www.pravoslavno-hriscanstvo.com

недеља, 10. април 2011.

Отац ђакон Андреј Кураев - Православље и креационизам



Увод

У последње време у Русији су издате многе књиге, којима се критикује теорија еволуције. Ради се превасходно о преведеним делима америчких протестантских “креациониста”. Таква журба се може објаснити чињеницом да је дарвинизам, као главна теорија Совјета, био прихваћен у школама и научним институтима. Ипак, мора се установити јесу ли становишта протестантских фундаменталиста заиста хришћанска истина или она имају секташку подлогу, која није неопходно сагласна Православној мисли. Ови креационисти не нападају само атеистичко разумевање процеса еволуције, већ уопште и саму могућност њеног постојања. За њих, свет пре појаве човека није старији од шест дана, у буквалном смислу. Земља није способна да подржи еволуциони напредак, па чак ни по команди Творца.

Ово становиште није ново; постојало је у мисли античке Грчке и Индије. Ради се о покушају свођења физичке материје на ниво не-бића. Само дух живи и дела, док материјални свет није ништа више од окова у којима дух живи.

Ипак, у хришћанској традицији, антички фундаментални дуализам у филозофији (дух-материја) превазиђен је и промењен у дуализам између створеног и Творца (Који сам није створен). Тако се на једној страни дух и материја спајају, и мада је створена људска душа од суштинског значаја, не постоји основа за негирање значаја тела. Нису само људске душе или анђели способни да са љубављу извршавају Божје заповести, већ и, како Псалмиста каже, планине, реке, и воде. У паганским космологијама непокретна материја себи супроставља и спутава Дух, и између њих не може постојати конструктивна сарадња. Али, у Постању, ми не видимо сукоб Бога и хаоса; космос је послушан свом Творцу, космос одговара на Његову Реч. Нема разлога уклапати у Библију паганску мисао о богоборној материји.

У Књизи Постања Бог именује свако створење и, именовањем, призива га из амбиса не-бића. Прелепим речима св Филарета Московског, стварајућа “Реч преводи сва створења у постојање”. Ово што видимо у Постању јесте комуникација. Позив изазива одговор Божјем животодавном акту. “Створено расте, али не помоћу онога што већ има, већ онога што нема, у оној мери у којој Бог даје снаге за тако нешто” писао је св Василије Велики. Семе живота није у земљи већ “Божја Реч ствара бића” и сади их на земљу, преко које се она развијају. Земља није способна да рађа сама по себи, али то није разлог да се умањује њена улога “Нека сама земља пусти, без помоћи споља”. Иако живот проистиче из земље, суштинска способност стварања живота долази као дар од Творца.




Са једне стране, библијско размишљање је веома удаљено од алхемије Опариновог материјализма који прати рецепт врача из Шекспирове драме Антоније и Клеопатра: “змију Египта и крокодила твог рађа блато твоје снагом сунца твог”.

Са друге стране, читањем Писма без предрасуда може се уочити одређен степен активности коју створена материја ужива. Није речено “Бог створи траву” већ “Нека пусти земља из себе траву…”. Даље, није наведено да Бог једноставно ствара живот ни из чега већ да позива воде “да врве живим душама по врстама својим”.

Од свих живих бића, једино у случају човека Господ дела на посебан начин, не наређујући земљи или води. Очигледно је да је способност земље да одговори Господу ограничена. Земља није кадра да роди човека. Кључни прелаз од животиње ка човеку се не збива кроз Божју заповест, већ кроз Његово непосредно делање. Чак ни стварање \'физиолошке подлоге\' у коју би се сместили свест и слобода није крај стварања; за пуну антропогенезу потребно је да Бог \'удахне\' дух живота.

Појава живота у Књизи Постања је еволутивна (пошто земља рађа биље и једноставне организме). Исто тако, то је и нарочити \'скок ка животу\', који се догађа по Богом установљеном реду.

Господ позива Земљу на сарадњу, на стваралачку делатност, својствену унутрашњим богомданим стваралачким способностима. Различите фазе у поступку стварања имају свој почетак у Божјем позиву \'земљи\'. Космос, пошто је позван да расте и да се развија, дела у сагласности са Господом. Оваква идеја о сарадњи између Творца и творевине може се наћи у Библији много пре стварања човека. Сама чињеница да земља у одговору на Реч рађа живот, наводи на помисао се не ради само о беживотној супстанци, из које спољна сила \'обликује живот\' сламајући умртвљеност материје. За разлику од Веданте, у Библији материја није симбол смрти или небића.

Св Василије описује поменуто креативно одговарање на Реч Божју у V Омилији: “Видите како на ову кратку реч, кратку заповест, хладна и бесплодна земља хита и жури да пусти из себе плодове, како се ослобађа свог тужног и беживотног изгледа и пресвлачи у прелеп покривач – поносна на нови садржај, показујући бескрајну разноликост рода”.

..............................

Корени Западног креационизма

Зашто се део протестантског света вратио на пагански став о \'пасивности\' материје и пренео га у принцип вере? По мом мишљењу, постоје три разлога за то.

1. Први је последица нарочите традиције западног хришћанства. Јасно библијско описивање постепеног призива у постојање различитих живих облика било је затамњено неодговарајућим латинским преводом фразе Сираха 18:1 \"Он који живи заувек, створи све повезано\". Грчка реч коине значи \"заједно\" или повезано док у латинском преводу, у Вулгати, стоји реч \"симул\", мењајући значење. Уместо \"све створи Господ\" излази \"Господ створи све истовремено” (симултано). Овај цитат Вулгате је тесно повезан са отпором према еволуционим ставовима на Западу.

Тако је бл. Августин био уверен да је Бог \"све створио истовремено\". Овакав став постао је део предања у теолошким школама Запада и одржао се до данас и код протестаната. Представља иронију чињеница да став из “неканонске књиге” и даље утиче на размишљања оних који исту иначе одбацују.




2. Потребан је јак разлог да би они који дефтероканонске књиге сматрају само апокрифима прихватили став таквих извора. Овај други разлог се може наћи у протестантском принципу \"спасења само кроз веру\" и одбијања сарадње са Богом (сарадња или синергија је библијска реч 1 Кор. 3:9). Из тога проистиче да човек не узима активну улогу у сопственом спасењу. Спасење се гледа искључиво као дар; човек се само обавештава да су његови греси искупљени кроз Христову жртву.

Ако човек не може бити творац, ако не може делати у сарадњи са Господом, како онда да такву особину има свет пре човека? На следећи начин уџбеник Адвентиста Седмога Дана започиње критику теорије еволуције: “Чак ни апостол Павле није могао бити праведан сопственим напорима. Знао је за савршеност Божјег Закона, али није могао испоштовати”. Даље, каже да “Голгота најодлучније негира теорију еволуције”. Аутори исте књиге са незадовољством констатују да “све више и више Хришћана прихвата атеистичну еволуциону теорију, по којој је Бог користио еволуциони механизам током Стварања”. Остаје нејасно зног чега се људи који верују да је \"Бог користио...” називају атеистима.

3. Па ни овај доктринарни разлог за анти-еволуционе погледе не објашњава зашто их креационисти не задржавају као лична мишљења или ставове на приватним семинарима, већ их упорно шире у јавности, иако су у скандалазном раскораку са науком. Разлог за фундаменталистичку упорност не лежи у приватним веровањима. Он је друштвене природе.

Само у данашње време fin de siecle (на крају ере) постало је могуће ући у остворени сукоб са научним подацима. При крају овога века, постало је модерно имати ставове супростављене науци. Астролози, гатари, чаробњаци, и остали окултисти слободни су да изнесу и најбизарније тврдње. Изгледа да су се људи уморили од научне трезвености и одговорности и постали спремни да прихвате било шта – \"Зашто да не?\". Најчистији облик волунтаризма и ирационалности преузима место агрумента: \"Ово је оно што ја осећам! Ово је тако занимљиво!\". Масовна опијеност ирационалношћу чини протестантску буквалност примамљивом и прихватљивом.



http://forum.verujem.org/index.php?topic=322.5

Нема коментара:

Постави коментар