www.pravoslavno-hriscanstvo.com

петак, 22. април 2011.

Протојереј-ставрофор др Лазар Милин-Бог је љубав




Постоје четири религиозна осећања: зависност, дивљење, страхопоштовање и четврто - ЉУБАВ. То је осећање синовске оданости и преданости Богу. Сви искрено религиозни људи, без обзира да ли су примитивци или културни, воле своју религију и не могу с њом да се растану лака срца. Мученици су најконкретнији доказ љубави човека према својој религији, а кроз њу и према богу. А скоро свака религија има своје мученике.

Међутим, љубав према Богу највише је и најизразитије наглашена у хришћанству. Ту је она уздигнута у ранг прве и највеће заповести и дужности која у себи садржи и све остале. "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим", то је по Светом Писму, прва и највећа заповест, јер "Бог је љубав". Та љубав у хришћанству иде до потпуног одрицања себе, до предавања себе вољи Божјој, у потпуној покорености и оданости. "Сами себе и друг друга и вес живот наш Христу Богу предадим" - то је православни молитвени израз љубави, оданости и покорности као религијског осећања које постоји и у другим религијама, само на други начин изражено. 



Религијска љубав и синовска оданост према Богу рађају у души религиозна човека најведрије могуће расположење. На основу осећања љубави према Богу, измирења са Богом и синовства Божијег, човек се већ у овом свету осећа блажен и сигуран, као прави законити господар овога света, као син Божији, по  речима апостола Павла: "Тако ниси више роб, него син". Колико религијска љубав рађа осећање блаженства у срцу религиозна човека најочигледнији пример нам пружа одушевљени и раздрагани усклик апостола Павла: "Ко ће нас одвојити од љубави Божије? Невоља или туга? Или гоњење? Или глад? Или мач? ... Јер знамо јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње ни будуће, ни васиона, ни дубина, ни друга каква твар не може нас одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашему". "Не живим више ја, вели апостол, живи у мени Христос". Па зато исти апостол осећа да "Све могу у Христу који ми моћи даје".

Разуме се, не постигне сваки човек толику љубав као што је имао апостол Павле, али он нам овим речима износи своје осећање и своје расположење које се у души његовој рађа из љубави према Богу, а то значи осећање једног крајње ведрог расположења, осећање снаге и моћи, која га кроз силу Божју чини да се човек осећа господарем света, као син у кући очевој. 




Додуше, и противници религије тврде о себи да их атеизам доводи до истог осећања, да се осећају господари света, и то још потпунији, Јер, религиозан човек своје господарство осећа кроз зависност према Богу, а аеист који пориче Бога нема од кога да осећа зависност и нема коме да буде покоран. Међутим, разлика је између атеистичког и религијског, специјално хришћанског осећања у томе, што се хришћанин осећа као легитимни господар света кроз помоћ Божју, кроз благодатно усиновљење Богу, док се атеист може осећати само као узурпатор, као господар који је до господства над светом дошао протеривањем Бога из своје душе и из света, дакле револуцијом против Бога. Разуме се, оба осећања су субјективна. А које од та два осећањ има уза се и реалну објективну основу, то зависи од питања да ли је Христос Бог, или  није, да ли Бог уопште постоји или не постоји.

Остављајући за сада на страну питање објективности истинитости теизма или атеизма, то јест питање постојања Божјег, задржавајући се само на констатацији да су оба осећања субјективне природе, ми ћемо их упоредити баш са те стране да бисмо видели које је од њих пријатније (макар и у чисто субјективном смислу) и које доноси човеку потпунији и сталоженији душевни мир. 


Одмах нам пада у очи да је на овом питању религија у повољнијем положају од атеизма. Она може да постоји на чистој вери, на самом душевном побожном расположењу, без неких научних доказа да Бога има. Конкретно узето, већина религиозна света своју религију тако и доживљује. Они имају своју личну апологетику, своје лично образложење зашто верују. Али то образложење не мора да буде засновано на познавању научно-филозовских доказа. Може да почива на личном искуству, на интуицији,  на неком личном логичком образложењу. Зато религиозан човек може у истинитост своје религије да буде дубље и тврђе убеђен него атеист у своме веровању. И то тим пре што се атеизам заклања за некакве научне доказе за своју истинитост, а тих доказа нема. Зато је велико питање да ли атеист икад постигне тако савршено ведро расположење као религиозан. Ако хоће човек да постигне пуни душевни мир, он мора бити савршено начисто с тим да ли Бог постоји или не. Без стриктних доказа да Бога нема, прави, сталожени и стални душевни мир се не постиже. Јер, оно вечито "можда", оно, "а шта ако Бог ипак постији", то стало нарушава безбожникову духовну равнотежу, све док не пронађе праве доказе да Бога нема. А доказе нико није пронашао ! Зато безбожниково "бежање од религије" - да се још једном послужимо духовитим Вендландовим изразом - представља обичан Сизифов посао "Нема мира безбожницима" (Ис.48,22).

Нема сумње, љубав је боља од мржње (а видели смо да атеизам представља борбу против Бога, дакле у крајњој линији мржњу на ту "утвару" која "угрожава" нашу личну слободу). Љубав је боља чак и у случају да Бог не постоји. Јер у том случају љубав према Богу, као и цела реллигија, била би, додуше, само једна илузија, али слатка илузија, која макар и као илзузија заслађује живот без икакве шете по човека. А у случају да Бог ипак постоји, као што ми то тврдо верујемо - за сада без доказа - онда би атеизам био не само обична илузија, него баш кривица, стварна конкретна кривица; рат објављен противнику који се не може победити. У томе је несумњива надмоћ религије пред атеизом.



Ситуација је ово: Ако Бог не постоји, тада неверник ништа не добија ни пре ни после смрти. Јер, после смрти ничега нема, а пре смрти остаје му само борба са животним околностима које су често крајње тегобне и чемерне до те мере да их не може засладити ни олакшати ни осмислити никакво уживање у гажењу и одбацивању моралних норми које религија човеку намеће. Осим тога тај животни чемер је појачан већито неостваривом жељом да се душа и савест већ једном дефинитивно умире у једном позитивном и сугурном научном знању да Бога нема. А тај доказ нико није поставио.



Што се, пак, тиче верника - под претпоставком да Бога и душе нема - ни он после смрти не добија ништа. Али са вером и надом у Бога бар лакше подноси животне тегобе, макар та вера била и чиста илузија, или опијум, како ју је Маркс фигуративно назвао.

На тај начин Марксова фраза да је религија опијум за народ - иако је објективно нетачна, јер Бог постоји - она у субјективном смислу речи чак и са атеистичких позиција представља један нехотичан комплимент религији. Јер, ако живот по својим тегобама дочарава човеку стање кад мора да легне на операцијски сто, онда се то заиста лакше подноси са опијумом него без њега.

У случају, пак, да Бог постоји - као што ми верујемо - тада атеист сигурно губи, и то не обичну опкладу, него промашени живот.

Нема коментара:

Постави коментар