www.pravoslavno-hriscanstvo.com

субота, 19. март 2011.

Да ли је Стварање наука, а еволуција религија?


Године 1981. држава Арканзас је донела закон који је захтевао да
ученици у државним школама равноправно уче и концепт стварања и еволуцију.
Америчко удружење за људске слободе (ACLU) супротставило се том
закону и тужило државу, након чега је уследио арканзашки процес, понекад
називан и “скоупс 2” процес. Да се подсетимо, “скоупс 1” се десио
1925. године у Тенесију, и тада је био нападнут концепт еволуције. На
арканзашком процесу коначна одлука против стварања није почивала на чињеницама. Председавајући судија Вилијем Овертон (William Overton) прогласио
је нови закон неуставним (на основу уставног захтева сад за
одвојеношћу цркве од државе), а да би потврдио да је концепт стварања
религија, он се увелико ослонио на сведочење Мајкла Русеа,
филозофа науке са универзитета Gwelf у Канади, који је поставио једну уску
дефиницију науке. После тог процеса један други филозоф науке, Лери Лаудан
(Larry Laudan), са универзитета Питсбург, оспорио је такву уску дефиницију
науке. Лаудан је наклоњен еволуцији, али је, говорећи о одлуци судије
Овертона, прокоментарисао да “та одлука почива на мноштву погрешних
тумачења онога шта наука јесте и како функционише”; да је то “прича о
жалосним неистинама, овековечење и канонизовање једног лажног стереотипа
о науци.” уз то је дао квалификације као што су “сасвим неодговарајуће”,
“анахроно” и “просто срамно”. Очигледно да је дефиниција науке контроверзна.
И други су изнели критике на рачун мишљења судије који је сматрао
да концепт стварања није наука (а таква класификација га искључује из
државних школа).
Спор око дефиниције науке, испољен на арканзашком процесу, наглашава
чињеницу да ми не знамо како да је дефинишемо. еволуционисти реагују прилично негативно на термин наука о стварању, тврдећи да таква ствар не може
постојати напросто зато јер нема начина да се научно тестира чудо какво је
стварање. Међутим, они пишу књиге као што је Научници против концепта
стварања и користе науку у покушају да оповргну концепт стварања. Зар ово није покушај да се седи на две столице?
Пошто не постоји свеобухватна дефиниција науке, питање да ли је концент
стварања научан је заиста спорно. Ако је наука заиста отворено трагање
за истином, она би требало да прихвати “науку о стварању”, а неки од оснивача
савремене науке, већ споменути, сигурно се могу оквалификовати као
они који су га заступали. Са друге стране, ако дефинишемо науку као чисто
натуралистичку филозофију која по дефиницији искључује концепт створитеља, онда
наука о стварању не може постојати. Како би се и очекивало, еволуционисти
су склони овом другом тумачењу. Међутим, таква наука није отворено
трагање за истином.
Можемо се такође запитати да ли су наука и еволуција један облик религије.
Лојалност, страст и жар, које многи еволуционисти испољавају, указује на то
да је ту укључено нешто више од чисто објективног процењивања. У књизи "Еволуција као религија" Мери Мидглеј истиче како наука може функционисати као религија на много начина. И други писци наглашавају религијске аспекте еволуције и дарвинизма. Али генерално,аргумент да се еволуција избаци из учионица, јер је религија, није преовладао.
Заправо, нема оштре линије разграничења између науке и религије. Обе су свео бухватни погледи са доменима који се преклапају.




На јавном саслушању пред калифорнијским државним већем образовања
предложио сам да научна заједница не треба да се плаши науке о стварању,
и да треба да дозволи да се она у учионицама слободно надмеће са еволуцијом.
То би дало слободу студентима да бирају између разних опција, што би ишло
у прилог академској слободи. Еволуционисти стално налазе прибежиште у извесним
дефиницијама шта је наука, да би држали концепт стварања ван учионица.
Међутим, право питање јесте: Шта је истинито, стварање или еволуција? Нажалост,
њега често затрпавају семантиком, ауторитетима и правним прописима.
На истом саслушању био сам импресиониран изјавом једног свештеника, који
је истакао да његове колеге свештеници покушавају да својој деци објасне
моралне принципе и вредност Библије. Они шаљу децу у школе, које се издржавају
од њихових пореза, да би установили да наставници уништавају поверење у Библију
које су они хтели да успоставе код своје деце. Такви родитељи једва да би могли
бити заинтересовани за разне дефиниције науке или академске борбе. Они су просто
покушавали да развију код своје деце моралност и разумевање засновано
на Библији, а осећају да то школе уништавају.
Све ово доводи у центар пажње потребу повезивања науке са Библијом.
Обе су широко поштоване и обе могу да дају јединствени допринос у формирању
погледа на свет.

Закључци

Конфликт између науке и Библије није тако дубок како се обично претпоставља. Заправо, рационалност Библије је можда била темељ развоја савремене
науке. Преданост Библији од стране оснивача савремене науке такође указује
на њихову компатибилност. Као што сам казао у поглављу 1, постоје разилажења
између науке и религије, нарочито између натуралистичке науке и Библије,
али је тај јаз изгледа више заснован на ставовима и тумачењима, него на основним принципима. У свом трагању за истином наука и Библија могу бити добре сараднице које допуњују и подржавају једна другу. Дакле, најадекватније
питање гласило би: “које истине налазим када проучавам и науку и
Библију?”

Др Аријел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

Нема коментара:

Постави коментар