www.pravoslavno-hriscanstvo.com

уторак, 19. април 2011.

Бехеова мишоловка(2)

 
 
 
 
Даље, ниједна ћелија није у стању да сакупи довољне резерве енергије која би давала снагу тркачу маратонцу током више од два сата изузев до напорних атлетских активности, а која му је неопходна да би завршио трку. Резерве за такву енергију налазе се у облику гликогена који се складишти у јетри. Ова целокупна количина глукозе се ослобађа приликом физичких вежби обезбеђујући тако неопходну додатну енергију. Међутим самом гликогену, који се састоји од молекула хемијски везане глукозе у специфичној конфигурацији, потребан је сложен систем ензима како  би и они  могли да доведу до стварања гликогена и ослободе га у виду молекула гликозе.
 Нисмо поменули улогу коју хормон инсулин игра у преласку молекула глукозе из крвотока у ћелију (пролазећи кроз ћелијски зид) да би се претворио у Аденозин трифосфат. Нисмо детаљно објаснили ни механизме настајања Лангерхансових острваца, сићишних жлезда у панкреасу, ни начин на које оне луче инсулин тек када се у крвотоку налази висок ниво глукозе. Даље, могли бисмо споменути ензиме пробавног тракта као што су птијалин у пљувачки и амилаза у дванаестопалачном цреву који раскидају хемијске везе између екстремно великих молекула скроба из наше хране која садржи угљене хидрате , ослобађајући тако глукозу да би се апсорбовала из танког црева у крвоток.
 Могли бисмо онда споменути и сложени процес путем којег једра ћелија, дезоксирибонуклеинску киселину (DNK),  стварају све потребне ензиме за овај сложен, али изузетно значајан процес,било да је овај ензим у пробавном тракту, јетри, панкреасу или у ћелији која га прима. Још увек нисмо ништа рекли о осталим хормонима који учествују у метаболизму глукозе, међу којима је најзначајнији глукагон. Простор нам не дозвољава да детаљно описујемо сложени ембриолошки развој сложених органа попут јетре, панкреаса и пробавног система почевши од оплођене јајне ћелије па до сложених анатомских структура. Нисмо приказали ни сложени преносни систем у крвотоку. Ипак,сви ти анатомски, психолошки, биохемијски и хистолошки елементи и још читаво мноштво њих апсолутно су неопходни да би се обезбедила енергија из глукозе, а то је процес од којех зависи само наше постојање. Живот не би био могућ ако би изостао макар и само један од читавог низа ових процеса. А ми још увек нисмо приказали милионе других биолошких активности. Да они који не припадају братству  научника схвате да су били жртве велике преваре, преваре која је милионе очију одвратила од њиховог Створитеља. Ово није нека споредна ствар, јер је то питање или вечног живота или вечног уништења. Иако служи као одлична илустрација сложен систем мишоловке који је непоједностављив, није ништа у поређењу са функционисањем многобројнух телесних процеса неопходних и корисних за живот људске врсте  и свих осталих биолошких ентитета које је Бог створио.
 
 

 Бехе истиче још једну ствар када објашњава своја открића. Она се односи на чињеницу да научници еволуционисти немају довољно доказа којима би подупрли своју тезу да су се сложене структуре у погледу своје функције, развиле постепено, корак по корак, путем процеса природне селекције.
" Научна литература пружа извештаје о експериментима из прве руке, а у тим извештајима, генерално гледано, нема излива маште које налазимо у каснијим тумачењима. Но, као што ћу касније споменути, ако претражујете научну литературу о еволуцији и ако се том приликом усредсредите на питање како су се развиле молекуларне машине, које представљају саму основу живота, зачуђујуће је нећете наћи ни словце. Сложеност основе живота парализовао је покушаје науке да да механистички одговор на то питање:    „молекуларне машине постављају за сад непремостиву препреку универзалном сезању дарвинизма?“ 
                                                                                                                                                             (Ibid., стр. 5)

"Док будете претраживали литературу из претходних неколио деценија  тражећи у њој чланке у којима научници макар покушавају да објасне то могуће Дарвиновско постепено настајање било којег од ових система, о томе нећете наћи ни помена . Ниједан - ама баш ниједан научник – није објавио ни редак у коме покушава да објасни могући развој било ког таквог сложеног биохемијског система. А када наука ништа не објављује, она би требало да нестане."
                                                                                        (Цитирано у Christianity Today, op. cit.)

 Бехе тврди да савремена биохемија доводи у опасност Дарвиновску теорију
" Биохемија је Дарвинову теорију сатерала уза зид. То је учинила тако што је отворила ону последњу црну кутију, ћелију, омогућавајући нам тако да схватимо како живот функционише. Управо је невероватна сложеност субћелијских органских структура наметнула питање: како се све ово могло развити? " (Бехе, стр. 15)

 Користећи око као пример, Бехе тврди,
"За Дарвина је чуло вида представљало црну кутију, но данас смо, након свеукупоног тешког рада многих биохемичара, много ближе одговорима на то питање."
                                                                                                                (Ibid, стр. 18)

 Сам Бехе указује на сталне несугласице које је Дарвинова теорија почела да ствара недуго након што је постављена.
"Све у свему, Дарвинова теорија ствара несугласице од када је објављена и то не само из теолошких разлога. Године 1871. један од Дарвинових критичара, Ст. Џорџ Миварт, навео је све своје приговоре на рачун ове теорије од којих су многи изненађујуће слични онима које наводе савремени критичари." (Ibid., стр. 30)
 
 
St. George Jackson Mivart

„ Истраживања се могу наставити, али резултати остају исти. Никада није одржан скуп, нити је написана књига или научни рад који детаљно описује еволуцију сложених биохемијских система."                          (Ibid, стр. 179)
 Бехе потом долази до једног значајног закључка. Неизбежни докази говоре, уверава он, да је ове сложене системе који постоје унутар ћелија директно конструисала нека интелигентна сила.
 Чланак објављен у часопису Christianity Today открива да Бехе ни у ком случају није усамљени глас у академским круговима који позива научнике еволуционисте да детаљније објасне зашто се тако  чврсто и често ропски држе концепата, теорија и хипотеза који су на издисају у светлу све већег броја научних доказа. Ми постављамо питање колико ће још шири научни кругови, а исто тако и друштво у целини, бити толерантни према „научницима“ еволуционистима, који и поред јасних доказа који не иду у прилог њиховом мишљењу, и даље само нижу исконструисане теорије како би подупрли своје сумњиве хипотезе. Зар није дошло време да друштво затражи од ових научника да им пруже објективне емпиријске доказе или да признају да савремена испитивања не подржавају њихове теорије?
 Бехеово истраживање јавно је похвалио Филип Џонсон, писац књиге, Darwin on Trial (Дарвин на оптуженичкој клупи), допуњено издање 1993. Професор права на Калифорнијском универзитету у Берклију. Све већи број академика врши притисак на научне кругове да раскину окове Дарвинистичких еволуционих концепата и натуралистичке филозофије, како би могли објективно да истраже концепт „плана“ о пореклу Универзума, ове Земље, биљака, животиња и људи.
 
 

 У новембру 1996. године, на универзитету Биола у Лос Анђелесу – који је био домаћин овог скупа – окупило се 180 професора истраживача коју су разматрали нове начине на које наука и математика могу прецизније да одреде порекло свега онога што видимо у природи. Њихов предлог је био да се испита која се од три могућности најбоље уклапа у било који природни феномен. Ова три могућа објашњења била су: Може ли се Х објаснити помоћу, да их тако назовемо, природних законитости или је Х можда резултат случајних догађаја или је Х последица деловања неке интелигентне силе?
                                                                                                        (Ibid, стр. 17)

 И док ова конференција, чини се, не представља неки велики помак, она ипак даје некакву наду, јер су неки научници спремни да, ако ништа друго, барем размотре могућност постојања интелигентног плана.
 Чини се да је Бехе развио своје концепте о интелигентном плану неко време након што је, по завршеном докторату из биохемије 1978. године на Универзитету Пенсилванија, постао члан Националног института за здравље у Мериленду. Док је био на Националном институту за здравље, Бехе је започео дијалог са својом колегиницом, биохемичарем Џо Ен Николс, Christianity Today објашњава главну тему њихових разговора. Питање је било следеће:
   „ Ако су први облици живота настали од првобитне хемијске супе деловањем случајних природних процеса као што пише у свим уџбеницима, који су заправо они најосновнији системи неопходни за живот?“
Они су заједно направили листу онога што су сматрали најнеопходнијим условима: функционална мембрана, систем који ће сачинити јединице  DNK, систем који ће контролисати преписивање DNK, систем за прераду енергије. Одједном, њих двоје су прекинули своје спекулације, погледали један у другога и насмејали се промрмљавши у исто време: „Неее – сувише много система; то се није могло десити случајно.“
                                                                                                             (Christianity Today, op. cit.)

 Бехе је такође био под утицајем неких ранијих публикација укључујући ту агностичку књигу Мајкла Дентона под насловом Evolution, A Theory in Crisis (Еволуција – теорија у кризи). Њен аутор је тврдио да је микроеволуција утврђена чињеница, али је изјавио да не постоје веродостојни докази за макроеволуцију. Микроеволуција се са једне стране односи на промене које су очугледне на примерима као што је велика разноликост ружа, настала било као последица деловања фактора случајности или селективног гајења. Када су у питању животиње, такав пример су пси. С друге стране макроеволуција се односи на претпоставку да се једна врста развила у потпуно нову врсту. Дентон закључује да:
" Дарвинистичка теорија није ништа друго до велики космогонијски мит двадесетог века!"
                                                                                                                         (Цитирано у  Ibid.)

 И Бехе је показао интересовање за истраживање које је обавио професор права, Филип Џонсон.Пошто је радио на Универзитету Калифорнија у Берклију, Џонсон је, подстакнут Дентоновом књигом, започео своју четворогодишњу потрагу за научним доказима који би потврдили Дравинову теорију. Џонсон је искористио своје знање у области права како би проверио колико су докази снажни и веродостојни. Увидео је да су научни докази за Дарвиновску еволуцију  невероватно слаби и да се одбрана исте  заснива  углавном на филозофским претпоставкама, а не на научним доказима. За разлику од већине научника, Бехе није одбацио Џонсонове закључке, које је овај изнео у својој књизи Дарвин на оптуженичкој клупи, само зато што Џонсон није био школовани научник
                                                                                                                                                            (Ibid., str. 20)

 Док Бехе не износи доказе ни у корист стварања ни у корист кратке хронологије Земљине историје, његова испитивања ипак нису у супротности са моделом стварања записаним у 1. Књизи Мојсијевој   (или Књизи Постања)
Научници еволуционисти су тога потпуно свесни . Бехеова истраживања су веома детаљна, тако да је мало научника покушало да упути изазов његовим открићима. Упркос томе, они нису спремни да прихвате његов закључак да биохемија пружа доказе о постојању и деловању интелигентног дизајна. Неки научници кажу да ће можда истраживања у будућности довести до великог напретка у испитивању DNK пружајући им податке који тек треба да се покажу конзистентним са Дарвиновом  теоријском парадигмом Веровање да ће нека будућа открића пружити основу за њихове теорије представља, изгледа, уобичајени начин на који се научници еволуционисти бране када савремена открића отворено висе подупиру поставку о тренутном стварању него о еволуцији путем случајности и селекције. Овај став показује да еволуционисти поседују веру која би могла да се мери са вером многих побожних хришћана.???
Како се број доказа повећава, бацајући огромне сумње на теорију Великог праска и Дарвинову поставку о природној селекцији, овим излизаним, трулим и застарелим теоријама свакако се приближава крај. Можда онај први корак захтева од научних кругова да отворено признају да нису успели да потврде ове теорије и да их највероватније треба оставити у старо гвожђе људске историје. Други корак би био да поново испитају објективне податке из сваке научне дисциплине релавантне за науку о биолошком пореклу, усредсређујући се посебно на она открића која имају било какву подршку  и других научних дисциплина.
По нашем мишљењу, трећи корак би био да се, приликом постављања хипотеза, више не ослањају на теоријске моделе, што све чешће чине, и да се врате основним, емпиријским подацима.
 Можда овако радикални предлози неће добити подршку већине научника, али ми верујемо да су они неопходни како би научне изјаве макар мало повратиле свој углед и како би се стишао скептицизам са којим се суочава савремена научна теорија.



Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао

Нема коментара:

Постави коментар