www.pravoslavno-hriscanstvo.com

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

недеља, 10. април 2011.

Св. Јустин Ћелијски Проф. Велимир Хаџи-Арсић ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА(2)




б) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЖИВОТА



По мишљењу модерне астрономије однос између величине наше Земље и величине целокупне космичке материје је исти као и однос између милионитог дела једног зрна песка и песка свих мора у свету. Или, по једном другом упоређењу, наша је Земља "мања - и то знатно мања - од тачке над словом ј у нашој библиотеци од пола милиона књига". Та и толика наша Земља била је најпре усијана маса. Колика је била топлота те масе може се наслућивати по садањој топлоти Сунца, од кога је наша Земља и постала. Садања топлота Сунца, пак, износи: у центру Сунчеве масе око 40.000.000° а на њеној периферији око 6000°. Разуме се, оваква топлота једног небеског тела искључује могућност постојања ма каквог живота на њему. Према томе, ни на нашој Земљи није могао постојати никакав живот све док је она била у усијаном стању. Па ипак, неоспорна је чињеница да данас на нашој Земљи постоји живот. Кад је он постао, где је он постао, и како је он постао?

На питање о пореклу живота на Земљи неки научници су покушали да одговоре хипотезом, по којој је живот дошао на нашу Земљу са стране - са неке друге планете, помоћу метеора, или из космичког простора, који је испуњен животним клицама.

Ова хипотеза, чак и када би се примила као тачна, не би решила проблем постанка живота. Јер она би нам, у најбољем случају, могла да објасни само начин на који је живот пренет на нашу Земљу, али самим тим не и начин на који је он уопште постао. Према томе, чак када би се ова хипотеза примила као тачна, питање порекла живота уопште остало би отворено. Но ова хипотеза није ни тачна.

Отуда, пo схватању многих научника, живот није дошао на нашу Земљу са стране него је постао на њој и то од оних истих елемената од којих се и она сама састоји. To стварање живота од материјалних или неорганских елемената саме наше Земље није се, кажу они, извршило под утицајем какве свесне натприродне духовне силе, како то учи Хришћанство, већ једино и искључиво под утицајем слепих природних сила. Живот на нашој Земљи, дакле, није плод једне разумне планске делатности већ резултат случајног стицаја околности - дело неразумне и бесвесне игре безживотних механичких природних снага. Зато је ово и овакво схватање о пореклу живота на Земљи познато у науци под именом механистичко схватање живота. По њему, дакле, између мртве или неорганске материје и живота, тј. живих бића - од ћелице до човека - нема никаквих битних разлика. Живот као нешто специфично, нешто одвојено и независно од мртве или неорганске материје не постоји. Он није ништа друго до супојава случајне комбинацнје извесних материјалних елемената. Он није постао по претходном разумном и циљном плану, већ спонтано или самоникло - он се некада, негде и на неки начин сам зачео, Зато је механистичко схватање живота познато и као хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје - generatio aequivoca или generatio spontanea.





КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЖИВОТА




Хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје владала je у научном свету све до 1858. године. Те године, пак, француски хемичар Луј Пастер експерименталним путем доказао је немогућност самозачећа или постанка живих бића из мртве или неорганске материје. Сви његови, више пута поновљени, покушаји да у води у којој је претходно уништен сваки траг живота добије инфузорије, само и искључиво дејством спољашњих природних сила на воду, нису успели. На основу ових и оваквих својих савесно припремљених и изведених експеримената, Пастер je c правом закључио да живе клице не постају и не могу спонтано постати из мртве или неорганске материје. Оне постају и морају постајати само и искључиво из других живих клица. Живот се рађа само из живота; узрок појаве једног живог бића мора да буде само друго живо биће. Отуда Пастерово правило: Omne vivum ex vivo. Ове оправдане Пастерове закључке морали су временом да приме и сви други озбиљни научници. И тако, после Пастерових убедљивих експеримената, престиж хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота, у њеном првобитном облику, данас је потпуно покопан. Јер она "у свом голом облику има нечега фрапантно простог" чак и за оне који, и после Пастера, заступају и бране механистичко схватање живота,

Али, са напуштањем хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве или неорганске материје представници механистичког схватања живота нису се у исто време одрекли и сваког даљег покушаја да порекло живота нађу не у живом него у мртвом. Тако. на пр., амерички палеонтолог Осборн претпоставља да је живот постао из такозваних био-елемената, тј. из елемената из којих се састоји животна супстанца. По влажним пукотинама стена и земље, у слатким водама језера и на обалама првобитних мора, ови су се елементи, v току времена, скупљали најпре у облику колоида, а пре више десетина милиона година и у облику живих ћелица. Према томе, живот је постао од биоелемената, а непосредно од колоида. Колоиди су дакле "корен из кога је изникао животни процес".




Међутим, ова Осборнова хипотеза у суштини није ништа боља од хипотезе о самозачећу или спонтаном постанку живота из мртве материје, јер и једна и друга не виде извор у живом него у мртвом, пошто колоиди нису ништа друго до мртва материја. Према томе, при решавању проблема постанка живота Осборнова хипотеза стоји пред истим несавладљивим тешкоћама пред којима је стајала и које није могла да уклони хипотеза о самозачећу или спонтаном постанку. На тај начин, разлози који споре тачност једне, споре и тачност друге, јер ни једна ни друга не успевају да уклоне велику разлику која постоји измећу мртве материје и живих бића. Јер, ни дандањи за науку "тачни кораци еволуције од колоида до живе ћелице још нису познати".

Разлике, пак, које наука констатује између једног живог бића и мртве или групе материје следећи су:

"Груба материја није ни осетљива, ни обдарена правим спонтаним кретањем. Ако се увећава, она се мора увећавати само додавањем делова, као што се увећавају кристал и гомила песка, која увећава своју масу само онда када се на њу наспе једна нова количина песка. Жива материја, пак, расте на тај начин што у себе уноси из спољашњег света супстанце одређене за њену исхрану; и то не ма какве супстанце и у ма каквом њиховом стању и количини, већ супстанце у сразмери која обезбеђује њихову асимилацију, њихово претварање у циљу искоришћавања, излучивања њихових шкодљивих остатака и растење путем надокнађивања губитака.

"Оно што није живо не умножава се. Ако се дели, онда сваки од њега одвојени елеменат остаје оно што је био. Маса онога што није живо може да се повећава, смањује или траје неодређено, јер све ове промене погађају ову масу споља. Живо се, пак, дељењем множи и расплођава. Наслеђем оно преноси своја својства на своје наследнике. Но, оно не може да расте, да се смањује и да траје преко извесне границе - границе њихове организације или склопа.

"Оно што није живо састављено је из делова који су слични једни другима; у кристалу све је од кристала, a у камену све је од камена. У живоме пак - и то чак и у ћелијици - постоји диференцирање елемената и функција.

"Најзад, живо има увек један јасно одређени облик, бар од оног момента када почиње да се уистину организује. Једноћелична бића, због непрекидних размена које одржавају са спољним светом, могу да имају само једну неодређену и непостојану форму. Па ипак та форма постоји: та су бића ограничена у простору, засебна, растављена и имају одређене спољашности. У системима више организације форма добија одређеност, постојаност и различност које јасно карактеришу врсту". "Организација и форма су дакле два нераздвојна појма који се напоредо развијају. Оне имају свој почетак у самоме животу "који их ствара и удешава. Оне су израз животне активности".

Сви досадањи покушаји науке да уклони ове разлике на резултате случајне комбинације материјалних елемената, да у њима открије само непредвиђене последице слепе игре бесвесних физико-хемијских природних сила - остали су без успеха. Напори њених претставника да у својим лабораторијумима, путем вештачке синтезе физико-хемијских елемената, створе живи организам, све до данас, нису дали никакве резултате.

Покушавајући да проблем постанка живота на земљи реше чисто физико-хемијским средствима, претставници механистичког схватања живота у науци наилазе на несавладљиве тешкоће. Јер је очевидна чињеница да се живо биће никако не може свести на једну обичну физико-хемијску машину. У томе бићу, у његовом животу постоји нешто што упорно пркоси сваком чисто механистичком објашњењу и што се никада не може ухватити ни у какве физико-хемијске формуле; нешто што припада искључиво њему као живом бићу; нешто што одређује циљ и даје смисао његовим поступцима. Ако би се, дакле уопште и могло говорити о живом бићу као о машини, онда би се морало рећи да је то биће машина која функционише не насумце и без икаквог смисла, већ машина која функционише у једном сасвим одређеном циљу, без обзира на то да ли је она увек свесна тога циља или не. А машина која функционише у једном одређеном циљу мора да има како једног поузданог машинисту, који њоме управља и одређује јој циљеве, тако и једног разумног и свесног конструктора који јој је омогућио постојање.

Механистичко схватање живота и долази у сукоб са очигледним чињеницама, јер негира постојање једног оваквог машинисте и једног оваквог конструктора машине - живог бића. Но баш зато што свесно пориче постојање такорећи опипљивих факата, ово механистичко схватање живота је напуштено од свих оних претставника науке чија способност за објективније констатовање и непристрасније објашњење неоспорних природних чињеница није спутана и ограничена многобројним теоријским предрасудама или предубеђењима. Ослобођени мехамистичких предрасуда и предубеђења о пореклу живота из мртве материје, ови претставници науке уче да то порекло живота у живим бићима не треба тражити у мртвој материји него у једном посебном извору живота - у једном животном принципу. Првобитна жива ћелица није резултат случајне комбинације извесних елемената мртве материје, већ плод стваралачке снаге тог стваралачког принципа. Стварајући жива бића, животни принцип у исто време одређује им и правац делатности, која обезбеђује како животну еволуцију тако и органску целину ових бића. Према томе, једно живо биће није живо због тога што је снабдевено животним органима, него је оно снабдевено животним органима због тога што је живо. Није, дакле, живот једнога бића условљен његовим животним органима, већ су животни органи тога бића условљени животом. Живот није последица; он је, у правом смислу речи, узрок. "Оно је битно у области живота, каже Клод Бернар, оно што не припада ни физици ни хемији, то је мисао водиља животне еволуције". У органском свету све се дешава као да животним феноменима управља једна мисао - мисао о одржању организма и врсте. Немачки научник Ханс Дриш, као и Аристотел,  назива животни принцип ентелехијом.




Због тога што извор живота у органским бићима види у животном принципу, ово и овакво схватање се зове виталистичко схватање живота или витализам, а његови претставници - виталисти.

Међутим, у тражењу узрока живота живих бића ван мртве материје, виталисти не иду до логичког краја. Јер, по њиховом мишљењу, животни принцип који је створио живу ћелицу и друга жива бића, иако није материјалне природе, није исто што и дух. По једнима, он је нешто што је ближе материји него духу; по другима, пак, напротив, он је нешто што је ближе духу него материји. Али ни по једнима ни по другима он се не истоветује ни са материјом ни са духом. Отуда витализам одбацују и доследни материјалисти и доследни спиритуалисти, Материјалисти га одбацују зато што он тражи извор живота ван мртве или неорганске материје, а спиритуалисти зато што мисле да је, поред душе, такав животни принцип непотребан за објашњење постанка живота у живим организмима. Тражити то објашњење не у души него у виталистичком животном принципу не значи упростити него без икакве стварне потребе компликовати проблем односа материје и духа - тела и душе - а самим тим и проблем постанка живота у живим бићима. Према томе, ни витализам не даје један задовољавајући одговор на питање: кад је, где је и како је постао живот, тј. кад је где је и како је постала првобитна жива ћелица као најелементарније видљиво живо биће?

Али ако се узрок живота живих бића не налази и не може наћи ни у мртвој материји ни у виталистичком животном принципу, он се мора тражити и наћи другде. Хришћанство учи да се тај узрок мора тражити и може наћи једино у Богу, јер он ван Бога нити постоји нити може постојати. До овог и оваквог закључка се мора доћи ако се при изналажењу узрока живота употреби индуктивни метод, тј. ако се иде од факта - његовом објашњењу, од последице - њеном узроку. Тако, на пр., неоспоран је факт да не само у живој ћелици него исто тако и у сваком другом организму постоји инстинкт или нагон, тј. "способност да се дела тако како би се постигли извесни циљеви без њиховог предвићања и претходног васпитања за њихово постизање". А главни циљ целокупне инстинктивне делатности свих организама је одржање живота индивидуе и врсте. Како мртва материја не зна за инстинкт, то он и не може бити супојава нарочито случајне комбинације извесних њених елемената. Напротив, инстинкт је онај животни фактор који нагони најразноврсније организме, да живе и делају не насумце већ по једном одређеном плану и са једним одређеним циљем - да се развијају, хране и множе како би се одржали у животу. Према томе, ако је, по мишљењу претставника механистичког схватања живота један организам - једна машина, онда је инстинкт или нагон један нематеријални или духовни машинист који управља тим организмом - машином и одређује му сврху делатности и кретања. Одакле је тај нематеријални или духовни машинист дошао у ту такозвану машину - организам и учинио је оним што је - живим организмом а не мртвом комбинацијом елемената мртве материје?

Ово питање претставници механистичког схватања живота и не постављају. Јер, доследни своме основном назору да је мртва или неорганска материја једина стваралачка реалност, они и не говоре о инстинкту као главном животном фактору. "При проучавању биолошких чињеница, они желе да брутално примене поступке оног истог експерименталног метода који се употребљава у физици и хемији, где не може ни бити речи о инстинкту. Да би у томе успели они су били приморани да инстинкт или нагон код живих бића или потпуно занемаре или пак да га сматрају као нешто некорисно или непотребно". Ho, jecу ли претставници механистичког схватања живота "овлашћени чињеницама" да "ампутирају или избаце из проучавања живота један од његових делова који би доиста могао да буде његов битни део?"

Тај битни део сваког организма или сваког. живог бића јесте нешто живо, нешто без чега један организам или једно живо биће и не би било оно што је - не би било живи организам или живо биће; не би било - живот. А ако живот може доћи само из живота - omne vivum ex vivo - онда ко је живи творац битног, живог дела сваког организма или живог бића? Пошто, као што смо видели, тај творац није и не може бити ни мртва или неорганска материја ни виталистички животни принцип, онда се нужно намеће логички закључак да тај творац мора бити једна виша стваралачка духовна жива сила. Јер се без постојања једне такве силе као узрока његовог постојања живот са свима његовим манифестацијама не би могао ни схватити ни објаснити.

По хришћанском учењу, та и таква сила оличена је у вечном, самобитном, свезнајућем и свемогућном Богу, који је творац и промислитељ свега што постоји, Створивши из ничега мртву материју, а из мртве материје сва небеска тела па и нашу Земљу, Бог је створио и живот на њој. Па као што је физичком свету дао физичке законе по којима ће се управљати, Бог је органском свету или свету живих бића дао биолошке законе или законе живота, по којима ће он живети да би остварио свој Богом дани животни циљ.

Према томе, по хришћанском учењу, Бог је не само творац свега видљивог, физичког света већ исто тако и творац свега живота на њему, јер је Он "извор живота", и сам живот.


Нема коментара:

Постави коментар