www.pravoslavno-hriscanstvo.com

четвртак, 24. март 2011.

ЈЕРОМОНАХ ДАМАСКИН - ПРЕДГОВОР ИЗДАВАЧА




2. Од еволуционог до православног погледа на свет



Будући да је поседовао бриљантан ум, о. Серафим је још од младости показивао горућу чежњу за знањем и разумевањем стварности у највишем смислу те речи. У средњој школи, ватрено је трагао за знањем у науци и математици, биологији, зоологији и алгебри. Матурирао је као најбољи у свом разреду и, захваљујући одушевљеној препоруци свог професора математике, награђен је стипендијом за Помона Колеџ у јужној Калифорнији.

На Помони је наставио са изучавањем науке, што је сада комбиновао са студијама философије. Под утицајем хуманиста тога доба, придружио се великом подухвату мислилаца какав је био Џулијан Хаксли: да објасни васиону без Бога. У бруцошким философским белешкама (1952) изјављује:

"Целокупна наука указује на постојање васионе, свеукупности свих ствари. Ништа у науци не указује на постојање Бога који је изолован од васионе. У овом тренутку, кад још нисам развио своју сопствену теорију познања, прихватам, погодности ради, да знање (у оној мери у којој се оно може стећи) могу задобити посредством науке. Према томе, верујем у научна открића која указују на постојање васионе; одбијам идеју независног Бога услед недостатка доказа."

Оваква изјава може нам се учинити наивном у садашње време, када тиранија научног натурализма све више бива оспоравана. Она, међутим, мора бити разматрана у контексту 50 - тих година, односно деценије успона хуманизма и тријумфалног проглашења Дарвинове стогодишњице.

"У једном периоду потпуно сам веровао у еволуцију", сећао се касније о. Серафим. "Нисам веровао због тога што сам много размишљао о том питању, него једноставно због тога што су 'сви у то веровали', 'зато што је то чињеница' и што 'не можете порећи чињеницу', Још увек се сећам да је мој професор зоологије са прве године студија опширно излагао 'велику човекову идеју'; за њега је највећа идеја до које је човек икад дошао била идеја еволуције и она је, према његовом уверењу, била 'много већа од идеје Бога'".

Разуме се да тежња о. Серафима да разуме стварност није могла бити задовољена нити модерном науком, посвећеном материјализму, нити пак западном философијом, заснованом на рационализму. "Био сам апсолвент", сећао се касније, "кад сам трагао за неком истином у философији и нисам је налазио. Досадила ми је западна философија." Током друге године свог студирања почео је да трага за узвишенијом мудрошћу у древнокинеској философији, због чега је почео да изучава и кинески језик, како стари, тако и модерни.

О. Серафим је 1956. дипломирао на Помона колеџу и наставио своје изучавање старокинеског језика и философије на Академији за изучавање Азије у Сан Франциску, а касније и на калифорнијском Беркли универзитету. Док је био на Академији, открио је списе француског метафизичара 20. века, Ренеа Генона, традиционалисте који је у древном, православном изразу светске религије тражио одговор на највећа питања. Генон је разјаснио и преобразио религиозно становиште о. Серафима. Он је касније записао: Тенон је био тај који ме је учио да трагам за истином, да је љубим више од свега осталог и да будем незадовољан било чим другим осим истином."

Образовање је о. Серафима научило да све ствари сагледава помоћу историјског прогреса, сагласно еволуционом погледу на свет, карактеристичном за модерно доба. Након што је открио Генона, почео је да посматра ствари са становишта историјске дезинтеграције (разградње).

У својој књизи Царство квантитета и знаци времена, Генон објашњава како уклањање традиционалних духовних начела води ка драстичној дегенерацији (изрођивању, изопачењу) људског рода. Он је показао како је наука 20. века, са својом тенденцијом да све сведе искључиво на квантитативни ниво, искварила човеков појам о истинском знању и ограничила његову визију на оно што је привремено и материјално.

Генон је свугде писао да је "у покушају да све сведе на човекову меру која је сама себи циљ, модерна цивилизација корак по корак потонула до нивоа човекових најнижих елемената и њена сврха је тек нешто мало више од задовољења потреба својствених материјалној страни његове природе." Покушавајући да испуне понор који су у модерном добу оставили наука и материјализам, поникле су разне "псевдорелигије", али су оне, захваљујући мешању психичке и духовне реалности, само још више замаглиле истину.

Генон је писао да "модерни свет, разматран сам у себи, јесте једна аномалија (неправилност), па чак и једна врста монструозности"; модерну научну теорију еволуције, која се развила у покушају да се васиона објасни чисто натуралистички, сматрао је изданком те монструозности. "У еволуционизму", писао је он, "целокупна стварност је постављена искључиво у 'настајање', што подразумева коначно одрицање сваког непроменљивог начела, па према томе и целокупне метафизике."

Вероватно да је Генон подстакао о. Серафима да преиспита еволуционизам чак и пре него што је почело његово преобраћање у православно хришћанство. "Почео сам дубље да размишљам о том питању (о еволуционизму)", сећао се касније о. Серафим. "Почео сам да увиђам да оно што само себе назива 'науком' уопште није чињеница него философија и почео сам врло опрезно да правим разлику између научних чињеница и научне философије"

Као бруцош на Помони, о. Серафим је имао поверења у модерно научно гледиште. Изучавајући Генона, он је модерну науку још увек посматрао као пут до знања, али га је овога пута видео "као знање најниже, најгрубље врсте".

Генон је о. Серафиму указао на оно што треба да остави иза себе и упутио га на стазу Истине. Он му, међутим, није показао коначну одредницу. Отац Серафим је ту одредницу пронашао онда, када је неким чудом открио да је Истина за којом је трагао заправо личност - Исус Христос, чији се лик неискривљено сачувао у православном предању оног истог хришћанства које је раније одбацивао.

У православном хришћанству, о. Серафим је открио истински, древни поглед на свет који ће заменити онај еволуциони, а кључ за тај поглед на свет пронашао је у списима православних Светих Отаца. Богословље Светих Отаца, схватио је он, засновано је на живом, личном откровењу Бога човеку и због тога је бесконачно вишег реда не само у односу на науку него и у односу на метафизичке увиде какве је стекао посредством Генона. Никада није престао да цени одлучујући корак који му је Генон омогућио на путу ка Истини, али је сада увиђао да је пут метафизике, који мисао људског духа поставља изнад богооткривеног богословља, обремењен опасностима и да на тај начин води једва приметним грешкама, испреплетаним с највишим истинама. Док се раније у долажењу до Истине ослањао на свој ум, сада је знао да свој ум мора смирити (унизити) пред Истином као Личношћу, Исусом Христом. Убрзо након свог преобраћања, о. Серафим је записао: "Кад сам постао хришћанин, својевољно сам разапео свој ум, и сви крстови које носим за мене су извор радости. Ништа нисам изгубио, а све сам добио."


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja03.htm 

Нема коментара:

Постави коментар