www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 08. мај 2011.

Варење - питања на која Велики прасак не може да одговор(1)




      Свакога дана ми уносимо храну како би наше ћелије добиле енергију, минерале, витамине, и градивне елементе. Ипак,ретко (макар и на тренутак) застанемо и размишљамо куда све пролази наш укусни оброк након што га сажаваћемо у устима, осим ако не спадамо у оне са лошом пробавом. Када бисмо то чинили, са чуђењем и дивљењем бисмо посматрали сложеност дигестивног апсорпционог  процеса. Читав том неби био довољан да се опише њихова сложеност.
Чак је и за процес потискивања хране из уста у езофагус, а одатле у желудац у црева, потребна сложена координација нерава, мишића, слузница и подслужничког ткива. За перисталтичке покрете, покрет контракције мишића који потискује храну кроз читав гастро-интестинални тракт (GIT),потребни су глатки,контрабилни мишићи. За ове контракције које потискују храну кроз целокупни GIT потребан је пролаз калцијума  кроз мембране малих мишићних влакана чија дужина износи 200-500 микрона, а пречник између 2 и 10 микрона. Цео  GIT  има свој сопствени нервни систем. Активност ових нерава повећава број контракција у зиду GIT-a. Нерв vagus, чији се почетак налази у мозгу, стимулише рад  GIT-a, док га остали нерви који га исходе из кичме успоравају.
 Храна се обично мора жвакати. Овај процес захтева јаке зубе и јаке виличне кости. Зуби су дизајнирани тако да предњи зуби служе за кидање, а задњи за млевење. Одраслима је потребно више и већих зуба који се добијају у периоду између 6 и 12 године живота. Тек рођеним бебама нису потребни зуби јер би они повредили мајчине груди. Стога се прави зуби појављују тек у обичајено време када дете престане да сиса.
 Тек што смо започели тему узимања, варења и апсорције хране, а ипак не морамо да идемо даље да би смо схватили да је у питању један сложен и детаљан план.
 Просто је немогуће да су се сви ти нерви, мишићи, зуби и  слузнице формирали процесом еволуције, јер ниједан од ових елемената не би имао апсолутно никакву сврху да истовремено нису били присутни и сви остали аспекти.



 Међутим, ми још увек нисмо дошли до краја чак и овог површног пута који храна пређе након свог  уласка у уста. Пљувачку лучи шест главних жлезда не укључујући ту велики број оних малих усних жлезда.  Пљувачка садржи слуз која подмазује мембране преко којих пролази храна, а у томе учествује још и птијалин , ензим који започиње процес варења угњених хидрата. Скроб, један облик угљених хидрата, не може се апсорбовати директно у организам зато што су молекули веома велики и састоје се од огромног броја молекула глукозе спојених хемијским везама. Птијалин започиње процес кидања тих хемијских веза да би се мали молекули глукозе могли ослободити и лакше апсорбовати у танком цреву. Свакога дана, ове мале жлезде обично произведу један литар пљувачке.
 У устима се налази језик на које је смештено чуло укуса, а опслужује га глософарингеални нерв чији се почетак налази у мозгу. Језик такође има мишиће који се, ако особа која то једе свесно хоће, може сакупљати или подизати према задњем делу уста како би потиснуо храну у ждрело (фаринкс). У фаринксу храна подстиче аутоматску активност којом се меко непце издиже  како би спречило улазак хране у задњи део носа и један мали „поклопац“ звани епиглотис који покрива улаз у трахеје (ваздушну цев) и ларинкс, спречавајући тако улазак хране у плућа. Отвор фаринкса се такође шири у току овог процеса и један кружни мишић, који обично затвара  езофагус како би спречио да ваздух који удахнемо оде у желудац, се опушта.



 Претходни пасус се може прочитати за само пар минута, међутим, овај процес је сувише сложен да би настао путем еволуције. Само је свезнајући Бог могао развити мозак, нерве, мишиће и многе друге мале органе, а да је ред сваког од њих савршено усклађен како би омогућили одвијање „једноставног“ процеса гутања. А треба да схватимо и то да је опис горе прецизно приказаног просеца крајње поједноставњен. Перисталтички покрети спроводе храну од фаринкса до желуца. Пре него што храна уђе у желудац, још један кружни мишић, гастроезофагеални сфинктер,  мора да се опусти. Овај сфинктер  се у нормалним условима грчи како би спречио враћање желудачних сокова у езофагус који би , пошто су изразито кисели, изазвали чир. Пролажење хране низ  езофагус одвија се под утицајем гравитације, међутим перисталтички покрети омогућавају да она доспе до желуца. Перисталтика је, у ствари, та која дозвољава људима да прогутају храну када су окренути и наглавачке
 Желудац поседује читав низ жлезда које контролишу и нерви и хормони. Ми ћемо, ради једноставности, у грубим цртама описати само варење протеина. Желудац  лучи  хлороводоничну киселину. Раствор хлороводоничне киселине има  pH 0,8! Хајде да објаснимо шта је та pH. То је мера количине киселине или алкалија у растору. Вредност pH се обично креће од 0 (изразито кисела) до 14 (изразито алкална). Тако је раствор чија pH вредност износи 7 неутралан, ни алкалан ни кисео.
  Раствори са pH испод  7 су кисели, при чему степен киселости расте са смањењем вредности pH. Раствор са pH изнад 7 су базни, при чему се степен алкалности повећава са повећањем вредности pH. Свака промена pH за цео број представља десет пута већу киселост/алкалност: pH 0,5 је десет пута киселије од pH 0,6. Крв и већина телесних ћелија има  pH 7,4 па су стога благо алкални, пошто је pH 7 neutralno. Желудачна киселина са pH 0,8  садржи око три милиона пута већу концентрацију јона водоника него крв.
  Да би жлезде које производе хлороводоничну киселину концентрисале јоне водоника примљене из крви три милиона пута више, потребна је изузетно велика енергија да би се произвела свака литра хлороводоничне киселине. Производња хлороводоничне киселине у паријеталним жлездама желуца представља сложен процес који у ком се користи угљен-диоксид, вода, угљена киселина, јони хлора,натријума и калијума.
 Храна коју једемо и вода коју пијемо обично нису стерилни. Чак и да јесу, у устима се налазе бактерије тако да у наш желудац никада не уђу стерилна храна и вода. Већину клица уништи хлороводонична киселина, штитећи нас тако у великој мери од желудачних и цревних инфекција.



  Варење протеина такође започиње у желуцу. Протеини, било биљног или животињског порекла, представљују велике молекуле који се састоје од различитих аминикоселина спојених хемијским везама. Постоји 20 различитих аминокиселина и њихов распоред одређије природу протеина. Неки протеини су огромни молекули који поседују више хиљада аминокиселина, док су други мањи. Велики део нашег мишићног ткива се састоји од посебних протеина, баш као и остала телесна ткива. Сви ензими се састоје од протеина, као и неки хормони попут инсулина и хормона желуца и танког црева- гастрин, секретин, холецистокинин. Антитела и многи други витални елементи нашег организма се састоје од протеина. Поврће, житарице, орашасти плодови и воће садрже различит проценат протеина.
 Жлезде желуца луче ензим звани пепсин. Његова молекуларна тежина износи 35.000, док молекуларна тежина воде износи 18. Значи, то је веома велики и тежак молекул. Пепсин делује тако што кида хемијске везе између аминикиселина који сачињавају протеине којима се хранимо. Када би наше танко црево апсорбовало те велике молекуле протеина, ово би изазвали тако снажну алергијску реакцију да бисмо истога часа умрли. Стога је пепсин осмишљен тако да разлаже протеине на њихове саставне делове – аминокиселине – које приликом апсорције не изазивају алергијске реакције и могу се употребити као градивни блокови да би се начинио нови протеин потребан нашем организму.
 Међутим, постоје 4 главне потешкоће за еволуцију када је у питању пепсин. Прва је чињеница да се зид жлезде која производи пепсин састоји углавном од протеина. Зашто пепсин не уништава жлезду која га производи? Друго, цео желудачни зид је, у великој мери, саставњен од протеина. Зашто пепсин не уништи тај зид претварајући све протеине у аминокиселине које улазе у њихов састав? Уосталом, ако би хирург морао да исече један део нашег желуца и потом ( ужасна помисао )  тражио од нас  поједемо тај део нашег желуца , пепсин би га свакако уништио у процесу варења баш као што то чини када једемо желудац животиња (изнутрице ). Тако би зидови нашег желуца били пуни чирева и на крају би се потпуно распали.


Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао

Нема коментара:

Постави коментар