U ovom delu prezentacije dacemo istorijski pregled nastanka evolucione teorije, kao i osnovne postavke njenog ucenja.
Lamarkizam
Prva ozbiljnija i celovitija evoluciona teorija bila je data od strane Lamarka. On je francuski prirodnjak koji je ziveo od 1744 - 1829.godine. Njegova teorija evolucije, u sustini teorija “aktivnog prilagodjavanja”, podrazumeva sledece principe:
1. Princip potrebe - Nema novih organizama bez nove potrebe. Lamarka je impresionirala savrsena uskladjenost izmedju zivih bica i sredine u kojoj zive. Recimo, imate neki primer: polarna lisica… I, on je zakljucio da nikako ne moze biti da je Bog stvorio vrste koje su nepromenljive, jer bi za tili cas doslo do disharmonije izmedju promene u sredini, i organizama koji su fiksirani. A buduci da on, kad udje u prirodu, konstatuje harmoniju, ocigledno je da se ziva bica menjaju, odnosno evoluiraju.
Znaci, on je video savrsenu prilagodjenost izmedju organizama i sredine, i odbacivao je ideju o bozanskom stvaranju nepromenljivih vrsta, zato sto bi vrlo brzo doslo do disharmonije izmedju organizma i sredine, usled promene sredine, a nepromenljivosti vrsta.
On konstatuje sredjenost u prirodi, harmoniju izmedju organizama i prirode, i onda zakljucuje, buduci da se sredina menjala, da su morali da se menjaju i organizmi.
Sa promenom sredine organizmi imaju novu potrebu da razvijaju nove organe. Ali, sredina nije direktni agens (to je vrlo vazno, to se pripisivalo Lamarku; Darvin je “potreba” preveo sa “zelja”, kada je prevodio Lamarka sa francuskog), nego sredina na indirektan nacin ucestvuje na promenu organizma, time sto otvara mogucnosti za promene njihovih organa. Znaci, tako sto se menja, sredina otvara mogucnost da organizmi odgovore na tu promenu. Sledeci princip jeste:
2. Princip navike ili primene - Nema novih adaptacija ili promena, bez promena u sredini. Znaci, nema novih adaptacija bez novih potreba. A organizmi reaguju na nove potrebe upotrebom ili neupotrebom svojih organa. Recimo, ptice koje zive u mocvarama moraju da razvijaju svoje plovne kozice da bi mogle da plivaju, a neke da bi mogle sto dublje da love izduzuju svoje noge, izduzuju svoje vratove.
Razvoj pojedinog novog organa je direktno proporcionalan stepenu njegove upotrebe. Znaci, ako zirafa sve vise i vise izduzuje svoj vrat, njen vrat ce sve vise i vise biti duzi. Dolazi do odredjene modifikacije tkiva, promene tkiva, i
3. Stepen promene se belezi u nasledje i prenosi na narednu generaciju, tako da je razvoj pojedinog organa iz generacije u generaciju kumulativan, sabiran. To je princip nasledjivanja stecenih osobina. Lamark je smatrao da je nasledjivanje stecenih osobina jedan od osnovnih zakona biologije.
Samo Lamarkovo delo, kad se pojavilo, nije privuklo vecu paznju opste javnosti. Retki su bili naucnici koji su obracali paznju na ono sto je Lamark tvrdio. Ali, neki od njih su ipak prihvatali ono sto je Lamark tvrdio. Medju njima je bio, na primer, Zofroa Sent-Iler. On je imao cuvenu diskusiju sa Kivijeom. Samo sto je Sent-Iler smatrao da je sredina evolucioni faktor, to jest, verovao je u usmerene efekte sredine na organizam. Pored toga, verovao je, nasuprot Lamarku, da procesi evolucije ne teku postepeno, lagano, nego naglo i burno, tako da je iz jajeta gmizavca mogao neposredno da se izleze ptic. Ima i danas slicnih verovanja.
Na ovaj nacin je Lamark mislio da je objasnio nastajanje novih adaptacija, kao sto su duzi vrat zirafe, plovne kozice kod plovusa, duge noge i vratovi kod roda, ali i gubljenje odredjenih karakteristika, odnosno pojavu rudimenata, kao recimo gubitak cula vida kod krtice itd.
Glavna zamerka koja se moze uputiti Lamarkovoj teoriji jeste ta, sto je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Jasno je da ako se menja sredina, organizmi imaju potrebu, ali to ne znaci da ce organizam adekvatno odgovoriti na tu promenu, a jos manje da ce je naslediti. Nedvosmisleno je dokazano da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. Vajsman je dokazivao da ne postoji nasledjivanje stecenih osobina. On je misevima u 15, 16 generacija sekao repove, i nijedan mis se nije rodio sa nedostatkom repa.
Dakle, ono sto se nama desava u toku zivota, ne belezi se u nasledje. A sa daljim razvojem genetike mi smo i shvatili da nema nasledjivanja stecenih osobina, jer danas znamo (ovo je vazno) da se prenosenje geneticke informacije vrsi sa DNK na RNK (koje ima tri vrste: informaciona RNK, transportna RNK i ribozomna RNK). A sa RNK (i to sa informacione RNK) informacija se prenosi na proteine. Dakle, to je tok geneticke informacije: sa DNK na RNK, sa informacione RNK na proteine.
Jedini izuzetak od ovog pravila jesu RNK virusi, kod kojih se geneticka informacija prepisuje sa RNK u vidu DNK (i to sa jednim posebnim enzimom). Znaci, sa RNK na DNK, a sa DNK na RNK, pa na proteine.
A nikada se informacija ne prenosi sa proteina na nukleinske procese. Dakle, ne postoji bioloski mehanizam. Mozete, sta hocete da radite sa svojim proteinima, ne postoji mehanizam po kojem se informacija moze preneti sa proteina na nukleinske procese. Prema tome, ne postoji nasledjivanje stecenih osobina.
Mozete vi da trcite koliko god hocete, da citate ne znam koliko knjiga, ali ako vi nemate geneticki potencijal da vase dete bude atleta, nista to ne vredi. A to je dobro sto je tako.
Dva naucnika su 1943. godine izvrsili eksperiment kojim su pokazali da sredina ne moze direktno da indukuje promene. Taj eksperiment je eksplicitno dokazao da ne postoji takvo dejstvo sredine da ono indukuje bas adaptivne promene koje bi bile odgovor na tu promenjenu sredinu. Ne moze dejstvo, recimo, UV svetlosti da indukuje takve promene u organizmu, da se stvore takve osobine kod tog organizma, da bude rezistentan ili otporan na UV zracenje. To bi bilo po nekom prolamarkistickom pristupu, ali nije ni to cist lamarkizam, jer sam Lamark nije govorio o usmerenom delovanju sredine, nego sredina samo otvara mogucnost da se organizmi razvijaju kroz upotrebu odredjenih organa, ili zakrzljavaju kroz neupotrebu drugih organa, odredjenih karakteristika nekog zivog sistema. Vise je Darvin verovao u usmereno dejstvo sredine.
Sta se desavalo od Lamarka do Darvina? Govorimo ovde o istorijskom razvoju evolucionisticke teorije.
Rekli smo da Lamarkovo delo nije bilo narocito zapazeno i nije ostavilo nekog vidnog traga. Predominantna teorija koja je tada vladala u biologiji bila je kreacionizam, koji je u biologiji podrazumevao fiksizam, znaci apsolutnu nepromenljivost vrsta, a u geologiji katastrofizam. Znaci, vladajuca teorija u odnosu na pitanje porekla bio je kreacionizam.
Najpoznatija kreacionista toga doba bio je Zorz Kivije, koji je otac uporedne anatomije i paleontologije. On je iznasao taj princip “korelativnosti”. I, pored autoriteta Kivijea i ostalih kreacionista, njegovih ucenika, evolucione ideje nisu mogle da se probiju.
Poznata je rasprava izmedju Zorza Kivijea i pristalice Lamarkovog gledista Sent-Ilera, koja se odrzala u Pariskoj Akademiji Nauka, 1830. godine. Polemika je imala vise debata, ali jedna je bila kljucna, na kojoj je Kivije odneo pobedu.
Sta je bilo? Pa, osnovna dilema je bila oko toga, da li su vrste promenljive ili nisu. Kivije je tvrdio da ne postoji promenljivost, nego da postoji fiksiranost u zivom svetu. Sent-Iler je zagovarao suprotno glediste.
I, Zorz Kivije je uspeo da nabavi kosture macke, ibisa i krokodila. (Ibisi su zivotinje slicne capljama.) Nabavio ih je iz egipatskih piramida, zato sto su smatrane svetim zivotinjama i “sahranjivali” su ih zajedno sa faraonima.
Najverovatnije da su ibisi smatrani svetim zivotinjama zato sto se doletali iz juznih delova Afrike, sa nadolaskom Nila. Culi ste da postoji ono plavljenje Nila. To je jos i Herodot pokusao da objasni: “Zasto dolazi do plavljenja Nila?” I buduci da je Nil bio zila kucavica u Egiptu, zato sto su Egipcani imali razvijen sistem za navodnjavanje, i onda kad nadolazi Nil, on ulazi u te njihove sisteme za navodnjavanje, plavi ta polja, tako da im donosi blagoslov. Sama reka Nil je smatrana svetom, a buduci da ti ibisi lete kako nadolazi Nil, verovatno su smatrali da oni donose blagoslov. A i krokodili zive u toj reci, pa su i oni smatrani svetim zivotinjama.
I, doneo je Kivije te kosture i pokazuje ih na toj debati, i pita sad on Sent-Ilera, vidi li on neke razlike izmedju kostura koje je on ponudio? Sent-Iler nije bio tako dobar anatom kao sam Kivije, ali je itekako poznavao anatomiju zivotinja, i kaze on: “Ne vidim nikakvu razliku.” On, naravno nije znao odakle su ti kosturi.
I, onda Kivije kaze: “Ovaj kostur ti je star 3.000 godina. To je macka iz egipatske grobnice, a ovaj kostur je star tri dana. Uhvatio sam macku, preparirao i doneo njen kostur.” I naravno, ovacije za Kivijea. Sam Sent-Iler je priznao da nema nikakvih razlika u toku razvoja jedne vrste u toku od 3.000 godina. A 3.000 godina je u to vreme bilo enormno dugo vreme, tako da Zorz Kivije pobedjuje, a evolucija je odbacena.
Za shvatanje onoga doba, Kivijeovi dokazi su bili toliko ubedljivi, da je Njegovo shvatanje u potpunosti prihvaceno, a Lamarkovo i Sent-Ilerovo misljenje u potpunosti odbaceno i potisnuto kao neodrzivo, te se na njega nije mislilo sve do pojave Darvinovog dela 1859. godine.
Postojao je jedan problem koji se javljao u geologiji, a to je da u pojedinim segmentima Zemljine kore, u sedimentnim stenama, imate predominantne fosile. Imate razne fosile, ali neki dominiraju. U jednom sloju su dominantni jedni, u drugom su drugi, i sad je bio problem kako to objasniti.
I, Zorz Kivije je dao svoje objasnjenje, koje podrazumeva da je Bog jednom u istoriji stvarao, i onda je bila neka katastrofa koja je unistila postojeci zivi svet. A onda je Bog iznova, “de novo” stvarao, pa je neka druga katastrofa unistila tadasnji novi svet, i tako redom je bilo vise katastrofa u Zemljinoj kori.
Danas je u kreacionizmu dato jedno drugo objasnjenje, ali tada je Zorz Kivije na taj nacin objasnjavao. Dakle, on je bio katastrofista, i zagovarao je postojanje vise katastrofa, ne jedne univerzalne. Po njegovom konceptu, biblijski Potop je bio poslednja katastrofa koje se mi secamo.
Njegov ucenik d’Orbinji je izracunao da je bilo 27 katastrofa. Ako je bilo 27 katastrofa, buduci da danas imamo zivi svet, bilo je 28 “de novo” stvaranja. I ovde ima jedna interesantna stvar. 1930. godine, kad je bila ta debata, Carls Lajel je publikovao deo svog izdanja “Principi geologije”, u kojem on odbacuje katastrofizam, i zagovara aktualizam ili uniformizam ili jednoobraznost. (Sledece godine, 1831. krenula je na put engleska ekspedicija na brodu “Beagle”, koja je trajala 5 godina i u koju je bio ukljucen i Carls Darvin.)
A zasto se to zove aktualizam? Aktualizam se zove zbog toga sto se sadasnji procesi, znaci ono sto se desava u sadasnjosti, ono sto je aktualno, sto je sada, koristi za objasnjenje proslosti. Haton je izgovorio onu “cuvenu” recenicu: “Sadasnjost je kljuc za razumevanje proslosti”.
I tako su evolucionisti poceli da zagovaraju taj princip uniformizma, a danas su evolucionisti slicniji Kivijeu. I oni danas govore da su bile katastrofe, jer pojedine cinjenice koje se odnose na istoriju Zemljine kore, jedino se mogu objasniti katastrofickim delovanjima. Ali, sad evolucionisti ne veruju da je bila jedna katastrofa, nego se oni danas nazivaju neokatastrofisti i veruju da je bilo vise katastrofa. Nije bila jedna opsta katastrofa, nego ih je bilo vise.
Pa je tako i Carls Darvin u svome delu kazao: “Cim vidimo fosile, moramo da pretpostavimo neku opstu katastrofu.” Nekako nije moglo da im udje u glavu da je biblijski potop bila jedna opsta katastrofa.
Нема коментара:
Постави коментар