СТВАРАЊЕ

Патристичка мисао о стварању се развијала у оквиру вековне полемике против оригенизма. У основи дебате је било грчко схватање о вечном космосу и библијски линеарни поглед на историју, која је почела са стваралачким FIAT(нека буде). Полазна тачка Оригеновог погледа на порекло света било је у том да је акт стварања израз Божанске природе, а пошто је ова природа непроменљива, никада није било »времена« да Бог није стварао. Доследно томе, свет је увек постојао, јер је Божијој доброти увек био неопходан један објект. У оригенизму, вечност стварања се, у ствари, онтолошки није разликовала од вечности Логоса. И једно и друго од вечности исходе из Бога. Ова идентификација је одвела Арија, пошто је одбацио вечност стварања, учењу да је Логос рођен у времену. Антиаријанска теологија Атанасија Александријског је дефинисала категорије, које су постале образац за касније византијске писце: разлику између рађања и стварања.

Према Атанасију, стварање је акт Божије воље, а воља је онтолошки различита од Божије природе. По природи Отац рађа Сина - и Његово рађање је заиста изнад времена - али стварање бива по вољи Божијој, што значи да је Бог апсолутно слободан да ствара или да не ствара и да, после стварања, остане трансцендентан у односу на свет. Одсуство разликовања између Божије природе и Божије воље, било је својствено Оригену и Арију. Постављање ове разлике представља Атанасијев главни аргумент.

Потпуно је немогуће замислити Оца без Сина, јер »Син није створење које је постало актом воље; по природи Он је прави јединосушни Син /Очев/«. Син је, према томе, по природи Бог, док је »природа створења, које постаде из ничег, флуидна, немоћна, смртна и сложена«. Побијајући Аријеву идеју да је Логос створен као и свет, Атанасије тврди да »Он није створен ради нас, него смо ми створени ради Њега«. У Богу, ред природе предходи реду вољне акције и Он је неза-висан и узвишенији од реда природе. Зато што је Бог онај који јесте, Он није детерминисан или ограничен на било који начин, у оном што чини, чак ни својом суштином или бићем.

Према томе, Божанска »природа« и створена »природа« су одвојени и потпуно различити видови постојања. Прва је сасвим слободна од друге. Створења зависе од Бога; она постоје »по Његовој милости, Његовој вољи и Његовој речи . . . тако да чак могу и да престану да постоје, ако Створитељ то зажели.« Дакле, по Атанасију смо отишли далеко од Оригеновог космоса, који је посматран као неопходни израз Божије доброте, идентификоване са самом Божанском природом. Чак у овој тачки, учење о стварању, како га је изложио Атанасије, води до разликовања у Богу између Његове трансцедентне суштине и Његових особина, као што су »сила« или »доброта«, које изражавају Његово постојање и деловање a d е х t r a, а не Његову суштину. Разлику no природи између Бога и Његових створења, и између »природног« рађања Сина од Оца и стварања »актом воље«, наглашавали су и Кирил Александријски и Јован Дамаскин. Разлика такоће представља raison d' е t r е халкидонске дефиниције о »двема природама« у Христу. Може се разумети да су две природе у »заједничарству« једна са другом, као »ипостасно« сједињене, али оне никада не могу да буду »смешане« - то јест схваћене као »једна природа«.
Атанасијево настојање на пролазном карактеру стварања, не треба да нас заведе. Он жели да покаже контраст између апсолутне, саме себи довољне Божије природе, и од Њега зависне сваке створене природе. Свакако да он не жели да створење сведе само на »феномен«. Божији стваралачки акт је произвео нови »створени« поредак, једну другу »суштину«, различиту од Његове. »Суштину« достојну Бога, која заслужује Његову љубав и Његово старање, а која је у основи »врло добра«. Бог не ствара, као код Оригена, просто збир једнаких интелеката, који добијају смисао постојања једино кроз созерцавање Божије суштине, који су учињени различитим услед последице њиховог пада. Зато што је стварање суштина, а не просто фантом или привиђење, има смисла да оно налази у самом себи значење, тако да чак и Бог »љуби« свет, то јест, посматра га као стварност у односу на Себе. Чак и онда када је Логос преузео створену природу у ипостасну заједницу, према халкидонској лефиницији, она је »задржала своје особине«. Максим Исповедник и православни богослови иконоборачког периода, нарочито су обрадили појам ове створене аутономије света. Овде треба само да нагласимо да сама идеја о промислу, љубави и заједничарству, који одражавају делатност Створитеља у односу на свет, предпостављају разлику и разликовање између Њега и створеног света.

Византијско богословље-о.Џон Мајендорф