Но, наш радознали ум жели да пронађе одговоре на друга значајна питања. Како се развила свест? Филозофи и научници су вековима узалуд напрезали свој ум покушавајући да реше ову мистерију. Неки филозофи су закључили да је свака особина људског бића морала постојати, на ма колико примитивном нивоу и код саставних елемената свих еволутивно претходних биолошких врста, па чак и код неживих материјала за које се претпоставља да су довели до настанка човека. Ако је овај филозофски став исправан, онда су чак и елементи који су образовали прву ћелију морали поседовати неки првобитни облик свести, а поврх тога и кваркови и електрони који образују атоме па чак и извор енергије из кога су се, како кажу научници, развиле честице материје. На жалост, ми не можемо да разговарамо са енергијом и упитамо је за ниво и природу њене "свести и свесности." Или је свест део стваралачког дизајна Свемогућег? Када је у питању свест, морамо размотрити вољу, слободну вољу и одлучивање. Психолози се неуморно труде да убеде човечанство у то да ми све радње обављамо потпуно механички - да је свака наша одлука и поступак одређен искључиво међусобним деловањем наследног фактора и фактора средине. Насупрот овој претпоставци стоји један нерешиви филозофски проблем. Ако су такве ствари просто детерминистички изазване, онда је чак и сама изјава тог филозофа на ову тему исто тако резултат, неразмишљања или опсервација, већ деловања фактора наследа и средине који су ван његове контроле. Било да је његов закључак исправан или погрешан он га је једноставно морао донети, јер није могао другачије, пошто не може да се ослободи утицаја сопственог наслеђа и средине. У пракси је потпуно другачије, што нас нимало не изненађује. Казнени систем прописује казне за злочине за које се претпоставља да их је их је особа својевољно починила. Ми прихватамо љубав наших родитеља и деце потпуно уверени да су они свесно одлучили да нас воле. Веровати у супротно подстакло би нас да производимо роботе који би могли да нас грле и љубе и речима исказују своју љубав како бисмо се могли осећати испуњени таквом "љубављу." Друштво обезбеђује саветнике за професионалну орјентацију под претпоставком да људи могу да одлучују о свом будућем занимању и да то и чине. Човек у свом животу донесе много таквих одлука. Међутим, како се развила та способност свесног одлучивања? Испитајмо још једну област која представља проблем за еволуционисте.
Услови на овој Земљи савршено одговарају животу какав ми познајемо. Наша планета поседује огромне количине воде која је неопходна за живот. Ми загађујемо ту воду; медутим, захваљујући деловању метеоролошких фактора, постоји невероватан и задивљујући процес пречишћавања и обнављања. Кисеоника, још једног елемента који је апсолутно неопходан за живот животиња, такође има у изобиљу. Наш организам као и развијена индустрија савременог доба троше огромне количине слободног кисеоника, али вегетација на чудесан начин обнавља његове залихе. Симбиоза између биљака и животиња је нешто просто невероватно. Животиње производе угљен-диоксид за биљке, а биљке заузврат обезбедују молекуле кисеоника за животиње. Даље, Сунце се налази на одговарајућој удаљености од Земље да би производило довољно топлоте за одржавање живота - ни превише, ни премало. Када спојимо количину енергије коју производи Сунце и његову удаљеност од Земље, добијамо тачно ону количину енергије која је потребна нашој планети. На планети Меркур, која је много ближа Сунцу, човек не би могао да живи зато што би га његове високе температуре готово спржиле, док је на Плутону сувише хладно за живот људи пошто је он сувише далеко од Сунца. Даље, да се Земља много спорије окреће око своје осе, једна њена страна би примила превише топлотног сунчевог зрачења, а друга премало. Двадесет и четири часа представља савршено прикладан период. Земљина маса је толика да је гравитација сасвим довољна да чврсто стојимо на земљи, а ипак не толико велика да нам сваки корак који начинимо представља ужасан напор. На Месецу, чија сила теже износи мање од 20 процената силе Земљине теже, веома је тешко ходати, као што су потврдили астронаути. Гравитација је била премала за нормално ходање. На Јупитеру је гравитација много већа од Земљине. Ходање на таквој планети исцрпело би нашу снагу. Даље, тло по коме ходамо је чврста маса. Планете попут Јупитера, пошто је он у гасовитом стању, не би биле прикладне за један нормалан, удобан живот. Не мали број еволуциониста верује да може да поништи аргумент да је одговарајуће услове специјално за људе дизајнирао Бог, једноставно изјављујући да смо у ствари ми еволуирали прилагођавајући се условима који су владали на Земљи. Оно што се не слаже јесте да исти ови научници користе нас Земљане као модел у својој потрази за животом на другим планетама попут Марса и месецима попут Титана. Они се наводно слажу са тим да ова Земља пружа приближно оптималне услове за одржавање живота, укључујући присуство воде и атмосфере. Ако испитамо најнижи слој геолошког стуба (камбријумски слој), тамо ћемо наћи много више животињских филума него што их данас живи на Земљи (изванредни докази који поткрепљују ову чињеницу налазе се у књизи Wonderful Life Стивена Џ. Гоулда).
Геолошки стуб не приказује период у коме није било фосила након којег долази слој са пар веома простих организама. Ствар је у томе да се изнад слоја у коме нема облика живота налази слој са толико много сложених организама да њихов број надмашује број живих организама данас присутних на Земљи. Нека заиста брза еволуција! Рађање је још једна ствар која еволуционистима ствара озбиљне потешкоће. Како је започело опрашивање биљака посредством инсеката? Ако су биљке еволуирале пре инсеката, како су онда те биљке биле опрашене. Истина је да се неке биљке самоопрашују, а неке путем ветром ношеног полена, међутим хиљаде биљака се опрашује само посредством инсеката. А ако су инсекти еволуирали пре биљака, где су онда инсекти у том периоду пре појаве биљака проналазили животодавни нектар? И опет, када су се код инсеката развила крила како би могли брзо да лете од биљке до биљке? Чињеница да је толико много врста живих бића развило систем полног размножавања је, са еволуционе тачке гледишта, просто невероватна. Многе од тих врста су се наводно развиле на различитим гранама еволуционог дрвета, а ипак је код многих од њих метод размножавања веома сличан. За чињеницу да су се код свих тих врста истовремено развиле и мушка и женска јединка не постоји рационално објашњење. Многе поседују веома кратак репродуктивни живот, а ипак је свака од њих у неком тренутку у далекој прошлости успела да у току тог свог кратког репродуктивног периода пронађе потпуно развијеног партнера. Заиста невероватно! Како се само згодно потрефило то што су "еволуирале" бактерије како су могле да разлажу биљке укључујући ту и лишће које падне са листопадног дрвећа сваке зиме! Без тог процеса би земљиште још одавно остало без хранљивих материја. Друге бактерије су се развиле да би могле да уђу у желудац стоке и производе ензиме који растварају целулозу која се налази у трави коју стока поједе. Стока не може сама да производи тај ензим као што ни људи не могу то да чине. Не можемо а да се не дивимо чињеници да је процесом еволуције стока добила желудац повећаног капацитета да би бактеријски ензими обавили до краја своју дигестивну функцију претварајући дугачке молекуле целулозе у њене саставне шећере који се онда лако апсорбују из пробавног тракта стоке и транспортују до ћелија како би се могла обезбедити енергија за ове позамашне животиње. Они који подржавају концепт еволуције свакако би морали да објасне како се развила ова симбиотичка веза између животиња и бактерија. Простор нам не дозвољава да се упуштамо у детаљну дискусију о невероватним опсервацијама којима је утврђено да геолошки слојеви у огромним кањонима често уопште не указују на то да су настали ерозијом, упркос томе што се каже да су били изложени дејству природних сила хиљадама, а у неким случајевима и милионима година пре него што се формирао наредни слој. Геолошки слојеви у Гранд кањону у Сједињеним Државама свакако остављају утисак да је процес ерозије практично прошао поред њих. Или бисмо, у складу са оним што су опсервације показале, рекли да су се сви ти слојеви формирали веома брзо један за другим, можда за само неколико дана или недеља, а не за неколико хиљада година? Овај закључак би се много боље уклапао у оно што је опсервацијама утврђено, а и у библијски извештај о потопу из Нојевог времена. Треба разјаснити и друга питања.
Како то да воће, поврће, житарице и орашасти плодови садрже све угљене хидрате, протеине, есенцијалне масти, минерале и витамине (сем цијанокобаламина-витамина Б12 којим нас снабдевају бактерије) неопходне за живот људи и животиња? Још невероватнија је чињеница да поседујемо чуло укуса и мириса која нас наводе да уживамо у храни која садржи ова есенцијална телесна "горива" и да препознамо нашу потребу за овим изворима енергије путем осећаја глади. Тако "срећан" спој људских особина вапи за објашњењем. Како у контексту еволуције објашњавамо изванредно дезенирано цвеће? Објашњења која дају еволуционисти - да су се такве шаре развиле да би привукле инсекте који опрашују цвеће - некима могу звучати отрцано. Зашто би велика већина биљака, чак и многи корови, развила цветове пријатног изгледа? Зашто у природи не можемо да видимо цветове са неестетски набацаним бојама које очекује дугачки процес изумирања зато што је услед деловања механизма природне селекције само мали број инсеката слетео на њега због чега није дошло до унакрсног опрашивања? Зар није дивно и то што смо "развили" и осећај за лепо захваљујући којем можемо да налазимо задовољство у посматрању тог цвећа? И како смо срећни због чињенице да смо "развили" емоције радости и задовољства. Такође, треба да будемо захвални што наше очи поседују одговарајуће рецепторе којима умемо да ценимо лепоту цвећа и што постоје нервне везе које омогућавају овим рецепторима да преносе ове боје и слике у потиљачни режањ нашег мозга где их можемо свесно опазити. Ми поново тражимо објашњење у еволутивним процесима. Теорија еволуције још није дала одговор на ова и још многа друга питања. Скорија размишљања о томе да се катастрофални догађаји попут велике метеорске кише или астероида и штетних последица милијарди комета, а којима се покушавају објаснити исправне опсервације, много више поду- дарају са библијским извештајем о свеопштем разарајућем потопу Нојевог времена и вулканским ерупцијама за време тог потопа. Таква схватања представљају крај униформизма. Према овом схватању, које је деценијама имало водећу улогу у оквиру теорије еволуције, физички услови који данас владају на Земљи у основи су слични онима који су владали у прошлости, па стога потпуно исправно поступамо када на основу данашњих научних опсервација доносимо закључке о ономе што се догађало у далекој прошлости. Други научници сада признају да је постојао период необјашњиво брзог еволутивног развоја. Ово је уступак неоспорним доказима. Међутим, овим својим изјавама они далеко од тога да признају да је једино интелигентни дизајн могао да створи ову Земљу и да је ту интелигенцију првобитно поседовао само и једино небески Бог. Оно о чему сведоче резултати научних испитивања је свакако јасно исказано у тврдњама Светог писма: "Јер овако вели Господ, који је створио небо, Бог, који је саздао земљу и начинио је и утврдио и није је створио напразно, него је начинио да се на њој наставља сам Господ, и нема другога." (Исаија 45:18). У Божијем царству откупљени ће читаву вечност разоткривати мистерије онога што је Он створио. Од најситнијег атома па до највећих галаксија, сазнаваћемо све више и више о бескрајној Божијој мудрости. Несавршености које данас видимо у природи због деловања принципа зла на овој планети биће заувек отклоњене и наш ум, који тада неће бити ограничен смртношћу, корак по корак ће разјашњавати она тешка питања која данас збуњују најблиставије умове и најсавесније истраживаче и не дају се објаснити ни најсавременијом научном опремом.
Услови на овој Земљи савршено одговарају животу какав ми познајемо. Наша планета поседује огромне количине воде која је неопходна за живот. Ми загађујемо ту воду; медутим, захваљујући деловању метеоролошких фактора, постоји невероватан и задивљујући процес пречишћавања и обнављања. Кисеоника, још једног елемента који је апсолутно неопходан за живот животиња, такође има у изобиљу. Наш организам као и развијена индустрија савременог доба троше огромне количине слободног кисеоника, али вегетација на чудесан начин обнавља његове залихе. Симбиоза између биљака и животиња је нешто просто невероватно. Животиње производе угљен-диоксид за биљке, а биљке заузврат обезбедују молекуле кисеоника за животиње. Даље, Сунце се налази на одговарајућој удаљености од Земље да би производило довољно топлоте за одржавање живота - ни превише, ни премало. Када спојимо количину енергије коју производи Сунце и његову удаљеност од Земље, добијамо тачно ону количину енергије која је потребна нашој планети. На планети Меркур, која је много ближа Сунцу, човек не би могао да живи зато што би га његове високе температуре готово спржиле, док је на Плутону сувише хладно за живот људи пошто је он сувише далеко од Сунца. Даље, да се Земља много спорије окреће око своје осе, једна њена страна би примила превише топлотног сунчевог зрачења, а друга премало. Двадесет и четири часа представља савршено прикладан период. Земљина маса је толика да је гравитација сасвим довољна да чврсто стојимо на земљи, а ипак не толико велика да нам сваки корак који начинимо представља ужасан напор. На Месецу, чија сила теже износи мање од 20 процената силе Земљине теже, веома је тешко ходати, као што су потврдили астронаути. Гравитација је била премала за нормално ходање. На Јупитеру је гравитација много већа од Земљине. Ходање на таквој планети исцрпело би нашу снагу. Даље, тло по коме ходамо је чврста маса. Планете попут Јупитера, пошто је он у гасовитом стању, не би биле прикладне за један нормалан, удобан живот. Не мали број еволуциониста верује да може да поништи аргумент да је одговарајуће услове специјално за људе дизајнирао Бог, једноставно изјављујући да смо у ствари ми еволуирали прилагођавајући се условима који су владали на Земљи. Оно што се не слаже јесте да исти ови научници користе нас Земљане као модел у својој потрази за животом на другим планетама попут Марса и месецима попут Титана. Они се наводно слажу са тим да ова Земља пружа приближно оптималне услове за одржавање живота, укључујући присуство воде и атмосфере. Ако испитамо најнижи слој геолошког стуба (камбријумски слој), тамо ћемо наћи много више животињских филума него што их данас живи на Земљи (изванредни докази који поткрепљују ову чињеницу налазе се у књизи Wonderful Life Стивена Џ. Гоулда).
Геолошки стуб не приказује период у коме није било фосила након којег долази слој са пар веома простих организама. Ствар је у томе да се изнад слоја у коме нема облика живота налази слој са толико много сложених организама да њихов број надмашује број живих организама данас присутних на Земљи. Нека заиста брза еволуција! Рађање је још једна ствар која еволуционистима ствара озбиљне потешкоће. Како је започело опрашивање биљака посредством инсеката? Ако су биљке еволуирале пре инсеката, како су онда те биљке биле опрашене. Истина је да се неке биљке самоопрашују, а неке путем ветром ношеног полена, међутим хиљаде биљака се опрашује само посредством инсеката. А ако су инсекти еволуирали пре биљака, где су онда инсекти у том периоду пре појаве биљака проналазили животодавни нектар? И опет, када су се код инсеката развила крила како би могли брзо да лете од биљке до биљке? Чињеница да је толико много врста живих бића развило систем полног размножавања је, са еволуционе тачке гледишта, просто невероватна. Многе од тих врста су се наводно развиле на различитим гранама еволуционог дрвета, а ипак је код многих од њих метод размножавања веома сличан. За чињеницу да су се код свих тих врста истовремено развиле и мушка и женска јединка не постоји рационално објашњење. Многе поседују веома кратак репродуктивни живот, а ипак је свака од њих у неком тренутку у далекој прошлости успела да у току тог свог кратког репродуктивног периода пронађе потпуно развијеног партнера. Заиста невероватно! Како се само згодно потрефило то што су "еволуирале" бактерије како су могле да разлажу биљке укључујући ту и лишће које падне са листопадног дрвећа сваке зиме! Без тог процеса би земљиште још одавно остало без хранљивих материја. Друге бактерије су се развиле да би могле да уђу у желудац стоке и производе ензиме који растварају целулозу која се налази у трави коју стока поједе. Стока не може сама да производи тај ензим као што ни људи не могу то да чине. Не можемо а да се не дивимо чињеници да је процесом еволуције стока добила желудац повећаног капацитета да би бактеријски ензими обавили до краја своју дигестивну функцију претварајући дугачке молекуле целулозе у њене саставне шећере који се онда лако апсорбују из пробавног тракта стоке и транспортују до ћелија како би се могла обезбедити енергија за ове позамашне животиње. Они који подржавају концепт еволуције свакако би морали да објасне како се развила ова симбиотичка веза између животиња и бактерија. Простор нам не дозвољава да се упуштамо у детаљну дискусију о невероватним опсервацијама којима је утврђено да геолошки слојеви у огромним кањонима често уопште не указују на то да су настали ерозијом, упркос томе што се каже да су били изложени дејству природних сила хиљадама, а у неким случајевима и милионима година пре него што се формирао наредни слој. Геолошки слојеви у Гранд кањону у Сједињеним Државама свакако остављају утисак да је процес ерозије практично прошао поред њих. Или бисмо, у складу са оним што су опсервације показале, рекли да су се сви ти слојеви формирали веома брзо један за другим, можда за само неколико дана или недеља, а не за неколико хиљада година? Овај закључак би се много боље уклапао у оно што је опсервацијама утврђено, а и у библијски извештај о потопу из Нојевог времена. Треба разјаснити и друга питања.
Како то да воће, поврће, житарице и орашасти плодови садрже све угљене хидрате, протеине, есенцијалне масти, минерале и витамине (сем цијанокобаламина-витамина Б12 којим нас снабдевају бактерије) неопходне за живот људи и животиња? Још невероватнија је чињеница да поседујемо чуло укуса и мириса која нас наводе да уживамо у храни која садржи ова есенцијална телесна "горива" и да препознамо нашу потребу за овим изворима енергије путем осећаја глади. Тако "срећан" спој људских особина вапи за објашњењем. Како у контексту еволуције објашњавамо изванредно дезенирано цвеће? Објашњења која дају еволуционисти - да су се такве шаре развиле да би привукле инсекте који опрашују цвеће - некима могу звучати отрцано. Зашто би велика већина биљака, чак и многи корови, развила цветове пријатног изгледа? Зашто у природи не можемо да видимо цветове са неестетски набацаним бојама које очекује дугачки процес изумирања зато што је услед деловања механизма природне селекције само мали број инсеката слетео на њега због чега није дошло до унакрсног опрашивања? Зар није дивно и то што смо "развили" и осећај за лепо захваљујући којем можемо да налазимо задовољство у посматрању тог цвећа? И како смо срећни због чињенице да смо "развили" емоције радости и задовољства. Такође, треба да будемо захвални што наше очи поседују одговарајуће рецепторе којима умемо да ценимо лепоту цвећа и што постоје нервне везе које омогућавају овим рецепторима да преносе ове боје и слике у потиљачни режањ нашег мозга где их можемо свесно опазити. Ми поново тражимо објашњење у еволутивним процесима. Теорија еволуције још није дала одговор на ова и још многа друга питања. Скорија размишљања о томе да се катастрофални догађаји попут велике метеорске кише или астероида и штетних последица милијарди комета, а којима се покушавају објаснити исправне опсервације, много више поду- дарају са библијским извештајем о свеопштем разарајућем потопу Нојевог времена и вулканским ерупцијама за време тог потопа. Таква схватања представљају крај униформизма. Према овом схватању, које је деценијама имало водећу улогу у оквиру теорије еволуције, физички услови који данас владају на Земљи у основи су слични онима који су владали у прошлости, па стога потпуно исправно поступамо када на основу данашњих научних опсервација доносимо закључке о ономе што се догађало у далекој прошлости. Други научници сада признају да је постојао период необјашњиво брзог еволутивног развоја. Ово је уступак неоспорним доказима. Међутим, овим својим изјавама они далеко од тога да признају да је једино интелигентни дизајн могао да створи ову Земљу и да је ту интелигенцију првобитно поседовао само и једино небески Бог. Оно о чему сведоче резултати научних испитивања је свакако јасно исказано у тврдњама Светог писма: "Јер овако вели Господ, који је створио небо, Бог, који је саздао земљу и начинио је и утврдио и није је створио напразно, него је начинио да се на њој наставља сам Господ, и нема другога." (Исаија 45:18). У Божијем царству откупљени ће читаву вечност разоткривати мистерије онога што је Он створио. Од најситнијег атома па до највећих галаксија, сазнаваћемо све више и више о бескрајној Божијој мудрости. Несавршености које данас видимо у природи због деловања принципа зла на овој планети биће заувек отклоњене и наш ум, који тада неће бити ограничен смртношћу, корак по корак ће разјашњавати она тешка питања која данас збуњују најблиставије умове и најсавесније истраживаче и не дају се објаснити ни најсавременијом научном опремом.
Колин и Расел Стендиш, књига `Велики прасак је експлодирао`
Нема коментара:
Постави коментар