Сличности између религије и философије су истакнуте, али исто тако и разлике које стварно постоје између њих. Те разлике су још веће кад је у питању наука; јер док неко може неку философију да прогласи за религију, нико нормалан неће ни покушати да једну науку (физику, математику...) прогласи за религију. Ту долази до њихове дијаметралне разлике. Зато се ни теологија не може прогласити за религију, него само за науку о религији и истинама религије. Вера као вера значи безрезервно веровање и усвајање нечега, а наука увек мора да буде критичко испитивање, расућивање, проверавање...
У извесним конкретним случајевима између науке и религије може да настане не само несугласица, него чак и отворен сукоб. Стара грчка митологија, или митологија уопште, била је и религија и наука. А ко би се данас могао сложити са фантастичним представама о свету, животу, човеку...?! Противници Библије инсистирају на томе да се Библија сведе на њихов ранг и да се сматра кодексом једне обичне митологије. На тај би се начин сама Библија дискредитовала, прво научно, a онда и морално. Овамо сврставају и теистичку философију за коју сматрају да је настала под утицајем Библије и мистицизма. И по мишљењу атеиста у науци прошлога и претпрошлога века - једну ствар или појаву објаснити научно, значило је објаснити је безбожно. To је мишљење нарочито раширено под утицајем Бихнерова атеистичког схватања, израженога кроз крилатицу Tres physici tres athei = три физичара (уопште три природна научника) - три атеисте.
На релацији религија - наука истичу се четири чворна питања:
1. Је ли истина да сви велики научници безусловно морају бити нерелигиозни?
2. Да ли је наука заиста пут који неминовно води у атеизам?
3. Може ли наука да замени религију?
4. У чему је разлика између религије и науке?
Да ли су научници редовно нерелигиозни људи?
Ако жслимо реалан одговор, на ово питање морамо да одговоримо негативно. To важи за било који период људске културне делатности. А најбољи преглед аргумената за ову тврдњу даје нам иоторија апологетскога рада кроз прошлост. И кад се у прошлом веку атеизам био размахао младићком снагом, претендујући на пуноважно и једино научно могуће решење свих питања науке, - огромна већина научника светскога реномеа била је религиозна.
Од 150 научника, ауторитета првога реда у разним гранама науке, чије је религиозно убеђење испитивано, Ејмије наводи свега петорицу који су се недвосмислено изјаснили за атеизам. Артур Табрум (Религиозна веровања савремених научника) даје резултате једне анкете вођене међу тадашњим енглеским и америчким научницима. На постављена питања о религији примљен је 181 одговор; од њих 48 нису могли бити објављени јер то нису дозвољавали њихови аутори. Од осталих одговора 18 је двосмислено и неодређено, 3 отворено атеистичка, а осталих 112 су позитивно расположени према религији. Одговарајући Хекелу (на књигу Тајне ceema) Еберхард Денерт пише читаву књигу (Религија испграживана природе) у којој наводи 300 научника највишега ранга, интересујући се за њихово расположење и став према религији. Од 38 није могао да прикупи кикаквих података. Осталих 262 су дали овај резултат: 15 је индиферентних, 242 верујућих, а свега 5 атеиста, Сличне резултате показала су и испитивања Цеклера (у књизи Божји сеедоци у царству природе), Кнелера {у књизи Хришћанство и представници најновије природне науке) и Енгела (у књизи Највиши духови о највишим питањима). Сличним подацима располаже и В. Бем (у књизи Природни научници и њихова философија). Један од најеминентнијих научника нашега века - монах језуитскога реда Пјер Тејард Шарден (1881- 1955) иде у ред искрено и дубоко религиозних људи, и његова бројна дела, настала као резиме његових ископавања и непосреднога студирања ископина, сва су теолошки обојена. Исти смисао имају бројни радови парискога проф. етнологије Андре-а Лepya- Гурана од којих је једно - Религије претхисторије преведено и на наш језик. На наш је језик преведена и једна монографија (од Вилдијера) о Шардену.
Сличних дела имамо и на нашем језику. Прво по квалитету и богатству садржаја је преведено са рускога: то је епохално дело Павла Јаковљевића Свјетлова у коме је дат став према религији од стране 175 еминентних научника (српски превод проте М. Павловића, 1937).
Од хрватских римокатоличких писаца око тога проблема се бавио др Петар Чуле, доцније бискуп мостарски (Мисли великих умова о Богу и вјери, Мостар, 1925) где наводи податке за 194 велика научника; затим, у последње време се на овом послу истиче др Божо Вуцо (Одбрана мога вјеровања, Загреб, 1943. и Језик природе и природословаца, Макарска, 1965). Он наводи бројне научнике, чак и неке који се у ширим круговима сматрају за атеисте, и даје њихове прорелигијске изјаве.
Дело Кипријана Керна Материјализам и наука (Скопље, 1936) обраћује питања космогоније, геогоније, антропогоније..., ослањајући се редовно на еминентне научнике и њихова мишљења. Такође је пуна података ове врсте Психологија културе др Радмила Вучића (Београд, 1967). И аутобиографско дело Михаила Пупина, научника светскога ранга (Са пашњака до научњака, Велики Бечкерек, 1929), даје местимице ванредне прилоге овом питању.
Из горњих навода види се да има и нерелигиозних научника, бар један део. Њихова атеистичност ни у ком случају није резултат њихове учености, него њихова убеђења - психолошкога, етичкога, социолошкога, политичкога... У извесном броју случајева у питању су само неспоразуми. Јер код таквих научника однос религија - наука своди се на однос Библија - наука. Такво изравнавање Библије и религије је сасвим погрешно. Да га два појма нису исто, довољно је погледати овај пример: може неко бити религиозан а да никад није ни чуо за Библију; и обратно: може неко бити атеистичан а да текстуално врло добро познаје Библију. За пример можемо узети примитивне народе из прошлости и садашњости који немају ни писмености а поседују религију, а за негативан пример узмимо теологе нама већ познате Тибингенске школе, лознате по негативном тумачењу јеванђеља и хришћанства уопште као и савремене атеистичке институте (на пр. у Русији).
Библија није писана са тенденцијом да буде приручник научницима, иако говори о постанку света, живота, човека - него са циљем да се сва творевина подведе под ауторитет и моћ једнога Бога. Стога нема никаква разлога да против ње постоји неповерење. Неповерење би имало свога резона кад би се нашао неки научник који би чињенично доказао непостојање Бога. Неповерење у Библију је безразложно, јер природне науке имају једно, а Библија друго подручје. Она даје чињенице о метафизичким истинама и вредностима, а природне науке о природним истинама и фактима. To неповерење може да се ослони на две чињенице: на некритичко поверење у неку повремену чињеншду коју наука „открије" и „прогласи" - то је једно, и друго - на схватање Библија за приручник природних наука у коме се тражи небески одговор на земаљске проблеме.
Кад би се узео у анализу сваки конкретни случај научника атеиста и кад би се уочили стварни корени тога атеизма, вероватно би се нашло да атеизам многих од њих почива на неспоразуму; и кад би се овај отклонио, онда би се смањио и онако мали број атеиста. Прави научник никад не може да буде атеиста. Ту је мисао Бекон Веруламски овако формулисао: Ко само сркне из чаше науке постаје атеиста; онај ко испије до краја, ко је, дакле, искапи - неминовно се враћа религији.
У извесним конкретним случајевима између науке и религије може да настане не само несугласица, него чак и отворен сукоб. Стара грчка митологија, или митологија уопште, била је и религија и наука. А ко би се данас могао сложити са фантастичним представама о свету, животу, човеку...?! Противници Библије инсистирају на томе да се Библија сведе на њихов ранг и да се сматра кодексом једне обичне митологије. На тај би се начин сама Библија дискредитовала, прво научно, a онда и морално. Овамо сврставају и теистичку философију за коју сматрају да је настала под утицајем Библије и мистицизма. И по мишљењу атеиста у науци прошлога и претпрошлога века - једну ствар или појаву објаснити научно, значило је објаснити је безбожно. To је мишљење нарочито раширено под утицајем Бихнерова атеистичког схватања, израженога кроз крилатицу Tres physici tres athei = три физичара (уопште три природна научника) - три атеисте.
На релацији религија - наука истичу се четири чворна питања:
1. Је ли истина да сви велики научници безусловно морају бити нерелигиозни?
2. Да ли је наука заиста пут који неминовно води у атеизам?
3. Може ли наука да замени религију?
4. У чему је разлика између религије и науке?
Да ли су научници редовно нерелигиозни људи?
Ако жслимо реалан одговор, на ово питање морамо да одговоримо негативно. To важи за било који период људске културне делатности. А најбољи преглед аргумената за ову тврдњу даје нам иоторија апологетскога рада кроз прошлост. И кад се у прошлом веку атеизам био размахао младићком снагом, претендујући на пуноважно и једино научно могуће решење свих питања науке, - огромна већина научника светскога реномеа била је религиозна.
Од 150 научника, ауторитета првога реда у разним гранама науке, чије је религиозно убеђење испитивано, Ејмије наводи свега петорицу који су се недвосмислено изјаснили за атеизам. Артур Табрум (Религиозна веровања савремених научника) даје резултате једне анкете вођене међу тадашњим енглеским и америчким научницима. На постављена питања о религији примљен је 181 одговор; од њих 48 нису могли бити објављени јер то нису дозвољавали њихови аутори. Од осталих одговора 18 је двосмислено и неодређено, 3 отворено атеистичка, а осталих 112 су позитивно расположени према религији. Одговарајући Хекелу (на књигу Тајне ceema) Еберхард Денерт пише читаву књигу (Религија испграживана природе) у којој наводи 300 научника највишега ранга, интересујући се за њихово расположење и став према религији. Од 38 није могао да прикупи кикаквих података. Осталих 262 су дали овај резултат: 15 је индиферентних, 242 верујућих, а свега 5 атеиста, Сличне резултате показала су и испитивања Цеклера (у књизи Божји сеедоци у царству природе), Кнелера {у књизи Хришћанство и представници најновије природне науке) и Енгела (у књизи Највиши духови о највишим питањима). Сличним подацима располаже и В. Бем (у књизи Природни научници и њихова философија). Један од најеминентнијих научника нашега века - монах језуитскога реда Пјер Тејард Шарден (1881- 1955) иде у ред искрено и дубоко религиозних људи, и његова бројна дела, настала као резиме његових ископавања и непосреднога студирања ископина, сва су теолошки обојена. Исти смисао имају бројни радови парискога проф. етнологије Андре-а Лepya- Гурана од којих је једно - Религије претхисторије преведено и на наш језик. На наш је језик преведена и једна монографија (од Вилдијера) о Шардену.
Сличних дела имамо и на нашем језику. Прво по квалитету и богатству садржаја је преведено са рускога: то је епохално дело Павла Јаковљевића Свјетлова у коме је дат став према религији од стране 175 еминентних научника (српски превод проте М. Павловића, 1937).
Од хрватских римокатоличких писаца око тога проблема се бавио др Петар Чуле, доцније бискуп мостарски (Мисли великих умова о Богу и вјери, Мостар, 1925) где наводи податке за 194 велика научника; затим, у последње време се на овом послу истиче др Божо Вуцо (Одбрана мога вјеровања, Загреб, 1943. и Језик природе и природословаца, Макарска, 1965). Он наводи бројне научнике, чак и неке који се у ширим круговима сматрају за атеисте, и даје њихове прорелигијске изјаве.
Дело Кипријана Керна Материјализам и наука (Скопље, 1936) обраћује питања космогоније, геогоније, антропогоније..., ослањајући се редовно на еминентне научнике и њихова мишљења. Такође је пуна података ове врсте Психологија културе др Радмила Вучића (Београд, 1967). И аутобиографско дело Михаила Пупина, научника светскога ранга (Са пашњака до научњака, Велики Бечкерек, 1929), даје местимице ванредне прилоге овом питању.
Из горњих навода види се да има и нерелигиозних научника, бар један део. Њихова атеистичност ни у ком случају није резултат њихове учености, него њихова убеђења - психолошкога, етичкога, социолошкога, политичкога... У извесном броју случајева у питању су само неспоразуми. Јер код таквих научника однос религија - наука своди се на однос Библија - наука. Такво изравнавање Библије и религије је сасвим погрешно. Да га два појма нису исто, довољно је погледати овај пример: може неко бити религиозан а да никад није ни чуо за Библију; и обратно: може неко бити атеистичан а да текстуално врло добро познаје Библију. За пример можемо узети примитивне народе из прошлости и садашњости који немају ни писмености а поседују религију, а за негативан пример узмимо теологе нама већ познате Тибингенске школе, лознате по негативном тумачењу јеванђеља и хришћанства уопште као и савремене атеистичке институте (на пр. у Русији).
Библија није писана са тенденцијом да буде приручник научницима, иако говори о постанку света, живота, човека - него са циљем да се сва творевина подведе под ауторитет и моћ једнога Бога. Стога нема никаква разлога да против ње постоји неповерење. Неповерење би имало свога резона кад би се нашао неки научник који би чињенично доказао непостојање Бога. Неповерење у Библију је безразложно, јер природне науке имају једно, а Библија друго подручје. Она даје чињенице о метафизичким истинама и вредностима, а природне науке о природним истинама и фактима. To неповерење може да се ослони на две чињенице: на некритичко поверење у неку повремену чињеншду коју наука „открије" и „прогласи" - то је једно, и друго - на схватање Библија за приручник природних наука у коме се тражи небески одговор на земаљске проблеме.
Кад би се узео у анализу сваки конкретни случај научника атеиста и кад би се уочили стварни корени тога атеизма, вероватно би се нашло да атеизам многих од њих почива на неспоразуму; и кад би се овај отклонио, онда би се смањио и онако мали број атеиста. Прави научник никад не може да буде атеиста. Ту је мисао Бекон Веруламски овако формулисао: Ко само сркне из чаше науке постаје атеиста; онај ко испије до краја, ко је, дакле, искапи - неминовно се враћа религији.
Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију
Нема коментара:
Постави коментар