www.pravoslavno-hriscanstvo.com

четвртак, 14. април 2011.

Др Марко С. Марковић - Злочини атеизма кроз историју





Одломак из дела " Атеизам у прошлости "

Од најраније младости  ме је узбудила она реч Ивана Карамазова: "Ако Бога нема, све је дозвољено". Достојевски нам је ту оставио кључ истине о безбожју и  сажето нам приказао судбину савременог човечанства. 

Атеизам у комунистичким земљама

Комунизам ја до сада несумњиво био најснажнији покретач атеизма. Марксистичко безбожје се корени у философији  Фојербаха,   али се на њој не зауставља. Фојербах се превасходно  задржао на психолошкој  критици религије.  По његовом мишљењу,  вера у Бога је пројекција човекове природе у празнину,  која га отуђује од његових стваралачких способности. Другим речима, Бог ја слика човека. Са те психолошке тачке гледишта,  Маркс  заузима други став: "Религиозни  очај  је,  с једне стране, израз очаја,  а с друге,  протест против реалног очаја. Религија је уздисај угњетене твари,  душа једног света без срца,  као  што је уједно дух социјалних услова из којих је дух ишчупан.   Она је опиум народа" ("Критика Хегелове философије права").  И ту Маркс прелази на социјални терен: "Социјални принципи хришћанства су оправдали античко робовласништво,  подржали средњевековно ропство,  а знају такође да, ако је то потребно, узму у одбрану - мада са тужним изразом лица - угњетавање пролетаријата. Социјални принципи хришћанства проповедају неопходност постојања класа,  као власничке тако и повлашћене,  а за ову другу постоји јасно побожна жеља да она прва буде милостива према овој  другој " (Комунизам газете „Rheinische Beobachter“) Па ипак, Маркс не верује да ће религија брзо ишчезнути. Негдашње друштво са својим митовима је мртво само у моралном погледу, али оно још увек има моћ да формира духове у оквиру једне Државе коју Маркс сматра религиозном појавом. Зато ће религија бити уништена тек кад Држава буда нестала.

На тим основама,  у марксистичком атеизму су се развиле две тенденције. Прва, митолошка, обраћа пажњу углавном на творце митова. На пример, творац хришћанства није Христос него апостол Павле који је створио мит о Христу. Друга тенденција, коју називају историјском, се бави конкретним догађајима у односу на класну борбу.

Погледајмо сада како се атеизам организује у земљама где су комунисти узели власт.  Ви боље од мене знате на који начин се борба против Бога водила у Титовој Југославији,  па ћу се задржати једино на Совјетском Савезу. Тамо је било најважније изградити правну и  социјалну структуру  "легалног" атеизма,  а затим продрети атеистичком пропагандом у све друштвене  слојеве. Ту је основно правило поставио сам Лењин: "Школу,  инструмент доминације буржујске класе,  треба претворити у инструмент потпуног укидања класа и комунистичке  трансформације друштва".

Да бисмо видели  шта то практично  значи,  покушајмо да бољшевике следимо хронолошким редом. Законом од 21. јануара 1918.  проглашено је одвајање Цркве од просвете, уз забрану предавања веронауке у школама.    Почев од 16. октобра исте године, недеља постаје радни дан. Школски  статут од 18. јануара 1923.  обнавља забрану свих верских настава у школама и захтева формирање класне свести међу ученицима. Тиме је изашло на видело да се Лењиново начело укидања класне свести односило на далеку будућност,  а да је у међувремену код ученика требало пробудити пролетерску свест.  Ученике је очекивала пропаганда и ван школе. Најбољи пример је атеистичка секта  "Богостроитељи" којој   су припадали Максим Горки и Луначарски. Њен идеал је био да у човеку  пробуди космичну побожност и њоме замени православну веру, али је Лењин ту секту укинуо. Он је имао далеко више поверења у Друштво безбожника чија активност  је трајала од  1922.  до 1941.  године.  На том пољу се ипак највише прославио Макаренко (1853-1939), син украјинских пролетера. Почетком двадесетих година, ради васпитања сирочади и напуштене деце, организује једну омладинску групу налик на скауте, са војничком дисциплином, која ће се касније назвати "Колонија Горки". А 1926., под покровитељством ГПУ (Государатвеное политическое управљеније) му поверавају  "Комуну Ђержински". Ускоро ће имати  2500 ученика.  Хтео је,  пре свега, да оствари Марксов   идеал политехничара. Научио је своје омладинце да фабрикују разне производе - фотографске и  електрицне апарате итд - а истовремено  је са њима основао  земљорадничку задругу.  Бринуо  се  такође и за њихово безбожничко васпитање и свакодневно их је у том  смислу формирао својим предавањима, филмовима и позоришним представама. Макаренко је умро 1939.  године, али је његов педагошки пример остао као незабораван модел за васпитање комсомолаца.

Не  заборавимо да смо са Макаренком загазили у период  "баћушке Стаљина" који је већ  1928.   године објавио   "крсташки рат  за победу науке".     Његов васпитни  комесар Бубнов 1957-  године  захтева  да васпитање у духу мржње против одвратних непријатеља буде главни  задатак совјетске школе".     Да ли је у те  "одвратне непријатеље" требало уврстити и вернике Православне Цркве, то ћемо ускоро видети. У сваком случају,   почев од 1956.,  па све до 1955. године,  право религиозне  пропаганде је избрисано из  совјетског устава,   док је антирелигиозна пропаганда обезбеђена чланом 124.  Успех те пропаганде је морао бити знатан, кад се помисли да ће Друштво за ширење научног и политичког знања,  основано 1947.  године,   1960  имати 900.000 чланова.  Та привидна дискретност неће сметати  Никити Хрушчову да са совјетским сателитским државама отвори катедру  "Научног атеизма" у Москви,  Прагу и Јени.  Следеће године ће у Москви бити подигнут и Дом у ту сврху.

Али  то није све. Нова открића нас очекују на сваком кораку.  Недавно сам био зачуђен кад сам негде прочитао да Ватикан има најбољу обавештајну службу на свету и мислим да се ту крије један део истине.  Стога признајем да сам се овога пута у више махова служио католичким изворима. Раније сам био уверен да добро познајем руску па и  совјетску литературу,   али  од католичких аутора сам сазнао да је постојала совјетска атеистичка литература. Низ совјетских писаца за које дотле нисам чуо  су били мобилисани на том сектору:   Тендрјаков,  Лвов,  Евдокимов, Немченко,   Хозанов,   Иванов,  Еремин,  Ерсов - сви преведени на италијански језик.  Задржаћу се само на једном. Посреди  је Тендрјаков, са својом новелом "Чудотворнаја".  И реч је о чудотворној  икони.
Прича се збива у једном руском  селу,   после Другог светског рата. Село је некада имало  своју црквицу, али она је 1929. била затворена, јер је њен свештеник  "нестао" - како се то каже  - управо отишао на робију због своје везе са кулацима. А уз то, није вредело да село има и  даље цркву, тај "остатак прохујале прошлости". Само,  незгода је била у томе,  што је у исто време нестала и чудотворна икона коју су побожно чували у цркви. Али  једног дана,  као неким чудом, мали Рођка, дванаестогодишњи дечак,  нашао ја на обали реке неку велику кутију у којој се скривала стара икона, нестала пре тридесет година. Рођка је икону однео  својој баби,  дубоко религиозној жени. У породици  је настало одушевљење. Рођку су прогласили избраником Божјим.    Баба и његова послушна мама,  Варвара, су га приморале да се моли Богу и носи крстић на грудима. Рођку је све то душевно потресло. У њему су се јавиле неке  сумње, спопали га религиозни бесови. Школски другови почели да га исмевају. Бојао  се да једног дана не открију и онај  његов крстић на грудима, ишао је погнуте главе, као смрвљен, изгубљен и поремећен. Рођкино ненормално понашање је узнемирило његову учитељицу Парасковју Петровну,  па је отишла да види и уразуми његову мајку.  "Варвара, ти ћеш на крају да упропастиш  свог сина. Јеси ли ти мајка или маћеха?  Већ пет година иде у совјетску школу а има дванаест година. У току скоро половине његова живота су га учили да Бог не постоји. Његови другови се смеју кад чују причу о  чудотворној  икони.  Не верујем да се пријатно осећаш кад знаш да се твоме сину ругају." Али у међувремену се појавио неки нови  свештеник, Димитрије.     Сумњив тип. Нико ништа не зна о његовој  прошлости.  Можда негдашњи издајица, колаборатер?   Вероватоо  бивши  сеоски учитељ.  Ко зна да ли уопште верује у Бога?  Учитељица покушава и њега да убеди. Каже: "Ја која не верујем у Бога не заборављам да у нашој земљи постоји слобода вероисповести.    Али је истовремено забрањен и  сваки  акт који некоме насилно намеће веру".     Димитрије  се вешто брани и подвлачи да његова проповед у људима буди само племенита осећања и да је њихов морални  живот  социјално користан. А учитељица ће њему:   "Недостојно је баш то што им ви уливате добра осећања у име Бога и у име Христа... Тим непрестаним мешањем Бога ви човеку одузимате могућност да постане господар свога сопственог живота. Свесно или несвесно,  ви  стварате малоумне  људе,  мала морална чудовишта у односу на нашу епоху." Срећом,  прича се  завршава  "Happy end“-ом.     Рођка је најзад ишчупао крст на  својим грудима,  разбио икону,  напустио своју породицу и  отишао да живи код своје учитељице, под њеном заштитом. 

А шта ако је све то само камуфлажа, ако  су ти  закони о  религиозној слободи, та научна критика религије и те приче за малу децу само покриће најстрашнијег прогона хришћанства у историји? Јер не сме никад пасти у заборав свакодневни  живот руских, православних хришћана. Овде мислим на милионе православних мученика и на таласе анти религиозних прогона у периодима од 1918 до 1923,   од 1929 до 1930,   од  1937 до 1940 и од 1959 до 1962.  У својој  књизи  "Хришћани у Совјетском Савезу" из које наводим следеће податке, Никита Струве, како сам вели,доноси "привремену и непотпуну" листу 150 епископских мученика. Но шта је то, кад се зна да је  само у 1930-ој  години толико исто епископа било депортирано и да је од 260 познатих епископа из 1927. године остало једва шест или  седам 1939.  године.    А шта да се каже о нижем свештенству? Од 51.000 свештеника из 1914.  године,  пало се на неколико стотина у 1939-ој години, а од 30.000 свештеника из  1957-  на 14.000 у 1962. Требало је убити свакога ко је у своме срцу носио Исуса Христа.  Ти крвави прогони били  су праћени  забраном друштвене активности; затварањем богословија и  цркава  (од  54.000 цркава пре Револуције пало  се на неколико стотина отворених цркава у 1939-ој   години,  док је број   од 20.000 обновљених цркава које су постојале у 1957-ој  години,  скоро преполовљен отада до 1962. године,  захваљујући Никити Хрушчову.

Црква је такође била оштећена у својим добрима једним рушилачким полетом у коме је воља да се она економски угуши ишла напоредо са жељом обесвећења, јер се на пљачку цркава и отимачину највећег дела светих утвари од вредности надовезало ископавање светих моштију, уништење светиња, рушење цркава (од којих су многе биле ремек-дела архитектонске уметности), паљевине икона и књига.  "Иконе и религиозне књиге - вели Струве - биле су спаљиване хиљадама, ношене на могилу препуним колима... а црквена звона скидана и претапана за потребу индустрије."

Сразмерно броју становништва и свештенства, страдање српског народа и Српске Православне Цркве у усташкој Хрватској није било мање, али до њега није дошло у име безбожја, него у име нацистицког расизма и, нажалост, често у име католичке вере. Да би се објаснила та морална декаденција, треба бацити поглед на безбожје  западне цивилизације.


О аутору

Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар,  рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.
Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне .

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Говори француски и руски, служи се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године са др медицине Никол Муро. Има троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, и седморо унучади.

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело.

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Живи у Орлеану у Француској.



http://www.pravoslavniforum.com/forum/index.php?PHPSESSID=404e06253556160ab7fc3ca0f311a4aa&topic=3714.0

Нема коментара:

Постави коментар