Бехеова мишоловка (1)

            

 

 

 

 

 

Године 1996. Мајкл Бехе, професор биохемије на универзитету Lehigh у Витлејему у Пенсилванији, објавио је књигу под насловом Дарвинова црна кутија: Биохемијски изазов еволуцији (Darvin's Black Box: The Biochemical Challenge to Evolution - The Free Press), која је упутила изазов самим основама дарвиновске еволуције. Бехе се у свом изражавању усредсредио у свом истраживању на текст који је сам Дарвин поставио као проверу валидности сопствене теорије.
" Ако би се могло доказати да постоји било који сложени орган а да се никако није могао формирати путем бројних малих узастопних модификација, моја теорија би била потпуно срушена."
                              (Чарлс Дарвин, Порекло врста, New American Library Edition, 1958, стр. 171)


       Бехе сматра да резултати његовог истраживања у области ћелијске биохемије не само што упућују изазов овој основној премиси Дарвиновске еволуције, већ овој теорији задају и нерешиве проблеме. Коментаришући чињеницу да научници прошлог века нису успели да проуче сложену структуру ћелије, Бехе закључује:
" За Дарвина је ћелија представљала потпуну непознаницу – „црну кутију“ – оно што се у њој одвија за њега је била мистерија. Сада је та црна кутија отворена и ми знамо како она функционише. Примењујући Дарвинов тест на ултра – сложени свет молекуларне машинерије и ћелијског система који смо открили у последњих 40 година, можемо рећи да је Дарвинова теорија у потпуности срушенена.“
      (Цитат Тома Вудворда "Meeting Darvin's Wager", Christianity Today, 28. април 1997, стр.15)

 

      На крају двадесетог века Бехе примећује да не постоји ни један прецизан модел молекуларне биохемије који би објаснио сложеност микроскопских структура.
" Упркос неверовтној сложености ћелије коју смо открили захваљујући модерној биохемији, научни кругови још увек не реагују. Нико са универзитета Харвард, нико из Националног здравственог института, ниједан члан Националне академије наука, ниједан добитник Нобелове награде – баш нико не даје детаљно објашњење за то како се трепља или чуло вида или згрушавање крви или било који сложени биохемијски процес могао развити на Дарвиновски начин. Но, ми постојимо. Биљке и животиње постоје. Сложени системи постоје. Све је то доспело овде на неки начин: ако не на дарвиновски, како онда?"                                                                                                                                       (Бехе, стр. 187)

 Бехе се у својој књизи у великој мери усредсредио на многе аспекте теорије еволуције који нису успели да се уклопе у доказе добијене емпиријским путем. Озбиљне рецензије ове Бехеове књиге кружиле су у великом броју у научним круговима. На пример, New York Times Book Review  писао је да Бехеова књига представља радикални изаазов упућен дарвинизму. Критичка оцена ове књиге дата је и у међународној штампи. Сам Бехе постао је најпопуларнији предавач и познат је по својим препознатљивим илустрацијама мишоловке.
 Изазов који је упутио Дарвину Бехе објашњава помоћу дијаграма који представља мишоловку. Он истиче да мишоловка, да би функционисала, мора да има пет елемената. То су: платформа, опруга, чекић, придржна шипка и кукица која приликом померања ослобађа придржну шипку дозвољавајући на тај начин чекићу да одскочи унапред и ухвати миша у замку. Једним делом мишоловке или комбинацијом неких њених делова није могуће ухватити миша све док свих пет њених елемената не функционише заједно. Стога није тачно да се са повећањем броја појединачних делова мишоловке њена ефикасност повећава. Она је потпуно бескорисна све док не поставимо и правилно повежемо свих њених пет елемената. Ако недостаје један део мишоловке, та мишоловка нема никакву функцију – да би замка функционисала, неопходно је да свих њених пет делова буде присутно.

 

 

 
Користећи ову илустрацију, Бехе објашњава резултате свог биохемијског истраживања ћелија. Бехе се не ослања искључиво на своја истраживања. Он каже да наше све боље познавање молекулске структуре и функција ћелије показује да је ћелија, попут мишоловке,    " пуна система попут ових који су изузетно сложени и који се не могу поједноставити."               
                                                                                    (Цитирано у Christianity Today, op. cit., str. 16)

Бехе на тај начин тврди да су ови подћелијски системи често далеко сложенији од мишоловке и да се не могу свести само на једну функционалну јединицу. Сви делови ових микро – система морају бити исправни и целовити да би систем функционисао. Према томе, иако сваки од ових структурално различитих делова врши свој посебну функцију, ниједан појединачни елемент или група елемената не могу да буду од користи ако су изоловани од целокупног система. Такав доказ је у потпуној супротности са концептом еволуције, према којем сложене структуре не могу имати промене квалитативно другачије од оних најједноставнијих делова тих структура. Научници еволуционисти, што је тако типично за њих, тврде да сложене структуре које налазимо у ћелији добијају своју функцију од примарних саставних делова. Међутим, докази указују на то да не постоје никакви саставни делови који су формирани пре сложених структура унутар ћелије јер
 „молекулска машинерија и сложени системи у ћелији зависе од сувише много међусобно повезаних делова да би се могли формирати постепено, корак по корак, током времена.“

 

 

                                                                                                                                                   (Цитирано у Ibid.)

 Из овога Бехе закључује,
"Ако нешто није састављено постепено, јасно је да је морало бити састављено брзо или чак одједанпут. Ако додавање појединачних делова не доводи до све бољег функционисања система, онда вишеструки делови морају бити додати сви заједно."
                                                                                                                                                     (Бехе,стр. 187)

 Навешћемо само један пример сложеног система који се може поједноставити. За претварање молекула глукозе у резервне енергије у форми аденозин трифосфата (ATP) потребно је много хемијских реакција у којима су катализатори сложени ензими.
 Унутар ћелија налазе се три значајна биохемијска система која посредују у овом процесу складиштења енергије добијене из глукозе. Кратко ћемо споменти сваки од њих како бисмо стекли тек ону основну представу О овом сложеном биолошком систему  који је од пресудног значаја за само наше постојање.
 Први од та три процеса се зове гликолиза. То је процес који се одвија у десет етапа, а у свакој од њих посредује један посебан ензим. Поређаћемо ове етапе на један поједностављен начин тако што ћемо име ензима, који посредује у тој етапи делујући као катализатор хемијске трансформације, написати  изнад стрелице која води ка производу те хемијске реакције у следећем реду.

Глукоза-> (Хексoкиназа) -> Глукозо 6-фосфат -> (Фосфо-глуко имераза) -> Фруктозо 6-фосфат -> (Фосфо-фруктокиназа) -> Фруктозо 1,6-дифосфат -> (Алдолаза) ->Дихидроацетоне фосфат -> (Изомераза) -> Глицералдехид фосфат -> (Триозофосфат дехидрогеназа) -> 1,3-Дифосфоглицеринска киселина -> (Фосфо-глицерокиназа) -> 3-Фосфоглицеринска киселина -> (Фосфо-глицеромутаза) -> 2-Фосфоглицеринска киселина -> (Енолаза) -> Фосфо-енол пирувична киселина -> (Пируват киназа) ->Пирувична киселина

 Овај процес гликолизе даје укупно два молекула  ATP у којима се складишти енергија глукозе. Но, он касније даје два молекула редукованог облика једне супстанце познате као  никотинамид  аденин динуклеотид (NADH) у којима се складишти нова количина енергије. Пирувинска киселина која је крајњи продукт процеса гликозе (први систем) улази у Кребсов циклус који производи још два молекула ATP и шест молекула NADH.

 

 

 Кребсов циклус се одвија у 8 корака и у свакој тој фази делује посебан ензим катализатор. Ензими који се користе у Кребсовом циклусу налазе се у матриксу субћелијских органела које се називају митохондрије. Ови ензими морају бити поређани по тачно  одређеном редоследу и на невероватно  прецизној међусобној микроудаљености. Било какво одступање од прописаног редоследа или удаљености у потпуности поништава читав систем.
 За гликозу су такође потребни специфични услови како би десет ензима који учествују у њеним хемијским реакцијам успешно функционисало. Да би ензими обављали свој посао pH вредност ћелијске течности мора износити 7,4. То значи да ћелијска течност мора константно бити благо алкална. Ако би pH вредност била само мало виша или само мали нижа од 7,4 ензими неби могли да обављају свој задатак.
 Трећи систем неопходан за претварање гликозе у резерве енергије назива се транспортни систем електрона. Овај систем је смештен  на унутрашњој страни митохондрија. У овом систему се она два молекула ATP  добијених процесом гликолизе и онох шест молекула NADH насталих у Кребсовом циклусу претварају у 32 молекула ATP путем процеса који је познат као оксидативна фосфорилација. На тај начин се из сваког молекула глукозе добија укупно 36 молекула ATP ( два из гликолизе плус два из Кребсовог циклуса плус 32 из система преношења електрона ).
 У овом грубом приказу процеса претварања глукозе у резерве енергије у облику ATP крајње смо поједноставили све оно што тај процес укључује. Упркос томе, невероватна сложеност тог процеса је очигледна. Процес гликолизе је изузетно сложен и није се могао развити путем процеса природне селекције.

Расел и Колин Стендиш - Велики прасак је експлодирао