Динамизам стварања

Према Оригену, првобитно, интелектуално стварање, је статично. Оно налази своје право, логично постојање у созерцању Божије суштине, а његов први покрет је у облику побуне против Бога. Промене и различитости у стварању су последица пада и, стога су у основи зле. За Максима и за целокупну византијску богословску традицију, покрет (kinesis) створеног је неопходна и природна последица његовог стварања од стране Бога. Бог је, стога, у стварању света, поставио изван
Себе, систем динамичних бића, која су од Њега различита у томе што се мењају и крећу према Њему. Према томе, логос сваког створења се састоји у томе да је суштински делотворан; нема «природе« без »енергије« или покрета.
Ова динамичка концепција створене природе чини Максимов главни аргумент против »моноенергиста» седмог века, чија је христологија сматрала да је Христова људска природа изгубила своју првобитну људску »енергију« или вољу, услед њене заједнице са божанском природом. Али, по Максиму, створена природа би престала да постоји ако би била лишена сопствене енергије, сопствене сврхе, сопственог динамичког идентитета. Овај сопствени покрет природе, може да буде потпуно свој само ако следи сопствени циљ (s k о р о s), који се састоји у тежњи према Богу, уласку у заједничарство са Њим и тако испуњењу логоса или божанске сврхе кроз кога и за кога је и створена. Права сврха стварања је, према томе, не созерцање божанске суштине (која је неприступна), већ учествовање у божанској енергији, преображају и пријемчивости за божанску акцију у свету. Доцније ћемо се осврнути на антрополошке и христолошке димензије овог учења о стварању. Мећутим, оно има очигледно и космолошко значење.

У Византији је било углавном прихваћено космолошко учење, наслећено из Библије или из класичне старине. Византијци су толико оклевали да прихвате научно знање, да је чак било написано да »скромни резултати Византијаца у природним наукама, остају као једна од мистерија грчког средњег века«. У сваком случају, византијском богословљу не би требало приговарати због овог пропуста, јер је оно потврдило динамизам природе и тако дало фундаментални подстицај изучавању и контролисању његовог развоја.
За време целог византијског средњег века, Василијеве омилије на Hexaemeron(о Шестодневу) биле су образац и најауторитативније штиво о пореклу, структури и развоју света. Подражавајући Атанасијеву опозицију хеленском и оригенистичком учењу о стварању као вечитом цикличном понављању света, и потврђујући стварање у времену, Василије подржава реалност створеног покрета и динамизам створеног. Створења не примају једноставно свој облик и различитост од Бога. Она поседује енергију, такође Богом дану, али која је аутентично њихова властита. »Нека земља пусти из себе . . . .« Пост. 1:)-»ова кратка заповест, «каже Василије, » одмах је постала велика реалност, а стваралачки логос је учинио да, на начин који превазилази наш ум, никну безбројне врсте биљака... Тако, природни поредак, примивши свој почетак од прве заповести, улази у период следећег  ремена, сведок се не оствари потпуно формирање универзума. « Служећи се  научним достигнућима свог времена, а такође и стојичком терминологијом »исконских разлога «, Василије остаје богословски независан од својих ванбиблијских извора. На пример, он одбацује стојичку идеју да су логоси створења истински вечите суштине бића, учење које је могло да води вечитом

обнављању »светова после њиховог уништења. « Слично Атанасију и Максиму, Василије остаје веран библијском учењу о апсолутној трансцендентности Божијој и слободи у акту стварања; божанском промислу, који је преко логоса (lоgоi) дао свету биће и одржава свет у његовом постојању, али не на рачун његовог створеног динамизма, који је део самог стваралачког плана. Постојање света као динамичне »природе« (то јест као реалности »изван « Бога - за кога је он објект љубави и промисла), који се развија по реду свог еволутивног раста и развоја, даје
могућност људском духу да све створено објективно и научно истражује. То ипак не значи да је створена природа онтолошки »аутономна «. Она је створена за то да би била »у заједничарству « са Богом, који није само први покретач него циљ стварања и крајњи смисао (логос) његовог трајања. »Бог је принцип, центар и крај« - пише Максим - »уколико Он делује без престанка... Он је принцип као створитељ; Он је центар као промислитељ и Он је крај као закључак, јер је од Њега и кроз Њега и у Њему све« (Рим. 11:36). Научно сазнање које би игнорисало ово крајње значење стварања, било би, стога, опасно и једнострано.


Византијско богословље-о.Џон Мајендорф