Dr Werner Gitt - Шта Дарвин није могао да зна (2)

Лет зујавца златара

Зујавац златар је прелепа птица. Свако од ових створења се излеже у Аљаски. Зими је тамо јако хладно, зато се птице селе на Хавајска острва. Циљ је са 4500 км јакодалеко а лет мора бити  непрекидан, јер за одмарање успут нема острва а и птица не зна да плива. За лет зујавцу златару потребан је резервоар напуњен погонским материјалом у форми од 70 грама поједене масноће. У ту количину је укалкулисана и резерва од 6,8 грама за случај супротног ветра. Зато што птица мора три и по дана непрекидно и дању и ноћи да лети и да придржава на лучни минут тачан курс, потребан јој је егзактно функционирајући аутопилот. Ако не погоди острво, то би значило сигурну смрт јер надалеко не постоји могућност слетања. Када не би имала тако прецизно  алкулисану количину масноће, не би преживела. И овде су мутација и селекција неспособни конструктери.
Прихватљивије је претпоставити да је зујавац златар већ од почетка такав створен – снабдевен свиме што му треба.

Да ли је еволуција употребљив модел размишљања?

Као што претходни кратак поглед у природу илуструје, и уосталом налазимо концепте који су у високом степену оријентисани ка циљу:
• Кит главата уљарка, сисар, је тако грађен да при изроњавању из 3000 метара дубине не угине од гњурачке болести, које се људи тако плаше.
• Огромна количина микроскопски малих бактерија у нашим цревима имају уграђене електромоторе, који могу да се покрећу напред или назад.
• Живот у већини случајева зависи од потпуне функционалности органа (нпр. срце, јетра, бубрег).
Органи који су полуготови или који су тек у развоју су безвредни. Ко овде размишља у смислу Дарвинзма, мора знати, да еволуција не познаје циљ перспективе у правцу органа који тек касније треба да функционише. Немачки еволутивни биолог Г. Оше (G.Osche) је тачно запазио: „жива бића не могу током одређених фаза еволуције попут предузетника да привремено затворе предузеће због реконструкције.“  Интелигенција и мудрост која долази до изражаја у делима
творевине је једноставно величанствена. Закључак од дела творевине до креативног иницијатора је више него прихватљив.
То значи да се наша запажања слажу са оним што Библија већ у свом првом ставку изражава: “у почетку створи Бог!“ Под утицајем Дарвинизма етаблирала се библијско-критичка теологија, која је причу о постанку као поруку од Бога декласификовала. Међутим добро чинимо, ако ходамо „верујући све што је написано у закону и у пророцима“ (Дела апостола 24,14), јер „Бог није човек да лаже“ (4. Мојсијева 23,19). Одакле долази информација?

Најјача аргументација науке је увек тада дата када се природни закони могу употребити у смислу искључивања једног процеса или догађаја. Природни закони не познају изузетке. Из тог разлога је например Perpetuum mobile, значи машина која без снабдевања енергије непрестано ради, немогућа машина.

Данас знамо оно што Дарвин није могао знати, да се у ћелијама свих живих бића налази скоро незамислива количина информације и још уз то у највећој густини која нам је позната.
Формирање свих органа је управљано информацијом, сви догађаји у живим бићима  ункционишу управљани кроз информацију и производња субстанци тела (нпр. 50 000 протеина у човечјем телу) се догађа управљано кроз информацију. Цео систем размишљања еволуције могао би само функционисати када би у материји постојала могућност да кроз случајне
процесе настане информација. Она је безусловно потребна, јер се сви планови градње појединки и сви комплексни процеси у ћелијама одигравају базирани на информацији.
Информација је нематеријална величина; према томе она није особина материје. О  нематеријалним величинама природни закони, нарочито они о информацији, исказују да материја никад не може да произведе нематеријалну величину. И даље важи: информација може само да настане кроз Творца који поседује интелигенцију и вољу. Тиме је већ јасно: ко
еволуцију сматра могућом, верује у „Перпетум мобиле информације“, дакле у нешто, што опште важећи природни закони забрањују. Тиме је погођена Ахилова пета еволуције и постављен је КРАЈ науке. У својој књизи “Am Anfang war die Information“ („У почетку је била информација“ - издавачка кућа Hansller) сам опширно излагао тај пут.

Одакле долази живот? 

Поред свих тих гласних еволуцијских тутњава наших дана људи се питају „одакле ли живот стварно долази?“ Еволуција нема ни најмање објашњење на питање како може из мртвог да
настане живо.

Стенли Милер (Stanley Miler 1930-2007), чији је „експеримент прасупе“ (1953) споменут у свакој књизи биологије, 40 година касније је признао, да ниједна од данашњих хипотеза о настанку живота није убедљива. Све скупа их је назвао „бесмислицама“ или „хемијским измишљотинама мозга.“ Микробиолог Луј Пастер (Louis Pasteur 1822-1895) је препознао нешто врло темељно: „живот може да дође само из живота.“ Само један је могао рећи: „Ја сам живот“ (Јован 14,6), а
то је био Исус. О њему се у Колошанима 1,16 каже: „јер кроз њега би створено све што је на небу и на земљи, што се види и што се не види“ и даље у Јовану 1,3: „све је кроз њега (= Исуса) постало, и без њега ништа није постало што је постало.“ Свака теорија о настанку света или живота у којој се не спомиње Исус као извор и праузрок живота, је стога мртва творевина која ће се неизбежно разбити на стени која је Исус. Еволуција је дакле једна од највећих заблуда светске историје и одвукла је милиона људи у пропаст неверовања. Шта многи савременици нажалост не промишљају: Провалији неверовања следи са оне стране линије смрти провалија вечне изгубљености (пакао). Право сиромаштво размишљања нашег света је, да прави Творац свих ствари не добија признање уводним чланцима са „хвала Исусе!” Многи не знају ништа о томе да нам је Исус Христос направио изванредну понуду. Он је рекао: „ја сам врата“ (Јован
10,9) а тиме је мислио улаз на небо. Ко се њему обрати, има вечни живот.