Интервју
Припремио Пол Комсток
24.септембра 2007.године у 9.45h.
Мајкл Бихи је професор биологије на Lehigh Универзитету у Пенсилванији. Он је, у својој књизи „Дарвинова црна кутија“ из 1996. године, тврдио да су ћелијске структуре живих организама „несводљиво сложене“ и да не могу бити објашњене Дарвиновом теоријом природне селекције. Овај концепт је лансирао покрет интелигентног дизајна. Његова најновија књига је „Ивица еволуције: Потрага за границама Дарвинизма“.
· Можете ли резимирати тезе Ваше нове књиге?
Књига се зове „Ивица еволуције“ и суштина је наћи разумне процене о границама које Дарвинова теорија – природне селекције као деловања случајних мутација- може заиста да постигне. Јасно је да Дарвинов процес важи за неке мале промене у биолошким системима, као што је отпорност на антибиотике. Али да ли важи за сложеније системе као што су запетљане молекуларне машине које је наука открила у ћелијама? Све до недавно је на то питање било немогуће одговорити зато што су молекуларне мутације основних биолошких промена биле непознате, и такође јер нисмо могли да испитамо заиста огроман број организама.
Али у протеклих десет година се све то променило. Као што сам детаљно објаснио у књизи, молекуларне промене основне отпорности на маларију код људи, отпорности на антибиотике код паразита маларије, и осталих добро проучених система, показују да је случајна мутација неповезана – односно, низ мутација обично има мало везе један с другим и не своде се на нову молекуларну машину. Штавише, већина еволуционих промена су оне које или разбију или деградирају гене – и ово су корисне мутације! Али не можеш изградити нову молекуларну машину разбијањем гена. Ја закључујем да Дарвинови процеси мало важе за машину живота, и да већина позитивне еволуције мора бити не случајна – водећи се некако – и ја тврдим да резултат добро иде уз фино подешавање универзума које је открила физика.
· Ричард Докинс у осврту на Вашу књигу, у Њу Јорк Тајмсу, указује на стотине веома различитих раса паса које су еволуирале у релативно кратком временском периоду. И иако је ово учињено кроз контролисани узгој, он тврди да Ваша теорија не би дозволила такве варијације у тако мало генерација – било би математички немогуће. Шта бисте рекли на то?
Предложио бих да Ричард Докинс поново прочита моју књигу. У њој ја јасно установљавам да случајна еволуција важи до нивоа врсте, можда до нивоа рода и фамилије такође. Али на нивоу класе кичмењака (птица, риба, итд.), потреба за молекуларним развојним програмима била би изван ивице еволуције. Дарвинова еволуција важи кад једна мала промена у ДНК неког организма произведе значајан ефекат. То је оно што се догоди па даје различите расе паса. Али кад је потребно више координираних промена ради ефекта, шанса за мутацијом губи на моћи.
· Да ли сте објавили ову теорију у рецензираном часопису? Да ли су други научници пружили изазов за овај квантитативни аргумент?
Не, у данашње време ниједан часопис не би пипнуо папир који истражује интелигентни дизајн ни са десет стопа удаљеног пола (осим уколико папир има за циљ да разоткрије личну карту). Ипак, сва наука на коју се ослањам везано за мој аргумент у књизи је заиста рецензирана у најбољим, најважнијим часописима. Моји закључци су прилично једноставни одбици из података у литератури. Као што можда очекујете за тако контраверзну тему, неки научници су више посрнули једни на друге да оспоре мој аргумент. Испитао сам њихове записе детаљно и мислим да нико од њих није дотакао срж мог аргумента.
· Постоји ли неки начин да се тестира концепт дизајнера? Постоји ли неки доказ о његовим или њеним радњама посредовања у развоју живота на Земљи?
Па, зависи од тога шта подразумевате под „тестом“ и „доказом“. Ако би ти и твој пријатељ шетали по планини Rushmore, чак и да никад пре нисте чули за то, одмах бисте схватили да су лица на планини била дизајнирана. Ни за моменат не бисте помислили да су била резултат случајних сила као што су ветар и ерозија. Ваш закључак о дизајну би био сигуран зато што бисте видели како добро делови планине одговарају циљу приказивања слике.
Кад год опазимо „сврсисходан распоред делова“, ми сумњамо на дизајн. Што више делова постоји, и што се јасније они уклапају у сврху, то самопоузданији наш закључак о дизајну постаје. У протеклих педесет година наука је открила врло сврсисходан распоред делова у молекуларним машинама ћелија. То је доказ за учешће дизајнера у животу на Земљи.
· Да ли верујете да је дизајнер само поставио универзум у кретање или мислите да дизајнер посредује повремено?
Па, као Хришћанин ја мислим да је Бог интервенисао у људској историји. Али у циљу постављања целокупног универзума – укључујући дизајнирану појаву у ћелијама – мислим да је Бог то могао учинити у једном тренутку који се одвијао у времену.
Зашто је интелигентни дизајн наука? Није ли то одустајање од проналажења научног објашњења за нешто што још увек не разумемо у потпуности?
Интелигентни дизајн је наука зато што је у потпуности заснован на физичким подацима – молекуларна структура ћелије – плус обична логика. Кад год у нашем свакодневном животу видимо системе са одређеним степеном и врстом сложености (као што су сатови), увек сматрамо да су дизајнирани. Сада, на наше велико изненађење, наука је открила сличне системе у ћелији. Ја не видим разлог да се обустави закључак о дизајну ћелијских компоненти. Дакле дизајн ћелијске машине је индукативни аргумент заснован на материјалном доказу – научни закључак.
Када су кретања галаксија удаљених од Земље први пут посматрана 1930-их, то је водило ка хипотезама о Великом праску. Многи научници тог времена мрзели су идеју стварања од природе јер се чинило да има теистички призвук. Шта да су они рекли да су хипотезе о Великом праску једноставно одустајање од налажења научног објашњења за нешто што још не разумемо у потпуности? Да јесу, физика би пропустила много напретка. Наука мора да прати доказ где год он води, или престаје бити наука. Тренутно биолошки доказ води до закључка о дизајну.
· Али то је можда фраза коју су они дали – „стварање од природе“, не „дизајнер је започео ствари“. Да ли цените забринутост коју многи људи имају око увођења речи „дизајнер“ у научне уџбенике?
Да, ја ценим забринутост људи око експлицитне приче о „дизајнеру“ у научним уџбеницима. Ипак, наука је требала да има не-задржана-забрањеним у потрази за истином. Током историје науке морали смо се навићи на много идеја које су људи сматрали чудним. Нема разлога да се стидимо идеје о дизајнеру само зато што је неким људима нелагодно.
· Где се Ваша хришћанска уверења разилазе од буквалне интерпретације Библије? Мислим на оне области које се можда у сукобу са нашим садашњим схватањем универзума.
Ја сам Римокатолик. Никад ме нису учили буквалној интерпретацији Библије. Заправо, учили су ме Дарвиновој теорији еволуције у локалној школи. Што се мене тиче, универзум и Земља стари су колико већина физичара каже да јесу, и живот се развио пре много година. Моја главна тачка неслагања са стандардном научном причом је то што ја мислим да је већина развоја универзума и живота била постављена, мало је остављено случајности.
· Радознао сам да ли сте икад читали мистике као што су Sri Aurobindo или Ken Wilber који заузимају духовни, сврсисходни, али не-хришћански поглед на еволуцију.
Забога, не, нисам. Мораћу да их потражим.
· Да ли имате неке друге мисли око несводљиве сложености, теме Ваше прве књиге? Да ли сматрате овај квантитативни приступ бољим изазовом за Дарвинизам?
Мислим да је несводљива сложеност одличан концепт, који лако превазилази проблем Дарвинове еволуције, за ширу публику. Брзо нам показује да је Дарвинова теорија погрешан одговор за већи део живота. Како год, више квантитативни приступ у „Ивица еволуције“ заиста гради концепт несводљиве сложености и даје нам далеко већу вероватноћу него процес случајног стварања кохерентне структуре. То нам може показати да дизајн досеже много дубље у живот него што бисмо ми иначе мислили.
http://calitreview.com/260
Превела Тамара Марков
Нема коментара:
Постави коментар