у САД верује у личног Бога, који одговора на њихове молитве. Парадокс је у томе то што врло мало њих, ако иједан, објављује нешто о Богу у научним часописима и уџбеницима. Оно у шта научници верују и оно о чему пишу кад заузму научни став могу бити врло различите ствари. Ова књига зато расправља о више кључних питања повезаних са постојањем Бога. Она укључују сложену организацију материје универзума и прецизност сила физике. Затим следи више биолошких тема које уључују постанак живота, генетски код и комплексне структуре какве су око и мозак. Даље се разматра проблем које време представља за еволуцију кад се анализира фосилни запис. Испоставља се да су дуги геолошки периоди сасвим неадек ватни за претпостављене  невероватности еволуције.
Последња трећина књиге бави се интригантним питањем зашто, с обзиром на то да тако много података захтева постојање Бога да бисмо објаснили то што видимо, научници о Њему и даље ћуте? Том питању се прилази из перспективе и социолошке снаге доминантих идеја, као што је еволуција, и искључивости и елитизма једног врло моћног научног лобија. Закључак књиге је то да наука пружа обиље доказа да постоји Бог. Остаје нада да ће научници допустити да се Бог врати у научну перспективу, како је то било и код пионира модерне науке. Ова књига углавном разматра два снажно супротстављена погледа на свет. Са једне стране, има оних који  ограничавају стварност на оно што просто могу уочити у природи; за њих је у суштини то све што постоји. Тај став се блиско поклапа са постојећим научним ставом који искључује Бога. Други верују да постоји једна трансцедентна стварност изнад онога што је једноставно и уочљиво. За њих посебно постоји крајње значење нашег постојања - постоји Бог који нас је створио, укључујући и факторе какви су наша свест, разумевање, брига за друге и осећај за правду. Другим речима, у стварности постоји више од обичне видљиве материје, и постоји сврха нашег постојања. Који год од ова два приступа усвојимо, он има дубок утицај на наш поглед на свет и личну филозофију. Ова расправа претпоставља да одвојеност ова два
супростављена погледа на свет није валидна. Обични подаци нас у суштини присиљавају да закључимо да се дешава нешто необично, и изгледа да је разумни трансцедентни Бог био укључен у стварање комплексности које откривамо обичним опсервацијама.

 

 

Да ли је ова књига објективна? Је ли непристрасна? Нажалост, одговор у оба случаја је не. Ко може да тврди да је сасвим објективан? Са друге стране, нарочито сам настојао да будем фер у односу на чињенице, обрачајући највећу пажњу на најбоље од њих. Позивам читаоца да закључује на основу података, а не општеприхваћених закључака. Ова књига је једноставно преглед преовлађујућих тумачења.
Неки закључци нису у складу са званичним ставом науке. Ако хоћемо да побољшамо прихваћена гледишта, морамо бити спремни и да побегнемо од њих. Неке речи у тексту, као што су истина, наука, религија, Бог, еволуција, и стварање, врло су важне за ову расправу, али имају разне
употребе и значења. Читалац би требало да користи речник на крају књиге да би разјаснио њихово значење какво се користи у овој расправи. У неким случајевима сам идентификовао нарочиту употребу у тексту. После више од 50 година бављења спором између науке и религије,
јако добро схватам како ова питања погледа на свет, која одређују човекову личну филозофију, могу постати емоцоинално набијена. Такође сам сасвим свестан да ће некима мој приступ бити непријатан. Жао ми је због тога. Ми сви морамо много да учимо једни од других, и замолио
бих оне са другачијим гледиштима да наставе са комуникацијом и доприношењем укупном фонду знања човечанства.

Др Ариел Рот,  предговор књиге `Наука открива Бога`

Динамизам стварања

Према Оригену, првобитно, интелектуално стварање, је статично. Оно налази своје право, логично постојање у созерцању Божије суштине, а његов први покрет је у облику побуне против Бога. Промене и различитости у стварању су последица пада и, стога су у основи зле. За Максима и за целокупну византијску богословску традицију, покрет (kinesis) створеног је неопходна и природна последица његовог стварања од стране Бога. Бог је, стога, у стварању света, поставио изван
Себе, систем динамичних бића, која су од Њега различита у томе што се мењају и крећу према Њему. Према томе, логос сваког створења се састоји у томе да је суштински делотворан; нема «природе« без »енергије« или покрета.
Ова динамичка концепција створене природе чини Максимов главни аргумент против »моноенергиста» седмог века, чија је христологија сматрала да је Христова људска природа изгубила своју првобитну људску »енергију« или вољу, услед њене заједнице са божанском природом. Али, по Максиму, створена природа би престала да постоји ако би била лишена сопствене енергије, сопствене сврхе, сопственог динамичког идентитета. Овај сопствени покрет природе, може да буде потпуно свој само ако следи сопствени циљ (s k о р о s), који се састоји у тежњи према Богу, уласку у заједничарство са Њим и тако испуњењу логоса или божанске сврхе кроз кога и за кога је и створена. Права сврха стварања је, према томе, не созерцање божанске суштине (која је неприступна), већ учествовање у божанској енергији, преображају и пријемчивости за божанску акцију у свету. Доцније ћемо се осврнути на антрополошке и христолошке димензије овог учења о стварању. Мећутим, оно има очигледно и космолошко значење.

У Византији је било углавном прихваћено космолошко учење, наслећено из Библије или из класичне старине. Византијци су толико оклевали да прихвате научно знање, да је чак било написано да »скромни резултати Византијаца у природним наукама, остају као једна од мистерија грчког средњег века«. У сваком случају, византијском богословљу не би требало приговарати због овог пропуста, јер је оно потврдило динамизам природе и тако дало фундаментални подстицај изучавању и контролисању његовог развоја.
За време целог византијског средњег века, Василијеве омилије на Hexaemeron(о Шестодневу) биле су образац и најауторитативније штиво о пореклу, структури и развоју света. Подражавајући Атанасијеву опозицију хеленском и оригенистичком учењу о стварању као вечитом цикличном понављању света, и потврђујући стварање у времену, Василије подржава реалност створеног покрета и динамизам створеног. Створења не примају једноставно свој облик и различитост од Бога. Она поседује енергију, такође Богом дану, али која је аутентично њихова властита. »Нека земља пусти из себе . . . .« Пост. 1:)-»ова кратка заповест, «каже Василије, » одмах је постала велика реалност, а стваралачки логос је учинио да, на начин који превазилази наш ум, никну безбројне врсте биљака... Тако, природни поредак, примивши свој почетак од прве заповести, улази у период следећег  ремена, сведок се не оствари потпуно формирање универзума. « Служећи се  научним достигнућима свог времена, а такође и стојичком терминологијом »исконских разлога «, Василије остаје богословски независан од својих ванбиблијских извора. На пример, он одбацује стојичку идеју да су логоси створења истински вечите суштине бића, учење које је могло да води вечитом

обнављању »светова после њиховог уништења. « Слично Атанасију и Максиму, Василије остаје веран библијском учењу о апсолутној трансцендентности Божијој и слободи у акту стварања; божанском промислу, који је преко логоса (lоgоi) дао свету биће и одржава свет у његовом постојању, али не на рачун његовог створеног динамизма, који је део самог стваралачког плана. Постојање света као динамичне »природе« (то јест као реалности »изван « Бога - за кога је он објект љубави и промисла), који се развија по реду свог еволутивног раста и развоја, даје
могућност људском духу да све створено објективно и научно истражује. То ипак не значи да је створена природа онтолошки »аутономна «. Она је створена за то да би била »у заједничарству « са Богом, који није само први покретач него циљ стварања и крајњи смисао (логос) његовог трајања. »Бог је принцип, центар и крај« - пише Максим - »уколико Он делује без престанка... Он је принцип као створитељ; Он је центар као промислитељ и Он је крај као закључак, јер је од Њега и кроз Њега и у Њему све« (Рим. 11:36). Научно сазнање које би игнорисало ово крајње значење стварања, било би, стога, опасно и једнострано.


Византијско богословље-о.Џон Мајендорф

Проф Љубомир Рајић-Стварање света

Свето писмо нас учи да је вечан само Бог и да је Он створио све што постоји, све што видимо и што не видимо, тј. цео духовни и материјални свет. Тако је свет добио свој почетак од Бога, па према томе, он не постоји од вечности као што постоји његов Творац. Све је створио Бог Својом свемогућом речи: нека буде небо и земља, светлост итд. и све је то постало.
Историју постанка света почиње Св. Писмо овим речима: „У почетку створи Бог небо и земљу". Под небом се разуме свет невидљиви, духовни, који сачињавају анђели, а под земљом свет видљиви или материјални. Из првих речи Библије видимо да је Бог најпре створио анђеле. To су бестелесни духови, невидљива и слободно-разумна бића, која окружују престо Божји, која славе Бога и врше вољу Његову. Све их је створио Бог добре, али се један од анђела понео својом лепотом и сјајем, па је одрекао послушност Богу и повукао за собом један део других анђела, те их је све за њихову охолост и непослушност отерао Бог од себе и они су постали зли дуси или ђаволи. Велики део анђела остао је веран Богу и они Га славе и служе My. Они су наши заштитници пред Богом и по заповести Божјој чувају нас од свих несрећа и од греха. Међутим, зли дуси или ђаволи наводе нас на грех и удаљују од Бога.

После анђела створио је Бог земљу, тј. свет видљиви или материјални. Она је у почетку била покривена тамом и била је неуређена, па је Бог створио светлост и одвојио те од та.ме. Светлост је назвао дан, а таму ноћ. Појавом светлости почео је први дан.
Другог дана створио је Бог свод небески или ваздух који окружује земљу и који ми удишемо.
Трећег дана Бог је одвојио воду од земље и наредио је земљи да пусти из себе разно биље. Вода се слила у своја корита и постали су: извори, речице, реке, језера, мора и океани; затим долине, брежуљци, планине, шуме и поља. По пољима и шумама појавила се трава, цвеће, воће и разно дрвеће.
Четвртог дана створио је Бог Сунце, Месец и звезде; Сунце да сија дању, а Месец и звезде да светле ноћу.
Петог дана створио је Бог рибе и птице и Бог их благосиља речима: „плодите се и множите".
Шестог дана створио је Бог разне четвороножне животиње које живе на земљи, а напослетку човека. И видео је Бог да је све добро што је створио.

Стварање првих људи

Међу живим бићима која је створио Бог петог и у почетку шестог дана није било ниједног разумног створа који је могао .да осети лепоту творевине Божје, да се њоме усхићава, да слави Творца и да управља творевином Божјом. Стога је Бог шестог дана створио и човека.
О створењу човека Св. писмо нас учи да је Бог узео прах земље и дунуо у њега бесмртну и разумну душу и постао је жив човек коме је Бог наденуо име Адам што значи начињен од земље.
Тако је Бог створио првог човека. Из овога се види да је Бог издвојио човека од осталих бића земље, и пре него што ће га створити, по речима Св. писма, био је савет Свете Тројице: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светог, да створе човека по својој слици и прилици. Давши човеку душу, Бог је у њу усадио црте Свога божанског лика.
Кад је Бог створио човека, увео га је у један диван врт у коме ј.е било пуно разноврсног дрвећа и мирисног цвећа. To је био рај земаљски где је човек имао да ужива и да живи у сваком изобиљу и задовољству.. Онда му је Бог довео све животиње да им надене име и да буде њихов господар. Адам виде да међу животињама не може да нађе друга за себе, Тада Бог рече: „Није добро да човек буде сам; да му створимо помоћника који ће бити сличан њему". Тада пусти Бог на Адама тврд сан и за време спавања узе му једно ребро и створи од њега жену којој Адам даде име Ева, што значи живот или мајка свију људи. Бог их благослови и рече им: да се множе, да пуне земљу и да буду њени господари. Од Адама и Еве размножио се после цео свет и они су постали прародитељи свију људи.
Створивши Адама и Еву, Бог је престао даље стварати. Све што је створио Бог било је добро и с очинском љубављу Он је благословио Своју творевину. Седми дан одредио је Бог за одмор, осветио га и наредио је и нама да га светкујемо молитвом, милостињом и другим добрим делима. Према томе, ми треба шест дана да радимо, а седми дан да посветимо Богу. Створивши свет, Бог га није оставио самоме себи, него се и даље брине о њему, чува га и управља њиме. Зато ми Бога називамо Творцем и Промислиоцем света.

Из књиге `Библијска повесница`

ПРОТОЈЕРЕЈ КОНСТАНТИН БУФЕЈЕВ - Еволуционизам као вероучење или вера у еволуцију

Најпре ћемо покушати да одредимо којем типу погледа на свет одговара позната теорија еволуције.

Под "еволуционизмом" схватамо не постојање у свету неког развоја и промене уопште, већ оно учење које се обично тако назива у научним и богословским круговима као супротност "креационизму", тј. учењу о створености васионе у строгом складу с библијским описом дана стварања. Према концепцији еволуционизма свет постоји милионе и милијарде година и постепено следи развој од најпростијих облика организације материје према сложенијим и вишим. Еволутивни процес прожима целокупну стварност од елементарних честица преко свих прелазних облика неживе и живе природе до разумног човека (и можда још више?). "Еволуцију" покушавају да у својим објектима испитивања пронађу астрономи (у звездама и галаксијама), геолози (у динамици образовања слојева стена), палеонтолози и биолози (у појави и развоју нових врста), антрополози и археолози (у тзв. "прогресу" од мајмуна према човеку). У својим модификацијама теорија еволуције дозвољава скоковите прелазе количинских промена према квалитативним. При томе се свим могућим променама и бифуркацијама приписује објективна природа, Развој васионе и њених делова изједначава се са програмираним развојем пупољка биљке од оплођеног цвета до плода. Једни облици живота у таквом виђењу света служе само као степеница за појаву других, савршенијих.

Важно је схватити оно о чему је писао јеромонах Серафим Роуз: "Они научници који говоре да је еволуција 'чињеница', у суштини тумаче научне податке у складу с некаквом философском теоријом. Само чистом науком не могу се коначно ни доказати, ни оповргнути 'чињенице' еволуције" (34, с. 461).

Истраживач који хоће да прихвати "теорију еволуције" као радну хипотезу мора да буде свестан тога да, прихватајући је, врши чин вере, а не спроводи логично научно закључивање. При томе вера је ту, као што намеравамо да докажемо, потпуно паганска, нипошто хришћанска (барем не православна).

Ствар је у томе што еволуцију као такву у свету не видимо и никада је нисмо видели. Сећање човечанства не бележи ниједан случај да је нека врста настала из неке друге врсте. Исто као што нико није видео да је живо настало од неживог, или разумно од неразумног. Све описне науке имају посла само са скупом различитих чињеница. Астрономија - с различитим типовима звезданих система. Геологија - са сложеном структуром слојева стена. Биологија и палеонтологија - с разноликошћу и постојаношћу изумрлих врста флоре и фауне. Антропологија и археологија - с материјалним остацима древних и савремених људских култура. При томе ниједна од научних дисциплина које на свом располагању имају разрађене специјалне класификације, не може без логичког скока да тврди да у њиховој области истраживања постоји појава еволуције. Тај логички скок и јесте чин вере. Вере у еволуцију. Без икаквог насиља над чињеницама (ако су оне прикупљене савесно) увек се може тврдити о одсуству еволуције. То ће такође бити израз истраживачеве вере.

Сасвим је коректно говорити о постојању у човеку вере (или неверовања) у еволуцију. Када би еволуција била искуствена чињеница и запажала се у природи, било би неправилно говорити о еволуционом учењу као о религиозном. Али управо због тога што еволуција представља невидљиву и недоказиву појаву, она се потпуно уклапа у класично апостолско одређење вере - потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1).

Тачну оцену еволуционистичког учења као теорије о пореклу света дао је бл. Серафим Роуз: "Ова врста теорије еволуције заузима исто онакво место за савремене истраживаче књиге Постања, као древне спекулације о пореклу света за ране оце Цркве. Постоје они, наравно, који желе да истрајавају на томе да је чак и та врста еволуционизма потпуно научна; и заиста, неки од њих га у потпуности 'догматизују'. Али било који аргументовани објективни поглед мораће да призна да је еволуционистичка космогонија, уколико она не претендује на Божанско порекло еволуције, само иета таква спекулативна теорија порекла света као и било која друга таква теорија, и о њој се може расправљати на истом нивоу с њима. Упркос томе што може имати своје разлоге у научним чињеницама, она спада у област философије и чак додирује богословље у оној мери у којој не може избећи питање о Богу као Творцу света, без обзира да ли Га она прихвата или одриче" (33,с. 23).

Подвуцимо да вера у еволуцију није ништа научнија и основанија од вере у библијску причу о шест дана стварања. Разлика се састоји само у односу многих људи према тим двама различитим вероучењима. О еволуционизму се уобичајено мисли да је то став савремених научника (иако постоји и увек је било много научника креациониста). О црквеном учењу многи су слушали од детињства да је оно "ненаучно" (побијању оваквог испразног мишљења може послужити и чињеница да еу многи истакнути научници били ревносни хришћани). У сваком случају, током последњих 150 година откако се појавила "теорија еволуције", нису сви учени људи похитали да се придруже еволуционистима. То треба имати у виду.

Пошто еволуционизам заправо није наука, већ вера, он у целости одговара, и не може да не одговара, принципима теорије свих осталих религиозних вероучења. То је чињеница независно од тога признају ли или не признају поједини еволуционисти религиозни карактер свог учења. Као поглед на свет који не скрива своје религиозне корене, хришћанство може понешто разоткрити еволуционистима. У тумачењу првих стихова књиге Постања св. Јован Златоуст је писао: "Молим вас, слушаћемо ове речи онако као када бисмо слушали не Мојсија већ самога Господа васељене Који говори устима Мојсија, и опростићемо се за дуго са сопственим расуђивањима" (17, с. 9). Веровати у ауторитет изабраног учења и опростити се са сопственим расуђивањем - судбина је сваког верника, како хришћанина, тако и еволуционисте. Тако да ако се коме са стране чини да је православни човек ограничен оквирима догмата црквеног предања, нека има у виду да сваки научник који је изабрао еволуционизам за своју веру, у потпуности постаје роб те безбожне философије.

Занимљиво је да се у литератури појавио чак и "символ вере" еволуциониста. По облику он је сачињен грубо, а по својој суштини веома јасно одражава духовни садржај учења:

"Верујем у то да нема Бога Творца и Промислитеља, већ да постоји вечна и слепа еволуција; да се васиона сама од себе појавила из ничега и сама себе почела да развија, упркос хаосу који се стално повећава. Верујем да је као резултат случајно из хаоса настао космос, из смрти живот, из безумља разум. Чврсто сам убеђен да ако неке чињенице или закони природе противрече еволуцији, онда морају бити одбачени... Такође поуздано знам да је највећа сила еволуције Госпођа Смрт која ствара светове и којој ја (еволуциониста) припадам без остатка и ради ње сам спреман да уништим све њене противнике. Не верујем у постојање морала и хоћу да живим онако како ми се прохте, јер ћу умрети и постаћу опет мртва материја из које су ме смрт и еволуција и позвале" (35, с. 43). Еволуционисти на то треба да кажу: "Амин!" Хришћанин не може а да се не ужасне.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/JeresEvolucionizma/JeresEvolucionizma02.htm 

Варење - питања на која Велики прасак не може да одговори(2)

 

 

 

Трећи проблем је што практично сваки ензим може да функционише једино када је pH 7,4 или приближно толико. То је разлог зашто крв и већина ћелија одржава pH од приближно 7,4. Чак је и pH 7,2 или  7,6 довољна да озбиљно угрози деливање ензима и ако би таква вредност pH потрајала ма и врло кратко време, то би изазвало смрт јединке. Када се у телу формира киселина као што се дешава за време физичких вежби – када се производи млечна киселина – тело има један брз и ефикасан пуферски систем који брзо неутралише вишак јона водоника (киселе честице). Ове се спајају са јонима бикарбоната стварајући угљену киселину која се онда разлаже на воду и угљен – диоксид који ми избацујемо убрзаним тешким дисањем. Бубрези такође, али спорије, смањују концентрацију јона водоника повећавајући тако вредност pH.
 Међутим, видели смо да се хлороводонична киселина производи са pH  вредношћу од 0,8!  Чак и када се помеша са храном и слузи у желуцу, pH желудачног садржаја је изузетно кисела; 2,0 do 3,0. Како онда функционише пепсин када скоро сви ензими оптимално функционишу  pH од  7,4 а потпуно су неактивни када је pH испод 7,0?
 Четврта мистерија је чињеница да је сам ензим пепсин протеин. Стога се поставља питање: Зашто молекули пепсина не сваре једни друге?

 

 

 Вратимо се нашем првом проблему са пепсином. Зашто он не свари и не уништи зидове жлезда које га производе? Одговор гласи: Зато што је жлезда створена  да производи пепсиноген а не пепсин. Шта је пепсиноген? То је пепсин са додатним аминокиселинама припојеним том молекулу. Док је молекуларна тежина молекула пепсина  35.000,  молекуларна тежина пепсиногена износи 42.500. Он не може да свари протеин нити то чини, јер се додатно везане хемијске траке аминокиселима омотавају око оног дела молекула у коме се налази пепсин и покривају део који је задужен за процес варења. На тај начин је жлезда која је произвела пепсин потпуно заштићена од његовог деловања. Ова чињеница поставља још једно ново питање. Како пепсин постаје активан? Када се пепсиноген помеша са храном и пробавним соковима у желуцу хлороводонична киселина кида хемијску везу између молекула пепсина и додатног низа аминокиселина које спречавају његово функционисање активног дела. Тако се неактивни пепсиноген претвара у активни пепсин. Такав дизајн савршено задовољава потребу да се ткиво жлезде заштити, а са друге стране дозвољава пепсину  да функционише како би стварао протеине које уносимо кроз храну.
 Хајде да се сада позабавимо оним другим проблемом. Зашто пепсин, када се активира у желуцу, не уништи зид желуца који се великим делом састоји из протеина? И овога пута одговор је везан за дизајн. Зид желуца поседује жлезде које луче слуз која облаже зид желуца представљајући тако најефикаснију баријеру која спречава да пепсин дође у  додир са зидом желуца.
 Сада се враћамо проблему везаном за ниску вредност pH желудачног садржаја. Пепсин је на јединствен начин дизајниран тако да оптимално функционише при pH између  1,5 и 3, а то је тачно она вредност pH коју има садржај желуца.
  Коначно, дошли смо и до четврте мистерије. Зашто молекули пепсина не сваре један другог? До варења, наравно, не може доћи све док се молекули пепсиногена не претворе у пепсин деловањем хлороводоничне киселине у лумену желуца, јер су активни дигестивни делови пепсина покривени додатним аминокиселинама које улазе у састав молекула пепсиногена. Нисмо пронашли задовољавајуће решење за проблем, зашто молекули пепсина не сваре једни друге? Но, свакако је наш Бог то тако дизајнирао. Једнога дана ћемо решити и ту мистерију.
 Треба истражити још једно питање. Како желудачне жлезде знају када да луче ове супстанце да би их било у довољним количинама у време када се храна налази у желуцу? Желудац садржи специјалне ћелије назване  Г- ћелије. Ове ћелије осете ширење желуца када храна уђе у њега, и тада се, путем локалног нервног рефлекса, ослобађа један хормон звани гастрин. Овај хормон прелази у крвоток утичући на паријеталне жлезде да луче осам пута већу количину хлороводоничне киселине и четири пута већу количину  пепсиногена.

 

 

 Ова чињеница поставља још једно питање; на који начин паријеталне жлезде престају са лучењем? Желудац поседује механизам повратне спреге pH желудачних сокова достигне 2.0, долаази до престанка лучења. Та киселост блокира производњу хормона гастрина, а такође зауставља и нервни рефлекс.
 Један кружни мишић, пилорични сфинктер, спречава повлачење хране из желуца све док се сфинктер не опусти. И нервни сигнали и гастрин доводе до опуштања пилоричног сфинктера баш као и стимулус хране која се налази у желуцу. Дванаестопалачно црево, први део танког црева у које храна која се вари прелази након што изађе из желуца, поседује нерве који појачавају контракцију сфинктера.
 Пепсин не свари протеине до краја. То чини сок панкреаса који улази у дванаестопалачно (дуоденум, првих 30 сантиметара танког црева)кроз канал, звани  kroz Вирсунгов канал. Главни ензим који вари протеине је трипсин. Постоје још њих  четири- карбоксипептидаза, химотрипсин, аминопеп  и дипептидаза, при чему сваки од њих има своје посебне функције.
  Трипсин се, попут пепсина, производи у облику који га чини неделотворним све док не уђе у лумен танког црева. Овај неделотворни облик назива се трипсиноген  који, попут пепсиногена, поседује додатни број аминокиселина које покривају његов активни дигестивни део.
 Слично функцији гастрина у желуцу, зид   дуоденума( дванаестопалачног црева) производи један хормон, панкреазимин, што подстиче панкреас да ослобађа ензиме. Још један хормон, секретин, такође се ослобађа из зида дуоденума када кисели садржај желуца уђе у дуоденум. То стимулише панкреас да лучи бикарбонат који неутралише киселину. Ово је од пресудног значаја јер, за разлику од пепсина, ензими дуоденума могу правилно могу правилно да функционишу само у благо алкалној средини.
 Сви ови процеси сведоче о постојању дизајна. А ипак ми још нисмо размотрили ни варење угљених хидрата укључујући ти шећере, а ни масти, а оба процеса су, такође, прекрасно дизајнирана. Нисмо говорили о ембриолошком развоју гастроинтестиналног тракта од стадијума једне једине оплођене јајне ћелије или о генетици која учествује у стварању свих ових структура. Свака је крајње сложена и поседује своју одговарајућу функцију и тачно онај део који јој је потребан. Тако жлезде, језик, меко непце, зуби, епиглотис, уста, фаринкс, езофагус, желудац, црева, панкреас, хормони, ензими, слуз, киселина, бикарбонат – сви сведоче о постојању изванредног дизајна. Нисмо споменули ни процес апсорције од црева до крвоток, нити смо приказали како крв пролази кроз портални крвни систем до јетре где се одређене за мозак отровне аминокиселине мењају пре него што уђу у општи крвоток. Нисмо се позабавили ни функционисањем ни структуром другог и трећег дела танког црева јејунума и илеума дебелог црева. 

 

 

 Једва да смо започели и да испитујемо сложеност процеса варења, апсорције и елиминације и начин на који тело екстрахује из крви апсорбоване продукте варења и искориштава их за опстанак организма. Бројни стадијуми овог процеса немају апсолутно никакву сврху сем ако нису присутне све остале структуре и функције. Еволуција није у стању да предложи природне процесе путем којих су ове бројне структуре и функције могле настати. На свакој пажљивој и вешто урађеној структури „ записане“ су две речи. Те две речи су- ИНТЕЛИГЕНТНИ ДИЗАЈН.
 Чак и генији само делимично схватају како тачно функционише човеков организам.Нема тог генија који би икада могао започети један тако загонетни организам. Па ипак, многи би ту способност подарили једној огромној експлозији енергије која не уме да мисли, види, чује, која не уме да додирује нити да осети укус или мирис. Немогуће!

"Очи су свих к теби управљене, и ти им дајеш храну на време;
Отвараш руку своју и шириш свашта живо по жељи." (Псалам 145:15,16)


Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао

Варење - питања на која Велики прасак не може да одговор(1)

      Свакога дана ми уносимо храну како би наше ћелије добиле енергију, минерале, витамине, и градивне елементе. Ипак,ретко (макар и на тренутак) застанемо и размишљамо куда све пролази наш укусни оброк након што га сажаваћемо у устима, осим ако не спадамо у оне са лошом пробавом. Када бисмо то чинили, са чуђењем и дивљењем бисмо посматрали сложеност дигестивног апсорпционог  процеса. Читав том неби био довољан да се опише њихова сложеност.
Чак је и за процес потискивања хране из уста у езофагус, а одатле у желудац у црева, потребна сложена координација нерава, мишића, слузница и подслужничког ткива. За перисталтичке покрете, покрет контракције мишића који потискује храну кроз читав гастро-интестинални тракт (GIT),потребни су глатки,контрабилни мишићи. За ове контракције које потискују храну кроз целокупни GIT потребан је пролаз калцијума  кроз мембране малих мишићних влакана чија дужина износи 200-500 микрона, а пречник између 2 и 10 микрона. Цео  GIT  има свој сопствени нервни систем. Активност ових нерава повећава број контракција у зиду GIT-a. Нерв vagus, чији се почетак налази у мозгу, стимулише рад  GIT-a, док га остали нерви који га исходе из кичме успоравају.
 Храна се обично мора жвакати. Овај процес захтева јаке зубе и јаке виличне кости. Зуби су дизајнирани тако да предњи зуби служе за кидање, а задњи за млевење. Одраслима је потребно више и већих зуба који се добијају у периоду између 6 и 12 године живота. Тек рођеним бебама нису потребни зуби јер би они повредили мајчине груди. Стога се прави зуби појављују тек у обичајено време када дете престане да сиса.
 Тек што смо започели тему узимања, варења и апсорције хране, а ипак не морамо да идемо даље да би смо схватили да је у питању један сложен и детаљан план.
 Просто је немогуће да су се сви ти нерви, мишићи, зуби и  слузнице формирали процесом еволуције, јер ниједан од ових елемената не би имао апсолутно никакву сврху да истовремено нису били присутни и сви остали аспекти.

 Међутим, ми још увек нисмо дошли до краја чак и овог површног пута који храна пређе након свог  уласка у уста. Пљувачку лучи шест главних жлезда не укључујући ту велики број оних малих усних жлезда.  Пљувачка садржи слуз која подмазује мембране преко којих пролази храна, а у томе учествује још и птијалин , ензим који започиње процес варења угњених хидрата. Скроб, један облик угљених хидрата, не може се апсорбовати директно у организам зато што су молекули веома велики и састоје се од огромног броја молекула глукозе спојених хемијским везама. Птијалин започиње процес кидања тих хемијских веза да би се мали молекули глукозе могли ослободити и лакше апсорбовати у танком цреву. Свакога дана, ове мале жлезде обично произведу један литар пљувачке.
 У устима се налази језик на које је смештено чуло укуса, а опслужује га глософарингеални нерв чији се почетак налази у мозгу. Језик такође има мишиће који се, ако особа која то једе свесно хоће, може сакупљати или подизати према задњем делу уста како би потиснуо храну у ждрело (фаринкс). У фаринксу храна подстиче аутоматску активност којом се меко непце издиже  како би спречило улазак хране у задњи део носа и један мали „поклопац“ звани епиглотис који покрива улаз у трахеје (ваздушну цев) и ларинкс, спречавајући тако улазак хране у плућа. Отвор фаринкса се такође шири у току овог процеса и један кружни мишић, који обично затвара  езофагус како би спречио да ваздух који удахнемо оде у желудац, се опушта.

 Претходни пасус се може прочитати за само пар минута, међутим, овај процес је сувише сложен да би настао путем еволуције. Само је свезнајући Бог могао развити мозак, нерве, мишиће и многе друге мале органе, а да је ред сваког од њих савршено усклађен како би омогућили одвијање „једноставног“ процеса гутања. А треба да схватимо и то да је опис горе прецизно приказаног просеца крајње поједноставњен. Перисталтички покрети спроводе храну од фаринкса до желуца. Пре него што храна уђе у желудац, још један кружни мишић, гастроезофагеални сфинктер,  мора да се опусти. Овај сфинктер  се у нормалним условима грчи како би спречио враћање желудачних сокова у езофагус који би , пошто су изразито кисели, изазвали чир. Пролажење хране низ  езофагус одвија се под утицајем гравитације, међутим перисталтички покрети омогућавају да она доспе до желуца. Перисталтика је, у ствари, та која дозвољава људима да прогутају храну када су окренути и наглавачке
 Желудац поседује читав низ жлезда које контролишу и нерви и хормони. Ми ћемо, ради једноставности, у грубим цртама описати само варење протеина. Желудац  лучи  хлороводоничну киселину. Раствор хлороводоничне киселине има  pH 0,8! Хајде да објаснимо шта је та pH. То је мера количине киселине или алкалија у растору. Вредност pH се обично креће од 0 (изразито кисела) до 14 (изразито алкална). Тако је раствор чија pH вредност износи 7 неутралан, ни алкалан ни кисео.
  Раствори са pH испод  7 су кисели, при чему степен киселости расте са смањењем вредности pH. Раствор са pH изнад 7 су базни, при чему се степен алкалности повећава са повећањем вредности pH. Свака промена pH за цео број представља десет пута већу киселост/алкалност: pH 0,5 је десет пута киселије од pH 0,6. Крв и већина телесних ћелија има  pH 7,4 па су стога благо алкални, пошто је pH 7 neutralno. Желудачна киселина са pH 0,8  садржи око три милиона пута већу концентрацију јона водоника него крв.
  Да би жлезде које производе хлороводоничну киселину концентрисале јоне водоника примљене из крви три милиона пута више, потребна је изузетно велика енергија да би се произвела свака литра хлороводоничне киселине. Производња хлороводоничне киселине у паријеталним жлездама желуца представља сложен процес који у ком се користи угљен-диоксид, вода, угљена киселина, јони хлора,натријума и калијума.
 Храна коју једемо и вода коју пијемо обично нису стерилни. Чак и да јесу, у устима се налазе бактерије тако да у наш желудац никада не уђу стерилна храна и вода. Већину клица уништи хлороводонична киселина, штитећи нас тако у великој мери од желудачних и цревних инфекција.

  Варење протеина такође започиње у желуцу. Протеини, било биљног или животињског порекла, представљују велике молекуле који се састоје од различитих аминикоселина спојених хемијским везама. Постоји 20 различитих аминокиселина и њихов распоред одређије природу протеина. Неки протеини су огромни молекули који поседују више хиљада аминокиселина, док су други мањи. Велики део нашег мишићног ткива се састоји од посебних протеина, баш као и остала телесна ткива. Сви ензими се састоје од протеина, као и неки хормони попут инсулина и хормона желуца и танког црева- гастрин, секретин, холецистокинин. Антитела и многи други витални елементи нашег организма се састоје од протеина. Поврће, житарице, орашасти плодови и воће садрже различит проценат протеина.
 Жлезде желуца луче ензим звани пепсин. Његова молекуларна тежина износи 35.000, док молекуларна тежина воде износи 18. Значи, то је веома велики и тежак молекул. Пепсин делује тако што кида хемијске везе између аминикиселина који сачињавају протеине којима се хранимо. Када би наше танко црево апсорбовало те велике молекуле протеина, ово би изазвали тако снажну алергијску реакцију да бисмо истога часа умрли. Стога је пепсин осмишљен тако да разлаже протеине на њихове саставне делове – аминокиселине – које приликом апсорције не изазивају алергијске реакције и могу се употребити као градивни блокови да би се начинио нови протеин потребан нашем организму.
 Међутим, постоје 4 главне потешкоће за еволуцију када је у питању пепсин. Прва је чињеница да се зид жлезде која производи пепсин састоји углавном од протеина. Зашто пепсин не уништава жлезду која га производи? Друго, цео желудачни зид је, у великој мери, саставњен од протеина. Зашто пепсин не уништи тај зид претварајући све протеине у аминокиселине које улазе у њихов састав? Уосталом, ако би хирург морао да исече један део нашег желуца и потом ( ужасна помисао )  тражио од нас  поједемо тај део нашег желуца , пепсин би га свакако уништио у процесу варења баш као што то чини када једемо желудац животиња (изнутрице ). Тако би зидови нашег желуца били пуни чирева и на крају би се потпуно распали.

Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао