Томас Малтус-енглески научник
в) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА
Зна се да на нашој Земљи има око шест стотина хиљада животињских врста, а мисли се да је њихов број још и далеко већи. Како су оне постале?
Ha ово питање претставници биологије дају различите одговоре.
По мишљењу једних претставника ове науке све животињске врсте постале су свака за себе и као различите трају непрекидно, тј. постојане су и неизменљиве. Овакво учење о пореклу и природи животињских врста зове се фиксизам. Његови најглавнији претставници били су Лине и Кивије.
Насупрот овом фиксистичком схватању проблема постанка животињских врста други претставници биологије уче да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте. Учење о оваквом постанку животињских врста зове се Трансформизам или еволуционизам.
Трансформизам или еволуционизам који учи да се преображавање или развој простијих и нижих животињских врста у сложеније и више, врши искључиво под утицајем слепих механичких природних сила и без икаквог одређеног циља зове се механички трасформизам или еволуционизам. Он је познат и под именом тихогенеза.
Трансформизам или еволуционизам, пак, који учи да се то преображавање или тај развој збива ие случајно него по једном утврђеном плану и са једним одређеним циљем зове се теолошки трансформизам или еволуционизам.
Оснивачи и главни претставници механичког трансформизма у модерној биологији били су Ламарк и Дарвин.
Ламарк је учио да су све животињске врсте постале постепеним развојем незнатног броја врло простих основних органских типова. Ово постепено развијање простих организама у све сложеније и сложеније органске врсте - најпре биљне па онда и животињске - јесте резултат утицаја који на организме врше спољни услови живота или средина у којој они живе и реакције ових организама на тај утицај, Јер ако је истина да сваки организам има у себи животну моћ, која је главни унутарњи узрок његове делатности, исто тако је истина да природа и успех те делатности једнога организма у многоме зависи од утицаја који на тај организам врше спољашњи услови или средина у којој он живи. Да би се под тим условима могао да одржи, организам мора да им се прилагоди, тј. да своју делатност подеси према њима. А да би своју делатност подесио према спољашњим условима свога живота, организам треба да буде снабдевен органима који су му за то потребни. Отуда, под притиском осећања потребе да своју делатност подеси према спољашњим условима живота средине у којој се налази, организам ствара потребне органе и непрекидном вежбом развија их, усавршава и јача. А како се средина или спољашњи услови живота организма непрестано мењају, то се, напоредо са мењањем те средине или тих услова, мењају и органи тога организма: потребни се непрестано развијају, усавршавају и јачају, а непотребни слабе, закржљавају и атрофирају. Тако, на пр., врат у жирафе је дугачак јер га је она непрестано истезала, да би могла да дохвати са високог дрвећа лишће којим се храни. Код кртице очи су потпуно закржљале, јер она не осећа потребу за њима, пошто живи у савршеној тами. Према томе, главни фактори или узроци трансформирања или еволуирања основних простих органских типова у многобројне сложене животињске врсте јесу: средина, потреба и навика. Особине или својства, пак, које различити организми стекну у току свога живота преносе се на њихове потомке наслеђем.
Ово и овакво Ламарково учење о пореклу или постанку животињских врста познато је у биологији под именом ламаркизам. Ламаркизам је остао незапажен све до 1859. г. када се појавило Дарвиново чувено дело "О постанку врста".
Дарвин је учио да је Ламарк био у праву када је сматрао да су сви организми - биљни као и животињски - постали постепеним трансформирањем четири до пет првобитних органских типова, а можда и само једног јединог таквог типа. Исто тако Дарвин није спорио ни важност утицаја који су на ово постепено трансформирање органских бића вршили како употреба или вежбање њихових органа тако и преношење њихових стечених особина наслеђем. Само, док је утицај ових фактора на трансформирање различитих организама, по Ламарку, најглавнији, дотле је он, по Дарвиновом мишљењу, спореднији - другостепени. Јер, Дарвин је учио да је најглавнији фактор овога трансформирања такозвана природна селекција или природно одабирање.
До овога закључка Дарвин је дошао на основу добро познате чињенице да се код домаћих животиња и питомих биљака дешавају органске промене које се преносе наслеђем. Захваљујући овој чињеници, одгајивачи домаћих животиња и питомих биљака успели су да укрштањем вешто изабраних примерака и биљака добију многобројне њихове варијетете или подврсте. На тај начин они су добили многобројне варијетете коња, паса, голубова, цвећа, дрвећа итд. Овакав начин добијања разних органских варијетета зове се вештачка селекција или вештачко одабирање. Из констатације да постоји вештачка селекција, Дарвин је закључио да постоји и природна селекција. Само док се вештачка селекција врши свесно и по једном унапред утврђеном плану, дотле се природна селекција врши бесвесно и без плана; она није дело једног разумног и свесног узрока, већ случајни и бесциљни резултат дејства слепих механички природних сила. По Дарвину, улогу коју у вештачкој селекцији игра разумни и свесни одгајивач, у природној селекцији игра борба коју органска бића воде међу собом ради обезбеђења средстава потребних за одржавање њиховог живота. Та борба се зове борба за живот или опстанак.
Борба за живот или опстанак је, по Дарвину, један неопходност, наметнута органским бићима самом природом. Јер органска бића се множе тако брзо да земља није у стању да свима њима пружи довољна средства за њихово одржавање у животу. Отуда, да би обезбедила потребна средства за живот, сва органска бића су силом прилика приморана да се међусобно боре и уништавају. У овој њиховој међусобној борби око најнужнијих средстава за живот побеђују само она органска бића која су за успешно вођење ове борбе најбоље оспособљена. Органска бића, пак, која су за ову борбу неоспособљена бивају у њој побеђена и уништена. Ову борбу, дакле, надживљавају само најспособнија органска бића. Под способношћу једног органског бића да успешно води борбу за свој живот или опстанак и да је надживи, не треба разумети само његову физичку снагу. Напротив, у његовој борби за живот или опстанак, једноме организму, поред његове физичке снаге, много помажу и његова друга својства као што су: окретност, лукавство, боја итд. Најспособнија органска бића која су у борби са другим органским бићима стекла извесне способности и ову борбу надживела, те стечене способности преносе на своје потомке наслеђем. На тај начин сама природа врши селекцију или одабирање између многих органских бића у њој и омогућава опстанак и развој само најспособнијим од њих. Према томе, најглавнији фактори постепене трансформације органских бића и стварања њихових различитих врста јесу природна селекција или природно одабирање и наслеђе.
Као што смо већ видели, један део свога учења о постанку животињских врста Дарвин је позајмио од Ламарка. Исто тако није оригиналан ни онај део Дарвиновог учења у коме се говори о борби за живот или опстанак, коју органска бића воде међу собом. На идеју о овој борби и њеној улози у животу органских бића Дарвин је дошао тек када је прочитао дело "Есеј о становништву", у коме је енглески економист Малтус изложио своје схватање о неминовности борбе међу људима, пошто се њихов број на земљи увећава у геометријској, а средства за одржавање њиховог живота у аритметичкој прогресији. Према томе, оно што је једино ново у Дарвиновом објашњењу трансформације органских бића и постанка животињских врста то је његово учење о природној селекцији или природном одабирању. Дарвиново схватање и решење проблема постанка животињских врста познато је под именом дарвинизам, а његове присталице под именом дарвинисти.
Дарвинисти су у току времена развили и популарисали учење свога учитеља тако и толико, да је оно постало - и све до данас остало - најраспрострањенија и најпознатија научна хипотеза за објашњење постанка животињских врста. Штавише, неки од њих су отишли и корак даље: они су у природној селекцији видели не само најглавнији него и једин фактор трансформације органских бића. Противу овако погрешног схватања и тумачења његових идеја протестовао је сам Дарвин. Присталице овако погрешно схваћеног дарвинизма зову се неодарвинисти.Насупрот њима, известан број биолога вратио се ламаркизму и учио да је главни фактор трансформације органских бића не природна селекција него прилагођавање организма њиховој средини или спољашњим условима њиховог живота. To cу били неоламаркисти.
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА
По учењу механичког трансформизма или еволуционизма, које је изложено у ламаркизму и дарвинизму, главни фактори или чиниоци постанка животињских врста јесу:
а) Утицај који на органска бића врши њихова средина или спољашњи услови њихова живота;
б) Осећање потребе органских бића да се том утицају прилагоде;
в) Борба органских бића за њихов опстанак;
г) Преношење стечених особина органских бића наслеђем; и
д) Природна селекција или природно одабирање.
Какав је прави или стварни утицај ових фактора или чинилаца на трансформирање органских бића; шта се може рећи о њиховој правој или стварној улози у образовању различитих животињских врста?
Пре свега треба констатовати да је трансформирање органских бића као и постојање њихових различитих врста факт који се не може спорити. Проучавање тога факта је предмет науке, а за његово објашњење постоји више научних хипотеза.
Механички трансформизам или еволуционизам је само једна од њих. Да ли она убедљиво објашњава узроке постојања овога факта?
Једна научна хипотеза треба да буде верни одраз чињеничког стања које је створила наука при проучавању једне одређене групе природних феномена. А како при проучавању тих феномена наука долази све до новијих и новијих чињеница, тј. како се са развојем науке мења и чињенично стање које она ствара, то се напоредо са променама тога стања морају мењати и научне хипотезе које треба да га научно објасне.
Што важи за друге научне хипотезе, мора важити и за биолошке: и оне се морају мењати према стварним резултатима које биологија постиже у различитим периодима свога развоја.
Да ли хипотеза механичког трансформизма или еволуционизма потпуно убедљиво објашњава постанак оних животињских врста за које савремена биологија зна? Одговор на ово питање мора бити одречан. А ево зашто.
Прво, утицај средине или спољашњих услова живота једног органског бића - климе, хране, светлости итд. на његово преображавање или развијање није ни издалека онако јак и судбоносан како је то погрешно представљао Ламарк. Сам Дарвин, као што смо видели, том утицају у овом погледу приписује другостепени значај.
Друго, иако је неоспорно да употреба или вежбање већ постојећих органа живих бића те органе јача и развија а неупотреба или невежбање слаби и дегенерише, ипак је сасвим неоправдано тврђење да је сама потреба једног органског бића за извесним органом творац тога органа. Јер, такво стварање једног новог органа нико никада није утврдио. Поред тога, по принципу такозване органске корелације стварање једног новог органа у организму морало би изазвати промене и код других органа тога организма. Међутим, то се не може допустити.
Треће, улога коју борба органских бића за њихов опстанак у животу игра у њиховом преображавању или развијању не само није онако позитивна како је то Дарвин погрешно учио, него је јако негативна. У овом погледу она више разара него што ствара. Јер у тој борби често пута побеђују и њу надживљују не најјача и најспособнија већ најслабија и најнеспособнија органска бића. Тако, на пример, док су мамути, бизони и друге огромне животиње одавна изумрле, дотле глисте, стенице, ваши као и многи други микроорганизми и дандани живе и нагло се множе. A која од ових органских бића представљају већи прогрес на путу еволуције органског света није тешко погодити. Зар многобројни сукоби и ратови не уништавају баш најјаче и за живот најспособније чланове једне људске заједнице? И који је то сукоб или рат - па чак и онда када је најпобедоноснији - који у биолошком погледу значи добит за оне који су га водили и у њему учествовали? Усто, неоспорна је чињеница да се многобројна органска бића не одржавају у животу узајамном непоштедном борбом већ свестраном сарадњом и међусобним помагањем. Поред борбе за опстанак, у биљном и животињском свету постоји и такозвана симбиоза или "заједнички живот заснован на узајамној помоћи" разних органских бића. У природи "познајемо хиљаде стварних случајева оваквих симбиоза". Тако, на пример, "ако кроз тело лишаја направимо танак попречан пресек и посматрамо под микроскопом, видећемо зелене лоптице, обавијене безбојним концима. Зелена телашца су алге, а они безбојни конци су гљиве. Према томе, тело лишаја граде: алга и гљиве. Шта је натерало ову зелену алгу и безбојну гљиву да се удруже? Многе алге имају зелену боју. А зелена боја им омогућава, да се само стално исхрањују. Помоћу зелене боје, а посредством сунца, оне стварају органску храну. Гљиве међутим немају зелене боје, те нису у стању, да припремају себи храну. Зато се гљива удружила са алгом, и од ње узима органску храну. Али у накнаду за то, гљива црпе воду из спољашње средине, и ту воду доставља алги. Она дакле поји алгу, и у исто време се причвршћује за стене или кору дрвета. Овде видимо, како су се два друга удружила и уЗајамно се потпомажу. Из те заједнице произлази оно, што ми називамо лишај".
Исто тако, познато је да многа органска бића живе у већим или мањим заједницама, од којих су најчувеније заједнице мрава и пчела, да и не помињемо људске заједнице. Да ли би те заједнице могле да постоје без узајамне сарадње и помоћи њихових чланова? По мишљењу француског социолога Еспинаса, све те заједнице или друштва живе по моралним законима. Ако посматрамо ова друштва "ми ћемо, идући од најнижих до највиших, лако констатовати како се код њих непрекидно развијају осећања наклоности или љубави, које сваког члана групе побуђују да се о другима стара онако исто као што се стара о себи. Уствари, многе више друштвене животиње понашају се једне према другима тако као да личност сваког члана групе има за њих апсолутну вредност... Борба за опстанак и уништавање индивидуе не само нису карактерна ознака живота у границама једне исте групе или једног истог друштва, него, напротив, први услов и преовлађујући карактер тога живота јесу савез и узајамно поштовање солидарних индивидуа, удружених ради што бољег издржавања ове борбе".
Према томе, по побудама из којих се води, чак и такозвана борба за опстанак није онако уско себична како је то Дарвин погрешно мислио, јер циљ те борбе није одржање појединих индивидуа већ одржање њихових врста. У тој борби једна индивидуа се не руководи искључиво личним интересима, већ интересима своје заједнице. Да би те интересе заштитила како ваља, индивидуа мора бити спремна и на крајње самопрегоревање. "Да би у огромном процесу развоја живота послужила ширем интересу своје врсте, индивидуа мора да умре". A TO на крају крајева значи да је развој и опстанак органских бића у животу омогућен не њиховом узајамном борбом и уништавањем већ њиховом узајамном сарадњом и међусобном помоћи. После свега овога логички се намеће закључак да је хришћанство сасвим у праву када нормални развој и истински напредак људске заједнице види не у ширењу узајамне борбе и појачавању узајамне мржње међу њеним члановима, већ у продубљавању осећања несебичне и самопрегорне хришћанске љубави и учвршћивању хришћанског мира међу њима.
Четврто, многи биолози споре тачност Дарвиновог учења о наслеђивању стечених особина. Познато је, на пример, Вајсманово тврђење да се особине једног органског бића, стечене за време његовог живота, не преносе на његово потомство наслеђем. Исто тако нетачност Дарвиновог учења у овом погледу доказана је и експериментима које је са бастардима вршио Мендел. Тачност резултата Менделових експеримената потврдили су и други научници. Менделово учење о наслеђу зове се менделизам, и неки научници га истичу и заступају насупрот ламаркизму и дарвинизму.
Пето, ако, по Дарвиновом схватању, природна селекција као најглавнији фактор трансформирања или еволуирања органских бића и постанка животињских врста није ништа друго до један случајан механичко-бесвесни процес збивања, онда између те и такве природне селекције, с једне стране, и вештачке селекције, с друге, нема никакве аналогије или сличности. Јер какве аналогије или сличности може бити између селекције, коју по унапред смишљеном плану врши један живи и разумни чинилац, као што је одгајивач, и селекције која се врши случајно, без једног живог и свесног узрока? Да би помоћу укрштања нарочито изабраних примерака разних органских врста извршио вештачку селекцију, одгајивач је покаткад приморан да те примерке доведе из најразличитијих и најудаљенијих крајева земље. Сем тога он мора да уложи један дуг и систематски напор да би његов потхват успео. Да ли је природа, која је по мишљењу Дарвина и његових следбеника слепа и неразумна, у стању да, ради стварања нових животињских врста, увек на време и како ваља обавља сложен и смишљен посао једног разумног и свесног одгајивача, то јест да, како то каже Дарвин, "сваког дана и сваког часа пажљиво прегледа и најнезнатније варијације у свима деловима света, одбацујући оне које су рђаве, а чувајући и прибирајући оне које су добре?" Је ли могућна у овом погледу ма каква сличност између разумног и свесног одгајивача, с једне стране, и слепе и неразумне природе, с друге? А Дарвиново учење о природној селекцији засновано је на могућности ове сличности.
Али, ако за моменат пређемо преко свих логичких тешкоћа и допустимо могућност сличности измећу разумног и свесног одгајивача и слепе и неразумне природе, ми самим тим не можемо да уклонимо и једну другу велику стварну тешкоћу на коју доследни дарвинизам неизбежно наилази. Та тешкоћа се налази у неоспорном факту да се укрштањем разних примерака једне врсте органских бића не добијају никакве нове врсте тих бића, већ само њихови варијетети у границама те исте врсте. Тако, на пример, укрштањем разних примерака врсте паса, коња, голубова итд. не добијају се нове врсте ових органских бића, већ само њихови различити варијетети у границама њихових одговарајућих врста. Поновљени покушаји да се вештачким укрштањем органских бића двеју суседних врста добију органска бића једне нове врсте, завршавали су се добијањем бастарда или мелеза, који су, после неколико генерација, остајали бесплодни или су се враћали својим првобитним врстама. Сам Дарвин је признао да је овај факт са гледишта трансформизма или еволуционизма "необјашњив". A то на крају крајева значи да су различите животињске врсте у својим битним особинама константне или постојане, a у својим споредним особинама варијабилне или променљиве. Јер још нико није стварно констатовао и доказао ма какво прелажење једне врсте у другу или ма какво рађање једне врсте из друге.
Да би доказао постојаност врста, Кивије је наводио познату чињеницу да су многе животиње и данас исто онакве какве су биле пре 60-70 столећа. Сада се, пак, позитивно зна за много органских врста које се нису нимало измениле чак ни после више стотина хиљада година. А ако је трансформирање или еволуирање органских бића један општи или универзални процес, онда зашто он није захватио сва органска бића без разлике: зашто је известан број ових бића остао ван овога процеса?
Истина, као што смо већ видели, Дарвин је учио да су варијације или промене органских бића тако постепене и неприметне да ми од њих не видимо ништа "све док рука времена не обележи ток векова". Па и онда "ми видимо само то како се садање форме живота разликују од пређашњих". Но, тачност овог Дарвиновог учења оспорена је успешним експериментима које је познати научник Де Фриз вршио са биљком Oenothera Lamarckiana. Проучавајући варијације или промене ове биљке у току више генерација, Де Фриз је неоспорно утврдио да те варијације нису увек постепене и неприметне. Напротив, поред оваквих варијација, постоје и изненадне и јако упадљиве варијације, које мењају првобитни облик ове биљке. Биљка која постаје после ових и оваквих варијација има све одлике једне нове врсте: она се засебно множи и преноси своје природне, битне особине на своје потомство. Ове нагле и изненадне, не градуелне или поступне већ есенцијалне или битне варијације, Де Фриз назива мутацијама (скоковима). Многобројни експерименти довели су овог научника до закључка да све органске врсте у току свога живота пролазе кроз период стабилности и период променљивости. У овом другом периоду, оне изненада, из нама досада непознатих узрока, мењају свој првобитни облик и стварају нове врсте органских бића. Насупрот ламаркизму и дарвинизму, дакле, Де Фриз мисли да су све органске врсте дело не постепених варијација него изненадних и наглих мутација.
Ово Де Фризово мишљење деле и многи други научници.
Према томе, све основне тезе, помоћу којих присталице механичког трансформизма или еволуционизма желе да објасне постанак животињских врста, немају у модерној биологији ни издалека ону научну вредност, коју су им придавали и коју им придају њихови браниоци. За највиђеније представнике ове биологије, по речима једног руског писца, дарвинизам, у његовој првобитној форми, није ништа друго до једна "преживела заблуда, коју дели само мали број његових најупорнијих приврженика". Јер примајући саму еволуцију органских бића као неоспоран факт, ови представници модерне биологије одбијају да приме ма које чисто механичко објашњење овога факта као довољно и задовољавајуће. За њих трансформација или еволуција органских бића није само један бесциљни механички процес, већ једно циљно животно збивање. Главни фактор овог збивања није спољашњи утицај који на органска бића врши средина у којој она живе, већ један нематеријални принцип који се налази у самим тим бићима. По Бергсону, па пример, тај је принцип жеља за животом или животни нагон, који он назива elan vital. 3ахваљујући том животном нагону, сва органска бића теже једном истом циљу, иако се налазе у најразличитијим срединама и под најразноврснијим спољашњим утицајима. Тај животни нагон је, дакле, "дубоки узрок варијација".
Одбацујући механички трансформизам или еволуционизам - учење о тихогенези - највиђенији представници модерне биологије и философије заступају телеолошки трансформизам или еволуционизам. Они захтевају да биологија престане да се у тражењу узрока постанка живота и животињских врста поводи за физиком и хемијом. Јер, благодарећи успесима које је досада постигла при проучаваљу органског света, модерна биологија већ "ломи са свих страна врло уске оквире, у које су позитивну науку ставили методи, који су иначе плодоносни у математици, физици и хемији. Једна уска механичка доктрина је притискивала, па још и данас притискује, научну мисао, која је живот и акција. Ова мисао треба да се ослободи тог притиска, ако не жели да, покоравајући се предрасудама, преиначи факта или, још и више, парализује свој полет".
Али, ако је по мишљењу представника телеолошког трансформизма или еволуционизма у модерној биологији, главни фактор трансформирања или еволуирања органских бића и њихових врста животни нагон, а не механичка сила, онда се нужно и логички намеће питање: ко је творац тог и таквог нагона?
По хришћанском учењу, као што смо видели, једини извор и творац живота је Бог. А како је животни нагон који омогућава циљне поступке органских бића и постанак њихових врста - живот, то и творац тога нагона може бити само Бог. To пак, на крају крајева, значи да је главни узрок постанка органских врста у Богу.
Библија јасно и недвосмислено подвлачи да је при стварању органских врста творачка Божја сила ишла од простог ка сложеном. "И рече Бог: нека пуста земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама... И би тако... По том рече Бог: нека врве пo води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што поврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. По том рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако".
Из ових цитата се јасно види да Библија тврди да на земљи, у води и у ваздуху живе многобројне органске врсте и да су оне створене не у исто време већ у различите дане, то јест постепено, у етапама: најпре простије па онда сложеније. У овом погледу између Библије и биологије не постоји битно размимоилажење. Истина, Библија не наводи детаљно све органске врсте, за које модерна биологија зна, и о постанку ових врста не говори језиком који је у строгом смислу речи научан. Тако, на пример, да би изразила каузални однос између Бога као творца разних органских врста и ових врста као створења Божјих, Библија употребљава реченице као што су: "И рече Бог: нека пусти земља из себе траву... ; нека врве по води живе душе", итд. Иако ове реченице уствари значе: И проузрокова духовна творачка сила Божја појаву траве на земљи и других органских бића у води, итд. - ипак оне су и по форми и по духу сасвим стране модерној биологији. Но, и у овом погледу разлика између Библије и биологије је више формална а мање стварна, и сасвим је природна и разумљива. Јер Библија није научно биолошко дело, већ књига која садржи у себи вечне истине божанског Откривења. А истине свог Откривења Бог саопштава људима кроз чињенице, које они знају и језиком који они схватају. Разуме се, благодарећи огромним напорима које је разумни човек уложио у проучавању органског света, модерна биологија познаје врло много биолошких чињеница, које су људима из вре-мена постанка Библије биле посве непознате, и излаже их језиком који није библијски. Али те нове биолошке чињенице, изложене научним језиком, нису ни издалека такве да би могле озбиљно да оспоре тачност једне од најосновнијих истина Откривења: истине по којој је главни узрок постанка органских врста једно у сваком погледу савршено духовно биће, које Библија назива Богом. Штавише, не могавши чињеницама да оспори тачност ове библијске истине, модерна биологија је, преко својих највиђенијих представника, почела полако да јој се приближава. Доказа зато имамо у научном телеолошком трансформизму или еволуционизму. Но, признајући постојање животног нагона као главног фактора трансформирања или еволуирања органских бића, а остављајући потпуно по страни проблем постанка самог тог нагона, научни телеолошки трансформизам или еволуционизам, у тражењу узрока трансформирања или еволуирања органских бића и постанка њихових врста, не иде до једино логичког краја - до Бога.
Правилније схватање и логичније објашњење трансформирања органских бића и постанка њихових врста даје такозвани хришћански телеолошки трансформизам. Тај трансформизам види у преображавању органских бића и постанку њихових врста не производ једног случајног стицаја различитих утицаја чисто механичких природних сила, већ циљно збивање, чији је узрок у савршеној свемоћној духовној сили - у једном савршеном духовном бићу - у Богу. Сам Дарвин на крају свога дела "Порекло врста" пише: "Има нечег великог у схватању живота по коме је Творац у почетку удахнуо живот само малом броју органских облика или чак и само једном таквом облику, и по коме су се док се ова планета окретала према утврђеном закону гравитације, из тог простог почетак развили и још се развијају бескрајни најлепши и најчудноватији органски облици".
По учењу такозваног хришћанског телеолошког трансформизма, дакле, Бог је створио основне органске врсте и трансформирањем органских бића тих врста омогућио постанак нових органских врста.
Учење овога трансформизма је најближе библијском опису постанка органских врста.
Зна се да на нашој Земљи има око шест стотина хиљада животињских врста, а мисли се да је њихов број још и далеко већи. Како су оне постале?
Ha ово питање претставници биологије дају различите одговоре.
По мишљењу једних претставника ове науке све животињске врсте постале су свака за себе и као различите трају непрекидно, тј. постојане су и неизменљиве. Овакво учење о пореклу и природи животињских врста зове се фиксизам. Његови најглавнији претставници били су Лине и Кивије.
Насупрот овом фиксистичком схватању проблема постанка животињских врста други претставници биологије уче да су све животињске врсте постале само из једне или из неколико врло простих првобитних или основних животињских врста, које су се у току времена постепено мењале и развијале у све сложеније и сложеније нове животињске врсте. Учење о оваквом постанку животињских врста зове се Трансформизам или еволуционизам.
Трансформизам или еволуционизам који учи да се преображавање или развој простијих и нижих животињских врста у сложеније и више, врши искључиво под утицајем слепих механичких природних сила и без икаквог одређеног циља зове се механички трасформизам или еволуционизам. Он је познат и под именом тихогенеза.
Трансформизам или еволуционизам, пак, који учи да се то преображавање или тај развој збива ие случајно него по једном утврђеном плану и са једним одређеним циљем зове се теолошки трансформизам или еволуционизам.
Оснивачи и главни претставници механичког трансформизма у модерној биологији били су Ламарк и Дарвин.
Ламарк је учио да су све животињске врсте постале постепеним развојем незнатног броја врло простих основних органских типова. Ово постепено развијање простих организама у све сложеније и сложеније органске врсте - најпре биљне па онда и животињске - јесте резултат утицаја који на организме врше спољни услови живота или средина у којој они живе и реакције ових организама на тај утицај, Јер ако је истина да сваки организам има у себи животну моћ, која је главни унутарњи узрок његове делатности, исто тако је истина да природа и успех те делатности једнога организма у многоме зависи од утицаја који на тај организам врше спољашњи услови или средина у којој он живи. Да би се под тим условима могао да одржи, организам мора да им се прилагоди, тј. да своју делатност подеси према њима. А да би своју делатност подесио према спољашњим условима свога живота, организам треба да буде снабдевен органима који су му за то потребни. Отуда, под притиском осећања потребе да своју делатност подеси према спољашњим условима живота средине у којој се налази, организам ствара потребне органе и непрекидном вежбом развија их, усавршава и јача. А како се средина или спољашњи услови живота организма непрестано мењају, то се, напоредо са мењањем те средине или тих услова, мењају и органи тога организма: потребни се непрестано развијају, усавршавају и јачају, а непотребни слабе, закржљавају и атрофирају. Тако, на пр., врат у жирафе је дугачак јер га је она непрестано истезала, да би могла да дохвати са високог дрвећа лишће којим се храни. Код кртице очи су потпуно закржљале, јер она не осећа потребу за њима, пошто живи у савршеној тами. Према томе, главни фактори или узроци трансформирања или еволуирања основних простих органских типова у многобројне сложене животињске врсте јесу: средина, потреба и навика. Особине или својства, пак, које различити организми стекну у току свога живота преносе се на њихове потомке наслеђем.
Ово и овакво Ламарково учење о пореклу или постанку животињских врста познато је у биологији под именом ламаркизам. Ламаркизам је остао незапажен све до 1859. г. када се појавило Дарвиново чувено дело "О постанку врста".
Дарвин је учио да је Ламарк био у праву када је сматрао да су сви организми - биљни као и животињски - постали постепеним трансформирањем четири до пет првобитних органских типова, а можда и само једног јединог таквог типа. Исто тако Дарвин није спорио ни важност утицаја који су на ово постепено трансформирање органских бића вршили како употреба или вежбање њихових органа тако и преношење њихових стечених особина наслеђем. Само, док је утицај ових фактора на трансформирање различитих организама, по Ламарку, најглавнији, дотле је он, по Дарвиновом мишљењу, спореднији - другостепени. Јер, Дарвин је учио да је најглавнији фактор овога трансформирања такозвана природна селекција или природно одабирање.
До овога закључка Дарвин је дошао на основу добро познате чињенице да се код домаћих животиња и питомих биљака дешавају органске промене које се преносе наслеђем. Захваљујући овој чињеници, одгајивачи домаћих животиња и питомих биљака успели су да укрштањем вешто изабраних примерака и биљака добију многобројне њихове варијетете или подврсте. На тај начин они су добили многобројне варијетете коња, паса, голубова, цвећа, дрвећа итд. Овакав начин добијања разних органских варијетета зове се вештачка селекција или вештачко одабирање. Из констатације да постоји вештачка селекција, Дарвин је закључио да постоји и природна селекција. Само док се вештачка селекција врши свесно и по једном унапред утврђеном плану, дотле се природна селекција врши бесвесно и без плана; она није дело једног разумног и свесног узрока, већ случајни и бесциљни резултат дејства слепих механички природних сила. По Дарвину, улогу коју у вештачкој селекцији игра разумни и свесни одгајивач, у природној селекцији игра борба коју органска бића воде међу собом ради обезбеђења средстава потребних за одржавање њиховог живота. Та борба се зове борба за живот или опстанак.
Борба за живот или опстанак је, по Дарвину, један неопходност, наметнута органским бићима самом природом. Јер органска бића се множе тако брзо да земља није у стању да свима њима пружи довољна средства за њихово одржавање у животу. Отуда, да би обезбедила потребна средства за живот, сва органска бића су силом прилика приморана да се међусобно боре и уништавају. У овој њиховој међусобној борби око најнужнијих средстава за живот побеђују само она органска бића која су за успешно вођење ове борбе најбоље оспособљена. Органска бића, пак, која су за ову борбу неоспособљена бивају у њој побеђена и уништена. Ову борбу, дакле, надживљавају само најспособнија органска бића. Под способношћу једног органског бића да успешно води борбу за свој живот или опстанак и да је надживи, не треба разумети само његову физичку снагу. Напротив, у његовој борби за живот или опстанак, једноме организму, поред његове физичке снаге, много помажу и његова друга својства као што су: окретност, лукавство, боја итд. Најспособнија органска бића која су у борби са другим органским бићима стекла извесне способности и ову борбу надживела, те стечене способности преносе на своје потомке наслеђем. На тај начин сама природа врши селекцију или одабирање између многих органских бића у њој и омогућава опстанак и развој само најспособнијим од њих. Према томе, најглавнији фактори постепене трансформације органских бића и стварања њихових различитих врста јесу природна селекција или природно одабирање и наслеђе.
Као што смо већ видели, један део свога учења о постанку животињских врста Дарвин је позајмио од Ламарка. Исто тако није оригиналан ни онај део Дарвиновог учења у коме се говори о борби за живот или опстанак, коју органска бића воде међу собом. На идеју о овој борби и њеној улози у животу органских бића Дарвин је дошао тек када је прочитао дело "Есеј о становништву", у коме је енглески економист Малтус изложио своје схватање о неминовности борбе међу људима, пошто се њихов број на земљи увећава у геометријској, а средства за одржавање њиховог живота у аритметичкој прогресији. Према томе, оно што је једино ново у Дарвиновом објашњењу трансформације органских бића и постанка животињских врста то је његово учење о природној селекцији или природном одабирању. Дарвиново схватање и решење проблема постанка животињских врста познато је под именом дарвинизам, а његове присталице под именом дарвинисти.
Дарвинисти су у току времена развили и популарисали учење свога учитеља тако и толико, да је оно постало - и све до данас остало - најраспрострањенија и најпознатија научна хипотеза за објашњење постанка животињских врста. Штавише, неки од њих су отишли и корак даље: они су у природној селекцији видели не само најглавнији него и једин фактор трансформације органских бића. Противу овако погрешног схватања и тумачења његових идеја протестовао је сам Дарвин. Присталице овако погрешно схваћеног дарвинизма зову се неодарвинисти.Насупрот њима, известан број биолога вратио се ламаркизму и учио да је главни фактор трансформације органских бића не природна селекција него прилагођавање организма њиховој средини или спољашњим условима њиховог живота. To cу били неоламаркисти.
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА
По учењу механичког трансформизма или еволуционизма, које је изложено у ламаркизму и дарвинизму, главни фактори или чиниоци постанка животињских врста јесу:
а) Утицај који на органска бића врши њихова средина или спољашњи услови њихова живота;
б) Осећање потребе органских бића да се том утицају прилагоде;
в) Борба органских бића за њихов опстанак;
г) Преношење стечених особина органских бића наслеђем; и
д) Природна селекција или природно одабирање.
Какав је прави или стварни утицај ових фактора или чинилаца на трансформирање органских бића; шта се може рећи о њиховој правој или стварној улози у образовању различитих животињских врста?
Пре свега треба констатовати да је трансформирање органских бића као и постојање њихових различитих врста факт који се не може спорити. Проучавање тога факта је предмет науке, а за његово објашњење постоји више научних хипотеза.
Механички трансформизам или еволуционизам је само једна од њих. Да ли она убедљиво објашњава узроке постојања овога факта?
Једна научна хипотеза треба да буде верни одраз чињеничког стања које је створила наука при проучавању једне одређене групе природних феномена. А како при проучавању тих феномена наука долази све до новијих и новијих чињеница, тј. како се са развојем науке мења и чињенично стање које она ствара, то се напоредо са променама тога стања морају мењати и научне хипотезе које треба да га научно објасне.
Што важи за друге научне хипотезе, мора важити и за биолошке: и оне се морају мењати према стварним резултатима које биологија постиже у различитим периодима свога развоја.
Да ли хипотеза механичког трансформизма или еволуционизма потпуно убедљиво објашњава постанак оних животињских врста за које савремена биологија зна? Одговор на ово питање мора бити одречан. А ево зашто.
Прво, утицај средине или спољашњих услова живота једног органског бића - климе, хране, светлости итд. на његово преображавање или развијање није ни издалека онако јак и судбоносан како је то погрешно представљао Ламарк. Сам Дарвин, као што смо видели, том утицају у овом погледу приписује другостепени значај.
Друго, иако је неоспорно да употреба или вежбање већ постојећих органа живих бића те органе јача и развија а неупотреба или невежбање слаби и дегенерише, ипак је сасвим неоправдано тврђење да је сама потреба једног органског бића за извесним органом творац тога органа. Јер, такво стварање једног новог органа нико никада није утврдио. Поред тога, по принципу такозване органске корелације стварање једног новог органа у организму морало би изазвати промене и код других органа тога организма. Међутим, то се не може допустити.
Треће, улога коју борба органских бића за њихов опстанак у животу игра у њиховом преображавању или развијању не само није онако позитивна како је то Дарвин погрешно учио, него је јако негативна. У овом погледу она више разара него што ствара. Јер у тој борби често пута побеђују и њу надживљују не најјача и најспособнија већ најслабија и најнеспособнија органска бића. Тако, на пример, док су мамути, бизони и друге огромне животиње одавна изумрле, дотле глисте, стенице, ваши као и многи други микроорганизми и дандани живе и нагло се множе. A која од ових органских бића представљају већи прогрес на путу еволуције органског света није тешко погодити. Зар многобројни сукоби и ратови не уништавају баш најјаче и за живот најспособније чланове једне људске заједнице? И који је то сукоб или рат - па чак и онда када је најпобедоноснији - који у биолошком погледу значи добит за оне који су га водили и у њему учествовали? Усто, неоспорна је чињеница да се многобројна органска бића не одржавају у животу узајамном непоштедном борбом већ свестраном сарадњом и међусобним помагањем. Поред борбе за опстанак, у биљном и животињском свету постоји и такозвана симбиоза или "заједнички живот заснован на узајамној помоћи" разних органских бића. У природи "познајемо хиљаде стварних случајева оваквих симбиоза". Тако, на пример, "ако кроз тело лишаја направимо танак попречан пресек и посматрамо под микроскопом, видећемо зелене лоптице, обавијене безбојним концима. Зелена телашца су алге, а они безбојни конци су гљиве. Према томе, тело лишаја граде: алга и гљиве. Шта је натерало ову зелену алгу и безбојну гљиву да се удруже? Многе алге имају зелену боју. А зелена боја им омогућава, да се само стално исхрањују. Помоћу зелене боје, а посредством сунца, оне стварају органску храну. Гљиве међутим немају зелене боје, те нису у стању, да припремају себи храну. Зато се гљива удружила са алгом, и од ње узима органску храну. Али у накнаду за то, гљива црпе воду из спољашње средине, и ту воду доставља алги. Она дакле поји алгу, и у исто време се причвршћује за стене или кору дрвета. Овде видимо, како су се два друга удружила и уЗајамно се потпомажу. Из те заједнице произлази оно, што ми називамо лишај".
Исто тако, познато је да многа органска бића живе у већим или мањим заједницама, од којих су најчувеније заједнице мрава и пчела, да и не помињемо људске заједнице. Да ли би те заједнице могле да постоје без узајамне сарадње и помоћи њихових чланова? По мишљењу француског социолога Еспинаса, све те заједнице или друштва живе по моралним законима. Ако посматрамо ова друштва "ми ћемо, идући од најнижих до највиших, лако констатовати како се код њих непрекидно развијају осећања наклоности или љубави, које сваког члана групе побуђују да се о другима стара онако исто као што се стара о себи. Уствари, многе више друштвене животиње понашају се једне према другима тако као да личност сваког члана групе има за њих апсолутну вредност... Борба за опстанак и уништавање индивидуе не само нису карактерна ознака живота у границама једне исте групе или једног истог друштва, него, напротив, први услов и преовлађујући карактер тога живота јесу савез и узајамно поштовање солидарних индивидуа, удружених ради што бољег издржавања ове борбе".
Према томе, по побудама из којих се води, чак и такозвана борба за опстанак није онако уско себична како је то Дарвин погрешно мислио, јер циљ те борбе није одржање појединих индивидуа већ одржање њихових врста. У тој борби једна индивидуа се не руководи искључиво личним интересима, већ интересима своје заједнице. Да би те интересе заштитила како ваља, индивидуа мора бити спремна и на крајње самопрегоревање. "Да би у огромном процесу развоја живота послужила ширем интересу своје врсте, индивидуа мора да умре". A TO на крају крајева значи да је развој и опстанак органских бића у животу омогућен не њиховом узајамном борбом и уништавањем већ њиховом узајамном сарадњом и међусобном помоћи. После свега овога логички се намеће закључак да је хришћанство сасвим у праву када нормални развој и истински напредак људске заједнице види не у ширењу узајамне борбе и појачавању узајамне мржње међу њеним члановима, већ у продубљавању осећања несебичне и самопрегорне хришћанске љубави и учвршћивању хришћанског мира међу њима.
Четврто, многи биолози споре тачност Дарвиновог учења о наслеђивању стечених особина. Познато је, на пример, Вајсманово тврђење да се особине једног органског бића, стечене за време његовог живота, не преносе на његово потомство наслеђем. Исто тако нетачност Дарвиновог учења у овом погледу доказана је и експериментима које је са бастардима вршио Мендел. Тачност резултата Менделових експеримената потврдили су и други научници. Менделово учење о наслеђу зове се менделизам, и неки научници га истичу и заступају насупрот ламаркизму и дарвинизму.
Пето, ако, по Дарвиновом схватању, природна селекција као најглавнији фактор трансформирања или еволуирања органских бића и постанка животињских врста није ништа друго до један случајан механичко-бесвесни процес збивања, онда између те и такве природне селекције, с једне стране, и вештачке селекције, с друге, нема никакве аналогије или сличности. Јер какве аналогије или сличности може бити између селекције, коју по унапред смишљеном плану врши један живи и разумни чинилац, као што је одгајивач, и селекције која се врши случајно, без једног живог и свесног узрока? Да би помоћу укрштања нарочито изабраних примерака разних органских врста извршио вештачку селекцију, одгајивач је покаткад приморан да те примерке доведе из најразличитијих и најудаљенијих крајева земље. Сем тога он мора да уложи један дуг и систематски напор да би његов потхват успео. Да ли је природа, која је по мишљењу Дарвина и његових следбеника слепа и неразумна, у стању да, ради стварања нових животињских врста, увек на време и како ваља обавља сложен и смишљен посао једног разумног и свесног одгајивача, то јест да, како то каже Дарвин, "сваког дана и сваког часа пажљиво прегледа и најнезнатније варијације у свима деловима света, одбацујући оне које су рђаве, а чувајући и прибирајући оне које су добре?" Је ли могућна у овом погледу ма каква сличност између разумног и свесног одгајивача, с једне стране, и слепе и неразумне природе, с друге? А Дарвиново учење о природној селекцији засновано је на могућности ове сличности.
Али, ако за моменат пређемо преко свих логичких тешкоћа и допустимо могућност сличности измећу разумног и свесног одгајивача и слепе и неразумне природе, ми самим тим не можемо да уклонимо и једну другу велику стварну тешкоћу на коју доследни дарвинизам неизбежно наилази. Та тешкоћа се налази у неоспорном факту да се укрштањем разних примерака једне врсте органских бића не добијају никакве нове врсте тих бића, већ само њихови варијетети у границама те исте врсте. Тако, на пример, укрштањем разних примерака врсте паса, коња, голубова итд. не добијају се нове врсте ових органских бића, већ само њихови различити варијетети у границама њихових одговарајућих врста. Поновљени покушаји да се вештачким укрштањем органских бића двеју суседних врста добију органска бића једне нове врсте, завршавали су се добијањем бастарда или мелеза, који су, после неколико генерација, остајали бесплодни или су се враћали својим првобитним врстама. Сам Дарвин је признао да је овај факт са гледишта трансформизма или еволуционизма "необјашњив". A то на крају крајева значи да су различите животињске врсте у својим битним особинама константне или постојане, a у својим споредним особинама варијабилне или променљиве. Јер још нико није стварно констатовао и доказао ма какво прелажење једне врсте у другу или ма какво рађање једне врсте из друге.
Да би доказао постојаност врста, Кивије је наводио познату чињеницу да су многе животиње и данас исто онакве какве су биле пре 60-70 столећа. Сада се, пак, позитивно зна за много органских врста које се нису нимало измениле чак ни после више стотина хиљада година. А ако је трансформирање или еволуирање органских бића један општи или универзални процес, онда зашто он није захватио сва органска бића без разлике: зашто је известан број ових бића остао ван овога процеса?
Истина, као што смо већ видели, Дарвин је учио да су варијације или промене органских бића тако постепене и неприметне да ми од њих не видимо ништа "све док рука времена не обележи ток векова". Па и онда "ми видимо само то како се садање форме живота разликују од пређашњих". Но, тачност овог Дарвиновог учења оспорена је успешним експериментима које је познати научник Де Фриз вршио са биљком Oenothera Lamarckiana. Проучавајући варијације или промене ове биљке у току више генерација, Де Фриз је неоспорно утврдио да те варијације нису увек постепене и неприметне. Напротив, поред оваквих варијација, постоје и изненадне и јако упадљиве варијације, које мењају првобитни облик ове биљке. Биљка која постаје после ових и оваквих варијација има све одлике једне нове врсте: она се засебно множи и преноси своје природне, битне особине на своје потомство. Ове нагле и изненадне, не градуелне или поступне већ есенцијалне или битне варијације, Де Фриз назива мутацијама (скоковима). Многобројни експерименти довели су овог научника до закључка да све органске врсте у току свога живота пролазе кроз период стабилности и период променљивости. У овом другом периоду, оне изненада, из нама досада непознатих узрока, мењају свој првобитни облик и стварају нове врсте органских бића. Насупрот ламаркизму и дарвинизму, дакле, Де Фриз мисли да су све органске врсте дело не постепених варијација него изненадних и наглих мутација.
Ово Де Фризово мишљење деле и многи други научници.
Према томе, све основне тезе, помоћу којих присталице механичког трансформизма или еволуционизма желе да објасне постанак животињских врста, немају у модерној биологији ни издалека ону научну вредност, коју су им придавали и коју им придају њихови браниоци. За највиђеније представнике ове биологије, по речима једног руског писца, дарвинизам, у његовој првобитној форми, није ништа друго до једна "преживела заблуда, коју дели само мали број његових најупорнијих приврженика". Јер примајући саму еволуцију органских бића као неоспоран факт, ови представници модерне биологије одбијају да приме ма које чисто механичко објашњење овога факта као довољно и задовољавајуће. За њих трансформација или еволуција органских бића није само један бесциљни механички процес, већ једно циљно животно збивање. Главни фактор овог збивања није спољашњи утицај који на органска бића врши средина у којој она живе, већ један нематеријални принцип који се налази у самим тим бићима. По Бергсону, па пример, тај је принцип жеља за животом или животни нагон, који он назива elan vital. 3ахваљујући том животном нагону, сва органска бића теже једном истом циљу, иако се налазе у најразличитијим срединама и под најразноврснијим спољашњим утицајима. Тај животни нагон је, дакле, "дубоки узрок варијација".
Одбацујући механички трансформизам или еволуционизам - учење о тихогенези - највиђенији представници модерне биологије и философије заступају телеолошки трансформизам или еволуционизам. Они захтевају да биологија престане да се у тражењу узрока постанка живота и животињских врста поводи за физиком и хемијом. Јер, благодарећи успесима које је досада постигла при проучаваљу органског света, модерна биологија већ "ломи са свих страна врло уске оквире, у које су позитивну науку ставили методи, који су иначе плодоносни у математици, физици и хемији. Једна уска механичка доктрина је притискивала, па још и данас притискује, научну мисао, која је живот и акција. Ова мисао треба да се ослободи тог притиска, ако не жели да, покоравајући се предрасудама, преиначи факта или, још и више, парализује свој полет".
Али, ако је по мишљењу представника телеолошког трансформизма или еволуционизма у модерној биологији, главни фактор трансформирања или еволуирања органских бића и њихових врста животни нагон, а не механичка сила, онда се нужно и логички намеће питање: ко је творац тог и таквог нагона?
По хришћанском учењу, као што смо видели, једини извор и творац живота је Бог. А како је животни нагон који омогућава циљне поступке органских бића и постанак њихових врста - живот, то и творац тога нагона може бити само Бог. To пак, на крају крајева, значи да је главни узрок постанка органских врста у Богу.
Библија јасно и недвосмислено подвлачи да је при стварању органских врста творачка Божја сила ишла од простог ка сложеном. "И рече Бог: нека пуста земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама... И би тако... По том рече Бог: нека врве пo води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што поврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. По том рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако".
Из ових цитата се јасно види да Библија тврди да на земљи, у води и у ваздуху живе многобројне органске врсте и да су оне створене не у исто време већ у различите дане, то јест постепено, у етапама: најпре простије па онда сложеније. У овом погледу између Библије и биологије не постоји битно размимоилажење. Истина, Библија не наводи детаљно све органске врсте, за које модерна биологија зна, и о постанку ових врста не говори језиком који је у строгом смислу речи научан. Тако, на пример, да би изразила каузални однос између Бога као творца разних органских врста и ових врста као створења Божјих, Библија употребљава реченице као што су: "И рече Бог: нека пусти земља из себе траву... ; нека врве по води живе душе", итд. Иако ове реченице уствари значе: И проузрокова духовна творачка сила Божја појаву траве на земљи и других органских бића у води, итд. - ипак оне су и по форми и по духу сасвим стране модерној биологији. Но, и у овом погледу разлика између Библије и биологије је више формална а мање стварна, и сасвим је природна и разумљива. Јер Библија није научно биолошко дело, већ књига која садржи у себи вечне истине божанског Откривења. А истине свог Откривења Бог саопштава људима кроз чињенице, које они знају и језиком који они схватају. Разуме се, благодарећи огромним напорима које је разумни човек уложио у проучавању органског света, модерна биологија познаје врло много биолошких чињеница, које су људима из вре-мена постанка Библије биле посве непознате, и излаже их језиком који није библијски. Али те нове биолошке чињенице, изложене научним језиком, нису ни издалека такве да би могле озбиљно да оспоре тачност једне од најосновнијих истина Откривења: истине по којој је главни узрок постанка органских врста једно у сваком погледу савршено духовно биће, које Библија назива Богом. Штавише, не могавши чињеницама да оспори тачност ове библијске истине, модерна биологија је, преко својих највиђенијих представника, почела полако да јој се приближава. Доказа зато имамо у научном телеолошком трансформизму или еволуционизму. Но, признајући постојање животног нагона као главног фактора трансформирања или еволуирања органских бића, а остављајући потпуно по страни проблем постанка самог тог нагона, научни телеолошки трансформизам или еволуционизам, у тражењу узрока трансформирања или еволуирања органских бића и постанка њихових врста, не иде до једино логичког краја - до Бога.
Правилније схватање и логичније објашњење трансформирања органских бића и постанка њихових врста даје такозвани хришћански телеолошки трансформизам. Тај трансформизам види у преображавању органских бића и постанку њихових врста не производ једног случајног стицаја различитих утицаја чисто механичких природних сила, већ циљно збивање, чији је узрок у савршеној свемоћној духовној сили - у једном савршеном духовном бићу - у Богу. Сам Дарвин на крају свога дела "Порекло врста" пише: "Има нечег великог у схватању живота по коме је Творац у почетку удахнуо живот само малом броју органских облика или чак и само једном таквом облику, и по коме су се док се ова планета окретала према утврђеном закону гравитације, из тог простог почетак развили и још се развијају бескрајни најлепши и најчудноватији органски облици".
По учењу такозваног хришћанског телеолошког трансформизма, дакле, Бог је створио основне органске врсте и трансформирањем органских бића тих врста омогућио постанак нових органских врста.
Учење овога трансформизма је најближе библијском опису постанка органских врста.
Нема коментара:
Постави коментар