Еволуција игнорише тешка питања (1)
Године 1997. Јан Плимер, професор геологије на универзитету у Мелбурну у Аустралији, покренуо је парницу против др Алена Робертса, креационисте који је тврдио да је Нојев ковчег откривен у Турској. Професор Плимер је на ову његову тврдњу узвратио рекавши да је др Робертс прекршио Закон о привредином поступку "лажним оглашавањем." Исход ове парнице није толико важан (осим за њене учеснике) колико је важна тема коју је професор Плимер изабрао како би наставио своје интензивне нападе на креационизам, који су привукли велику пажњу јавности. Многи еволуционисти нашироко и надугачко и веома уверљиво говоре против измишљених креационистичких ставова и неразумних напора које погрешно обавештени улажу да би одбранили дела Божјег стварања. Међутим, они упорно прелазе преко истински тешких питања која су поставили креационисти и радије се опредељују за јефтине нападе.
Требало је да се еволуционисти још много раније позабаве овим сложеним питањима и испитају своју теорију признајући да постоје бројни проблеми које они нису истражили довољно дубоко колико та питања захтевају. Све док то не учине, они немају права да излажу своју теорију као да је она доказана чињеница. Они свакако немају на основу чега да захтевају да се само ова погрешна теорија учи у школама као валидно објашњење физичког и биолошког порекла. Када је био на првој години Медицинског факултета у Сиднеју, педесетих година, Расел је био приморан да одслуша предавање из зоологије на којем је професор зоологије, верник једне хришћанске цркве тврдио да креационисти верују да је целокупан биљни и животињски свет који данас постоји на Земљи потпуно исти као онда када је пре 6.000 година тек био изашао из Створитељеве руке. Потом се устремио на тог човека од сламе са намером да га потпуно уништи - посао који је лако обавио указујући на чињеницу да се сваке године произведу нове врсте ружа и на читаву палету раса паса којих је све више и више. Студент који је седео до Расела, иначе веран хришћанин, сагнуо се и шапнуо му: "Е на ово креационисти немају одговор! Нема одговора? Ми имамо све одговоре! Пре свега, ниједан добро обавештен креациониста не би поверовао у тако очигледне бесмислице.
Ми чврсто верујемо да Бог у својој бескрајној мудрости ствара бића и биљке које у себи имају велики потенцијал за разноликост. Створитељ је унапред знао да ће биљке и животиње бити распрострањене и у подручјима око екватора и у арктичкој области. Обезбеђено је све што је потребно за живот и у сувим бесплодним пределима као и у онима где падају обилне кише. Живот је требало да буја и на нивоу мора и на великим надморским висинама. Даље, када је у питању људска раса, требало је да постоји урођена генетска разноврсност у довољној мери да би се за нешто мање од 4.000 година, од само једног пара родитеља - Адама и његове жене Еве - развиле јасне расне карактеристике које данас видимо међу становницима наше планете. Креационисти чврсто верују у промене и то чак у промене које се дешавају у веома кратким временским периодима. Но, за разлику од еволуциониста, они одбацују идеју да су велика разноврсност живих бића која данас живе на Земљи као и неорганска тела у Свемиру резултат повременог међусобног деловања физичких сила током 15 милијарди година чије порекло још увек не знамо. Креационисти верују у Божју Реч. Ми не скривамо ову чињеницу. То је полазна тачка. Међутим, наша вера није слепа. Порекло без Створитеља је главна парадигма на којој се руши и теорија Великог праска и теорија еволуције. Обе ове теорије представљају главне карике у интелектуалном ланцу које дозвољавају одбацивање Бога, нашег Створитеља, и према томе и Његов ауторитет у нашим животима. Све што постоји на овој Земљи и на небу потврђује једну неоспорну чињеницу - чињеницу да постоји интелигентни дизајн. Чули смо како еволуционисти са ниподаштавањем говоре о свим доказима о постојању интелигентног дизајна позивајући се на то да су толико пута чули ту тврдњу. Они ретко узимају у обзир чињеницу да се концепт интелигентног дизајна стално изнова намеће зато што је научно валидан. У природи је све прецизно, међусобно испреплетано и бесконачно, што ми не можемо у потпуности да схватимо. Највећи умови овога света деценијама истражују тајне природе, трошећи милијарде и милијарде долара и корестећи најсавременија научна средства. Сваке године откривају се нове тајне у природи, а научним открићима као да нема краја. Ми сматрамо да га никада неће ни бити јер је Божја мудрост бесконачна.
Свако ново откриће представља још један доказ о Његовој мудрости и стваралачкој сили. Креационисти сматрају да се свет природе може темељно испитати. Дела Божијег стварања, као и Његова Реч, могу издржати пробу и најдетаљнијих истраживања. Све потврђује чињеницу да је Бог створио небо и Земљу. Која су то тешка питања која еволуционисти ретко постављају, а још ређе бирају за предмет својих дугих и озбиљних истраживања? Једно од њих рецимо није питање да ли је Нојев ковчег пронађен у Турској. То је сасвим споредна ствар коју би они, који желе да порекну тачност Библије, теоретски одбацили чак и да је неоспорно потврђено да је брод истих димензија и старости као у Библији пронађен у близини планине Арарат заиста Нојев ковчег. Најзначајније питање на које еволуционисти треба да одговоре јесте порекло енергије, материје, времена и простора. На ово питање се свакако не може одговорити претпостављајући, као што то чине многи еволуционисти, да је на почетку постојала једна трунка невероватно збијене енергије, трунка у пречнику мања од протона, трунка чијом експлозијом су настали материјални Универзум, простор и време; ми и даље желимо да нам се одговори на наше питање: "Одакле се појавила та трунка енергије?" Није дато ниједно довољно вероватно решење, нити га је могуће дати. Неки су покушали да дају објашњење за те силне милијарде година које су биле потребне за настанак Универзума тако што су изнели претпоставку да се Универзум стално изнова шири приликом експлозије оне једне трунке енергије након чега се онда под утицајем гравитационе силе поново скупља и постаје само једна трунка енергије. Нико још није изнео претпоставку о томе колико се пута тај сценарио поновио. Нада еволуциониста несумњиво почива на томе да ће радознали ум бити толико импресиониран небројеним билионима година колико се одвијао овај процес цикличног ширења и скупљања Универзума да ће се то шкакљиво питање порекла физичких ентитета, времена и простора повући у најскровитије углове истраживачевог ума и престати да доводи еволуционисте у неприлику.
Креационисти немају тај проблем. Пет стотина година пре него што ће Створитељ Универзума бити рођен, месијанско пророчанство са невероватном прецизношћу предсказује где ће се то догодити. Постојала су два Витлејема - један у Јуди и један у Завулону. Пророчанство чак одређује који је је Витлејем у питању. Када је реч о Христовој божанској природи и постојању пре сваке твари, пророк наглашава и тврди да је Створитељ вечан и да је постојао пре свега створеног: "А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којем су изласци од почетка, од вечних времена." (Михеј 5:2) Ствар је у томе што не постоји првобитни почетак физичких тела, простора и времена. Бог је вечан. Не само да је ову чињеницу потврдио сам Створитељ, већ је она и логична. Није нам познато да је ишта икада настало ни из чега. Првобитни узрок мора бити вечан упркос филозофским претпоставкама. Осим тога, научним опсервацијама се не може утврдили да су се, као што тврде еволуционисти, неживи објекти једноставно путем природних процеса развили у живе организме. То се просто не догађа. Живот рађа живот. Својим теоријама о настанку живота из неживог, научници јасно показују колико далеко су спремни да зађу у област научне фантастике да би одбранили једну климаву теорију. Дакле, библијска тврдња да је крајњи извор свега што постоји у Универзуму једно Вечно Живо Биће, у складу је са оним што људи својим очима виде. Док је Расел још био студент медицине, професор бактериологије их је учио да вируси представљају прелазну форму између неживих објеката и живих организама. Та претпоставка није вредна научног разматрања. Вируси не могу да се самостално размножавају. Они се могу множити једино када инфицирају сложене ћелије и усмере њихова једра тако да се размножавају помоћу њих. Стога се вирус никада није могао размножавати чак и да је на неки начин настао од неживих елемената. Пре формирања вируса морала је постојати најсложенија жива ћелија како он неби изумирао у сопственој генерацији. Значи, сасвим је сигурно да вирус није прелазна форма између живих организама и неживих елемената и хемијских једињења. На срећу, већина биолога не жели да подржи став овог професора бактериологије. Тешко да можемо наћи изговор за оне који нису упознати са изузетном сложеношћу чак и "простих" једноћелијских организама, а који шпекулишу о томе да су се елементи Земље и атмосфера могли некако случајношћу спојити и формирати једну живу ћелију, али када то раде они који су детаљно истражили структуру, физиологију, биохемију и репродуктивне процесе ћелија, онда је то запањујући пример деловања теорије која је отишла много даље од самих чињеница и шпекулација које су заузеле место поновљивих опсервација.
И питања је све више. Како се ћелијска мембрана формирала пре него што су постојали ензими, подћелијске структуре, ДНК, тачно одређене течности и иницирали који треба да уђу у ту ћелијску мембрану? Чак је и сама мембрана једна изузетно сложена структура. Како се развила та њена логична структура? То су једино ензими настали пре мембране и једноставно лежали тако раштркани у Земљи чекајући да се формира мембрана? Или су можда подћелијске структуре попут рибозома или ДНК биле те које су се случајно прве развиле? Ако јесу, како су ушле у мембрану и поређале формирајући тачно одређене ентитете? И да ли је постојала на Земљи једна микроскопски мала локација где су се све ове крајње сложене ћелијске компоненте сасвим случајно заједно развиле за веома кратко време и да ничија "рука" није била ту да их распореди тако да формирају живу ћелију способну за размножавање? Зар није време да еволуционисти озбиљније приступе решавању оних правих питања? Могу они да причају о геолошким стубовима, да дискутују о природној селекцији (као да је природа на неки начин знала куда иде), могу да износе претпоставке о чудесним случајним генетским мутацијама и многим другим стварима, но није ли сада тренутак да еволуционисти почну да се баве оним круцијалним питањима која представљају саставни део њихове теорије? Пошто су неки еволуционисти испитали неизрачунљиве шансе против неусмерених, случајних фактора који су, признају они, потребни за еволуциони развој, који је, како они тврде, довео до формирања живота на овој планети, они се позивају на идеје попут оне о природној селекцији као на пречице у овом процесу. Према њиховим претпоставкама, деловање принципа природне селекције у биолошкој еволуцији у огромној мери повећава вероватноћу у успешне еволуције врста. Међутим, овакав начин размишљања, чак и да јесте валидан, није довољан да би могао да и за једну јоту повећа вероватноћу еволуције прве ћелије пошто се овде ради само о неживој материји; јер управо су водоник, угљеник, азот, кисеоник, сумпор, фосфор, натријум, калијум и други елементи и метали у траговима од којих је настала прва ћелија, а ови неживи елементи очигледно немају никакву предност у процесу природне селекције. Као што је раније речено, свака од тих сложених унутарћелијских структура је морала бити присутна на тој микроскопски малој локацији на Земљи у исто време.
Ови елементи не поседују никакав урођени начин кретања. Једини начин на који могу да се покрећу јесте под дејством силе ветра, воде, земљотреса, вулканске ерупције и гравитације. Па чак и да су се којим случајем ови елементи и задесили на овој првобитној микроскопски малој локацији, како су се онда они сјединили у органске хемијске супстанце неопходне за живот? Ћелијски протеини се састоје од ланаца аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу посредством процеса преписивања ДНК у РНК, а потом превођења РНК на протеине унутар живе ћелије. У протеинима који се налазе у ћелији постоји двадесет различитих аминокиселина. Све ове аминокиселине су састављене од водоника, угљеника, азота, кисеоника; њих три садрже још и сумпор. Ових двадесет различитих аминокиселина се појављују у разним низовима унутар великих молекула протеина. Неки протеини се састоје од више хиљада аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу. Ако би се унутар ових огромних структура само једна аминокиселина заменила неком другом аминокиселином, просто и та једна промена била довољна да изазове смрт људског бића, а камоли једне ћелије. Један пример таквог стања јесте анемија српастих ћелија. У великом молекулу хемоглобина једна аминокиселина замењена је другом и то доводи до анемије српастих ћелија, стања крви које често има смртни исход. Проблем преласка неживих хемијских супстанци у живе и еволуционисти још нису решили; то је заиста проблем за који, ми бисмо рекли, они никада неће моћи да нађу прихватљиво решење. Једино разумљиво и замисливо решење је то да је једино Створитељ способан за интелигентни дизајн могао да створи живот. А још нисмо ни испитали шта живот сам по себи представља. Да ли живот једноставно представља случајно нагомилавање небројених милиона органских и неорганских хемијских супстанци прикладно распоређених и прецизно међусобно повезаних чинећи тако један биолошки објекат? Или је живот једно својство чије трајање зависи од ових хемијских супстанци, али их надживљава? Ако би наука могла у потпуности да рашчлани структуру људског тела на његове најситније детаље и потом све стави на своје место, да ли бисмо добили живо биће? Тврдимо да би још увек недостајао онај елемент живота чију природу нисмо још ни почели да схватамо. Свето писмо заиста каже да када је Бог створио човека - када су све неопходне хемијске супстанце биле тачно на свом месту - још увек није било живота. Бог је морао да дода есенцију живота да би човек постао душа жива. Било би веома корисно прочитати кратак библијски извештај који детаљно описује овај процес. "А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива." (1. Мојсијева 2:7)
Требало је да се еволуционисти још много раније позабаве овим сложеним питањима и испитају своју теорију признајући да постоје бројни проблеми које они нису истражили довољно дубоко колико та питања захтевају. Све док то не учине, они немају права да излажу своју теорију као да је она доказана чињеница. Они свакако немају на основу чега да захтевају да се само ова погрешна теорија учи у школама као валидно објашњење физичког и биолошког порекла. Када је био на првој години Медицинског факултета у Сиднеју, педесетих година, Расел је био приморан да одслуша предавање из зоологије на којем је професор зоологије, верник једне хришћанске цркве тврдио да креационисти верују да је целокупан биљни и животињски свет који данас постоји на Земљи потпуно исти као онда када је пре 6.000 година тек био изашао из Створитељеве руке. Потом се устремио на тог човека од сламе са намером да га потпуно уништи - посао који је лако обавио указујући на чињеницу да се сваке године произведу нове врсте ружа и на читаву палету раса паса којих је све више и више. Студент који је седео до Расела, иначе веран хришћанин, сагнуо се и шапнуо му: "Е на ово креационисти немају одговор! Нема одговора? Ми имамо све одговоре! Пре свега, ниједан добро обавештен креациониста не би поверовао у тако очигледне бесмислице.
Ми чврсто верујемо да Бог у својој бескрајној мудрости ствара бића и биљке које у себи имају велики потенцијал за разноликост. Створитељ је унапред знао да ће биљке и животиње бити распрострањене и у подручјима око екватора и у арктичкој области. Обезбеђено је све што је потребно за живот и у сувим бесплодним пределима као и у онима где падају обилне кише. Живот је требало да буја и на нивоу мора и на великим надморским висинама. Даље, када је у питању људска раса, требало је да постоји урођена генетска разноврсност у довољној мери да би се за нешто мање од 4.000 година, од само једног пара родитеља - Адама и његове жене Еве - развиле јасне расне карактеристике које данас видимо међу становницима наше планете. Креационисти чврсто верују у промене и то чак у промене које се дешавају у веома кратким временским периодима. Но, за разлику од еволуциониста, они одбацују идеју да су велика разноврсност живих бића која данас живе на Земљи као и неорганска тела у Свемиру резултат повременог међусобног деловања физичких сила током 15 милијарди година чије порекло још увек не знамо. Креационисти верују у Божју Реч. Ми не скривамо ову чињеницу. То је полазна тачка. Међутим, наша вера није слепа. Порекло без Створитеља је главна парадигма на којој се руши и теорија Великог праска и теорија еволуције. Обе ове теорије представљају главне карике у интелектуалном ланцу које дозвољавају одбацивање Бога, нашег Створитеља, и према томе и Његов ауторитет у нашим животима. Све што постоји на овој Земљи и на небу потврђује једну неоспорну чињеницу - чињеницу да постоји интелигентни дизајн. Чули смо како еволуционисти са ниподаштавањем говоре о свим доказима о постојању интелигентног дизајна позивајући се на то да су толико пута чули ту тврдњу. Они ретко узимају у обзир чињеницу да се концепт интелигентног дизајна стално изнова намеће зато што је научно валидан. У природи је све прецизно, међусобно испреплетано и бесконачно, што ми не можемо у потпуности да схватимо. Највећи умови овога света деценијама истражују тајне природе, трошећи милијарде и милијарде долара и корестећи најсавременија научна средства. Сваке године откривају се нове тајне у природи, а научним открићима као да нема краја. Ми сматрамо да га никада неће ни бити јер је Божја мудрост бесконачна.
Свако ново откриће представља још један доказ о Његовој мудрости и стваралачкој сили. Креационисти сматрају да се свет природе може темељно испитати. Дела Божијег стварања, као и Његова Реч, могу издржати пробу и најдетаљнијих истраживања. Све потврђује чињеницу да је Бог створио небо и Земљу. Која су то тешка питања која еволуционисти ретко постављају, а још ређе бирају за предмет својих дугих и озбиљних истраживања? Једно од њих рецимо није питање да ли је Нојев ковчег пронађен у Турској. То је сасвим споредна ствар коју би они, који желе да порекну тачност Библије, теоретски одбацили чак и да је неоспорно потврђено да је брод истих димензија и старости као у Библији пронађен у близини планине Арарат заиста Нојев ковчег. Најзначајније питање на које еволуционисти треба да одговоре јесте порекло енергије, материје, времена и простора. На ово питање се свакако не може одговорити претпостављајући, као што то чине многи еволуционисти, да је на почетку постојала једна трунка невероватно збијене енергије, трунка у пречнику мања од протона, трунка чијом експлозијом су настали материјални Универзум, простор и време; ми и даље желимо да нам се одговори на наше питање: "Одакле се појавила та трунка енергије?" Није дато ниједно довољно вероватно решење, нити га је могуће дати. Неки су покушали да дају објашњење за те силне милијарде година које су биле потребне за настанак Универзума тако што су изнели претпоставку да се Универзум стално изнова шири приликом експлозије оне једне трунке енергије након чега се онда под утицајем гравитационе силе поново скупља и постаје само једна трунка енергије. Нико још није изнео претпоставку о томе колико се пута тај сценарио поновио. Нада еволуциониста несумњиво почива на томе да ће радознали ум бити толико импресиониран небројеним билионима година колико се одвијао овај процес цикличног ширења и скупљања Универзума да ће се то шкакљиво питање порекла физичких ентитета, времена и простора повући у најскровитије углове истраживачевог ума и престати да доводи еволуционисте у неприлику.
Креационисти немају тај проблем. Пет стотина година пре него што ће Створитељ Универзума бити рођен, месијанско пророчанство са невероватном прецизношћу предсказује где ће се то догодити. Постојала су два Витлејема - један у Јуди и један у Завулону. Пророчанство чак одређује који је је Витлејем у питању. Када је реч о Христовој божанској природи и постојању пре сваке твари, пророк наглашава и тврди да је Створитељ вечан и да је постојао пре свега створеног: "А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којем су изласци од почетка, од вечних времена." (Михеј 5:2) Ствар је у томе што не постоји првобитни почетак физичких тела, простора и времена. Бог је вечан. Не само да је ову чињеницу потврдио сам Створитељ, већ је она и логична. Није нам познато да је ишта икада настало ни из чега. Првобитни узрок мора бити вечан упркос филозофским претпоставкама. Осим тога, научним опсервацијама се не може утврдили да су се, као што тврде еволуционисти, неживи објекти једноставно путем природних процеса развили у живе организме. То се просто не догађа. Живот рађа живот. Својим теоријама о настанку живота из неживог, научници јасно показују колико далеко су спремни да зађу у област научне фантастике да би одбранили једну климаву теорију. Дакле, библијска тврдња да је крајњи извор свега што постоји у Универзуму једно Вечно Живо Биће, у складу је са оним што људи својим очима виде. Док је Расел још био студент медицине, професор бактериологије их је учио да вируси представљају прелазну форму између неживих објеката и живих организама. Та претпоставка није вредна научног разматрања. Вируси не могу да се самостално размножавају. Они се могу множити једино када инфицирају сложене ћелије и усмере њихова једра тако да се размножавају помоћу њих. Стога се вирус никада није могао размножавати чак и да је на неки начин настао од неживих елемената. Пре формирања вируса морала је постојати најсложенија жива ћелија како он неби изумирао у сопственој генерацији. Значи, сасвим је сигурно да вирус није прелазна форма између живих организама и неживих елемената и хемијских једињења. На срећу, већина биолога не жели да подржи став овог професора бактериологије. Тешко да можемо наћи изговор за оне који нису упознати са изузетном сложеношћу чак и "простих" једноћелијских организама, а који шпекулишу о томе да су се елементи Земље и атмосфера могли некако случајношћу спојити и формирати једну живу ћелију, али када то раде они који су детаљно истражили структуру, физиологију, биохемију и репродуктивне процесе ћелија, онда је то запањујући пример деловања теорије која је отишла много даље од самих чињеница и шпекулација које су заузеле место поновљивих опсервација.
И питања је све више. Како се ћелијска мембрана формирала пре него што су постојали ензими, подћелијске структуре, ДНК, тачно одређене течности и иницирали који треба да уђу у ту ћелијску мембрану? Чак је и сама мембрана једна изузетно сложена структура. Како се развила та њена логична структура? То су једино ензими настали пре мембране и једноставно лежали тако раштркани у Земљи чекајући да се формира мембрана? Или су можда подћелијске структуре попут рибозома или ДНК биле те које су се случајно прве развиле? Ако јесу, како су ушле у мембрану и поређале формирајући тачно одређене ентитете? И да ли је постојала на Земљи једна микроскопски мала локација где су се све ове крајње сложене ћелијске компоненте сасвим случајно заједно развиле за веома кратко време и да ничија "рука" није била ту да их распореди тако да формирају живу ћелију способну за размножавање? Зар није време да еволуционисти озбиљније приступе решавању оних правих питања? Могу они да причају о геолошким стубовима, да дискутују о природној селекцији (као да је природа на неки начин знала куда иде), могу да износе претпоставке о чудесним случајним генетским мутацијама и многим другим стварима, но није ли сада тренутак да еволуционисти почну да се баве оним круцијалним питањима која представљају саставни део њихове теорије? Пошто су неки еволуционисти испитали неизрачунљиве шансе против неусмерених, случајних фактора који су, признају они, потребни за еволуциони развој, који је, како они тврде, довео до формирања живота на овој планети, они се позивају на идеје попут оне о природној селекцији као на пречице у овом процесу. Према њиховим претпоставкама, деловање принципа природне селекције у биолошкој еволуцији у огромној мери повећава вероватноћу у успешне еволуције врста. Међутим, овакав начин размишљања, чак и да јесте валидан, није довољан да би могао да и за једну јоту повећа вероватноћу еволуције прве ћелије пошто се овде ради само о неживој материји; јер управо су водоник, угљеник, азот, кисеоник, сумпор, фосфор, натријум, калијум и други елементи и метали у траговима од којих је настала прва ћелија, а ови неживи елементи очигледно немају никакву предност у процесу природне селекције. Као што је раније речено, свака од тих сложених унутарћелијских структура је морала бити присутна на тој микроскопски малој локацији на Земљи у исто време.
Ови елементи не поседују никакав урођени начин кретања. Једини начин на који могу да се покрећу јесте под дејством силе ветра, воде, земљотреса, вулканске ерупције и гравитације. Па чак и да су се којим случајем ови елементи и задесили на овој првобитној микроскопски малој локацији, како су се онда они сјединили у органске хемијске супстанце неопходне за живот? Ћелијски протеини се састоје од ланаца аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу посредством процеса преписивања ДНК у РНК, а потом превођења РНК на протеине унутар живе ћелије. У протеинима који се налазе у ћелији постоји двадесет различитих аминокиселина. Све ове аминокиселине су састављене од водоника, угљеника, азота, кисеоника; њих три садрже још и сумпор. Ових двадесет различитих аминокиселина се појављују у разним низовима унутар великих молекула протеина. Неки протеини се састоје од више хиљада аминокиселина поређаних по тачно одређеном редоследу. Ако би се унутар ових огромних структура само једна аминокиселина заменила неком другом аминокиселином, просто и та једна промена била довољна да изазове смрт људског бића, а камоли једне ћелије. Један пример таквог стања јесте анемија српастих ћелија. У великом молекулу хемоглобина једна аминокиселина замењена је другом и то доводи до анемије српастих ћелија, стања крви које често има смртни исход. Проблем преласка неживих хемијских супстанци у живе и еволуционисти још нису решили; то је заиста проблем за који, ми бисмо рекли, они никада неће моћи да нађу прихватљиво решење. Једино разумљиво и замисливо решење је то да је једино Створитељ способан за интелигентни дизајн могао да створи живот. А још нисмо ни испитали шта живот сам по себи представља. Да ли живот једноставно представља случајно нагомилавање небројених милиона органских и неорганских хемијских супстанци прикладно распоређених и прецизно међусобно повезаних чинећи тако један биолошки објекат? Или је живот једно својство чије трајање зависи од ових хемијских супстанци, али их надживљава? Ако би наука могла у потпуности да рашчлани структуру људског тела на његове најситније детаље и потом све стави на своје место, да ли бисмо добили живо биће? Тврдимо да би још увек недостајао онај елемент живота чију природу нисмо још ни почели да схватамо. Свето писмо заиста каже да када је Бог створио човека - када су све неопходне хемијске супстанце биле тачно на свом месту - још увек није било живота. Бог је морао да дода есенцију живота да би човек постао душа жива. Било би веома корисно прочитати кратак библијски извештај који детаљно описује овај процес. "А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива." (1. Мојсијева 2:7)
Колин и Расел Стендиш, књига `Велики прасак је експлодирао`
Нема коментара:
Постави коментар