Пре 19. века веровало се да је један велики природан магнет Земља.Тако је било до 1820.године када је Ханс Кристијан Ерстед (Hans Christian Oersted) приметио да се магнетска игла компаса помера, када се приближи проводнику кроз који тече струја. Откривено је да се у околини простора око кружно намотаних навоја кроз који тече струја јавља магнетно поље, по природи једнако оном које се јавља код природних магнета. Све недоумице везане за порекло земљиног магнетног поља отклоњене су захваљујући раду познатог физичара Пјера Кирија (Pierre Curie). Он је заједно са својом супругом Маријом Кири (Maria Scladowska Curie), крајем 19.века, вршио експерименте и утврдио да феромагнетски материјали губе своја магнетна својства када достигну одређену температуру. Данас је она позната као Киријева температура и за гвожђе износи 750 степени Целзјуса. (Овај пар научника је 1903.године добио Нобелову награду из физике за рад делимично заснован на овом открићу.)
Температура Земље се повећава са дубином, и већ на 25 km се премашује Киријева температура свих феромагнетских материјала. То је веома танак слој земљине коре ако се има у виду да њен полупречник износи 6.345 km. Овај површински слој је добро испитан и не приказује присуство јаке магнетизације. Земљино магнетско поље је зато један огроман електромагнет који је последица струја које круже унутар њеног језгра. Сигурно најважнија улога овог поља је то што нас оно штити од погубног утицаја соларног ветра и космичког зрачења. Веома је сабијено на страни окренутој Сунцу услед притиска честица соларног ветра. Утицај поља је такав да на њих делује нормално на правац таласног фронта чиме се све честице скрећу и заобилазе површину наше планете. Земљино магнетско поље је једна од првих измерених физичких величина. То је урадио немачки математичар Карл Фридрих Гаус (Carl Freidrich Gauss) 1835. године, новом математичком методом коју је развио управо за ту потребу. Израчуната је вредност магнетског момента (M), физичке величине која у потпуности описује магнетно поље. Његова величина се прати већ 170 година и у табели се могу видети измерене вредности и имена научника заслужних за њихово добијање.Из ове табеле се може видети да се Земљино магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије, тј. да се њено магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије,тј.да њено магнетно поље експоненцијално опада.
Температура Земље се повећава са дубином, и већ на 25 km се премашује Киријева температура свих феромагнетских материјала. То је веома танак слој земљине коре ако се има у виду да њен полупречник износи 6.345 km. Овај површински слој је добро испитан и не приказује присуство јаке магнетизације. Земљино магнетско поље је зато један огроман електромагнет који је последица струја које круже унутар њеног језгра. Сигурно најважнија улога овог поља је то што нас оно штити од погубног утицаја соларног ветра и космичког зрачења. Веома је сабијено на страни окренутој Сунцу услед притиска честица соларног ветра. Утицај поља је такав да на њих делује нормално на правац таласног фронта чиме се све честице скрећу и заобилазе површину наше планете. Земљино магнетско поље је једна од првих измерених физичких величина. То је урадио немачки математичар Карл Фридрих Гаус (Carl Freidrich Gauss) 1835. године, новом математичком методом коју је развио управо за ту потребу. Израчуната је вредност магнетског момента (M), физичке величине која у потпуности описује магнетно поље. Његова величина се прати већ 170 година и у табели се могу видети измерене вредности и имена научника заслужних за њихово добијање.Из ове табеле се може видети да се Земљино магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије, тј. да се њено магнетно поље понаша као и сваки други електромагнет у одсуству спољњег извора енергије,тј.да њено магнетно поље експоненцијално опада.
Брзина ове промене се најсликовитије може описати временом полуживота које износи око 1.400 година. То значи да се јачина Земљиног магнетног поља смањује два пута сваких 1.400 година. Најновија мерења урађена од стране Међународне Уније Геодезије и Геофизике (International Union of Geodesy and Geophysics - IUGG) потврђују ове податке. Они су у последњих 35 година закључили да Земљино магнетно поље губи половину половину своје укупне енергије сваких 1.465 година. Резултати ових мерења су доступни под називом International Geomagnetic Reference Field (IGRF). У питању је најновији математички модел Земљиног магнетног поља који је у широкој употреби у научним истраживањима и који је довршен у децембру прошле године. Прихваћен услед необоривих доказа од стране свих научних кругова, овај податак је занимљиво мало познат у јавности с обзиром на његов значај. Разлог томе су можда директне импликације које произилазе из чињенице да магнетско поље Земље изненађујуће брзо опада. Закључијући о будућности могу се предвидети бројне промене на нашој планети које ће бити примарна или секундрна последица овога. Веровали или не, много су важнији закључци који се добијају гледајући у прошлост. Добијају се одговори на питања која су присутна у људском роду од самих почетака развијања логичког размишљања и филозофије, о пореклу нас, наше планете и целог свемира. Када се јачина Земљиног магнетног поља екстраполира уназад у времену, закључујее се да је пре 8.000 година оно требало да буде једнако пољу магнетске звезде, што је немогуће. Пре само 20.000 хиљаде година, магнетско поље би било довољно јако да индукује струје које би сасвим сигурно спречиле постојање било каквог живота на Земљи. Пре 50.000 хиљада година магнетно поље било би једнако пољу пулсара, најснажнијем емитеру енергије у свемиру. Имајући све до сада научно поменуте чињенице у виду, закључује се да је наша планета Земља сигурно млађа од 10.000 година. Овај податак је можда чудан онима који су градиво у школи и факултету прихватили здраво за готово и који се нису обазирали на површност и непостојање логике у претпоставкама неких научних метода и теорија. Један од примера за то је управо везан за Земљини магнетско поље и последице његовог опадања. Наиме, са опадањем Земљиног магнетног поља, до Земљине атмосфере допиру све веће количине соларних ветрова и космичног зрачења. Овај пораст проузрокује све брже стварање угљеника C14 који се користи у најзаступљенијој методи датирања. Ова метода је заснована на претпоставци да је брзина генерисања угљеника C14 константна, што није тачно. Управо захваљујући њој добијене су нестварне бројке које смо сви читали у уџбеницима биологије, историје, географије итд. Узимајући да је брзина генерисања угљеника C14 када је она у ствари била изузетно мала била једнака данашњој,уместо стотина година добијене су десетине хиљада а уместо хиљада добијене су стотине хиљда и милиони година! Оно што се ученицима и студентима сервира као објашњење уз остале податке, и преко чега се брзо прелази је чудновато тврђење да Земљино магнетско поље мења свој поларитет у времену. Доказ, разлог или објашњење овог тврђења нико никада није дао нити га данас има.В еровати у једну овакву измишњотину је благо речено наивно. Први који ће се сложити са овим требало би да буду студенти електротехнике који су у лабoраторији за електронику својим очима пратили процесе опадања струје и напона на крајевима калема након престанка деловања извора енергије који је претходно успоставио магнетно поље у њему.
Податак да су Земља, и цео свемир веома млади, може и астрономима да разјасни неке загонетке за које они тврде да не постоји објашњење. Једна од њих је везана за Супернове. За оне који не знају, Суперновом се назива неколико типова експлозија звезда. То су експлозије огромних размера које на небу производе, голим оком видљиве, веома светле облике чија светлост не јењава недељама или чак месецима. Данас не знамо само за Супернове које су се догодиле у блиској прошлости већ и за oне које су се догодиле и пре хиљаду година. Записи о њима настајали су паралелно у различитим деловима света. Они потврђују правило које и данас постоји, да се супернове јављају у просеку сваких 25 година. Остаци експлозије се могу видети уз помоћ телескопа. Удаљавају се од њеног центра и процењује се да остају видљиви преко милион година! Ко верује у еволуцију, требало би да очекује да је након милиона и милиона година, небо потпуно прикривено таквим остацима. То наравно није случај. На небу постоји само око 200 остатака Супернова што је једва довољно да покрије 7.000 хиљада година. Насупрот томе, сведоци смо њиховог брзог распадања током сваког проласка поред Сунца. Реп комете који видимо током њиховог проласка управо је последица тог распадања. Оне губе толико своје масе да већина њих не може да опстане ни 10.000 година. Зар то не говори да ће Сунце, Земља и остале планете постојати мање од тог времена.
Одмах се разјашњавају и још неке „мистерије“ модерне астрономије. Нико не може да објасни постојање комета у Сунчевом систему. По теорији еволуције да су оне старе управо колико и Сунчев систем тј. око 13 милијарди година. Насупрот томе, сведоци смо њиховог брзог распадања током сваког проласка поред Сунца. Реп комете који видимо током њиховог проласка управо је последица тог распадања. Оне губе толико своје масе, да већина њих не може да опстане ни 10000 година. Зар то не говори да Сунце, Земља и остале планете постојати мање од тог времена? Невероватно, али решава се и дилема постојања спиралних галаксија, стара више од педесет година. И наша галаксија Млечни пут је једна од њих. Код сваке од ових галаксија,па и наше, уочено је нешто веома занимљиво. Звезде ближе центру галаксије се око њега окрећу већом угаоном брзином од звезда на њеном ободу. Посматране брзине су тако велике да би у случају да је наша галаксија чак и 1000 пута млађа од еволуционистичке претпоставке, она одавно била безлични диск и никако не би могла да има свој садашњи облик.
Одмах се разјашњавају и још неке „мистерије“ модерне астрономије. Нико не може да објасни постојање комета у Сунчевом систему. По теорији еволуције да су оне старе управо колико и Сунчев систем тј. око 13 милијарди година. Насупрот томе, сведоци смо њиховог брзог распадања током сваког проласка поред Сунца. Реп комете који видимо током њиховог проласка управо је последица тог распадања. Оне губе толико своје масе, да већина њих не може да опстане ни 10000 година. Зар то не говори да Сунце, Земља и остале планете постојати мање од тог времена? Невероватно, али решава се и дилема постојања спиралних галаксија, стара више од педесет година. И наша галаксија Млечни пут је једна од њих. Код сваке од ових галаксија,па и наше, уочено је нешто веома занимљиво. Звезде ближе центру галаксије се око њега окрећу већом угаоном брзином од звезда на њеном ободу. Посматране брзине су тако велике да би у случају да је наша галаксија чак и 1000 пута млађа од еволуционистичке претпоставке, она одавно била безлични диск и никако не би могла да има свој садашњи облик.
Ови подаци су само делић бескрајног броја доказа који указују да је овај свет веома млад и да је створен за веома кратко време. Ти докази су тако очигледни, да је било неопходно систематски из године у годину, децу учити сасвим супротној теорији како она неби видела истину. У готово свим школама на свету законом је директно или индиректно забрањено и споменути постојање друге теорије осим еволуције. Уместо тога,праве се веома лепо осликане књижице о диносаурусима за децу предшколског узраста које почињу речима: „Пре више милиона година...“
„Али који саблазни једнога од ових малих, који верују у
мене, боље би му било да се обеси камен воденички о
врат његов и да се баци у дубину морску.“
мене, боље би му било да се обеси камен воденички о
врат његов и да се баци у дубину морску.“
Исус (Јеванђеље по Матеју, 18:6)
Можемо само да се питамо зашто нам се од малих ногу презентују селектоване информације. Зашто нам се неосноване претпоставке сервирају као чињенице и зашто су већ одавно други одабрали у шта ћемо веровати уместо да ми то учинимо сами.
Ненад Тешовић
http://www.vox-magazin.com/Zemljino%20magnetno%20polje.html
Нема коментара:
Постави коментар