www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 01. мај 2011.

Протојереј-ставрофор др Лазар Милин-БОГ ПОСТОЈИ(2)




Је ли слободно питати?
Време је одмакло и салу смо морали напустити оставивши велике научнике нека дискутују са нашим академиком о питању да ли је Бог ишта створио или не. Ни мало се не бојимо за исход тога дијалога.
Но, иако смо се одрекли полемике, то не значи да смо бланко потписали све што је по писању Адамовићевом академик рекао о Богу, нити да нам је из биологије јасно све што је у чланку речено. Због тога, ми читаоци узимамо слободу — не да полемишемо — него да као нестручњаци поставимо неколико питања која су нам у чланку остала нејасна.

1) Старост васионе

Данас и сваки почетник у физици и астрономији зна да научници израчунавају старост васионе највише на неких десет двадесет милијарди година. Ако смо добро схватили ту научничку тврдњу, доказану многим посматрањима и израчунавањима, то значи васиона има свој рођендан.
С друге стране, ми знамо сасвим сигурно — па нисмо баш толике невеже — да ништа не може само себе створити, само од себе постати. Ако, дакле, ни Бог није ништа створио, како је онда васиона пре десет милијарди година могла имати свој рођендан?!



2) Може ли мртвац сам себе оживети?

Пада нам на памет још једно питање, овог пута из биологије. Ради се о првој живој ћелији. Да жива бића не постоје на Земљи од вечности, то зна свако, јер ни сама Земља не постоји од вечности. Да је живот на Земљи један гост који је на њу дошао прилично касно, кад је она претурила преко главе већ неколико милијарди гoдина у пуном мртвилу, то је неоспорна чињеница. Да жива бића постају само од живих бића и то је чињеница. Да мртвац не може сам себе да оживи и то је чињеница. Да нико не може дати ни себи ни другоме оно чега нема ни у њему ни ван њега, и то је чињеница. Па кад је све то тако, како се онда појавило прво живо биће на Земљи?
To је тајна, каже професор. Слажемо се! To је тајна ако тражимо одговор на питање којим се хемијским путем и процесом то десило. To не знају ни религиозни ни нерелигиозни научници. Подједнако не знају ни једни ни други.
Па ипак, има нешто што логички сасвим сигурно знамо. И не само логички него и из искуства. Знамо, наиме, да свака појава мора имати довољан разлог свога постојања и узрок свога постанка. Свака, па и прво живо биће. Па, ако узрок тога првог живог бића није могао бити у мртвој материји, а све чињенице неумољиво сведоче да мртвац не може сам себе оживети, шта сад?! Смемо ли потражити узрок тој појави у једном неизмерном извору живота кога ми хришћани називамо Господ Животворјашчи, који је употребио нама непознате хемијске путеве и процесе да оживи тог вечног мртваца, неорганску материју, или је логичније веровати да је ипак мртвац сам себе оживео и дао себи оно што дотле нигде није постојало — живот?!
3) Да ли природа уме да мисли?
У чланку о коме је реч прочитали смо тврдњу професора да је „ природа удесила ",„ да обрађује што је пре MHOГO милиона година започела."
Ми ту професорову тврдњу усвајамо без устручавања. Разуме се, са једним објашњењем: шта подразумевамо под речи природа. Природа је, као што то каже и материјалист Фојербах, скуп свих видљивих ствари. Земља, небо, звезде, биљке, животиње, светлост, вода, ваздух, облаци, електрицитет, магнетизам, гравитација — све је то природа. Колико нам је из искуства познато, ниједна од тих ствари не уме да мисли. Ниједна осим човека.
Међутим, кад се каже да је природа нешто „удесила", самим тим каже се да је природа нешто мислила и смислила. Јер, ништа се не може целисходно удесити тек онако, пуким случајем, не мислећи ни на што, чак ни на то што треба удесити. А да у природи има безброј целисходно удешених појава, то професор зна неупоредиво боље него сви ми читаоци. По тврдњи нашег великог биолога Ивана Ђаје, финалистички речник се не може одбацити чак ни кад се жели побијати целисходност у живој природи.




Од безбројних примера целисходности или „удешености" интересује нас нарочито један пример из области којом се професор бавио од детињства: развој пилета у јајету. Наиме, у току пилетова развоја — тако веле стручњаци — један део кречњака из љуске пређе у пилетово тело и нагомила се на пилетовом кљуну као тврд рошчић звани „дијамант". To пилету одлично послужи да пробије љуску кад дође време да се прокљуви. После тога „дијамант" отпадне као непотребан.
Очигледно је да овде имамо посла са једном „удешеном" или целисходном појавом. Ко је то „удесио"? Колико знамо из искуства, овде су од целе видљиве природе ангажовани само петао, кокошка, беланце, жуманце и јајетова љуска. Који је од тих пет видљивих чинилаца то „удесио", ко је смислио план и остварио тај циљ?
Понављамо, сличних појава има безброј у живој природи. Ако те целисходне појаве није удесио човек као једино мислеће биће у видљивом свету, а ми знамо засигурно да није, и ако напред споменуте ствари које сачињавају природу не умеју да мисле, а сигурно је да не умеју, ко је онда то „удесио оно што је започео?" Ко је та природа која уме да мисли? Ова видљива стварност коју смо назвали природом, очигледно не уме да мисли.
Да није то онда неки Разум који постоји независно од видљивих ствари које не умеју да мисле, а које сачињавају природу? Ако је тако, па ми Срби, и уосталом сви Словени, имамо од памтивека једну реч којом називамо то биће. Та реч гласи: Бог — израз који по сведочанству понеких филолога долази од прастаре санскритске речи Багда што значи „знати" — дакле, мислити.
Поновимо питање! Ко, дакле, мисли? — облаци, магнетизам, вода, беланчевине, петао, кокошка, кречњак, или неко невидљиви који иза свега тога стоји и удешава?



4) Може ли човек „корак по корак" стићи из Европе у Америку?

Свакако да не може. Може „корак по корак" доћи на обалу Атлантика, а даље, ако хоће у Америку, мора бродом или авионом. Да, али какве то везе има са билогијом? Заиста, нема биолошке ве- зе, али има суштинске сличности. Наиме, професор је рекао: „Сви се биолози данас слажу даје почетак био један и онда је наступило гранање у безброј праваца ...Све је рађено корак по корак, не вољом више силе."
Познати француски биолог Луј Виалтон нипошто се не би сагласио са професоровом тврдњом да се баш сви биолози слажу да је почетак био један.
Напротив, он би навео много биолога који ту тврдњу не усвајају, и још више чињеница које је побијају, тврдећи да је полифилетизам знатно вероватнији од монофилетизма. Али, оставимо нека ту дискусију воде Виалтон и Адамовићев цитирани професор. Нас овде интересује тврдња развоја„корак по корак". Ми тај развој нити поричемо нити прихватамо. Ко смо ми ?! Ми само желимо да чујемо одговор на неке чињенице.
а) Свако зна да између живог и обареног јајета не постоји никаква хемијска разлика. Али постоји биолошка. И то битна. Из живог јајета може да се излеже пиле, из обареног не може.
Какви средњи степени постоје између та два јајета? Може ли се ту ипак дочекати да се из обареног јајета, полако, „корак по корак", излеже пиле? Искуство нас уверава да не може.
Ако је тако, да ли се онда из мртве Земљине коре, која је била варена на далеко јачој ватри и далеко дуже него оно обарено јаје, могла развити жива ћелија, полако, „корак по корак", без икаквог дејства више силе? Да ли се може отићи из Београда у Америку „корак по корак" без брода или авиона?
Још само један пример — а могло би се навести веома много. Младунци свих сисара рађају се тако што из утробе прво излази глава. Код делфина је обратно, прво излази задњи део тела. И срећа за њега што је то тако. Јер, пошто се он рађа у мору, младунче би се удавило пре него што се и роди. Појава, дакле, очигледно „удешена", целисходна.



Оставимо настрану питање ко ли је тај целисходни начин рађања „удесио". Знамо сасвим сигурно да то нису удесили ни делфин ни море. Нас овде интересује нешто друго. Ако се, наиме, делфин некад рађао као и остали сисари, и ако је развојем „корак по корак" прешао на овакав начин рађања, значи ли онда то да се он док није постигао овакав начин рађања, рађао укосо и попреко? Да ли је и ту био могућ развој „корак по корак" без интервенције оне „Природе" која уме све тако мудро да удеси?

5) Да ли је сам Мате могао заробити хиљаду непријатељских војника?

Ево, најзад, и једне шале! Војник Мате, који се није одликовао великом моћи логичног расуђивања, увек се хвалио својом големом храброшћу. Тврдио је да би он сам могао заробити хиљаду непријатељских војника. На питање другова како би то учинио кад би их случајно срео, он би одговорио: „Сасвим лако! Ја бих лепо полако, ишао корак по корак, док их не бих опколио. А кад их опколим, онда су они моји!" — „Браво Мате!" — рекоше другови!
*
* *
Оставимо настрану Мату и пешачење у Америку, и сваку другу шалу! Ми нестручњаци за биологију не можемо дати на постављена питања никакав одговор који би потврдио наслов чланка да Бог није ништа створио. Напротив нас чињенице и логика свом снагом вуку на супротну тезу, да свет није могао постати без Бога — као ни оно што рече Волтер: „Што год више посматрам сат, све се тврђе уверавам да није могао постати без сајџије."



Међутим, ако цитирани професор, или неки други биолог, има у руци научне експерименталне одговоре који заиста потврђују тезу да Бог није ништа створио, онда је учинио велику погрешку што их није изнео у чланку, него нас пустио да у том погледу лутамо и да нам се цео чланак причињава исто толико неубедљиво као и тврдња да неко може „корак по корак" стићи из Београда у Њујорк, и исто толико смешно као и Матина прича о хиљаду заробљених војника.



Епилог:

Када се овај чланак појавио у „Православљу", јавља ми се телефоном један београдски прота речима: „Аман, професоре, шта учинисте са Академиком Н. Н.? Па зар Ви не знате да ми је то најбољи парохијанин. Ја му увек светим водицу и светим славски колач?"
„Молим Вас, прото" — рекох ја — „извините ме код уваженог Академика. Заиста нисам имао намеру да гa вређам, ни да га потцењујем. Уосталом, ја сам свој чланак тако стилизовао да одговорност пребацујем на дописника „Политике", а не на самог Професора кога поштујем и врло високо ценим. Пренесите му, молим вас, ове моје речи."
To је управо разлог што у овој књизи нисам хтео ни да споменем име и презиме уваженог покојног Професора, да не бих чак и после смрти повредио његова религиозна осећања и православно убеђење.


1975. г.

Нема коментара:

Постави коментар