U prvom delu ovoga rada predstavili smo ukratko koncept nonoverlapping magisteria kao shvatanje po kome religija i nauka predstavljaju dva potpuno odvojena (nonoverlapping) područja (magisterium-a), među kojima upravo zbog njihove odvojenosti ne može doći do bilo kakvog sukoba. Po ovom shvatanju, koje je najjasnije formulisao i obrazložio Stiven Džej Guld, magisterium-u nauke pripada oblast empirijskog: iz čega se univerzum sastoji (činjenice) i zašto funkcioniše na način na koji funkcioniše (teorija). Magisterium religije prostire se na pitanja o konačnom smislu i moralnim vrednostima.
Takođe smo se u prethodnom tekstu kritički osvrnuli na neke zamerke upućene ideji NOMA od strane protivnika religije.
Sada ćemo razmotriti kritike upućene ideji NOMA sa druge strane, sa strane teologa, koje su mnogo brojnije i raznovrsnije i, rekli bismo, u izvesnoj meri opravdanije.
Predstavnici „kreacionističke nauke“ (znaci navoda stoje zbog toga što je za većinu predstavnika zvanične nauke termin „kreacionistička nauka“ sam u sebi protivurečan) ili, popularnije, kreacionizma, koji svoju teoriju o nastanku živog i neživog sveta i čoveka crpe iz bukvalistički shvaćene Biblije, najoštriji su protivnici NOMA-e. To ne iznenađuje, s obzirom na to da je princip NOMA prvenstveno i bio uperen protiv njih. Tako jedan od poznatijih young Earth kreacionista, Džonatan Sarfati, govoreći o Guldovoj ideji kaže: „Hrišćani ne smeju pristati na ovo (NOMA)!“ Zatim, u duhu tradicije protestantskog fundamentalizma, kome je svojstveno bukvalističko shvatanje Svetoga Pisma, nastavlja: „Hristos je Gospod čitavog univerzuma, a Biblija je nepogrešiva u vezi sa svim čega se dotakne – ne samo u pogledu vere i morala, već takođe i u pogledu istorije, prirodnih nauka i geografije.“ „I zato“, zaključuje Sarfati, „hrišćani ne smeju prepustiti ni najmanji deo ‘stvarnoga sveta’ ljudima koji o svetu razmišljaju materijalistički. Naročito kada se ima u vidu da ateisti vrlo rado dopuštaju da njihova vera utiče na njihovu nauku, time što promovišu evoluciju“.[1]
Iako je istorijska i idejna veza kreacionizma sa protestantskim bukvalističkim pristupom Svetome Pismu nesumnjiva, sve veći broj kreacionista pokušava da sebe predstavi kao delatnike na planu „čiste“ nauke. U tome su najdalje otišli predstavnici takozvanog Intelligent Design Movement-a, najsofisticiranije varijante kreacionizma, koji dokazuju da su čovek i svet dizajnirani ali se pritom uzdržavaju od diskusije o tome ko je dizajner, zato što bi to predstavljalo iskorak iz područja nauke u područje religije. Po njima, „… naučna analiza iskustvenih podataka nam ne otkriva identitet dizajnera… DNK ne nosi na sebi oznaku bilo čijih autorskih prava.“[2] „Oni koji veruju da život pokazuje da je dizajniran jesu teleolozi.[3] Teleolog je na jedan korak do teiste…“, ali nije isto što i teista. Slično kao što je i „materijalista na jedan korak do ateiste“.[4]
Očit je napor da se napravi izvesno razgraničenje između nauke i religije, no mesto gde se povlači granična linija drastično se razlikuje u odnosu na to gde graničnu liniju povlači Guldov princip NOMA. Za Gulda, kao i za sve „zvanične“ naučnike, magisterium nauke omeđen je takozvanim metodološkim naturalizmom, koji podrazumeva da se u okviru nauke prirodni fenomeni objašnjavaju isključivo na osnovu prirodnih uzroka – za objašnjenje prirodnih fenomena ne može se koristiti bilo kakvo pozivanje na „natprirodno“. Kreacionizam, koji se u svojim objašnjenjima prirodnih fenomena poziva na natprirodne Božje intervencije ne može imati svoje mesto unutar korpusa nauke. Slično važi i za inteligentni dizajn, koji u najboljem slučaju može biti jedna filozofski interesantna ideja, ali se nikako ne može nazvati naukom.
To što zvanična nauka odbacuje svako objašnjenje koje nije naturalističko i što, s druge strane, država odbija da bilo koje takvo objašnjenje prizna kao naučno (tj. da u školski program, pored evolucionizma, uvrsti i „kreacionističku nauku“), za kreacioniste je izraz snažne ideološko-filozofske pristrasnosti. Otuda za njih teorija evolucije nije nauka, već materijalistička ideologija koja počiva na unapred donetoj odluci da se iz korpusa nauke isključi svako objašnjenje koje nije materijalističko. Guldov naširoko prihvaćeni princip NOMA kreacionisti smatraju duboko antihrišćanskim, jer je jedina njegova svrha da hrišćanima porekne pravo da iznose bilo kakve tvrdnje o stvarnome svetu. Načelo NOMA je postalo šibolet materijalista kojim se presuđuje ko može, a ko ne može da se bavi naukom.
Guldova ideja o tome da neko može biti iskreni hrišćanin i u isto vreme verovati u teoriju evolucije za kreacioniste je obična prevara – teistička evolucija je oksimoron koji ima za svrhu da prikrije suštinski antihrišćanski karakter teorije evolucije. Ljude poput Keneta Milera, koji za sebe tvrde da su dobri hrišćani ali i pristalice evolucionizma,[5] kreacionisti ne samo da optužuju za logičku nedoslednost već direktno dovode u pitanje i njihov moralni integritet, smatrajući da obmanjuju javnost svojom spoljašnjom pobožnošću kojom prikrivaju svoje i neprijateljstvo svih evolucionista prema hrišćanstvu.[6]
Takođe smo se u prethodnom tekstu kritički osvrnuli na neke zamerke upućene ideji NOMA od strane protivnika religije.
Sada ćemo razmotriti kritike upućene ideji NOMA sa druge strane, sa strane teologa, koje su mnogo brojnije i raznovrsnije i, rekli bismo, u izvesnoj meri opravdanije.
Predstavnici „kreacionističke nauke“ (znaci navoda stoje zbog toga što je za većinu predstavnika zvanične nauke termin „kreacionistička nauka“ sam u sebi protivurečan) ili, popularnije, kreacionizma, koji svoju teoriju o nastanku živog i neživog sveta i čoveka crpe iz bukvalistički shvaćene Biblije, najoštriji su protivnici NOMA-e. To ne iznenađuje, s obzirom na to da je princip NOMA prvenstveno i bio uperen protiv njih. Tako jedan od poznatijih young Earth kreacionista, Džonatan Sarfati, govoreći o Guldovoj ideji kaže: „Hrišćani ne smeju pristati na ovo (NOMA)!“ Zatim, u duhu tradicije protestantskog fundamentalizma, kome je svojstveno bukvalističko shvatanje Svetoga Pisma, nastavlja: „Hristos je Gospod čitavog univerzuma, a Biblija je nepogrešiva u vezi sa svim čega se dotakne – ne samo u pogledu vere i morala, već takođe i u pogledu istorije, prirodnih nauka i geografije.“ „I zato“, zaključuje Sarfati, „hrišćani ne smeju prepustiti ni najmanji deo ‘stvarnoga sveta’ ljudima koji o svetu razmišljaju materijalistički. Naročito kada se ima u vidu da ateisti vrlo rado dopuštaju da njihova vera utiče na njihovu nauku, time što promovišu evoluciju“.[1]
Iako je istorijska i idejna veza kreacionizma sa protestantskim bukvalističkim pristupom Svetome Pismu nesumnjiva, sve veći broj kreacionista pokušava da sebe predstavi kao delatnike na planu „čiste“ nauke. U tome su najdalje otišli predstavnici takozvanog Intelligent Design Movement-a, najsofisticiranije varijante kreacionizma, koji dokazuju da su čovek i svet dizajnirani ali se pritom uzdržavaju od diskusije o tome ko je dizajner, zato što bi to predstavljalo iskorak iz područja nauke u područje religije. Po njima, „… naučna analiza iskustvenih podataka nam ne otkriva identitet dizajnera… DNK ne nosi na sebi oznaku bilo čijih autorskih prava.“[2] „Oni koji veruju da život pokazuje da je dizajniran jesu teleolozi.[3] Teleolog je na jedan korak do teiste…“, ali nije isto što i teista. Slično kao što je i „materijalista na jedan korak do ateiste“.[4]
Očit je napor da se napravi izvesno razgraničenje između nauke i religije, no mesto gde se povlači granična linija drastično se razlikuje u odnosu na to gde graničnu liniju povlači Guldov princip NOMA. Za Gulda, kao i za sve „zvanične“ naučnike, magisterium nauke omeđen je takozvanim metodološkim naturalizmom, koji podrazumeva da se u okviru nauke prirodni fenomeni objašnjavaju isključivo na osnovu prirodnih uzroka – za objašnjenje prirodnih fenomena ne može se koristiti bilo kakvo pozivanje na „natprirodno“. Kreacionizam, koji se u svojim objašnjenjima prirodnih fenomena poziva na natprirodne Božje intervencije ne može imati svoje mesto unutar korpusa nauke. Slično važi i za inteligentni dizajn, koji u najboljem slučaju može biti jedna filozofski interesantna ideja, ali se nikako ne može nazvati naukom.
To što zvanična nauka odbacuje svako objašnjenje koje nije naturalističko i što, s druge strane, država odbija da bilo koje takvo objašnjenje prizna kao naučno (tj. da u školski program, pored evolucionizma, uvrsti i „kreacionističku nauku“), za kreacioniste je izraz snažne ideološko-filozofske pristrasnosti. Otuda za njih teorija evolucije nije nauka, već materijalistička ideologija koja počiva na unapred donetoj odluci da se iz korpusa nauke isključi svako objašnjenje koje nije materijalističko. Guldov naširoko prihvaćeni princip NOMA kreacionisti smatraju duboko antihrišćanskim, jer je jedina njegova svrha da hrišćanima porekne pravo da iznose bilo kakve tvrdnje o stvarnome svetu. Načelo NOMA je postalo šibolet materijalista kojim se presuđuje ko može, a ko ne može da se bavi naukom.
Guldova ideja o tome da neko može biti iskreni hrišćanin i u isto vreme verovati u teoriju evolucije za kreacioniste je obična prevara – teistička evolucija je oksimoron koji ima za svrhu da prikrije suštinski antihrišćanski karakter teorije evolucije. Ljude poput Keneta Milera, koji za sebe tvrde da su dobri hrišćani ali i pristalice evolucionizma,[5] kreacionisti ne samo da optužuju za logičku nedoslednost već direktno dovode u pitanje i njihov moralni integritet, smatrajući da obmanjuju javnost svojom spoljašnjom pobožnošću kojom prikrivaju svoje i neprijateljstvo svih evolucionista prema hrišćanstvu.[6]
Ovakva kreacionistička kritika značajna je utoliko što ukazuje na jednu činjenicu koja mnogima promiče, a to je da metodološki naturalizam jeste jedna odluka, to jest, nije nužna logička konsekvenca bilo koje naučne teorije – nije rezultat naučnog rada već njegova pretpostavka. Čak i kada bi neka naučna teorija „dokazala“ da „Boga nema“ bio bi to cirkularni dokaz, čija bi logička forma bila slična logičkoj formi iskaza „Ako Boga nema, onda Boga nema“.
Metodološki naturalizam, međutim, ne znači da je sama nauka materijalistička. Metodološki naturalizam nije isto što i filozofski naturalizam i, uopšte, ne predstavlja bilo kakav stav o prirodi stvari, već je stav o prirodi nauke. Štaviše, ni sama nauka ne iznosi tvrdnje koje pretenduju da budu krajnja istina o stvarnosti, jer ona traga za istinom unutar veoma uskih granica, od kojih je jedna metodološki naturalizam.
Mišljenje da nauka jeste materijalistička zabluda je koja spaja kreacioniste sa nekima od njihovih najljućih protivnika među naturalistma. Bez obzira na to što mnogi naučnici i filozofi pokušavaju da iskoriste nauku za propagiranje ateizma, svaki takav pokušaj predstavlja očigledan iskorak iz područja nauke. „Aktivnost naučnika se zasniva na filozofiji koja poriče Boga ne više nego što se na istoj filozofiji zasniva posao instalatera ili auto-mehaničara“.[7] Nauka niti poriče niti dokazuje Boga. Ona ćuti o Bogu jer je ispitivanje „natprirodnih“ uzroka prirodnih fenomena izvan njenih okvira.
Nauka funkcioniše i donosi plodove upravo zato što je skromna u svojim ambicijama, što je religijski i filozofski neutralna. Rezultat toga je da naučnici iz različitih kultura i sa različitim filozofskim ubeđenjima mogu međusobno komunicirati unutar nauke i prihvatati iste naučne teorije.[8]
Na jednu naučnu teoriju u nastajanju mogu uticati religijska i filozofska ubeđenja ali i politički, kulturni, lingvistički i drugi faktori. Medjutim, svaka takva teorija mora da prođe određene testove, jer nauka ima svoje sopstvene kriterijume za „kontrolu kvaliteta“ jedne teorije, od kojih su, pored metodološkog naturalizma, najznačajniji: falsifijabilnost ili osporivost teorije, objašnjavalačka moć, moć teorije da predvidi nove događaje, plodotvornost teorije u smislu da postavlja nova pitanja i podstiče nova istraživanja, jednostavnost, lepota ili elegancija teorije itd. Bogoslovsko ili filozofsko viđenje jedne naučne teorije može dati kontekst za njeno razumevanje i uključivanje u jedno šire poimanje stvarnosti no jedna takva sinteza nikada nije rezultat same nauke.[9]
Čak i ako kreacionista shvati da metodološki naturalizam nije u suprotnosti sa hrišćanskom verom zato što ne čini nauku materijalističkom, on nikada neće razumeti zašto je jedna takva metodološka pretpostavka uopšte potrebna. Zašto, jednostavno, bez ikakvih razloga, pretpostavljati da Boga nema, ili da Bog ne deluje u prirodnim fenomenima?
Kao odgovor na ovo pitanje može se ponuditi činjenica da nauka omogućava čoveku da uspešno ovlada svetom. Nije toliko bitno otkuda nam načelo metodološkog naturalizma dokle god nauka zasnovana na njemu dobro funkcioniše i donosi plodove u vidu tehnološkog razvoja. Sve teorije fundamentalne nauke – koje nam pomoću malog broja postulata na veoma elegantan način objašnjavaju mnoštvo različitih pojedinačnih događaja i koje u jednu logički koherentnu celinu objedinjuju mnoštvo pojedinačnih eksperimentalnih rezultata – podrazumevaju metodološki naturalizam. Sva tehnološka čuda današnje civilizacije, koja su posledica tih fundamentalnih teorija – mobilni telefoni, automobili kojima se vozimo do radnog mesta ili do crkve, kompjuter pomoću koga pišem ovaj rad itd. – daju nam veoma ubedljive razloge za prihvatanje naturalizma kao metode. Praktična primenljivost nauke je snažan teorijski argument u korist njenih metoda.
„Otkud to da je metodološki naturalizam toliko uspešna metoda za ovladavanje prirodom?“ jednostavno je pitanje za svakoga ko je sâm pristalica filozofskog naturalizma. „Metoda koja prirodne fenomene objašnjava isključivo prirodnim fenomenima“, reći će on, „efikasna je zato što osim prirode ništa drugo i ne postoji“.
S druge strane, čini se da isto pitanje postavlja ozbiljan problem pred hrišćanina, teologa, i uopšte svakoga ko po svom filozofskom ubeđenju nije naturalista. Međutim, taj problem je samo prividan, jer nema ničeg neobičnog u tome što je onaj pristup stvarnosti koji se ograničava na traženje naturalističkih, mehanicističkih, determinističkih aspekata stvarnosti – na traženje onoga što će omogućiti da se događaji predvide i da se na taj način ovlada prirodom – ujedno najuspešniji pristup u ovladavanju prirodom. Naukom čovek dobija od prirode ono što putem nauke od nje i traži,[10] ali to nauku ne čini istinitijom i vrednijom u odnosu na neke druge načine čovekovog odnosa prema prirodi kroz koje on ne traži da istu podredi sebi. U svetlu određenja nauke kao usavršene sposobnosti dominacije,[11] iskaz da je nauka najsavršeniji oblik dominacije jednostavno zvuči tautološki i bez ikakvog stvarnog sadržaja koji bi mogao ugroziti bilo koje religijsko ili filozofsko ubeđenje.
Zaključujući ovu diskusiju o kreacionističkoj kritici principa NOMA, možemo reći da su razmatrani kreacionistički napadi na metodologiju zvanične nauke neosnovani. Metodološki naturalizam, kao jedno od glavnih obeležja magisterium-a nauke, nije isto što i ontološki naturalizam, tj. metodološki naturalizam ne predstavlja iskaz o prirodi stvarnosti, već opisuje prirodu naučnog istraživanja.
Da primena metodološkog naturalizma u nauci nije čisto proizvoljna, pokazuje uspešnost nauke u objašnjavanju prirodnih fenomena, kao i primena naučnih teorija u praktične, tehnološke svrhe. Zamislimo na trenutak kako bi naučne teorije izgledale ako bismo njihove, inače determinističke iskaze preformulisali tako da na početku svakog iskaza dodamo jedno „Ako Bog da…“, što je izraz koji mi hrišćani često koristimo u svakodnevnom životu! Time bismo u naučne teorije uneli dozu neizvesnost koja bi bila razorna po samu nauku, i koja bi naučne teorije učinila praktično neprimenljivim. Pa ipak, to nas ne sprečava da kao hrišćani stavimo jedno interpretativno „Ako Bog da…“ ispred čitave nauke, koje bi se odnosilo na celinu nauke, a koje ne bi protivurečilo nijednom pojedinačnom naučnom stavu.
To što nauka isključuje sva objašnjenja koja nisu naturalistička ne čini je po sebi materijalističkom, već izražava metodološku samosvest nauke kojom se ona ograničava na proučavanje samo određenih aspekata stvarnosti. Metodološke pretpostavke nauke ne treba napadati, već ih treba osvestiti, jer upravo one pokazuju uslovni karakter svih rezultata do kojih nauka dolazi, uključujući i samu teoriju evolucije. Tako, teorija evolucije, kao i svaka druga trenutno važeća naučna teorija, nije nikakav pokušaj da se iskaže neka večita i nepromenljiva istina o prirodi sveta. Teorija evolucije je – u okvirima naučne metodologije, određene metodološkim naturalizmom i drugim principima od kojih su neki pomenuti ranije u tekstu – do sada najbolja teorija koja opisuje postanak i razvoj živog sveta na Zemlji.
Hrišćanska vera, dakle, ne može biti u suprotnosti sa bilo kojom teorijom nastalom unutar naučnih okvira. To znači da je moguće biti iskreni hrišćanin i u isto vreme prihvatati teoriju evolucije kao najbolju naučnu teoriju o nastanku biljnih i životinjskih vrsta i čoveka.
Ne postoji nikakva zavera protiv kreacionista. Teorija evolucije, shvaćena unutar razmatranih metodoloških okvira, ne predstavlja pretnju hrišćanskoj veri. Problem kreacionista je u tome što oni žele da proglase svoje bukvalističko razumevanje Svetoga Pismo za nauku i tu nužno dolaze u sukob sa principima koji postavljaju ogradu magisterium-u nauke. Napadajući metodološke principe nauke, kreacionisti sami postaju pretnja nepristrasnoj nauci, uprkos tome što imaju običaj da sebe predstavljaju kao žrtve materijalističke ideološke propagande.
Kreacionističke zamerke načelu NOMA ne iscrpljuju spisak primedbi koje bi na račun ovog načela mogli staviti teolozi. Primedbe kreacionista su najradikalnije i najčešće dopiru do nas upravo zbog toga što je žustra polemika između kreacionizma i nauke veoma aktuelna širom sveta, a naročito u Americi.[12] U nastavku rada, govorićemo o kritici principa NOMA od strane umerenijih teologa, naročito onih koji uzimaju učešće u jednom novom interdisciplinarnom području, području „dijaloga“ teologije i nauke, koje se u nedostatku boljeg imena za sada jednostavno naziva teologija i nauka.
Da primena metodološkog naturalizma u nauci nije čisto proizvoljna, pokazuje uspešnost nauke u objašnjavanju prirodnih fenomena, kao i primena naučnih teorija u praktične, tehnološke svrhe. Zamislimo na trenutak kako bi naučne teorije izgledale ako bismo njihove, inače determinističke iskaze preformulisali tako da na početku svakog iskaza dodamo jedno „Ako Bog da…“, što je izraz koji mi hrišćani često koristimo u svakodnevnom životu! Time bismo u naučne teorije uneli dozu neizvesnost koja bi bila razorna po samu nauku, i koja bi naučne teorije učinila praktično neprimenljivim. Pa ipak, to nas ne sprečava da kao hrišćani stavimo jedno interpretativno „Ako Bog da…“ ispred čitave nauke, koje bi se odnosilo na celinu nauke, a koje ne bi protivurečilo nijednom pojedinačnom naučnom stavu.
To što nauka isključuje sva objašnjenja koja nisu naturalistička ne čini je po sebi materijalističkom, već izražava metodološku samosvest nauke kojom se ona ograničava na proučavanje samo određenih aspekata stvarnosti. Metodološke pretpostavke nauke ne treba napadati, već ih treba osvestiti, jer upravo one pokazuju uslovni karakter svih rezultata do kojih nauka dolazi, uključujući i samu teoriju evolucije. Tako, teorija evolucije, kao i svaka druga trenutno važeća naučna teorija, nije nikakav pokušaj da se iskaže neka večita i nepromenljiva istina o prirodi sveta. Teorija evolucije je – u okvirima naučne metodologije, određene metodološkim naturalizmom i drugim principima od kojih su neki pomenuti ranije u tekstu – do sada najbolja teorija koja opisuje postanak i razvoj živog sveta na Zemlji.
Hrišćanska vera, dakle, ne može biti u suprotnosti sa bilo kojom teorijom nastalom unutar naučnih okvira. To znači da je moguće biti iskreni hrišćanin i u isto vreme prihvatati teoriju evolucije kao najbolju naučnu teoriju o nastanku biljnih i životinjskih vrsta i čoveka.
Ne postoji nikakva zavera protiv kreacionista. Teorija evolucije, shvaćena unutar razmatranih metodoloških okvira, ne predstavlja pretnju hrišćanskoj veri. Problem kreacionista je u tome što oni žele da proglase svoje bukvalističko razumevanje Svetoga Pismo za nauku i tu nužno dolaze u sukob sa principima koji postavljaju ogradu magisterium-u nauke. Napadajući metodološke principe nauke, kreacionisti sami postaju pretnja nepristrasnoj nauci, uprkos tome što imaju običaj da sebe predstavljaju kao žrtve materijalističke ideološke propagande.
Kreacionističke zamerke načelu NOMA ne iscrpljuju spisak primedbi koje bi na račun ovog načela mogli staviti teolozi. Primedbe kreacionista su najradikalnije i najčešće dopiru do nas upravo zbog toga što je žustra polemika između kreacionizma i nauke veoma aktuelna širom sveta, a naročito u Americi.[12] U nastavku rada, govorićemo o kritici principa NOMA od strane umerenijih teologa, naročito onih koji uzimaju učešće u jednom novom interdisciplinarnom području, području „dijaloga“ teologije i nauke, koje se u nedostatku boljeg imena za sada jednostavno naziva teologija i nauka.
Tekst objavljen u Odgovor, časopis za kulturu i duhovnost, br. 3, Niš, 2009. Zahvaljujemo se uredništvu Odgovora na dozvoli da tekst objavimo i na ovom mestu.
[1] Jonathan Sarfati, Refuting Evolution 2, What PBS and Scientific Community Don’t Want You to Know, Answers in Genesis, 2005, str. 39.
[2] John H. Calvert, „Are we designs or occurences? Should science and government prejudge the question?“, Whistleblower, Avgust 2005.
[3] Pod teleologijom (grčki τέλος – svrha, cilj, s(a)vršetak) podrazumeva se objašnjenje fenomena na osnovu njihove svrhe, cilja, naznačenja.
[4] Calvert, Isto.
[5] Up. Kenneth R. Miller, Finding Darwin’s God, NY: Cliff Street Books, New York, 1999.
[6] Up. John Woodmorappe i Jonathan Sarfati, „Mutilating Miller”, u < em>Technological Journal, br. 15, 2001, str. 29–35.
[7] Keith B. Miller, „An Evolving Creation: Oxymoron of Fruitful Insight?“, u Keith B. Miller (ed.), Perspectives on an Evolving Creation, Wm. B. Eerdmans Publishing Company, 2003.
[8] Up. Aleksej Tarasjev, “Odnos nauke, religije i društva iz ugla biologije”, u V. Jerotić, Đ. Koruga, D. Raković (ed.), Nauka, religija, društvo, Bogoslovski fakultet SPC i Ministarstvo vera Vlade RS, Beograd, 2002.
[9] Keith B. Miller, „Design and Purpose within an Evolving Creation“, u Phillip E. Johnson, Denis O. Lamoureux, et al. (ed.), Darwinism Defeated?, Regent College, Vancouver, 1999.
[10] Up. Μανώλης Σαρρῆς, „Σχόλια στὶς κοσμολογικὲς καὶ φυσικὲς θεωρίες τοῦ μικρόκοσμου,“ u ΣΥΝΑΞΗ, br. 18, 1986.
[11] Up. Bogoljub Šijaković, „O nauci i religiji u savremenom svetu života“, u V. Jerotić, Đ. Koruga, D. Raković (ed.), Nauka, religija, društvo, Bogoslovski fakultet SPC i Ministarstvo vera Vlade RS, Beograd, 2002.
[12] Iako duboko stran pravoslavnom bogoslovskom predanju, kreacionizam nije zaobišao ni naše društvo. O tome svedoči mnoštvo knjiga koje nose naslov „Pravoslavlje i savremena nauka“ i slično, a koje ustvari prenose argumente zapadnog kreacionizma. Kulminacija sukoba nauke i kreacionizma pomešanog sa pravoslavnom pobožnošću u našem javnom životu bio je nedavni pokušaj uvođenja kreacionizma u udžbenike biologije, koji su kao udarnu vest prenele sve svetske agencije. Čitava stvar se neslavno završila, uz ostavku ministra prosvete i uz burne reakcije kako ozbiljnih naučnika zabrinutih za integritet svoje naučne delatnosti, tako i ljudi zlonamernih prema Crkvi, koji su jedva dočekali takav ispad kako bi imali potvrdu da u Srbiji navodno vlada klero-fašizam. Kao da spisak već nije dovoljno dug, njemu je pridodata još jedna „suvišna uvreda“. (Up. Djuro Šušnjić, „Religija i nauka: zbirka suvišnih uvreda“, u Religija II, Čigoja, Beograd, 1998).
Нема коментара:
Постави коментар