www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 27. март 2011.

Законски пропис (3)





Ирвинг Кристол (Irving Kristol) је истакнути социјални теоретичар с талентом за препознавање идеолошких замагљивањa и применио је тај таленат на дарвинизам, у чланку у Њујорк тајмсу. Кристол је запазио да је за дарвинистичку теорију, која објашњава сложени живот као производ малих генетичких мутација и „преживљавања најприлагодљивијих", познато да је ваљана само за варијације у оквиру биолошке врсте. Да дарвинистичка еволуција може постепено да трансформише једну врсту организама у другу, само је биолошка хипотеза, а не чињеница. Истакао је да наука обилује супротстављеним мишљењима о пореклу живота и да су се неки научници питали да ли реч „еволуција" има смисла. Кристол jе рекао да је наука о стварању ствар вере а не науке, и да не би требало да се предаје у школама, али је сматрао да су њени браниоци и даље у праву.
Разумљиво је претпоставити да, када би се еволуција пажљивије предавала као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, а не као неоспорива извесност, била би далеко мање спорна. Како ствари сада стоје, религиозни научници нису далеко од суштине када тврде да еволуција, како се уопштено предаје, има неназначену антирелигиозну контуру.
Један познати научник од кога бисмо очекивали да саосећа с Кристоловим ставом био би харвардски професор Стефан Џеј Гулд {Stephen Jay Gould). Гулд је 1980. године објавио рад у научном часопису у коме предвиђа појављивање „нове и опште теорије еволуције" која би заменила неодарвинистичку синтезу. Гулд је писао да, иако је био „заведен" уједињујућом моћи дарвинистичке синтезе када ју је учио као студент 1960-их, тежина чињеница га је навела на невољан закључак да је синтеза, „као општи предлог, мртва, упркос томе што опстаје у уџбеницима где се представља као правоверна". Догматско предавање те мртве уџбеничке правоверности управо је оно што је Кристол критиковао.


Гулд је свеједно написао одговор Кристолу који је ставио овог аутсајдера чврсто на своје место. Гулд је негирао да уџбеничка предрасуда преовлађује више у еволуцији него у другим пољима науке, негирао да је еволуциона наука антирелигијска, и инсистирао да ће „Дарвиново одабирање... остати и у центру свеобухватнијих еволуционистичких теорија". Његов главни став био је да је Кристол игнорисао „основну разлику између необоривих чињеница и здраве расправе о теоријама". Биолози стварно предају еволуциону теорију као скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза, написао је Гулд, али је еволуција такође природна чињеница, утврђена исто толико сигурно колико и чињеница да се Земља окреће око Сунца.
Као спољашњи посматрач који воли да прати еволуционистичку литературу и њене спорове, навикао сам да гледам како се на овај начин избегава одговор на критике. Када аутсајдери постављају питање да ли је теорија еволуције толико сигурна колико смо наведени да верујемо, одлучно нам се каже да таква питања нису умесна. Каже нам се да се неслагања до којих долази међу стручњацима тичу детаља, као што су прецизна временска скала и механизам еволуционе промене. Ова неслагања нису знаци кризе већ здравог креативног сазревања у оквиру области и у сваком случају нема места за било какву сумњу о нечему што се зове „чињеница" еволуције.
Али, размотримо став Колина Петерсона да је чињеница еволуције испразна ако иза ње не стоји теорија на којој се она заснива. Без објашњења како долази до суштинских промена, сама изјава „људи су еволуирали од риба", није импресивна. Оно што причу о риби чини импресивном и вероватном јесте да научници мисле да знају како риба може да промењена у човека без помоћи чуда.
Чарлс Дарвин је учинио еволуцију научним концептом показујући, или тврдећи да је показао, да су велике промене могле да се јаве у веома малим корацима чисто природним путем тако да су време, случајност и разлике у преживљавању могле да преузму место чуду. Ако је Дарвинов сценарио постепеног прилагођавања путем промена погрешан, онда би „еволуција“ могла да буде ништа више од етикете коју истичемо на опажање како човек и риба имају неке заједничке карактеристике, као што је телесна структура кичмењака.
    Неслагања око механизама еволуције су према томе од суштинског значаја нама који желимо да знамо да ли научници стварно знају онолико колико тврде да знају. Одговарајућа теорија о деловању еволуције нарочито је неопходна кадa се сматра да еволуција, како су безбројни дарвинисти инсистирали, указује да су за наше постојање одговорни бесциљни материјални механизми. „Еволуција", у смислу у коме ови научници користе тај термин, јесте механички процес и тако је садржај било које преостале „чињенице", када се тај механизам одузме, потпуно нејасан.
У следећим поглављима ћу размотрити чињенице, да би се видело да ли је познат механизам који може да оствари промене великих размера за које теорија еволуције претпоставља да су се десиле, као што су промене од једноћелијске бактерије до сложених биљака и животиња, од рибе до сисара и од мајмуна до људи. Ако неодарвинистички механизам не обави посао, и ако уместо утврђене замене имамо само оно што су се Гулд и Кристол сложили да назову „скуп идеја који се састоји од супротстављених хипотеза", онда можемо да закључимо како научници у ствари не знају како је могла да се деси еволуција великих размера. Тада ћемо морати да размотримо да ли „чињеница еволуције" може да се одвоји од Дарвинове теорије. Наше истраживање захтеваће да испитамо нове чињенице које су откривене молекуларним проучавањима, стање истраживања порекла живота и правила научног испитивања.
Пре него што почнем с овим задатком, требало би да кажем нешто о мојим квалификацијама и циљу. По професији нисам научник већ академски правник, специјализован за испитивање логике аргумената и препознавање претпоставки које стоје иза тих аргумената. Ова подлога одговара и више него што би неко помислио, јер оно што људи верују о еволуцији и дарвинизму веома зависи од начина на који размишљају и закључују.3 Бити научник природних наука не представља посебну предност када се неко бави широком темом као што је еволуција, која залази у многе научне дисциплине, а такође укључује филозофска питања. Они који се баве природним наукама високо су специјализовани због потребе струке, a научник ван своје области је само још један лаик.


Приступ одговарајућим научним информацијама не представља велику потешкоћу. Чарлс Дарвин и Т. X. Хаксли (Т. H. Huxley) писали су за обичног читаоца, а исто је тачно и за великане неодарвинистичке синтезе као што су Теодосијус Добжански (Theodosius Dobzhansky), Џорџ Гејлорд Симпсон (George Gaylord Simpson) и Џулијан Хаксли (Julian Huxley). Међу садашњим ауторима који се обраћају општој јавности и који су угледни међу научницима су Стефан Џеј Гулд, Ричард Давкинс, Даглас Футујма (Douglas Futuyma) и мноштво других стручњака који су именовани у напоменама за свако поглавље.
Већина професионалне научне литературе доступна је у водећим научним часописима Нејчер (Nature) и Сајенс (Science), најугледнијим научним часописима у Британији и Америци, и на донекле популарнијем нивоу у британском часопису Њу сајентист (New Scientist), и часопису Сајентифик америкен (Scientific American). Филозофи и историчари су такође објавили веома информативне књиге. Укратко, доступна литература је обимна, а водеће научне личности увек су претпостављале да читаоци који нису научници могу да схвате битне чињенице. Међутим, чињенице никада не говоре саме за себе, имају значење само у контексту правила размишљања која одређују шта може бити узето у обзир и шта представља чињеницу. Ова правила размишљања су оно што нарочито желим да испитам.
Последњи податак који треба да изнесем пре него што почнем јесте мој лични религијски став, јер ће се читаоци то вероватно питати и зато што себе не изузимам из општег правила да се предрасуда мора узети у обзир и испитати. Ја сам филозофски теиста и хришћанин. Верујем да постоји Бог који је могао да створи ни из чега ако је тако желео, али који је уместо тога могао да изабере и да делује помоћу природних процеса. He браним науку о стварању и, у ствари, у овој књизи се не бавим позивањем на било какве спорове између библијских извештаја и научних чињеница.
Циљ ми је да испитам научне чињенице користећи њихове сопствене законитости, обраћајући пажњу на раздвајање самих чињеница од било каквих религијских или филозофских предрасуда које би могле да искриве наше тумачење тих чињеница. Врло мало ћу говорити о ставовима научника који заступају концепт стварања. Питање које желим да испитам јесте да ли је дарвинизам заснован на поштеним проценама научних чињеница, или је он нека врста фундаментализма.
Да ли стварно и сигурно знамо да постоји неки природан процес којим су људска бића и сви други организми могли да еволуирају од бактеријских предака и коначно од неживе материје? Када нам Национална академија наука говори да је ослањање на натуралистичка објашњења најосновнија карактеристика науке, да ли тиме жели да каже како научници некако знају да Творац није имао никаквог удела у стварању света и његових облика живота? Да ли нешто може бити ненаучно, али истинито, или да ли ненаучно значи и бесмислено? Пошто су научни кругови дали снажну подршку натуралистичкој еволуцији, да ли аутсајдери могу бар да размишљају о могућности да је ова званично установљена доктрина погрешна? Па, пођимо даље и погледајмо.



Из књиге `Дарвин на суду`, др Филип Џонсон

Нема коментара:

Постави коментар