Сукоб

Мада су се еволуционистички концепти јављали кроз многе векове, главна прекретница десила се 1859. године, када је Чарлс Дарвин (Charles Darwin) објавио своју књигу Порекло врста природном селекцијом, или преживљавање напредних врста у борби за опстанак (On the Оrigin of species by Means of Natural selection, or the preservation of Favoured races in the struggle for Life). Tа књига истиче еволуцију заједно са једним сугерисаним механизмом - природном селекцијом као оним што производи напредније облике живота. Реакције на Дарвинову књигу биле су у почетку врло различите, али је после неколико деценија велики број научника, као и неколицина теолога, почео да прихвата неки облик еволуције. Неки су наставили да се супротстављају Дарвиновим идејама, нарочито теолози и биолози, укључујући и познату групу на Принстон универзитету, која је усвојила погледе који се налазе негде између еволуције и библијског концепта стварања. Мада се неки организованији отпор еволуцији појавио почетком 20. века у Енглеској, најјача опозиција јавила се у САД. Најутицајнији заступник концепта стварања у том периоду био је Џорџ Мек Криди Прајс (George Macready Price, 1870-1963), чије су књиге оспоравале и еволуцију и геолошки стуб.

У току 20-их година 20. века, један део јавног мњења био је склон концепту стварања, и више држава је донело законе који су забрањивали учење еволуције у државним школама. Тада се одржало чувено Скоупс суђење (звано и “мајмунско суђење”) које је привукло пажњу целог света . Суд је утврдио да је Џон Скоупс (John T. Scopes), наставник биологије у малом граду Dејтону, држава Tенеси, крив због предавања еволуције, а касније га је ослободио кривице на основу неких техничких формалности. Обе стране су прогласиле победу, а мало се њих предомислило. Следио је уобичајени низ књига, представа и филмова. У ствари, јавност је била више заинтересована за питање да ли је истинита еволуција или библијско стварање, него за правно питање да ли је Скоупс прекршио закон. Године 1968. Врховни суд САД прогласио је неуставним законе који забрањују учење еволуције, не на основу тога шта је истинито, већ на основу захтева Устава САД о одвојености Цркве од државе. САД немају званичну државну религију и суд је утврдио да забранити учење еволуције значи фаворизовати успостављање религије од стране државе, чиме се кршила стриктна одвојеност цркве и државе. Отприлике у исто време, неки научници су предвидели нестанак традиционалних библијских погледа. Историчар Халибартон (R.Halliburton, Jr) изјавио је 1964. године да је “препород библијског научног покрета веома мало вероватан”. Харвардски теолог Гордон Кауфман написао је 1971. године да “Библија више нема јединствени ауторитет за западног човека. Она је постала велики, али архаични споменик међу нама ... само у ретким и изолованим подручјима (а сигурно је да је и њих све мање) Библија има нешто од егзистенцијалног ауторитета и значаја које је накад имала у великом делу западне културе”. Али, предвиђени нестанак Библије и концепта стварања није се остварио, нарочито не у САД. Конзервативни религијски покрети расли су рапидно 70-их и 80-их година, док су либералније деноминације губиле чланство, некад и милионско. Библијски концепт стварања ускоро се појавио јачи него икад као резултат више фактора: (1) Неколико владиних добро опремљених уџбеника биологије за средњу школу, који су наглашавали контроверзне теме као што су полно образовање и еволуција, разбеснели су родитеље, који су те уџбенике сматрали увредљивим. (2) Књига двојице научника, који заступају концепт стварања, Џона Виткомба (John C. Whitcоmb) и Хенрија Мориса (Henry М. Мorris), названа Библијски потоп (The genesis Flood), стекла је велику опуларност и снажну подршку религиозних конзервативаца. (3) Две утицајне жене у Jужној Kалифорнији, Нел Сергрејвс (Nell Segraves) и Џин Самрал (Jean Sumrall), утицале су на калифорнијско државно веће образовања да одобри једнак статус концепту стварања и еволуцији (та одлука је касније модификована).

Пошто је Калифорнија вероватно најутицајнија држава у САД, публицитет ове акције охрабрио је низ законодавних акција у другим државама да оба концепта имају исти третман. Наредних година законодавци су увели десетине сличних закона. Један од главних проблема који потпирују сукоб је тај што се савремена наука не интересује за моралност, а многи гледају на еволуцију као на оно што оспорава Библију, која је веома повезана са моралним начелима. Због овога многи сматрају учење о еволуцији нападом на традиционална мерила понашања. Овим се не каже да научници нису морални. Многи од њих живе високо моралним животом, али моралност није интересовање ни науке ни еволуционистичке теорије и родитељи стрепе кад им деца уче еволуцију, јер сматрају да је то супротно Библији и моралности.

Једна студија о заступљености концепта стварања и еволуције у уџбеницима за средњу школу у САД од 1900. до 1977. године показује да еволуција доминира. Повећаном јавном интересовању у прилог концепту стварања доприноси и познати научник Дуен Гиш (Dyane T. Gish), који путује по САД и добија многе дебате против еволуциониста пред великом универзитетском публиком. Када је Врховни суд САД пресудио да државе не могу да ставе концепт еволуције ван закона, заступници библијског стварања почели су да охрабрују учење оба концепта, што је приступ који је Врховни суд сад такође ставио ван закона 1987. године, опет на основу исте, већ споменуте Уставне одредбе која захтева да влада остане неутрална према религијским питањима. Међутим, суд је изрекао и то да државне школе могу предавати научне концепте који су алтернативни еволуцији, као и научне доказе против еволуције. Та одлука је охрабрила заступнике стварања да промовишу “научни креационизам”,који је скинуо религијски нагласак са концепта стварања. Еволуционисти су приговорили да креационизам није наука већ религија, и да принцип одвојености Цркве и државе треба да га држи ван државних школа, нарочито тамо где се предају природне науке. Током година, аргументација се драстично променила под снажним утицајем одлука Врховног суда. Током 20-их година, када су законодавства покушавала да забране учење еволуције, еволуционисти су се позивали на принцип академске слободе да би подстакли укључивање еволуције у наставу. Осамдесетих година, када су заступници стварања покушали да укључе креационизам у наставу, еволуционисти нису помињали академску слободу. Борба се тада померила из државних законодавстава у локална школска већа и на саме наставнике, који у САД имају знатну аутономију. Наставници су често били “између две ватре”, тј. на једној страни су били родитељи спремни да туже државни школски систем због ширења религије, а на другој они који нису желели да религијска убеђења њихове деце буду уништена једном световном науком. Један учитељ је изјавио да кад предаје еволуцију он ђацима не даје никакву литературу, тако да родитељи не знају шта им предаје. Некад је жестина те борбе готово невероватна. Често неки заступници стварања говоре непроверене или погрешне информације, укључујући и причу о томе да је Дарвин пред смрт признао да је Библија истинита. Еволуционисти користе презриве изразе за заступнике стварања, називајући их “себичним шарлатанима” и многим другим једнако погрдним именима. У дебати са једним заступником стварања, један аустралијски геолог навукао је изолирајуће рукавице и, узевши у руку жицу кроз коју је текла струја, позвао свог противника да се њом убије! Публицитет створен таквим сукобом помогао је да се концепт стварања прошири до свих крајева Земље. Он више није феномен ограничен само на САД или Енглеску. Друштва за проучавање стварања формирана су у многим земљама, нарочито у Европи и источној Азији, па и у Аустралији, Јужној Америци и Африци. Испитивања јавног мњења у САД о људском пореклу дала су резултате који су изненадили и еволуционисте и заступнике стварања.

Академска заједница, нарочито научници који широко подржавају еволуцију, открила је, на своје запрепашћење, да само 10% јавности прихвата натуралистички (без Бога) научни модел, док готово половина верује у недавно стварање пре око 10.000 година, бар кад је човечанство у питању. Остали су имали гледишта између ова два. Научници се питају како то да после више од једног века еволуционистичког образовања тако мало људи прихвата тај концепт. Забринути су у погледу своје слабе способности “продаје знања” и желе да побољшају своје подучавање. По мом мишљењу, проблем није у способности “продаје знања”. Ти научници су добри предавачи, а одлично опремљени уџбеници адекватно представљају еволуцију. Проблем је у томе што еволуционисти имају производ који није лако продати. Многи налазе да је тешко поверовати да су људска бића и све комплексне форме живота, заједно са Земљом и универзумом настали сами од себе. И наша способност мишљења, опажања, надања, интересовања, међу многим другим особинама, не може се објаснити простим механицистичким еволутивним процесом. Све ово распирује борбу око питања настанка.

Др Аријел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије