Разлика између науке и уметности је у томе што је у науци збир ''два и два'' увек износи ''четири.'' Међутим посматрати науку заиста јесте уметност. Тако да је наука сама по себи релативна ствар. Сведоци смо да се теорије постављене данас обарају већ сутрадан, а затим те које ће се објавити сутра, већ прекосутра доживе своју критику. Зашто је то тако? Управо с тога што човек пуком теоријом не може да нахрани свој дух. Људски живот прожима у себи и науку и уметност. Јер је без обоје непотпун.
Сваки научник који је заслужан за велика открића имао је у себи обоје. Јабука може било коме пасти на главу, али да из тога изведе научну хипотезу, могао је само онај ко је у томе видео лепоту креације попут Њутна. Едисон је могао да направи сијалицу са већ постојећом теоријом о једносмерној струји, али да потпуно изокрене научни систем и да рађа теорије могао је само сањар попут Николе Тесле. Зато један мислилац попут Ајнштајна има потпуно право да присвоји себи теорију релативитета, а један истраживач попут Пастера може слободно себи да припише титули ''оца медицине.'' Ако бисмо набрајали све ово ишли бисмо у недоглед. Јер су многе теорије које су ово научници изродили пале у воду пред налетима идеја неких нових генерација. Тако да тврдња да ''је све релативно'' остатаје у науци и дан данас. Док би се уметности могла приписати фраза: ''све је могуће.'' И једно без другог у човековом животу не може.Само уметношћу у којиј је ''све могуће'' човек може да оплемени науку у којој је ''све релативно.'' Тко функционише живот човека. Захваљујући тим особинама човек је у стању стално открива и проналази нешто ново, али и да стално лута и губи се у разним световима. Најбољи пример овога је математичар – нобеловац Џон Неш (John Nash), који се сав свој живот борио са шизофренијом, али захваљујући којој је могао да поставља и решава најтеже математичке проблеме.
Философи би овде рекли да је човек осуђен да тражећи истину лута, не би ли нашао себе, али да ли је то тако? Да ли је човекова судбина да човек на такав начин лута и то под претпоставком да може да полуди ако се изгуби у неком свету који материјалисти називају иреалан? Они који ''Судбину'' поставлјају као свога идола даће на потврдан одговор, међутим они који си господари судбине, (суштински, а не номинални), јећи ће јасно и одлучно ''НЕ!'' Човек није осуђен да лута и буде роб свеми што види око себе. Он је тај пут сам изабрао, јер није желео да претходно припреми себе за савршенство за које је назначен.
Ипак, ако већ говоримо о човеку као ''господару судбине'' морамо рећи да постоји само један начин да човек то постане. А то је да успостави заједницу са узроком свога постојања. А узрок човековог постојања није некаква безлична енергетска маса, већ конкретна личност (свеличност), Створитељ који се своме створењу много пута представио пуним именом и презименом, кроз повест времена. ''ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ, (бићу што ћу бити)'' рекао је Мошеу (Мојсеју) на Планини Божијег Величанства (хОРЕВА). (Преводилац је реч ''хОРЕВА'' навео као име ''Хорив.'' Па нека тако и остане). Односно: Бићу онај који хоћу бити када ја то хоћу; Бићу све што треба да будем због тебе,али онако како ја то хоћу, бићи све што треба да будем да спасем човека, али када ја то будем хтео и на начин на који ја то изаберем. То све значи та чувена реченица: (ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ) из које је изведено име ''ЈАхВЕ''
Да скратимо: Онај који може бити што хоће, кад хоће и како хоће, ствара (у контексту нашег постојања: ''створио је'') све што хоће, када хоће и како хоће. Он је хоће да у човека утисне свој лик и то и чини, али опет како он хоће, јер не чини од човека савршену копију себе, већ поставља само основ свога образа у човеку и даје ми заповест да тај лик проширује и изграђује и на тај начин му се уподобљава. Односно даје и човеку слободу да и овај изабере шта хоће, знајући да без слободног избора нема истинске заједнице.
Е управо у томе је срж проблема данашњице. Без заједнице са Богом човек лута историјом и не зна ни одакле долази ни кода иде. На тај начин он може бити одакле хоће и ићи куда хоће, па макар настао из мрака пуким случајем и беспоштедно експлоатисао и свет око себе и друге људе око себе, мислећи да ће на тај начин изградити савршенији живот. Јер без обзира на начин схватања сваки човек тежи савршенству. То му је једноставно утиснуто на стварању, а даље он сам одлучује о својој судбини и може да верује у шта хоће. Докле ће га то одвести види се из приложеног. Али да бисмо дошли до овога данас, треба прво да видимо како је све почело.
ПОЈАМ БОГА = ЕЛ
Тај првобитни човек је иступио из заједнице са својим створитељем и живео је тако као да је сам свој творац. Али Шетово (Ситово), потомство обнавља ту заједницу и наставља да живи у њој у могућностима које је имало као огреховљено. Међитим и Шетово потомство је временом раскидалуо ту заједницу. И Створитељ је сакупио остатке остатака у Ноиној породици да би спасао човечанство које је себе довело на руб уништења. И човечанство које је мислило да је довољно само себи уништено је у Потопу. Остала је само Ноина породица, (од које је данашње човечанство), да чува истину о своме Створитељу. Њихови потомци отпадали од заједнице са Створитељем и почели да верују да су њихови прародитељи богови од којих је све настало. Највернији од Ноиних синова био је његов најмлађи син Шем (Сим) чије је потомство наставило да обитава у заједници, али и они су временом почели да измишљају богове и напуштају заједницу са Створитељем, тада је Створитељ решио да опет окупи остатке остатака позивајући Авраама да крене себи у ''Обећану Земљу.'' Тада се Створитељ први пут представља људима као Бог (Једини Бог – Бог који је изнад Богова које су они измислили). Бог – Створитељ, тада обећава Аврааму да ће од њега подићи народ бројан и да ће кроз његов народ, (читај: ''пород'') бити благословена сва племена на земљи.
Зашто је овде битан појам ''народ?'' Из разлога што је Створитељ приказивао себе човечанству у оним оквирима у коме је човечанстви то могло да разуме. Од Ноиног времена па надаље људи су већ почели да се организују у племена и народе. Владари тих племена били су потомци првенаца Ноиних синова. Тако на пример Хамов син Мицраим (код Даничића: Месрајим, Мисир), од својих потомака звани Египат, сматран је за бога а владари Египта су називали себе ''синови великог Египта.'' Да напоменемо још да су Владари Египта носили титули ''Фараони'' по Авраамовом савременики Фараону, који је први окупио Мицраимове потомке око себе. Народи (јеврејски: Гојим; словенски: Јазици), су се груписали и стварали државе, али су отпадали од Бога и тонули све дубље у таму мрака и идолопоклонства. Термин Гојим је временом постао синоним за незнабошце, за отпад, и нечистоту. Отуда се када се год у Библији спомиње термин ''народи'' мисли на незнабожце. Са дрге стране када Бог позива Авраама говорећи да ће од њега створити народ кроз који ће благословити све остале народе. Авраамово поптомство касније добија назив ''Јевреји'' (Еверим, Аварим), што значи они који су са друге стране од ''Гојим – незнабожаца'' Али они током векова постају робови Египта.
За то време незнабожачка теологија Египћана претвара се полако у науку, али са свим могућим сујеврејима и враџбинском суштином. Египћани су веровали да ако неко зна име некога од богова може да га контролише и користи његове моћи. Поједини свештеници (незнабожачки), су на самрти то име предавали једном свом ученику и такво схватање се уврежило међу људе у том поднебљу. Тада ступа на сцену Створитељ позивајући Мошеа. Отуда је разумљиво питање које је Моше упутио Богу: ''гле, када одем синовима Јисраеловим (Израиљeвим) и кажем њима, Бог отаца ваших шаље ме вама, а они мени кажу, које име он има, шта да кажем њима?'' Тада му је Бог рекао ону чувену реченицу ''ЕХЈЕ АШЕР ЕХЈЕ – Бићу што ћу Бити'' (што је Даничић превео са: ''Ја сам онај који Јесам''). Значење те реченице смо малопре начели, овде ћемо додати и то да је Бог дао до знања Јеврејском народу још и то да не постоји Име којим човек може контролисати Бога Живога – Бога Створитеља, Јер Ја ћу ''Бити што ћу бити'' поручио је јасно Бог Мошеу.
Овде је још битан појам ''Бог отаца ваших.'' Пошто су сви стари народи веровали да вуку порекло од богова, (људи- дивова, и разних других) тако су као и потомци великог Египта и Авраамово потомци имали свога Бога, али су појам о њему робујући вековима изгубили. Зато су чекали ослободиоца који ће им то јавити и ослободити их. Тог ослободиоца су нашли у лику Мошеа (св. Мојсеј Боговидац). Али и не само то. Јевреји су у Мошеу добили много више од пуког изласка из робства. Вратили су се Богу отаца.
У чему је разлика?
Код незнабожаца ''оци''су били богови. А Mојсеј овде објављује Бога који је створио ''оце''
Александар Срнић
Нема коментара:
Постави коментар