www.pravoslavno-hriscanstvo.com

петак, 08. април 2011.

СУВИШНИ ОРГАНИ ИЛИ УПОЗОРЕЊЕ О ТОМЕ КАКО ХИРУРЗИ ВЕРУЈУ ДАРВИНУ




Ако би направили пресек било ког уџбеника из биологије за старије разреде,  сигурно би нашли у њему причу о еволуционом развоју органског света, зачињену са свакојаким "доказима." Ученици читају садржај уџбеника, и по правилу, верују у оно сто је написано. Исто као када су у еволуциону историју поверовали хирурзи. И ево шта је произашло из тога:



            На самом крају 19. века француски лекар Франц Гленар дошао је на "генијалну идеју"; ако су наши далеки еволуциони претци ходали на четири ноге, онда се распоред органа пробавног система у људском телу морао тешко адаптирати на наш усправан ход. Тој идеји Гленар је посветио око тридесет научних чланака. После тога, почела је хируршка етапа спровођења ове идеје у праксу. Пацијентима, који су се жалили на болове у стомаку, поремећаје и друге тегобе пробавног система, предлагао је подхитно операцију, са циљем да се направе одређене промене у "конфигурацији" гастроинтестиналног тракта (Тејлор, 2000, стр.301). Након ове операције, проблеми пацијената са варењем, обично би се погоршали,  али њихове притужбе нису могле да зауставе ентузијазам еволуционе идеје хирурга.
           Следећа етапа у овом правцу се десила на самом почетку 20. века, када је представљено споро тровање људског организма продуктима виталних активности трулежних бактерија, које се налазе у  слепом цреву, које је, како сматрају  еволуционисти, много изгубило у људском телу од своје почетне функције.  Макроеволуционисти су сугерисали да је човек произишаао из организма, чије је  слепо црево било много веће. Они су веровали да се то веће слепо црево онда  смањило и изгубило своју функцију органа за варење, постало је код савременог човека много мање слепо црево са додатком (апендикс) (Бергман, Хоув 1997, стр.49).  Популаризатор еволуционих идеја писац Исак Асимов ( Isaac Asimov ) у својој књизи "Људско тело: његова структура и функције (1963, стр. 243), писао је овим поводом  следеће: „То што је остало човеку од слепог црева (које је наследио од могућег  биљоједог претка) нема посебне користи од њега и може нам понекад правити проблеме (стр.49).



           Значајан допринос развоју ове представе дао је наш земљак, добитник Нобелове награде Иља Иљић Мецников, који је цео живот био доследан дарвинизму. Мецников је веровао да је систем органа за варење код човека промењен на предходним фазама његове еволуције, и лоше прилагођен исхрани цивилизованог човека. Инспирисан Мецниковим, енглески хирург Вилијам Лејн, почео је да примењује ове идеје у пракси.
         У почетку, Лејн изводи операције да исправи "грешке природе" променом места средњег танког црева са дебелим цревом. Али то је био само почетак. После је почео да уклања цело дебело црево, верујући, да та операција ослобађа организам од бактерија које изазивају труљење, да ће то довести до лецења разних болести, почев од чирева на дванаестопалачном цреву и на крају и шизофреније. Лејн је обавио више хиљада таквих операција, он и његови следбеници - десетине других хирурга - како пишу истраживачи, оставили су "безброј жртава" међу којима је  било и мртвих. У тридесетим годинама у медицинским уџбеницима почеле су да се  појављују негативне критике о активностима следбеника Гленара и Мецникова-Лејна. Хируршка пракса ове врсте је трајала до педесетих година - док су били живи они, који су је у своје време започели са одушевљењем.
          Али све ово може изгледати као неважна епизода у поређењу са идејом,  узгајаном на тлу еволуционизма, о проблему такозваних "рудиментарних органа." Овај проблем је много деценија пленио умом лаковерних хирурга.




                                   ФАВОРИТИ "ДОКАЗА" ЕВОЛУЦИЈЕ



         Реч "рудиментарно" у преводу са латинског има значење као ембрионално, неразвијено, нестаје,остатак. И сада на овој врсти образовања, биолози праве анатомску структуру органа, које је, у скаду са Дарвиновим учењем, човек добио од својих давних еволутивних предака, губећи при том своју првобитну функцију и постају за човека бескорисни, или у крајњој линији "преквалификовани" на друге функције.



         Морамо рећи, да је почетком двадесетог века, списак "рудиментарних органа" био много шири него у савременим уџбеницима. Он се састојао од приближно 180 органа и анатомских структура. У њему су укључене тако животно разне анатомске структуре као тимус (грудна жлезда), епифиза (пинеална жлезда), амигдала, менискус колена. По рецима професора Дејвида Ментона, кад научници не могу да одреде функцију органа у телу, они га називају рудиментарним. "Неће бити изненађујуће - рекао је професор Ментон - да ће се уз раст научног знања и испитивања тај списак све више смањивати." Тренутно, како мисле многи научници, овај списак треба потпуно да нестане.     
        Истраживачи овог проблема - професор Џери Бергман и доктор Џорџ Хоув, пишу: "Научници су открили, да већина такозваних "рудимента", обављају не једну, већ неколико важних функција. Неки од њих ступају у рад само у одређеним тренуцима живота организма, на пример у критичним ситуацијама, а неки раде само у одређеним фазама развоја организма. Али информација о томе , казу истраживачи, скоро да уопште није доступна у приручницима и уџбеницима за биологију и у књигама о пореклу живота. На пример, још у двадесетим годинама писали су о томе, какве све важне функције се обављају у углу ока (семилунар), а ипак је неки од аутора научних радова сврставају у ред „рудимента“ - сматрају је остатком "трећег доба" - од трепћуће мембране, која је добро развијена код птица и гмизаваца. Ова чињеница изгледа посебно парадоксално у односу на информације добијене из науке о "услузи" ове трепћуће  мембране код гмизаваца (а такође и птица) и полумесечастих набора (капка) код  човека, што говори на немогућности постојања било какве историјске везе између те две анатомске структуре.



 
                                ХИРУРЗИ СЕ ОПЕТ  ПРИХВАТАЈУ  РАДА



              Ипак, полумесечасти набор (капак) ока никада није био предмет посебне стручне  пажње хирурга. Много мање среће су, у том погледу, имали неки други "рудиментарни органи" као сто су на пример: тртична кост, која се у савременим уџбеницима опште биологије често назива "остатком редукованог репа." Међутим, како су показала истраживања, тртична кост служи као важно место преклапања појединих карличних мишића: 3-5 малих sossigeal  костију, без сумње, дају велику подршку систему, који се састоји од костију, лигамената, хрскавица, мишића и тетива. Тако да ако веза између тртичне кости и мишића неби постојала, људима би суштински био потребан други систем подршке за унутрашње органе." Било је потребно времена и анализа ефеката низа операција, да би лекари схватили, да је уклањање тртичне кости и других сличних интервенција у добро координираном људском телу, далеко од  безопасног. "Уклоните је, - написао је један истраживач овог проблема - а пацијенти ће почети да се жале.“ Операција уклањања тртичне кости је у  више наврата долазила у моду, и сваки пут потврдила своју лошу репутацију, само наивни хирурзи који су веровали у оно што су им говорили биолози о бескорисним  "рудиментима", подржали су те операције.
           Све то исто се може рећи и за апендикс. Сада је познате да  апендикс има важну улогу у човековом имуном систему. Позната је чињеница да се слепо црево састоји од лимфног ткива, тако да помаже људском телу да се бори против инфекција, посебно у првим годинама живота. Истраживачи сматрају, да  улога апендикса код повезивања танког и дебелог црева штити танко црево од бактерија, које настањују слепо црево. Такође, апендикс обавља и још других функција. И на крају,немогуће је пратити "еволуционе правце", у којима би тај орган постепено губио свој значај. Апендикс такође имају и месождери и сваштоједи.
            Слично је примећено посматрањем крајника и аденоида (трећи крајник),који су такође веома дуго сматрани "рудиментима"... Али, током времена постало је јасно да су крајници неопходни организму који расте, у циљу покретања заштитног маханизма производње антитела, који штити организам од инфекције. Када се овај механизам покрене, крајници се смањују, понекад и скоро да нестану, као што је то код одраслих. Тада други органи преузимају њихову функцију. Истраживач Вилијамс изражава опште мишљење лекара, да је одстрањивање крајника оправдано само ако они сами постану узрок сталних инфекција, уместо да штите оганизам.
            Међутим, код представника медицине није увек доминирало такво мишљење о значењу крајника у организму. Да би смо разумели атмосферу која је владала међу хирурзима "просвећеним" еволуционом идејом, умесно је навести један случај, који се догодио професору Џерију Бергману - једном од  аутора списка "рудиментарних" органа, када му је било само пет година.


                                             ОВИ ОРГАНИ СУ БЕСКОРИСНИ


              Породични лекар Бергманових, указујући на дечакову навику дисања на уста, предложио је да му уклони крајнике и аденоид. Један од аргумената у корист уклањања је био: "Боље да то уради док је дете, кад порасте, биће много теже да се уклоне." На питање зашто то уопште ради, доктор је одговорио: "Они су апсолутно бескорисни, тако да треба да их се  ослободи, што пре то боље." Погођен Бергман поставио је, у тој ситуацији разумљиво, питање како су крајници и аденоид доспели у грло и чему они тамо служе? Доктор је одговорио: "Ми смо рођени са њима, али они  ничему не доприносе." Одговор је био убиствен, а петогодишњи Бергман није био у стању да разуме, зашто је човеку потребан орган који му  никако не користи.
              У тој ситуацији, лако је увидети да постоји сукоб два супротна погледа на свет – наивни поглед петогодишњег дечака о настанку света са верске тачке гледишта, да је свет створио Творац, а обманут еволуционим бајкама од стране лекара. У исто време, објективни научни подаци, добијени мукотрпним истраживањем, као и горко искуство жртава еволутивно настројених хирурга,  сведоче против такве еволутивне логике: "Сви органи људског организма раде у хармонији", што указује на концепцију Творца. Гледајући на људско тело кроз призму модерне науке, можемо увидети у њему не еволутивна лутања, или пропусте, или повремени каприц, већ Његову (Божију) снагу ума и вештине.




                                   СТРАСТ КА ДАРВИНИЗМУ


              Међутим, у периоду посебне фасцинације дарвиновским идејама све је било управо супротно: "Рудиментарни" крајници и аденоиди су неоправдано одузети десетинама милиона људи. Као што су навели амерички аутори, у Сједињеним државама "тридесетих година крајници и аденоиди су уклоњени код више од половине деце". Касније, истина, један познати амерички лекар-педијатар признао је да "међу милион житеља САД, којима су крајници извађени, код 999.000 случаја за то није било потребе". Међутим, то је учињено.











                                              КОЈИ СУ ЊЕГОВИ РЕЗУЛТАТИ?


             Статистика је показала, да се број прехлада и других инфекција ждрела и горњих дисајних путева код деце са извађеним крајницима не разликује битно од броја истих код деце која су избегла исту операцију. Али, са друге стране, запослени у Њујоршкој онколошкој клиници скоро су закључили, да људи са отклоњеним крајницима имају скоро три пута веће шансе да оболе од неке малигне болести. Иста тенденција је примећена код људи са уклоњеним апендиксом. Дакле, после истраживања код неколико стотина пацијената оболелих од разлицитих форми рака, утврђено је да је код 84% пацијената уклоњен апендикс... У другој групи, где није било оболелих од рака, апендикс је отклоњен само у 25% случајева.


                                                   УЏБЕНИЦИ ИЗ БИОЛОГИЈЕ


             У позадини ових података, врло поучно је погледати у податке из савремених уџбеника из биологије - најчешће од њих. Тако у уџбенику "Општа биологија", који је редуковао дописни члан Академије наука СССРЈ, И.Полански (2000 године је изашло 28 издање овог уџбеника), проблем "рудиментарних органа" је описан на стр. 59-60, где је "рудиментарни апендикс" придружен другим класичним примерима из те серије, тртичној кости и другим "рудиментима трећег века." У сличном уџбенику редукцијом академика Д.К. Белаева, професора Г.М. Димсића и професора А.О. Рувинског (2000. године је изасло 9 издање овог уџбеника) апендикс је искључен са списка "рудиментарних" органа. Али се зато тамо говори о посебним мишићима који омогућавају неким људима да "мрдају ушима и косом главе" (стр. 217) - ти мишићи спољног уха, су по речима истраживача, "неопходни да би обезбедили овом органу циркулацију, чиме се смањује ризик од промрзлина."
             И поред свега овога, у последњем уџбенику су дата вредна упутства поводом тога како се односити према органима са списка "рудиментарних". „Неки од органа или њихови делови- пише на страни 153. овог уџбеника - не функционишу код одраслих организама и непотребни су им - зато такве називамо рудиментарним  органима или рудиментима.“
              Неколико десетина страница које такође садрже "рудиментарне органе" говоре нам: "Да су сви ти органи непотребни човеку (стр. 217). Можда ће неки хирурзи у будућности дати овој идеји нове карактеристике (нпр. уклонити себи ове органе).



 ЛИТЕРАТУРА:

-    Бергман Хоув:  Рудиментарни органи: Чему они служе? Симферопољ. Хришћански
научно-аполгетски центар. 1997.

-    Тејлор Ј:  У умовима људи. Дарвин и нови светски поредак. Симферопољ: Хришћански
научно-апологетски центар. 2000.

-    Јункер Р: Шерер Х: Историја порекла и развитка живота. - Ст. Каирос. 1997.




Александр Хоменков

Нема коментара:

Постави коментар