www.pravoslavno-hriscanstvo.com

четвртак, 31. март 2011.

Разлике измећу религије и науке су велике

 Бања Витезда-Јерусалим






To је разлог да једна другу не може да замени. Али та разлика иако је велика, она је разлика а не супротност. Кад два човека говоре о једној ствари различито, то још није супротност; а кад би о њој говорили различито а посматрали је у исто време са исте стране - онда би то била супротност. Кад, на пр., о свету говоре поједине науке (физика, хемија...) њихови резултати се неће подударати, али то неће значити да се они искључују, него да се допуњују, јер о свету говоре са разних страна. Исти је случај и код религије и науке (говоримо, наравно, о правој науци, а не о намерном и тенденциозном извртању научних чињеница). Религија увек истиче религиозно-морални узрок појаве, а наука даје налаз о промени у самој појави. О болеснику, ономе, на пр., из бање Витезде (Јн 5, 5-14), религија ће да каже своју реч и тражиће узроке његове болести у греху, а медицина ће можда наћи да је код њега јака артериосклероза која је неминовна последица неуредна живота. И тачно је да та два одговора нису иста, али је тачно и то да се не искључују: један (религијски) тражи и даје дубље, а други (научни) испитује и констатује ближе узроке болести. Та два одговора чине складну целину у објашњавању једне исте чињенице. Исти случај имамо код објашњења библијскога учења о постанку света: Библија говори како га је Бог створио за шест дана (I M 1, 1-31), а наука покушава да уђе у хемијски и технички поступак при стварању; хемију интересује како се на реч Божју заметнуо живот, a Библији је довољно што Бог рече: нека врве no води душе живе (I М 1, 20). Ова два одговора су различита, али не и искључна: они се, значи, не искључују, него се допуњавају.



Тенденциозни противници религије постављају ствар наопако, па те стварне разлике једноставно проглашавају за стварне контрасте; па за то што се резултати религије и науке искључују, логично је - закључује атеистички материјализам - да не могу бити тачни и један и други. А како природна наука износи пред човека конкретне и јасне ставове, а религија говори нејасно и неодређено о нечему измшиљеном и небулозном - то је религија ствар маште која је потпуно ненаучна, и као такву је потпуно треба одбацити. Оваква иступања вазда имају својих следбеника, наравно код неука и лаковерна света.
У ствари, постоји између религије и науке, односно између њихових метода сазнања, једна коренита разлика, која је разлика, а не супротност\ и која је разлика, али не потпуна: метод сазнања у религији је вера, a у науци експеримент. У религији се прихвата, a у науци истражује. Али, као што смо рекли, ово није праволинијска разлика, па нипошто не треба тако схватити ствар као да у религији нема ничега искуственога, и обратно: као да је у науци све сам очигледан доживљај, искуство, експеримент. Има и у религији искуства, наравно - мање но вере, и у науци вере, наравно - мање од искуства. Реч Св. писма вером живимо, а не гледањем (II Кр 5, 7) важи за све што је људско: важи за човеков духовни живот - и ту је у питању вера којом се живи и која има неоцењив значај за живот човека и у овом и у оном свету; и за човеково научно улажење у научне проблеме - и та вера има значаја за његово научно схватање, често и за духовни живот, али само психолошки, а не и метафизички и онтолошки. Ни у пракси ни у науци човек не може да стигне све да види, чује, опипа, проконтролише... Зато се он ослања на веру - и то је научна вера. Сви ми, на пр., знамо да воду чине два дела хидрогена и један део оксигена - отуда јој хемијска формула Н20, али то стварно знају само они који су то контролисали у лабораторији. Сви остали који то знају, у ствари то не знају, него само верују. Основна мисао материјализма еволуционистичкога смера - да је човек постао од мајмуна (Ернст Хекел), постала је за лица која је исповедају - догма у најгорем смислу речи: у њу се верује без поговора и без имало сумње, она није откривена као религијске догме, а процес еволуције се није обновио у скраћеном облику ни пред једним од присталица еволуције, нити је пак ту чињеницу накнадно открио ниједан хемичар или биолог, а још мање је прорачунао неки математичар. У њу се толико верује да је причају и деца на улици; али је она зато само прича, теорија, за коју нико не даје живот и која никога не обавезује на одређени начин живота. -
Даље, још један пример. Како би могао учитељ да деци докаже да је графичка ознака за глас „А" заиста А или писмени знак за број „1" да је стварно 1! Никако. Деца, једноставно, има да верују свом учитељу, исто онако као што је и он веровао своме учитељу. Значи, основни елементи једне науке недоказиви су - једноставно се примају вером, али није то случај само са основним елементима; има тога и код врхунских научних достигнућа; у првом реду кад су у питању хуманитарне науке. Такво веровање од нас захтева и религија, с том разликом што религија тражи од људи да верују речи Божјој - јер она открива Бога и он је гарант њене стварности, а наука од нас тражи да верујемо речи људској. И какав парадокс? Људи, сви одреда, верују људима и речи људској, а Богу и речи његовој не верују сви! Веровање Богу има за последицу - живот, а веровање људима и науци - знање, али не суштинско знање, најдубље знање, него само феноменално. Удогу вере у науци најлепше је формулисао чувени физичар Густав Теодор Фехнер: Одузми науци веру, пропашће и она сама.



He смемо губити из евиденције чињеницу да религија, иако се ослања на веру, има јак ослонац у искуству. Стога се с пуним правом може говорити о религиозном искуству. Најдубље искуство религиознога доживљајаје мистична екстаза као специјалан облик религиозно-мистичног искуства у коме појединац непосредно доживљава Бога. Али ако мистичну екстазу не доживљавају сви одреда, има један други облик искуства који има религиозни основ, али којега неки нису свесни, а неки јесу, али намерно одбијају да признају да је иза тога нека личност из духовнога света (анђео или сам Бог), него једноставно приписују слепом случају. Али људи који су свесни таквих момената, изненадну или очигледну помоћ или казну они осете и доживе као прст Божји. To су поједини акти који немају довољно узрока и разлога за своју појаву у прилици у којој се јављају. Човек их приписује вољи и премудрости Божјој. И обичан верник нема знања и интелектуалне снаге да из таквих факата изводи логичке закључке о оправданости религије и о истинитости егзистенције бића Божјега, али такав факат је за њега довољан аргумент оправданости његове вере. To је општа појава код свих религиозних људи. И тешко да се може наћи неки верник који не би набројао више таквих аргумената из свога личног искуства. Све су то за њега емпирички убедљиви
докази истинитости религије. Сви народи имају низ изрека које су на основу константнога искуства временом срицале генерације, и те изреке износе оправданост вере у Бога.
Кад је реч о религиозном искуству обично се мисли на казне или награде; a то није довољно и потпуно. Постоји и један даљи вид тога искуства: оно се састоји у прихватању Божјега закона и животу по њему, које прихватање и живот имају за последицу одушевљење човека, сређеност и прибраност која од слабога створа - човека чини духовно моралног горостаса који је кадар да поднесе оно што не може поднети човек који не доживљава Бога, човек који је затворен у својој релативности. Такав човек, попут библијскога праведног Јова стрпљиво подноси све ударце живота, савлаћујући и преживљујући тај бол вером у један виши живот. Ту је у питању један вид религиознога искуства - искуства, наравно, друкчијега но што је научно, јер се и наука разликује од религије колико и њено искуство од религијског. У сваком случају то је једно искуство које се може доживети и контролисати. Код њега је увек боље употребити израз „искуство", „доживљај", „опит", него „експерименат", јер се овај последњи израз више односи на нешто материјално, лабораторијско, н^што што можемо извести и контролисати кад ми хоћемо; а моменат религиознога искуства не можемо контролисати увек кад хоћемо, него кад се даде прилика за to. To не зависи од нас.



И натприродно откровење, које је чисто религијски факт - факт који се може делимично схватити само у религијским кате- горијама, је искуство. Иначе, какво би то било откровење кад га нико у природи не би поимао?! А чим га неко поима, он га доживљава, и то је већ искуство. Оно иде у ред историјских чињеница: то су чињенице које су се једном десиле и које више не могу да се понове, - могу само да се памте. Међутим, ипак треба правити разлику између њега и обичних историјских факата: узмимо на пример факт Христова рођења или васкрсења. И један и други догађај су имали своју видљиву форму, као и остали историјски догађаји; и један и други догађај су виђени: први су видели пастири витлејемски и мудраци са Истока, a други - чувари гроба и лица којима се Христос касније јављао - и то је акцидентална страна догаћаја, нешто феноменално, што имамо и код осталих историјских факата; и ако је до знања, та
два догађаја знају само њихови очевици, а сви остали верују - исти случај као и код историјских факата. Али у њима постоји и нешто супстанцијално, ноуменално, нешто што представља њихово језгро, што немају историјска факта, и ако га имају, оно је нешто природно или само део натприроде, а овде је интензи- вно (а не екстензивно) дат акт целе натприроде; и ако се он не доживи, не понови, у души верника - онда од њега нема никаква моралнога ефекта - онда од њега имају једнаку корист верник и неверник. Мећутим, такво резоновање догматски и етички је неодрживо. Зато рођење и васкрсење Христово треба схватити као факт (чињеницу) који се десио у историји и формално се неће поновити; али је то истовремено и нешто натприродно што целином припада вечној и надвременој метаисторији. Историјска страна тога је само привремени реални израз вечности у времену који се доживљајем реално понавља у души верника. Стога чињенице откровења није добро именовати изразом историјске чињенице, него именом метаисторијске чињвнице. Разлика између природних факата - факата из области егзактних наука - и факата из области историје је квантитативна, а не квалитативна: природна факта могу се поновити колико год пута желимо (експерименти), а историјска факта могу се констатовати и упамтити (могу се, истина, и реконструисати, али реконструкција је реконструкција, а не поновљен догађај); a метаисторијски догађаји су догађаји који се историјски не могу поновити, али њихов метаисторијски и надвремени смисао се реално понавља у души верника. И разлика између историјскога и метаисторијског акта је не толико квантитативна, колико је квалитативна, метаисторијски факт гарантује за вечни живот, што не маже обичан факт профане историје.
Религија је двојака област: област искуственога доживљаја и рационалнога оправдања тога доживљаја. И у науци имамо истине које су разуму јасне и истине које су изнад домашаја разума; тако је, дакле, и у религији: прве су разумне (rationem), a друге надразумне (suprarationem), за разлику од неистина које су противразумне (contrarationem). Апологетика и јесте разумно- научно оправдање вере. Истина да наука почива на знању, a религија на вери - тачна је, али не апсолутно; видели смо да се вера и знање преплићу: у религији имамо и'једно и друго, у науци - такође.



Поред религије имамо и феномен митологије. Шелинг је у свом делу Философија мита закључио да свака митологија има зрнце истине око којега је народна машта обавила дебеле слојеве својих измишљотина, често небулозних а и детињастих. И задатак је науке да то раздвоји једно од другога. Међутим наука није у стању за један тако суптилан и велик захват. Противници религије се муче да идентификују религију са митологијом и обе заједно да одбаце. Међутим, то је рђав метод: са прљавом водом избацује се и дете! Хришћани су одбацили митологију и пре обрачуна позитивне науке с њом. Тиме су повукли јасну разлику нзмеђу митологије коју су одбацили и религије која је у хришћанству добила своје пуно значење и натприродну потврду.
Међутим, и наука је подложна митологији - чак и егзактна. Зар није до недавно атом важио за нешто што се не може разбити; зар нису философи старе Јоније сматрали да се цео свет састоји из четири елемента (ватра, ваздух, вода, земља); зар нису антички и средњовековни мислиоци учили да је исправно геоцентрично схватање света; зар нису вавилонски и египатски астрономи учили да је Земља у облику равне плоче а да је васиона цилиндричнога облика; зар нису средњовековни алхемичари и данашњи материјалисти мишљења да се живо биће може развити само од себе из мртве материје?! Све су то биле у своје време „необориве" научне чињенице, а данас их се наука одриче.
Ако подвргнемо објективном суду напоредо старе митологије и старе научне чињенице, видећемо да ће то поређење и тај суд ићи на штету науке, јер митологија има естетску вредност (естетски је лепа), а може да има и етичку вредност (да буде поучна), али та стара „научна" факта немају данас баш никакве вредности. А и вредност данашњих научно необоривих чињеница је неизвесна: три стотине година се догматски веровало у Њутнову небеску механику, а она је сада тачна у средњим величинама, а тачност у малим величинама које изучава нова грана науке - атомска физика, оспорава јој се, као и тачност и бесконачно великим величинама које изучава астрономија.
На крају свега реченога о односу религије и науке можемо рећи ово:
1.    Огромна већина научника је религиозна,
2.    Наука није пут који неминовно води човека у атеизам, него,напротив, може да помогне религиозном убеђењу научника,
3.    Између религије и науке постоје извесне далеке сличности али и разлике, и оне две не могу једна другу да замене и
4.    Разлике између религије и науке су разлике, а не супротности.
Беспредметно је употребљавати науку као средство у борби против религије.


Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

Нема коментара:

Постави коментар