Одредба државе Луизијана никада није стављена на снагу јер ју је савезни судија брзо прогласио неуставном као „увођење религије“. Врховни суд Сједињених Држава 1987. године потврдио је ову одлуку већином од седам према два. Закон државе Луизијана био је неуставан, изнео је већинско мишљење судија Вилијам Бренан (William Brennan), зато што му је циљ био „да јасно истакне религијско гледиште да је натприродно биће створило људски род". „Није тако", рекао је судија Антонин Скалиа (Antonin Scalia) који је заступао супротно мишљење, јер „људи Луизијане, укључујући и оне који су религиозни, имају права да, у оквиру световног домена, заступају било које научне чињенице против еволуције представљене у њиховим школама, као што је Скопс имао право дa представи било које научне чињенице које постоје у корист ње“.
И судија Бренан и судија Скалиа донекле су били у праву. Устав не дозвољава заступање религије у учионицама државних школа, а рећи да је натприродно биће створило човечанство свакако значи заступати религијски став. С друге стране, одредба државе Луизијана донешена је на премиси да се оправдане научне примедбе „еволуцији" потискују. Неко може да сумња да такве замерке постоје, али Врховни суд није могао да одбије процену законодаваца о спорном научном питању, нарочито имајући у виду да држави није дата могућност да покаже како би равноправни третман изгледао у пракси. Поред тога, научници који заступају стварање тврдили су да је предавање еволуције само по себи имало религиозни циљ, то јест да омаловажи идеју да је натприродно биће створило човечанство. Узимајући све ово у обзир, судија Скалиа је сматрао да је устав дозвољавао законодавном телу да људима погођеним догматским предавањем о еволуцији да поштену прилику да одговоре.
Као правнику, једна ствар која је привукла моју пажњу у случају Врховног суда био је начин на који се термини „наука" и „религија" користе да укажу на закључке које судије и васпитачи можда не би били вољни да отворено изјаве. Ако кажемо да је натуралистичка еволуција наука, a натприродно стварање религија, нема много разлике у дејству ни када бисмо рекли да је прво тачно, а друго фантазија. Када се доктрине науке предају као чињеница, онда шта год те доктрине искључују, не може бити тачно. Употребом етикета, замерке натуралистичкој еволуцији могу бити одбачене без поштеног испитивања.
Моје сумње потврдио је аргумент „пријатеља суда" који је поднела утицајна Национална академија наука, која окупља најистакнутије научнике државе. Наука о стварању није наука, рекла је Академија у свом аргументу Врховном суду, јер не успева да прикаже најосновније карактеристике науке: ослањање на природна објашњења. Уместо тога, поборници „науке о стварању" сматрају да је стварање универзума, Земље, живих организама и човека остварено натприродним начинима недоступним људском разумевању.
Пошто научници који заступају стварање не могу да обаве научно истраживање да би установили реалност натприродног стварања, што је по дефиницији немогуће, Академија је изјавила да су њихови напори првенствено у циљу побијања теорије еволуције.
„Наука о стварању" је, према томе, очигледно средство осмишљено да разводни убедљивост теорије еволуције. Штавише, двојни аспект анализе и негативне аргументације који се примењује да би се постигло ово разводњавање, јесте супротно научном методу.
Академија је тиме дефинисала „науку" на такав начин да заступници натприродног стварања не могу ни да износе тврдње у корист своје позиције, ни да негирају тврдње научног естаблишмента. To може да буде један начин да се добије аргумент, али он не задовољава никога ко мисли да је могуће да је Бог стварно имао некакве везе са стварањем човечанства или да су неке од тврдњи које научници постављају под називом „еволуција“ можда погрешне.
Приступам спору стварање-еволуција не као научник већ као професор права, што између осталог значи да знам нешто о начину на који се речи користе у аргументима. Оно што ми је прво привукло пажњу у овом питању, био је начин на који су правила аргумента била структуирана, тако јe било немогуће довести у питање да ли је оно што нам се говори о еволуцији тачно. На пример, правило Академије против негативног аргумента аутоматски искључује могућност да наука није открила како су сложени организми могли да се развију. Колико год тренутни одговор био погрешан, важи док се не појави бољи. To би било као када оптуженику за злочин не би било допуштено да изложи доказе у своју одбрану, ако истовремено не би могао да покаже ко је починио злочин.
Друга ствар која ми је привукла пажњу, јесте да су баш они који инсистирају да религија и наука буду одвојене, нестрпљиви да користе своју науку као основ за изјаве о религији. Дарвинистичка литература је пуна антитеистичких закључака, као што су они да универзум није дизајниран и нема сврху и да смо ми људи производ слепих природних процеса којима уопште није стало до нас. Штавише, те изјаве нису представљене као лично мишљење, већ као логички закључци еволуционе науке.
Још један фактор који чини да еволуциона наука веома личи на религију јесте очигледна преданост дарвиниста да просвете свет, инсистирајући да чак и они који нису научници прихвате њихове теорије као питање моралне обавезе. Ричард Давкинс (Richard Dawkins), зоолог са Оксфорда, који је једнa од најутицајнијих личности у еволуционој науци, изразито је јасан о религијској страни дарвинизма. Његова књига из 1986. године, Слепи часовничар (The Blind Watchmaker), у извесној мери је биолошка књига, али у суштини она представља аргумент који подржава атеизам. По Давкинсу: ,Дарвин је омогућио да се буде интелектуално спокојан атеиста".
Када разматра издајништво оних који одбијају да у то поверују, Давкинс једва може да обузда свој гнев. „Потпуно је сигурно да, ако сретнете некога ко тврди да не верује у еволуцију, та особа је неука, глупа или луда (или злобна, али то радије не бих разматрао).“ Успут, Давкинс је наставио да објашњава да је оно што му се посебно не свиђа код заступника стварања то што су нетрпељиви.
Према томе, морамо да верујемо у еволуцију или да идемо у лудницу; али, шта се то тачно тражи од нас да верујемо? „Еволуција“ може да значи било шта, од неспорне изјаве да је бактерија „развила“ отпорност на антибиотике до велике метафизичке тврдње да су се универзум и човечанство у потпуности „развили“ бесциљним, механичким процесима. Тако еластична реч лако може да заведе, указујући да о другој великој тврдњи знамо исто толико колико и о првој, малој.
Баш то становиште била је тема упечатљивог предавања које је одржао Колин Петерсон (Colin Patterson) у Америчком природњачком музеју 1981. године. Петерсон је палеонтолог сениор у Британском природњачком музеју и аутор главног музејског текста о еволуцији. Његово предавање поредило је религију (не науку о стварању) с еволуцијом и окарактерисало обе као научно испразне концепте који се првенствено заснивају на вери. Многи делови предавања су технички, али два су посебно значајна за ово уводно поглавље. Прво, Петерсон је групи експерата поставио питање које је одражавало његове сопствене сумње у много тога што се представља као поуздано знање о еволуцији:
Можете ли ми рећи било шта што знате о еволуцији, било коју ствар... да је тачна? Поставио сам то питање геолошком особљу Природњачког музеја и једини одговор који сам добио била је тишина. Испробао сам га на члановима семинара Еволуционе морфологије на Универзитету у Чикагу, врло престижном телу еволуциониста и све што сам добио била је дуга тишина, а на крају је неко рекао: „Знам једну ствар, не би требало да се предаје у школама.“
Петерсон је указао да су и еволуција и стварање форме псеудознања, концепти за које изгледа да указују на информацију, али то не чине. Један део поређења био је нарочито упечатљив. Уобичајена замерка концепту стварања у преддарвиновим временима била је да нико не може да каже ништа о механизмима стварања. Заступници стварања једноставно су истицали „чињеницу" стварања и признавали непознавање начина. Али сада је, по Петерсону, Дарвинова теорија природног одабирања нападнута и научници више нису сигурни у њену општу ваљаност. Еволуционисти све више говоре као заступници стварања истичући чињеницу, али не могу да обезбеде објашњење начина.
Петерсон је био намерно провокативан, и не мислим да су његова скептична гледишта широко подржана у научним круговима. Сасвим супротно, Петерсона су оштро напали дарвинисти, пошто је неко поделио његово предавање и он се на крају одрекао целе ствари. Међутим, без обзира да ли је мислио да говори у име јавног добра, истицао је битну ствар. Можемо да укажемо на мистерију и да је назовемо „Еволуција“, али то је само етикета. Важно питање није да ли су се научници сложили око етикете, већ колико знају о томе како су настала сложена бића као што смо ми.
Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон
Нема коментара:
Постави коментар