3. Корени еволуционизма
Током првих година које су уследиле за његовим преобраћањем, о. Серафим је темељно изучио философску историју западне цивилизације. Желео је да схвати прошле узроке, садашње стање и будући развој западног отпадништва (апостазије) од "старог поретка" традиционалне хришћанске цивилизације. Исход тог изучавања биће његов философски "magnum opus", назван Царство човечије и Царство Божије.
У четвртом одељку поменутог дела о. Серафим је расправљао о новој физици коју су пред крај ренесансе изложили рационалисти Бекон и Декарт. Они су васиону посматрали као затворени систем и стремили су да свим физичким феноменима (појавама) дају прве и природне (а не божанске) узроке. У истом одељку описаће и модерну философију upoipeca која се појавила пред крај епохе просветитељства, уклањајући стабилан поглед на свет који је у великој мери био карактеристичан за мисао просветитељства. Ове две философске а приори обавезе - према натурализму и према прогресу - формирале су расадник из којег је потекла теорија еволуције. Први који је 1794. године предложио ову теорију био је Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина. Као што ће о. Серафим касније запазити, "и пре него што је постојао било какав 'научни доказ' за њу, ова теорија се развијала упоредо са током модерне философије од Декарта надаље"
Истраживања која је о. Серафим вршио у вези с поменутом књигом била су огромна. Биле су исписане хиљаде страна са забелешкама, али рад никад није био довршен и окончан је седмим поглављем, О нихилизму Заједно са својим сарадником, будућим о. Германом, све до 1963. године напорно је радио на оснивању Православног хришћанског братства у Сан Франциску и на отварању првог градског киоска у Америци у којем се продавао искључиво православни материјал.
4. Дух Светих Отаца
У међувремену, духовни покровитељ о. Серафима, светитељ и чудотворац, Архиепископ св. Јован Шангајски започео је серију богословских предавања, која је о. Серафим током три године похађао по неколико пута седмично. И поред тога што је о. Серафим био амерички преобраћеник и што су сва предавања била на руском језику, дипломирао је као најбољи у својој класи. Међу многим темама које су биле укључене, патристику му је предавао епископ Нектарије (ученик Оптинског манастира, који ће га касније рукоположити за свештеника), док је Стари Завет предавао архимандрит Спиридон (прозорљиви старац и човек који је био најближи архиепископу Јовану). За разлику од рационалистичких, еволуционистичких идеја којима је био учен док је сазревао, о. Серафим се овде научио откровењу Самога Бога о стварању васионе и о природи првоствореног света, које је вековима преношено кроз Свето Писмо и богоносне Свете Оце. Учитељи оца Серафима - о. Јован, о. Нектарије и о. Спиридон - били су и сами Свети Оци модерног доба, тако да о. Серафим светоотачко предање није примио само из књига него и од живих носилаца овога предања. Њему се значење Постања открило посредством усана живих носилаца светости.
Године 1969. очеви Герман и Серафим преселили су се у планине северне Калифорније где су се замонашили. Одатле су посредством списа, превода и штампања православног материјала наставили са својим православним мисионарским радом. Тамо, у шумској испосници, о. Серафим је наставио да се насићује Светим Писмом и списима Отаца, хранећи се на истинским пашњацима душе. Након вишегодишњег проучавања, задобио је опширно знање о светоотачким учењима. Он их је поставио у одговарајући контекст још током курсева које је похађао у Сан Франциску. Бавећи се појединим темама, могао је да користи широку скалу светоотачких извора, како древних тако и модерних, како источног тако и западног хришћанства. Међу тим изворима, многи су били потпуно непознати и никада пре тога нису превођени на енглески језик.
Циљ о. Серафима није био да постане научник чија су специјалност Свети Оци. "Таквим стручњацима", писао је он, "светоотачко предање често остаје потпуно страно и они једино живе на њихов рачун." Као и увек, он је морао да зађе дубље, да добије целокупну слику. Он није желео да светоотачке списе прихвати искључиво интелектуално него да уистину задобије њихов дух, да научи да размишља, осећа и посматра ствари онако како су то и они чинили. Желео је да њихов став буде и његов став. У савременом Православљу исувише често сусрећемо тенденцију да се вера протумачи на начин који би удовољио духу модерног човека. Отац Серафим је знао да треба да учини управо супротно: да духом Светих Отаца удовољи својој савести, да се у потпуности погрузи у двехиљадугодишњу непрекидност хришћанског опита.
Он је уистину страдао због тога, и пламено се молио Богу. Он лично је прихватао древне Свете Оце као верујућу сабраћу у Телу Христовом и као преносиоце божанске премудрости, како би му било дато да види начин на који су они разумевали стварност. Осећао је да му је посебно близак свети Василије Велики, отац 4. века који је, поред осталих великих достигнућа, написао и коначан светоотачки коментар на Шестоднев (Шест дана Постања).
Представљајући житија и списе Отаца модерним читаоцима, о. Серафим је писао о њиховој непроцењивој вредности:
"Не постоји проблем наших конфузних времена који не бисмо могли разрешити тако што ћемо брижљиво и са највећим поштовањем читати Свете Оце, било да се ради о сложеним философским питањима као што је "еволуција" или о отвореним моралним питањима као што је абортус, еутаназија или контрола рађања..." "У свим тим питањима, Свети Оци и наши Оци који их следе су наши једини поуздани руководитељи."
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/SerafimRouzTumacenjePostanja04.htm
Нема коментара:
Постави коментар