На основу горњих података на ово питање се мора одговорити негативно. Кад би наука заиста била пут који има једини излаз - атеизам, онда би одреда сви најелитнији научници били - или убеђени атеисти, или уопште не би поимали науку коју проучавају. Рећи да су сви атеисти и занемарити горње податке, била би потпуна неистина; а рећи да они сами не поимају довољно науку коју проучавају - била би најтежа увреда која би довела у озбиљно питање ментално стање онога ко тако расуђује.
Да би некако оспорили ову овако евидентну чињеницу, атеистички социолози друге половине прошлога века прогласили су религију за приватну ствар појединца. И по тој теорији, кад научник говори позитивно о религији - то је његова приватна ствар; а кад говори о научним проблемима - то је научна ствар. Таква располовљеност унутра, у човеку, онемогућавала би сваку концентрацију, а ова је баш услов научнога напора. To је психичка немогућност ове теорије. - Али постоје и моралне немогућности за овакво мишљење: како би то изгледало кад један научкик тврди да је све што постоји самоникло и да се само собом објашњава, само собом влада - a као личност, приватно, да говори обрнуто: постоји vis maior (виша сила) која је створила цео свет и која га одржава?! Такво двојство, такав поларитет - који води у отворену и буквалну контрадикцију у самом себи - био би немогућ код ментално и морално здравих људи.
Религиозност научника није само ствар која је последица њихова религиозног васпитања из ране младости, нето, често, баш резултат њихове учености (али, овде је потребно објашњење: та религија, религија научника, добивена кроз науку није исто што и религија коју нам нуди и за коју гарантује откровење; али што је битно - битно је то да научник сву природу осећа као нешто привремено и последично, дакле створено, што ће имати и свој крај, и - што је овде још битније - баш дубоко познавање природе пробудило је и појачало веру у Творца природе - истичу сами научници). Ево неколико најмаркантнијих изјава самих природних иаучника о религији: Хершел: „Уколико се више шири поље науке, утолико постају многобројнији докази о постојању свемогуће творачке премудрости". Пастер: „Ја сам се много бавио изучавањем природе, зато верујем као бретонски сељак; а да сам се још више бавио, веровао бих као бретонска сељанка". Либиг: „Познавање природе је пут за побожно дивљење пред Творцем". Постоје многе изјаве самих научника о њиховој религиозности које нису израз њихова приватнога мишљења, него су баш настале под утицајем њихове учености. Мејер, Пастер, Хелмхолц, Хиртл и др. тврде да приватне узроке има атеизам, а не религија код научника. Није без разлога Ајнштајн рекао да су „у нашем материјалистичком свету велики истраживачи једини дубоко религиозни људи".
Кад би научници били атеистични, онда би требало да сваки открије или усвоји већ откривену чињеницу која обара учење о постојању Бога. Тада би свака грана науке обиловала доказима да Бога нема. Али како то не може да буде, онда је немогућа чињеница потпуне атеистичности научника. Истина, наука не потврђује Бога декларативно, али указује на трагове његова присуства у природи. Стога је она најозбиљнији сведок за постојање Божје. Она је, по речима физичара Томпсона, најбољи помоћник и савезник религије.
Има научника који сматрају да постоји сукоб између науке и религије. Стога се неки опредељују против религије, у намери да ће тиме учинити услугу науци. Таквих научника има - то се видело из горњих навода. Та супротност ради које су се они определили за атеизам постоји, али она није поникла на атеистичкој оријентацији науке нити на научним доказима о непостојању Бога, него је избила на чисто психолошко-етичком основу. Тај основ чини чињеница да човек осећа зависност од Бога у религији, а из ове (зависности) рађа се смерност. Али кад човек у науци - a у техници још више - овлада извесним знањем, он изгуби осећање зависности, а одмах за њим и осећање смерности: он постаје горд и осећа се потпуно самосталним.
Тако, дакле, преко достигнућа природне науке овлада човеком неко посебно расположење: он се понесе успехом, дигне се изнад света и неће да зна низашто изнад себе. To је у природи човековој; то осећање је осећање гордости која је безброј пута осуђена у Св. писму. Кад је човек открио да има лека појединим болестима од којих се некад редовно умирало, он је скоро помислио да се више неће умирати. Кад је пронашао авион, он је себе сматрао господарем ваздуха, као и још раније - кад је пронађен громобран. Тај дух је нарочито у новије време обузео масе лаковернога света када дела човекових руку (сателити) круже космосом, кад су савладали Земљину тежу и изашли из њенога орбита, па су у наше време искрцали се и на површину нашега најближег суседа у космосу - Месеца и спремају нове летове ради даљега освајања васионе. Осећање гордости је испуњавало и градитеље вавилонске куле (I М гл. 11) који су мислили да ће она бити висока до неба и да ће их сачувати од потопа.
Таква осећања обузму многе, и лаковерни им подлегу. Чак и велики научнички духови могу да буду тим заслепљени. Противници религије од тих мишљења и изјава стварају капитал на који се у борби против религије ослањају као на неку објективну сигурност. Из тога излази као да је победа атеизма ту и да стварни успеси науке представљају стварну противност н демант Богу. Човек се с разлогом диви достигнућима свога времена, у првом реду техничким, али не може духовннм питањима да се објективно ослони на њих. И ми се данас, рецимо, дивимо једном сателиту, али не смемо нипошто сматрaти да је он замена природе. Ми за њега страхујемо да се не судари са неким небеским телом или да га не окрзне камичак догорелога метеора који пада на Земљу. И кад би се десило нешто такво шта би онда било са самопоуздањем лаковерна човека?!
Гордост човекова је нарочито у последње време добила „аргументе" којима себе оправдава. Али то није никаква новост. Таквих „аргумената" је имала свака генерација (чак и препотопска: видели смо случај са зидањем вавилонске куле). Савремена генерација те аргументе налази у истраживању атомских физичара. Према таме лаковерном мишљењу изгледа као да атомски истраживачи не истражују закон природе, него прекопавају природу и траже контрааргументе егзистенцији бића Божјега. Редовно се смеће с ума да су научници већином религиозни људи. Имамо пример даје један научник у Оук Риџу (САД) примио свештенички чин; то је био истраживач у области физике Вилијам Полард. Дубоком религиозношћу се одликују и амерички астронаути који су први дошли на Месец и вратили се поново на Земљу.
Тако, дакле, погрешно схваћена наука, наслоњена на гордост која је прирођена човеку, може да има негативан став према религији; али како је то само психолошки факт без објективнога основа, то уопште није озбиљан аргумент. И та празна сујета је, дакле, једини аргумент атеиста који тврде да између религије и науке нема ничега заједничкога, него да су у свему супротне и да се искључују.
Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију
Нема коментара:
Постави коментар