www.pravoslavno-hriscanstvo.com

уторак, 03. мај 2011.

Божански план

2. Божански план



Стварање у времену  т.ј. могућност стварног почетка створеног бића представља главно разилажење између грчке мисли и библијског откровења. Међутим, идеја о вечном плану, који је Бог поставио када је створио свет у времену, није неподударна са учењем које се налази у јеврејској литератури мудрости«, или још конкретније, у Јовановој теологији Логоса, али донекле одговара и понеким преокупацијама грчке философске мисли.
Током целокупне своје историје, византијско богословље, било »грчко« или библијско, борило се са могућношћу да у доследан хришћански поглед о стварању интегрише теорију о божанским »идејама« о свету. Платонов kosmos noetos морао је да буде одбачен пошто је предпостављао једну вечну реалност изван Бога, безличну и »субстанцијалну«, која би oграничавала апслолутну слободу креативног акта, искључивала стварање из ничега (ех nihilo) и тежила да умањи субстанциалну реалност видљивог света, сматрајући га само за сенку вечитих реалности. 
Ово одбацивање је било имплицитно завршено осудом Оригена 553 год. и експлицитно, у синодалним одлукама против Јована Италоса 1081 год. У међувремену се патристичка и византијска мисао развијала у правцу реакције према оригенизму. Григорије Назијанзин, на пример, говори о »сликама света« као мислима о Богу. Ове »мисли« не ограничавају слободу личног Бога, пошто су различите од Његове природе; оне су »савршене, вечите мисли о вечном Богу«. Пошто ништа не може да буде створено »у Богу«, мисли или идеје о свету су нестворени изрази божанског живота, које представљају неограничену могућност божанске слободе. Бог ствара свет не »из њих«, него из ничег. Почетак света је почетак потпуно нове реалности, настале актом стварања, који долази од Бога и сагласан је са Његовим вечним планом.
Постојање у Богу вечне, нестворене »могућности«, која није Божија суштина, нити суштина света, нити је суштина сама по себи, али која подразумева извесну контингентност у односу на свет, предпоставља антиномијско поимање Бога, и налази различите изражајне облике у византијском богословљу. Да би је описао, Георгије Флоровски пише да »ми морамо да разликујемо два вида вечности: суштинску вечност у којој живи једино Света Тројица и контингентну вечност слободне делатности Божије благодати. У ствари, у овој тачки је византијско богословље дошло до директног осећања разлике између безличног философског учења о Богу као апсолутном, и библијског разумевања личног Бога, трансцендентног и слободног.

Да би изразио везу између Створитеља и створеног, велики Максим Исповедник се служи старом теологијом о Логосу као центру и живом јединству логоса стварања. Терминологија је већ постојала код Филона и Оригена. Али док код Оригена 1 о g о i као логои постоје само у суштинском. јединству са једним Логосом, за Максима њихово стварно и »логично« постојање је такође изражено у њиховој разноврсности. Велика разлика између Оригена и Максима је у томе што Максим одбацује Оригенов поглед да су видљива створења постала разноврсна тек после пада. »Доброта« стварања, према Максиму, пребива у створеном свету, а не само у његовој заједници са божанском суштином. Међутим, стварање не може да буде истински »добро« уколико нису његови диференцирани логоси (logo i), који су преегзистирали као Божије »мисли« и »воље«, били фиксирани у Њему и одржали заједничарство са једним »надсуштинским« божанским Логосом. Стога створења не остоје само »као логоси«, нити само због тога што их Бог од вечности »познаје«; она постоје »по себи« од оног момента када је Бог ставио у акцију своје предзнање. У Његовој мисли, вечно, свет постоји само потенцијално, док се његово стварно постојање дешава у времену. Ово временско, стварно постојање створених бића није аутономно, него је усредсрећено у једном Логосу и с њим је у заједничарству. Смисао је, према томе, да је »један Логос, много логоса (1 о g о i) и многи логоси су Један«; »Један је многи према стваралачком и уједињујућем исхођењу Једног у многе, али многи су Један према промислу који води многе да се врате Једном, као своме свемогућем принципу.« Према томе, парадоксно је да су створења једно у једном Логосу, који је ипак »надсуштаствен« и превазилази могућност заједничарства. »Тако, логоси (logoi), према Максиму, нису идентични ни са Божијом суштином ни са бићем ствари у створеном свету. У ствари, код Максима је комбинована апофатична тенденција са антипантеистичком тенденцијом . . . Ово је постигнуто, пре свега, захваљујући томе што су логоси (1 о g о i) схваћени као одлуке Божије воље.«
Остајући веран Атанасијевом разликовању природе и воље, Максим је успео да изради аутентично хришћанску онтологију стварања, која ће остати образац и стварно необориви ауторитет, кроз сву историју византијске мисли. Ова онтологија предпоставља у Богу разликовање између »природе«  или »суштине«) и »енергије«, разлику, која ће доцније бити названа »паламизам«. Она претпоставља лично и динамично разумевање Бога, а такође динамично или »енергетично« схватање створене природе.

Византијско богословље-о.Џон Мајендорф

Нема коментара:

Постави коментар