www.pravoslavno-hriscanstvo.com

петак, 25. март 2011.

Законски пропис (1)




Државно законодавно тело државе Луизијана донело је 1981. године закон који прописује да, ако се у школама предаје „еволуциона наука", оне морају да обезбеде равноправан третман и за нешто што се зове „наука о стварању". Законска одредба била је директан изазов ортодоксном научном ставу данашњице, који каже да су се сви живи организми развили постепеним, природним процесом - од неживе материје до простих организама, што је на крају довело до човека. Еволуција се предаје у јавним школама (и представља медијима) не као теорија, већ као чињеница, „чињеница еволуције". Свеједно, постоји пуно дисидената, од којих су неки с вишим академским звањима, који негирају да је еволуција чињеница и инсистирају на томе да је интелигентни Творац проузроковао настанак свих живих организама и то са сврхом.
Расправа захтева пажљиво објашњење, јер термини збуњуjy. Концепт стварања се сам по себи не супроставља еволуцији, ако еволуција подразумева само постепени процес којим се једна врста живих организама мења у оквиру врсте. Творац је могао да примени такав постепени процес као средство стварања различитих организама у оквиру неке, већ створене врсте. „Еволуција" противречи „стварању", али само ако је изричито или прећутно дефинисана као потпуно натурааистички процес настајања организама, којег није усмеравао ниједан сврховити разум.
Слично томе, „стварање" противречи еволуцији само када значи изненадно стварање. На пример, термин „наука о стварању", онако како је употребљен у закону Луизијане, обично се односи на оне религиозне људе који имају ортодоксни став, заснован на дословном тумачењу Библије. Ортодоксни научници који заступају стварање не инсистирају само на томе да је живот створен, већ и да је стварање завршено за шест дана, пре не више од десет хиљада година, као и да је целокупна еволуција од тог времена садржавала тривијалне модификације, а не суштинске промене. Пошто је наука о стварању била предмет мноштва спорова и медијске пажње, многи људи претпостављају да свако ко заступа „стварање" инсистира на позицији „младе Земље" а постојање фосила приписује потопу у Нојево време. Разјашњавање те нејасноће јесте један од циљева ове књиге.1
Законска одредба државе Луизијане и упоредни закони у другим државама произашли су из дугорочних напора рели- гиозних људи да поново истакну научну важност библијског извештаја о стварању у суочавању с присталицама дарвинизма. Велико обележје овог сукоба Библије и науке био је чувени Скопсов процес, или „мајмунско суђење" из 1920-их, које већина Американаца зна из легендарне верзије представљене у позоришном комаду и филму Наследити ветар (Inherit the Wind). Радња филма говори о религиозним фанатицима који заузимају школску учионицу да би прогонили безазленог учитеља, и о херојској одбрани адвоката, који симболизује сам разум у својој вечитој борби против сујеверја.
1Разјашњавање те нејасноће захтева пажљиву и доследну употребу израза. У овој књизи, израз „наука о стварању" односи се на схватање да је Земља млада и да је свемир створен за шест дана. „Креационизам" значи веровање у стварање у општем смислу. Они који верују да је Земља стара милијарде година и да су једноставни облици живота постепено еволуирали у много комплексније облике живота, укључујући и људе, јесу „креационисти" уколико верују да је натприродни Створитељ не само покренуо тај процес, већ на неки начин њиме управљао тако да оствари одговарајућу сврху. Као што ћемо видети, „еволуција" (у савременом, научном смислу) не искључује само науку о стварању, него и креационизам у ширем смислу. Под појмом „дарвинизам" подразумевам натуралистичку еволуцију, која обухвата механизам случајности, којим управља природна селекција.

Као и код многих других легендарних догађаја, историјски запис је сложенији. Законодавно тело државе Тенеси донело је као симболичну меру одредбу која забрањује предавање еволуције, коју је гувернер потписао само уз изричито подразумевање да забрана неће бити стављена на снагу. Противници закона конструисали су пробни процес. Скопс Scopes), који је радио као замена наставника и није ни био сигуран да ли је икада стварно предавао еволуцију, добровољно се јавио да буде оптужен.
Случај је постао медијски циркус због истакнутих адвоката који су били укључени у случај. Вилијам Џенингс Брајан (William Jennings Bryan), три пута демократски председнички кандидат и државни секретар за време председника Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson), водио је тужилаштво. Брајан је веровао у Библију, али је није дословно тумачио, у смислу да је сматрао да се „дани" из Прве књиге Мојсијеве нису односили на 24-часовне периоде, већ на историјска доба неодређеног трајања. Противио се дарвинизму, углавном зато што је сматрао да је његово прихватање подстакло етику сурове конкуренције која је у основи таквих зала као што су немачки милитаризам и капитализам барона пљачкаша.
Скопсов тим одбране предводио је чувени кривични адвокат и предавач агностицизма Кларенс Дероу (Clarence Darrow). Дероу је навео Брајана да сведочи као неко ко је експерт за Библију, покушавајући да га понизи у унакрсном испитивању. Пошто је сматрао да је постигао свој главни циљ, Дероу је признао да је његов клијент прекршио закон и позвао пороту да ra осуди. Суђење је завршено осудом и безначајном казном од 100 долара. Након жалбе, врховни суд државе Тенеси одбацио је пресуду на основу техничких разлога, али је одредбу сматрао уставном. С правне тачке гледишта исход је био нерешен, али како га је свету представио саркастични новинар X. JI. Менкен (Н. L. Mencken), а касније Бродвеј и Холивуд, „мајмунско суђење" је у јавном мњењу представљало победу дарвинизма.
Међутим, научни естаблишмент се у то време није баш обасипао славом. Иако се није појавио на суђењу, водећи оборник еволуције 1920-их био је Хенри Феирфилд Озборн (Henry Fairfield Osborn), директор Америчког природњачког музеја. Озборн се чврсто ослањао на чувени фосил Пилтдаунског човека, за који се сада зна да је превара и био је одушевљен да потврди како је палеонтолог Харолд Кук (Harold Cooke) открио фосилни зуб наводног човековог претка у Брајановој родној Небраски. Потом је Озборн истакнуто представљао „човека из Небраске" (научна ознака: Hesperopithecus haroldcookii) у својим антирелигијским новинским чланцима и радио-емисијама, док није откривено да зуб припада једној врсти свиње, званој „пекери". Да је Озборна унакрсно испитивао мудри адвокат Кларенс Дероу и исмевао сурови новинар X. JI. Менкен, изгледао би смешно као и Брајан.
Антиеволуциони закони из 1920-их још нису били на снази, али издавачи уџбеника тежили су да говоре што је мање могуће о еволуцији да би избегли спор. На крају је врховни суд ове одредбе прогласио неуставнима 1968. године, али су до тада фундаменталисти променили свој циљ. Основани су институти за проучавање науке о стварању и почеле су да се објављују књиге које су нападале еволуционистичко тумачење научних чињеница, тврдећи да геолошки и фосилни записи потврђују библијски извештај. Научни естаблишмент и масмедији нису узимали за озбиљно ову литературу, али су научници који су заступали стварање постајали све сигурнији да имају научну основу за своје тврдње.
Такође су почели да увиђају да је било могуће окренути принципе либералног уставног права у своју корист, захтевајући право да расправљају с еволуционистима под равноправним условима у школским учионицама. Њихов циљ више није био да спрече предавање еволуције, већ да добију поштен третман за сопствено гледиште. Ако обе стране научног спора имају доказе, зашто би, на пример, ученици државних школа чули само једну страну? Научници који заступају стварање нагласили су да желе да представе само научне аргументе у школама; сама Библија се не би предавала.
Наравно, еволуциона наука се не слаже да постоје две стране спора и сматра да је наука о стварању обмана. Време утрошено за науку о стварању на часовима биологије једнако је, како дарвинисти воле да кажу, времену утрошеном на теорију да бебе доноси рода. Међутим, гледиште еволуционог научног естаблишмента није имало подршку у уставу. Законодавци имају право да делују на основу различитих претпоставки, бар до те мере до које ће им судови дозволити.


Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон

Нема коментара:

Постави коментар